Zoska Veras

Zoska Veras (blr. Зоська Верас), pravo ime – Ljudvika Antonovna Sivickaja-Vojcik (blr. Людвіка Антонаўна Сівіцкая-Войцік), rođena je 30. septembra 1892. godine u selu Medžibožu u Ukrajini), a preminula je 8. oktobra 1991. godine u gradu Viljnusu (danas – glavi grad Litvanije). Beloruska je književnica, prevodilac i tvorac prvog beloruskog botaničkog rečnika.

Zoska Veras
Zoska Veras 1914. godine
Lični podaci
Puno ime	Ljudvika Antonovna Sivickaja-Vojcik
Datum rođenja	(1892-09-30)30. septembar 1892.
Mesto rođenja	Medžibož, Hmeljnjicka oblast, Ruska Imperija
Datum smrti	8. oktobar 1991.(1991-10-08) (99 god.)
Mesto smrti	Viljnus, Litvanija
Državljanstvo	Ruska Imperija, Sovjetski Savez, Poljska
Nacionalnost	Beloruskinja
Obrazovanje	Trgovačka viša škola L. Valadkeviča u Kijevu; Ženska gimnazija Katarine Barkovske (1912), kursevi za voćara, povrtlara i pčelara; šestomesečni ratno-sanitarni kursevi u Varšavi (1914).
Zanimanje	književnik, prevodilac, botaničar
Porodica
Supružnik	Fabijan Giljerevič Šantir, Anton Ivanovič Vojcik
Deca	Galjina Antonovna Vojcik, Anton Fabijanovič Šantir
Roditelji	Anton Sivicki Emilija Sadovska
Književni rad
Jezik stvaranja	beloruski jezik, poljski jezik
Žanr	poezija

Poreklo

Rođena je u šljahetskoj (bogataškoj) porodici, a kao i u mnogim takvim porodicama, kod kuće su razgovarali na poljskom jeziku. Pradeda pesnikinje – Ignat Kulakovski još 1834. godine je pisao ruskom ministru prosvete, kako je beloruskom narodu potrebno obrazovanje. On sam je sarađivao sa brojnim naučnim udruženjima u Viljnusu, Varšavi i Peterburgu.

Po majčinoj liniji, pesnikinjin deda Ljudvik Sadovski je bio poznati pčelar i povrtlar, dobro je znao beloruski jezik i koristio ga je u razgovoru sa seljacima. Pesnikinjin otac Anton Sivicki je završio Mušku gimnaziju u Grodnu (Belorusija), a naročito je voleo da čita poeziju. Čini se da je od njih dvojice Zoska stekla sklonost prema beloruskom jeziku i izučavanju botanike.

Obrazovanje

Zoska Veras je svoje prvo obrazovanje (i muzičko takođe) primila od roditelja, a 1904. godine je upisala privatnu Trgovačku višu školu L. Valadkeviča u Kijevu. Završila je privatnu Žensku gimnaziju Katarine Barkovske (1912), a takođe i desetomesečne kurseve za voćara, povrtlara i pčelara i šestomesečne ratno-sanitarne kurseve u Varšavi (1914).

Mladost

Početak književnog rada

Zoska Veras je bila aktivna u javnom životu i zalagala se za kulturni napredak svojih sunarodnika. Bila je učesnica Grodnenskog kutka beloruske omladine (1909-1913); učestvovala je u izdanju almanaha Točak beloruske njive (1913), održavala je kontakt sa časopisom Naša njiva i dopisivala se sa izdavačima iz Viljnusa i poznatim književnicima i prosvetiteljima. U Minsku se upoznala sa književnikom Š. Jadviginom, a družila se i sa jednim od najvećih beloruskih pesnika-klasika Maksimom Bogdanovičem.

Zoska Veras se dopisivala i družila sa brojnim beloruskim književnicima: Vitalom Skalabanom, Jankom Salamevičem, Danutom Bičelj-Zagnjetavom, Zigmuntom Abramovičem, Larisom Genijuš, Volgom Ipatovom, Sergejem Panjiznikom, Vladimirom Sodaljem i dr. Mnogi veliki književnici su bili gosti u njenoj kući: Vladimir Karatkevič, Larisa Genijuš, Jaroslav Parhuta, Aljes Bačila, Danuta Bičelj-Zagnjetava i mnogi slikari i proučavaoci književnosti.

O uspomenama na Maksima Bogdanoviča pisala je u knjizi: Pet meseci u Minsku (blr. Пяць месяцаў у Менску), prevodila je ukrajinske drame za decu i objavljivala ih u Belorusiji.

Prvi brak

Od 1915. godine živela je u Minsku. Radila je kao sekretar pri brojnim organizacijama: Minsko odeljenje Beloruskog društva pomoći oštećenima u ratu, Beloruski nacionalni komitet, Centralni rad beloruskih organizacija, Belorusko socijalističko građanstvo. Iste godine je Zoska Veras upoznala Fabijana Šantira iz grada Bobrujska, koji je bio aktuelan u političkom životu. Započeli su ljubavnu vezu, ali nisu skopili brak. Tri godine kasnije Šantir je uhapšen, a Zoska ga je u svojim prepiskama sa prijateljima nazivala mužem.

Krajem 1918. godine, Zoska napušta Minsk i odlazi na dedino imanje Aljhovniki. Sledeće godine je rodila sina Antona. Fabijan Šantir nije imao priliku da upozna naslednika. Streljan je 1920. godine.

Galjš Ljevčik, Zoska Veras, Ramualjd Zjamkevič

Botanički rečnik

Veras je bila jedna od retkih osoba, koje su se pored književne nauke bavile i botanikom. U svojoj autobiografiji je pisala, da se njeno zanimanje za botaniku pojavilo još u gimnaziji. U periodu 1912-1913. godine počela je da stvara svoju prvu Botaničku baštu, beležeći tačan naziv (ili više njih) za svaku biljku na beloruskom jeziku. Kroz svoje pesme za decu, trudila se da predstavi i određene biljke, učeći decu i čistotom jezika i botanikom.

Kruna bavljenja botanikom i Zoskino najpoznatije delo iz ove oblasti objavljeno je 1924. godine, pod nazivom: Belorusko-poljsko-rusko-latinski botanički rečnik (blr. Беларуска-польска-расейска-лацінскі батанічны слоўнік). Rečnik je sadržao 302 biljke, koje su imale 424 beloruska naziva. Bio je to prvi beloruski rečnik toga tipa. Koliko se Zoska ostvarila kao botaničar i postala poznata u svojoj oblasti, svedoči i komentar velikog beloruskog književnika Vladimira Karatkeviča, koji ju je nazvao: poštovani naš botanički bog. Unuk Zoske Veras (sin njene kćerke Galine), Vjačeslav Vojcik, postao je botaničar i biolog, po porodičnoj tradiciji.

Drugi brak

Deda Zoske Veras je preminuo 1922. godine, a njegovo imanje Aljhovniki je prodato. Sledeće godine, u šumskim masivima ispod Viljnusa, Veras započinje zajednički život sa Antonom Vojcikom. Venčali su se 1926. godine i sledeće 1927. godine su dobili kćerku Galinu Antonovnu Vojcik (kasnije udatu Luckevič. Galina je živela do 2007. godine).

Od 1924. do 1929. godine, Zoska Veras je radila kao administrator redakcijskih novina Beloruskog seljačko-radničkog građanstva, od 1921. do 1931. godine, pisala je priče za dečji časopis Jutarnja zvezdica (blr. Заранка). U periodu 1934-1935. pisala je za dečji časopis Visibabe (blr. Пралескі), a u periodu 1928-1939. bila je starešina Beloruskog kooperativnog društva Pčela, da bi svojevremeno 1934-1938. godine bila urednica pčelarskog časopisa Beloruski odbor u Viljnusu.

Portret Zoske Veras

Kasniji život

Godine 1946. godine, sin Zoske Veras je bio uhapšen i osuđen. Njegova porodica nije znala gde se on nalazi i šta se sa njim događa. Nastupio je težak period života za Veras, a taj period je kasnije nazivala letargičnim snom. Godine 1944. zatvorena je Vilenska beloruska gimnazija, a 1945. godine uništen je Beloruski muzej I. Luckeviča. Pesnikinjin muž, Anton Vojcik, naprasno umire 1948. godine.

Pesnikinjin sin Anton Šantir se vraća 1956. godine iz staljinskog logora teško bolestan. Dosuđena mu je zabrana dopisivanja sa majkom narednih 10 godina, ali je ubrzo preminuo.

Kao istaknuta ličnost u beloruskoj kulturi Veras je prihvaćena 1961. godine, zalaganjem Arsenija Lisa. Krajem 1980-ih godina, oko Zoske Veras ujedinila se beloruska inteligencija Viljne. Član Saveza književnika Sovjetske Belorusije postala je 1981. godine.

Pisala je pod brojnim pseudonimima, a svojevremeno se potpisivala i kao: A. Vojcikova, Mama, Mirko, L. Savicka i Šarena Ptica.

Poezija

Sa rođenjem sina, Zoska Veras je počela da piše poeziju za decu. Njene pesme su kratke i jednostavne forme, nalik na poskočice. Jedna od njenih najpoznatijih dečjih pesama Sunce sija (blr. Сонца свеціць):

Sunce sija

tu nad nama,
Sneg se iskri
pod nogama,
Mraz pritiska,
dosađuje,
A naš Janka
to ni ne snuje:
S brda na sankama
juri, -
Gore oči

srce žuri.

Zoska Veras je bila pesnikinja tananih ženskih osećanja, koje je pretapala u melodične stihove. Jedna od njenih najpoznatijih pesama je Pismo (blr. Ліст):

Htela sam da ti napišem

Na latici ruže mirisne,
Ali latica bi mogla da nestane
U vreme oluje strasne.

Htela sam da ti napišem
Na krilu leptirovom,
Ali leptir umire
U prvoj noći tamnoj.

Poslala bih ti pismo
Lastavicom iz doma našeg,
Ali ona bi mogla dati
Pismo nekom drugome.

I tako prolaze dani...
Ne mogu da ti ga pošaljem,
A pismo takvo ljubazno

Htela sam da napišem.

Veze sa Srbijom

U Beogradu 2019. godine je izašla U susret Duhu - antologija beloruske hrišćanske poezije u izdanju CompuTeha, u kojoj je bila uvrštena jedna pesma Zoske Veras. Antologiju je sastavio prof. dr Ivan Čarota, a sa beloruskog jezika ju je prevela Dajana Lazarević.

U časopisu Enheduana u izdanju Alia Mundi 2019. godine pojavio se biografski tekst na srpskom jeziku o Zoski Veras sa prevodom njenih najpoznatijih pesama sa beloruskog jezika. Celokupne materijale je sakupila i prevela D. Lazarević.

Literatura

• Čarota I.A. U susret Duhu - antologija beloruske hrišćanske poezije. Beograd: CompuTeh, 2019.
• Voйcіk G. Zosьka Veras. Sэrыя «Partrэtы Vіlenčukoў». Vіlьnя: Vыdavectva belarusaў Lіtvы «Runь», 2002
• Mіlaš L. «Agenьčыk, яkі ne zatuhae»: (da 110-goddzя z dnя naradžэnnя Zosьkі Veras) // Kantaktы і dыяlogі № 10-12, 2002
• Lіstы Zosьkі Veras da Apalёnіі Savёnak / Padr. da druku й kamэnt. N.Gardzіenkі // Zapіsы = Zapisy. — 2004. — Kn. 27. — S. 251—257.
• Loйka A. Zosьka Veras // Loйka A. Gіstorыя belaruskaй lіtaraturы: Dakastr. perыяd. 2 vvd. Mn., 1989. Č. 2;
• Parhuta Я. Krыnіca ёscь u rodnыm kraі… Mn., 1992.
• Pяtkevіč A. M. Veras Z. // Belaruskія pіsьmennіkі: Bіяbіblіяgrafіčnы sloўnіk. U 6 t. T. 2.—Mn.: Bel. Эncыklapedыя, 1993.
• Salamevіč І. Veras Zosьka // BЭ ў 18 t. T. 3. Mn., 1997.
• Яgoўdzіk Ul. Lastaўka z lяsnoй hatkі // LіM. 2001. 11 maя.
• Vytautas Žeimantas. Redaktorė, publicistė, «pilkas paukštelis» [Veras Zoska]// Tėviškės gamta, 2010 Nr2(248)(na litovsk.).
• Vytautas Žeimantas. Zoska Veras: baltarusių poetė, rašytoja, redaktorė //Voruta, 2014 03 01 (na litovsk.)