Википедија

Zoran Ćirić

Zoran Ćirić (Niš, 1962) srpski je književnik.

Zoran Ćirić
Zoran Đirić
Datum rođenja1962.
Mesto rođenjaNiš, FNR Jugoslavija
Veb-sajtwww.zoranciric.com

U rodnom gradu Nišu je i diplomirao na Ekonomskom fakultetu. Do sada objavio više od dvadeset knjiga različitog žanrovskog usmerenja. Zastupljen u više antologija savremene srpske proze i poezije. Dobitnik nagrade Branko Radičević 1990. godine za zbirku poezije „Rio Bravo“. Za roman „Hobo“ dobio nagradu fonda Borislav Pekić, NIN-ovu nagradu za najbolji roman 2001. godine, kao i nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 2002. godine. Roman „Prisluškivanje“ ušao u najuži izbor za NIN-ovu nagradu, za produkciju 1999.

Biografija uredi

Većina proznih naslova je doživelo više izdanja i zauzimalo visoke pozicije na bestseler listama. Priče i pesme, kao i odlomci iz romana, prevedeni su na više svetskih jezika (engleski, italijanski, nemački, mađarski, slovenački, poljski, bugarski, makedonski, španski, švedski...), a roman Prisluškivanje je preveden na italijanski.

Autor je brojnih eseja iz oblasti popularne kulture koje je u periodu 1990-91 objavljivao u tadašnjem vodećem jugoslovenskom rok-časopisu „Ritam“. 1997. postaje kolumnista dnevnog lista Danas, a krajem te godine magazin „Profil“ ga proglašava za „najvećeg živog srpskog pisca“ i posvećuje mu reportažu na dvanaest stranica. Pre toga je već u mnogim medijima proglašen za „srpskog Bukovskog“, a još 1992. „Borba" ga označava kao „jedinog rokenrol pisca u zemlji“. Od novembra 2001. punih godinu dana ispisuje kolumnu u političkom nedeljniku NIN. Nakon toga biva angažovan za magazin Plejboj, izdanje za Srbiju i Crnu Goru, u kojem sarađuje od samog početka, decembra 2003. do avgusta 2004. godine. Nakon toga, te iste godine, otpočinje tromesečnu saradnju sa magazinom „Evropa“. Gostovao je na Prvom evropskom književnom festivalu u Sarajevu, 2000. godine, u organizaciji Francuskog kulturnog centra, kao odabrani predstavnik nove srpske književnosti. Njegova reportaža o postdejtonskom, multietničkom Sarajevu – objavljena u banjalučkom „Reporteru“ u cenzurisanoj verziji — i dalje se smatra za najbolji tekst koji je neki srpski pisac do danas napisao na tu temu.

Takođe, po pozivu, nastupao na Festivalu Alternativne Književnosti u Beogradu, Zagrebu i Osijeku (2001).

Zajedno sa Zlatkom Ristićem Pajom, autor je izložbi poezije „Ko je Magični Ćira“ (1986. Niš i Skoplje) i „Magični Ćira ponovo jaše“ (1991. Niš, Beograd, Novi Sad).

Autor kultnih emisija „Magični Geto“ i „Ponoćni Portir“ koje su tokom 1994. godine više meseci emitovane na radiju „Belami“. Na istoimenoj televiziji, dve godine kasnije, imao svoj tok-šou, uglavnom satirično intoniranog - kako u odnosu na globalne tako i u odnosu na lokalne mitove i fenomene. U periodu od 1995-1997. bio glavni i odgovorni urednik KPGT radija.

Jedini internacionalni džez festival u Nišu nosi ime po naslovu njegove knjige pripovedaka „Nišvil", objavljene 1994. godine. Takođe, i jedna niška radio-stanica dobila je ime po pomenutoj knjizi, a kao poseban kuriozitet valja pomenuti podatak da je pre nekoliko godina naš proslavljeni džez trubač, Stjepko Gut, snimio album u Americi koji je nazvao – Nišvil.

Pozorišna produkcija beogradskog SKC-a, dramatizovala je jednu od priča iz njegove knjige „Zlatna dekada“ i uključila je u predstavu „Beogradske priče, drugi deo“, koja je bila na repertoaru 1992-1993. godine.

Na Drugom programu Radio Beograda izvedene su radio drame po Ćirićevim pričama „Purpurna ruža Čaira“ i „Lament za ženu u dovratku“, kao i po romanu „Slivnik“. Iste su reprizirane više puta, a radio-drama „Slivnik“ je izabrana da predstavlja Dramsku produkciju Radio Beograda na najvećem festivalu radio-drama „Fri Jurop“ u Berlinu.

Tokom prošle godine ispisivao putopisne priče u magazinu „Standard“ i radio autorske priloge na RTS-u, posvećene Svetskom fudbalskom prvenstvu „Nemačka 2006".

U dnevnom listu „Politika" od septembra 2007. do februara 2009. imao svoju kolumnu, a u magazinu „NIN" od januara do jula 2009. ispisivao seriju tekstova ĆIROMANIJA.

Književna kritika o Ćirićevom delu uredi

Teofil Pančić pišući o romanu SMRT U EL PASU zaključuje sledeće: „Jedno je izvan sumnje: ako nije tek Čista Spisateljska Ludost, onda je respekta dostojna, promišljena autorska odvažnost to da se nakon zasluženog megauspeha romana HOBO - koji se uspeh tek mogao na pravi način „kapitalizovati“ kroz buduće knjige - čitalaštvu ponudi doduše urnebesni, ali ipak u osnovi hermetični Paralelni Svet Smrti u El Pasu, knjige u kojoj se pisac radije poigrava i razračunava sa svojim privatnim popkulturnim i ostalim demonima nego što se trudi da izađe u susret nabujalom čitalačkom 'horizontu očekivanja'".[1]

Ljiljana Šop u tekstu „Dobar dan za Nišvil i Magičnog Ćiru“ ističe sledeće: „Pripovedanje Zorana Ćirića može se identifikovati sa otporom i ponudom, a potom i krikom i vapajem jedne mlade generacije, stasale uz muziku, seks i drogu kao uz alternativnu stvarnost, generacije koja pri tome naša društvena realnost nije nudila ništa do vampirskog plesa jedne propale ideologije koja predugo odumire..." [2]

Teofil Pančić, o zbirci priča TVRDA LjUBAV: „Kako god, u Tvrdoj ljubavi opet ima dovoljno onog jedinstvenog Ćirićevskog štofa, onog koji čini da prema Ćiriću možete imati odnos kakav god vam je drago, jedino ga nikako ne možete ignorisati, izuzev na svoju štetu." [3]

Teofil Pančić, komentarišući ulazak romana PRISLUŠKIVANjE u najuži izbor za NIN-ovu nagradu: „Ćirić je u svega stotinak strana Prisluškivanja sažeo sav strah, nepodnošljivu strepnju i socijetalno ludilo vremena bembanja, bez ikakve potrebe da se „pravi pametan“ tako što će nekim „civilizacijsko-geopolitičko-metafizičkim“ razlozima i ostalim đinđuvama iz „patriotske“ (ili „mondijalističke“ uostalom!) paraintelektualne bižuterije podariti smisao nadrealnom užasu kroz koji smo proletos proglavinjali."[4]

Adrijana Marčetić o zbirci priča STARINSKA STVAR: „U kontekstu savremene domaće proze, često zasićene kvaziistorijskom tematikom i sladunjavom fantastikom, Đirićeve priče ostavljaju utisak izvornosti i svežine pokazujući da i danas neki već pomalo zaboravljeni književni modeli, osveženi individualnim pečatom, mogu biti literarno produktivni." [5]

Tanja Ilić o zbirci priča VULVAŠI: „Njegova duhovitost i ekscentrični izbor tema naročito dolaze do izražaja u najboljim pričama u ovoj zbirci - Uvodna, Nepričanke, Vulvaši, Tajne nestalih rendžera, Doktor Franki i Mister Štajn, koji su stilski i žanrovski različite. Tu dolazimo do još jednog kvaliteta modernog pisca (kakav je Zoran Ćirić) a to je sposobnost da modifikuje jezik pripovedanja, ne odstupajući od svog sopstvenog umetničkog izraza." [6]

Dušan Ristić o zbirci priča NIŠVIL: „Proverite, dakle, zašto Zoran Ćirić svom nadimku dodaje idolopoklonički prefiks, pročitajte zašto Ćirić ne pripada „mladoj srpskoj prozi“ i ostalim „manufakturama snova“, otkrijte zašto on predele ne slika čajem, saznajte šta je to „Grin, grin gras of houm“! Sve ovo i još više od toga pronaći ćete u knjizi „Nišvil“ toj sada već obaveznoj literaturi za četrnaestogodišnjakinje i njihovu znatno stariju „piletinu“. Ko ne pronađe jedan od 1000 primeraka „Nišvila“ ostaje ono što je i bio." [7]

Aleksandar Jerkov pišući o zbirci priča STARINSKA STVAR konstatuje sledeće: „Došlo je po svoj prilici vreme da na početku 21. veka Đirić postane lider poststvarnosne proze.(...)Posle Starinske stvari, zbirke zrelih, zaokruženih priča, koja je stvarno dobra stvar, prozi Zorana Ćirića valja odrediti visoko mesto u savremenoj srpskoj književnosti.(...)Nema u ovoj knjizi slabe priče, a neke su već viđene za buduće izbore."[8]

Tihomir Brajović o romanu HOBO: "... Aca Baron je, po svoj prilici, najupečatljiviji negativac novije ovdašnje produkcije na slične teme." [9]

Vladislava Gordić o romanu HOBO: "Hobo nema istinski pandan u tekućoj srpskoj književnosti...Hobo je, ukratko, wild thing srpskog romana. Ovenčan stipendijom „Borislav Pekić“! S razlogom..." [10]

Teofil Pančić o romanu HOBO: "Hobo je, budimo odmah načisto, krimić. Ovo treba shvatiti vrlo ozbiljno, jer Hobo je, kao takav, gotovo senzacionalni novitet u srpskoj književnosti (...) svojevrstan dobrodošli poetički incident... Nešto mnogo jače od toga, koliko i burbon od razvodnjenog piva iz neke mafijaške špelunke. Zato brzo i hvata, a teško pušta." [11]

Ljiljana Šop povodom dodele NIN-ove nagrade romanu HOBO: „Ove godine je, pobedio Hobo, što je isto kao da kažem da je pobedila mučnina i da je barem na trenutak nokautirano licemerje i kalkulisanje sa ružnim licem stvarnosti." [12]

Teofil Pančić o romanu SLIVNIK: "... Fakat je da je Ćirić jedan od onih blagoslovenih pisaca, opsesivaca koje ili odmah odbacite, ili terate s njima kroz sve njihove mene i faze. U Slivnikuje Ćirić zabavan i duhovit - nikako vickast - i uopšteno raspoložen za jednu mahom vrlo dobro izbalansiranu promenadu naglavačke izvrnutih ćiroloških Opštih Mesta."[13]

Vladislava Gordić - Petković o knjizi SOLIDNO SRCE: „Ali ni južnjački mačizam nije večit. Književnoj policiji od ranije poznat kao stalno zaposlen atentator na rodne studije, don Ćirleone je sada krotko prepustio podijum i mikrofon raskošnim ženskim glasovima. (...) Glas Ženskog nije tek glas Razlike niti margine, već je to glas nove, arogantne osnaženosti i odlučnosti, glas od kog južnjački mačizam krcka i puca."[14]

Nenad Šaponja o romanu PRISLUŠKIVANjE: „Dakle, snažna volja za pisanjem, uprkos svemu, koja samim tim ovaj čin uznosi na nivo ontičkog, te vanredan sluh za anegdotalni dijaloški obrt i generacijsku percepciju sveta, kao i sama narativna zavodljivost ispripovedanih pasaža, jesu kvaliteti koji Ćirićev roman izdvajaju iz mnoštva knjiga koje se bave prošlogodišnjim ratom." [15]

Igor Marojević o romanu PRISLUŠKIVANjE: „U odnosu na veliku većinu onih domaćih štiva koja opisuju učinke NATO napada, Prisluškivanje je pisano iz off-a, iz jasne pozicije apatrida. Ćirić tako više nije otvoren samo u imenovanju telesnih poriva, već i straha. Takva ideološka smelost u kontekstu srpske prozne produkcije možda je i najznačajniji doprinos ovog dela."[16]

Bogdan Tirnanić o delu Zorana Ćirića: „Kada kažem da Magični piše svetsku prozu (ovog puta bez prefiksa tzv.), onda to može biti i vrednosna kategorija - mada nisam pozvan da se o takvim stvarima izjašnjavam - no sve to je opis njegovog duhovnog uporišta: ne Niš kontra centru, nego Niš kao centar, kao svet, kao monada, kao zaokruženi univerzum koji nije ni dobar ni loš, nego je samo takav kakav jeste, jer drugog (sveta) i nema.(...)Magični je zapravo nedodirljiv jer je, stavivši Niš u centar, samim tim činom stvorio jedan mitski predeo sa kojim provincijalci ne bi znali šta da počnu čak i da se vrati praksa utvrđivanja idejne štetnosti one literature koja loše utiče na mladež, odvlačeći je od učenja u razbludni rokenrol i u kandže pornografije.(...)Možda je Ćira Magični donekle kriv što je Niš tokom bombardovanja najviše stradao jer je, pročitavši njegove knjige, Džejmi Šej pomislio da je on (Niš-Nišvil) sada glavni grad Srbije. Ali, i to mu se mora oprostiti (Ćiri, ne Šeju): zahvaljujući „Prisluškivanju“ većina budućih knjiga o poslednjem ratu postaje unapred nepotrebna..."[17]

Vule Žurić o zbirci priča ODBRANA GRADOVA: „Dok su „Vulvaši“ samo jedan od naslova koji održavaju Ćirićev kultni status, zbirka priča „Odbrana gradova“ je njegova najbolja knjiga. Sedamnaest priča, ispričanih na manje od sto stranica, čine celinu koju treba čitati linearno. Naravno, čitajući na preskok, nasumice, nijedna od sedamnaest priča neće izgubiti na vrednosti ali će, smeštena u zamišljeni koncept, postići željeno. Pročitavši i poslednju priču pod naslovom „Priča postoji zato da se dalje priča“, shvatićete da je „Odbrana gradova“ mogla biti i roman, ali upravo iz piščevog uverenja izrečenog u navedenom naslovu to jeste zbirka priča zrelog pisca koji, došavši do krajnjih granica željenog stila, tek počinje da pripoveda." [18]

Nebojša Pajkić o zbirci priča ZEN SRBIANA: „Eto, takva jedna linija duha dijeli gospodina Ćirića istovremeno od retardiranog kvazisrpskog i kvazinacionalnog eposa i od anahronog kvazikosmopolitskog zanosa pseudobudistički trivijalne postmoderne scene“[19]

Igor Marojević o zbirci priča STARINSKA STVAR: „Osim zrelog jezika i emocije - ne računajući, dakle, povremenu brbljivost u njenoj eksplikaciji - u vrline 16. knjige Magičnog Ćire spadaju i oni esejistički pasaži koji možda i najplastičnije oslikavaju potrebu za dodatnim isticanjem melanholije, koje je bilo i u njegovim ranijim delovima, no znatno manje. Uz dobre poente (na kraju skoro svake priče) i uspešna izmeštanja, to su neki od momenata za koje bih, lično i sasvim prijateljski, voleo da budu još naglašeniji u sledećim Ćirinim knjigama kratke proze." [20]

Bogdan Tirnanić o ranim radovima Zorana Ćirića: „Naše mudre kolumnističke glave misle da je živeti u Nišu pod Milom Ilićem siže za jedan roman fantastike. Ni sami nisu svesni koliko su u pravu. Zato ih obaveštavam da Niš više ne postoji. Na mestu gde se nekada taj grad nalazio iznikao je Nišvil, mitski prostor Univerzalne Palanke, veliki polis turbo-folk utopije o kome u svojim knjigama ("Nišvil“, „Kalibar 23 za specijalistu“) piše Zoran Ćirić, jedna od najosobenijih ličnosti novije srpske proze, čovek koji je na vreme - zahvaljujući Pekinpou, ali i Milu Iliću - shvatio da je autsajderstvo (naša) sudbina. Nije u takvom osećanju usamljen: Niš (odnosno Nišvil) postaje kolevka jednog novog kreativnog senzibiliteta koji - ako bude sreće - može dokrajčiti ovu nesnošljivo predugu agoniju srpskog deseteračkog romantizma." [21]

Dinko Tucaković o zbirci priča NIŠVIL: ""Nišvil“ je doslovno, pesnica u glavu srpskom literarnom establišmentu, poludirekt sa juga Srbije iz kojeg su dolazili najslavniji domaći bokseri. I kao što je Boris Vijan ismevao licemernost posleratne Francuske i visokoparne egzistencijaliste, čija se dubina završava u šoljici espresa, Zoran Ćirić uporno svojom prozom - ranije i poezijom - poziva na pobunu protiv kvaziurbanih beogradskih literarnih i kulturnih standarda, proglašavajući svoj Niš (Nais) N(e)išvilom u kojem Šaban Bajramović lako postaje Džejms Braun, a južna pruga dom prave južnjačke utehe." [22]

David Albahari o zbirci priča NIŠVIL: „Obeležene, pre svega, težnjom ka sažimanju pripovedanja i samog jezika, nove Ćirićeve priče ukrštaju lokalnu tradiciju sa nasleđem pop i rok kulture. Krajnji rezultat je dobra urbana proza, smeštena u prepoznatljive koordinate prostora i vremena u kojem živimo. U žiži autorovog interesovanja su Niš, kao grad koji priželjkuje da bude grad, i lokalni heroji koji nastoje da spoznaju sebe. Zoran Ćirić suvereno vlada formom kratke priče, i zbirka „Nišvil“ potvrđuje da se kvalitetna proza kod nas, danas, sve više piše izvan centra, na margini koja, u stvari, postaje pravo središte."[23]

Teofil Pančić o romanu NOĆ SVIH SVETIH: „Naime, malo je kada Zoran Ć. u jednu knjigu uložio toliko predanosti i jezičke strasti kao u ovu; bivajući ponekad, doduše, i odveć pompezan i sentenciozan, nakićen i razbarušen, Ćirić ovaj prozni tekst gusto filuje premodeliranim tobože streetwise parabolama (iza kojih viri čisti ćirićevski barok!) koje mu daju osobitu draž a da bitno ne otežavaju čita(la)čku prohodnost. Zato je ova knjiga jača kao skup upečatljivih slika i slikovitih fragmenata nego kao koherentna celina (mada u ovom drugom svojstvu zadovoljava žanrovske standarde, a pretpostavljam da je to i bila autorova namera): scene noćnog drajva kroz Nišvil, diskretno bluzerski pasaži olupanosti taksija, ulica, otužnih pljeskavičarnica i ljudskih egzistencija, kriminalnog nuvo riš prostaštva, ili pak svakovrsne porodične patologije - uključujući i Klešinu, a naročito Kenzerovu; Kenzer, uostalom, ne bi ni postao to što jeste bez toga - ono su što ostaje nakon što Kenzer pokoka sve što je trebalo da pokoka (ne bojte se, neću vam otkriti šta je bilo na kraju, jer to nije kraj...), a čitalac zaklopi korice ovog romana.(...)Što će reći: čitati uz Džonija Keša, najbolje uz njegov famozni zatvorski nastup. Razumećete zašto...[24]

Dela uredi

  • Rio Bravo (pesme, Novi Sad, 1990),
  • Remix (pesme, Niš, 1991),
  • Wah-Wah (pesme, Novi Sad, 1992),
  • Zlatna dekada (priče, Niš, 1992),
  • Nišvil (priče, Niš, 1994, 2002),
  • Tajni život u Srbiji (pesme, Sremski Karlovci, 1995),
  • Kalibar 23 za specijalistu (priče, Beograd, 1995, 2002),
  • Magični geto (priče, Niš, 1995),
  • Post (pesme, Niš, 1996),
  • Zen Srbiana (priče, Beograd, 1997, 2002),
  • Pesme o zanatima (pesme, Niš, 1997),
  • Vulvaši (priče, Beograd, 1998),
  • Odbrana gradova (priče, Niš, 1998)
  • Kaži mami (priče, Beograd, 1999),
  • Prisluškivanje (roman, Beograd, 1999, 2000, 2002),
  • Starinska stvar (priče, Beograd, 2001),
  • Hobo (roman, Beograd, 2001, 2002, 2007),
  • Smrt u El Pasu (roman, Beograd, 2003),
  • Slivnik (roman, Beograd, 2004),
  • Gang of four (priče, Beograd, 2005)
  • Tvrda ljubav (priče, Beograd, 2006),
  • Divlja Horda-zabeleške mlađeg pokvarenjaka-(Novi Sad,2007)
  • Solidno srce (priče, Beograd, 2008)
  • Noć svih svetih (roman, Beograd, 2009)

Reference uredi

  1. ^ Vreme, 14.8.2003.
  2. ^ Srpska reč, 12. septembra 2001.
  3. ^ Vreme, 24. avgusta 2006.
  4. ^ Vreme, 29. januara 2000.
  5. ^ NIN, 20. septembra 2001.
  6. ^ XZ zabava, septembar/oktobar 1998.
  7. ^ Ritam, septembar 1994
  8. ^ Vreme, 9. avgusta 2001.
  9. ^ Glas javnosti, 14. novembra 2001.
  10. ^ Bulevar, 2. novembra 2001.
  11. ^ Vreme, 15. novembra 2001.
  12. ^ Srpska reč, 30. januara 2002.
  13. ^ Vreme, 12.08.2004
  14. ^ Politika, 15. novembra 2008.
  15. ^ Politika, 20.5.2000
  16. ^ Blic 2000.
  17. ^ Politika, 4.03.2000
  18. ^ Pančevac, 18. decembra 1998.
  19. ^ Duga, 03.09.1994
  20. ^ Blic, 15.05.2001
  21. ^ Politika, 09.12.1995
  22. ^ Borba, 28. jula 1994.
  23. ^ Borba, 25.10.1994
  24. ^ Vreme, 04.02.2010

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Зоран_Ћирић&oldid=26243881”