Idomenej

Idomenej (grč. Ἰδομενεύς) je u grčkoj mitologiji bio moćni vladar, koji je vladao nad stotinama gradova i celim Kritom.

Etimologija

Njegovo ime možda ima značenje „onaj koji ima znanja“.

Mitologija

Bio je Deukalionov sin, unuk Minoja i Pasifaje i tako plemenitog porekla; on je bio potomak i Zevsa i Helija. Vergilije u „Enejidi“ i Diodor su ga nazivali Liktije ili Knosije zbog kritskih gradova Likta i Knososa. Homer u „Ilijadi“ i „Odiseji“, ali i Pausanija, Apolodor i Higin su ga opisali kao čoveka izuzetne lepote, koji je bio jedan od prosilaca lepe Helene, pa tako i u obavezi da učestvuje u trojanskom ratu. Sa Merionom, sinom svog polubrata Mola, na Troju je poveo 80 brodova. Filostrat je pisao da dok su grčki junaci čekali u Aulidi, kritski ambasador je došao Agamemnonu sa ponudom da će Idomenej učestvovati sa stotinu lađa ukoliko Agamemnom podeli svoju komandu sa njim. Taj uslov je bio prihvaćen. Iako je tada već bio u godinama, Idomenej se pokazao kao hrabar ratnik, koji se borio sa Dejfobom i Enejom i ubio mnoge trojanske junake. U borbi koja je nastala oko Patroklovog leša, pokušao je da se suprotstavi i Hektoru, ali se ipak povukao sa bojnog polja. Tablice koje su pronađene i na Kritu i na kontinentalnom delu Grčke sa imenima grčkih junaka, ukazuju da su mnogi mitovi, poput ovog o Idomeneju, formirali daleko pre pada Troje.

Postoji više predanja o Idomenejevom povratku u domovinu nakon razaranja Troje. Prema jednom, on je bio jedan od retkih junaka koji se srećno vratio u domovinu. Kasnije predanje je govorilo da njegov povratak nije bio srećan. U njegovom odsustvu je Leuk obeščastio njegovu suprugu Medu, razorio deset kritskih gradova i preuzeo vlast na Kritu. Takođe je ubio Medu i njenu i Idomenejevu kćerku Klisitiru. Kada je Idomenej pristigao na ostrvo, Leuk ga je proterao. Prema drugom predanju, Idomeneja je na moru zahvarila strahovita bura, pa se Idomenej zavetovao Posejdonu da će mu, ukoliko obezbedi da njegove lađe stignu na odredište, žrtvovati prvo što bude video na svom ostrvu. More se stišalo i brodovi su pristali uz obale Krita, a Idomenej je najpre ugledao svoga sina. Prema jednoj verziji, kralj je ispunio svoj zavet, a prema drugoj, nije. Međutim, u oba slučaja, bio je prinuđen da napusti Krit. U prvom jer su ga prognali zbog okrutnosti prema rođenom sinu, a u drugom, jer je besni bog na ostrvo poslao kugu. Zato je sa svojim ljudima otišao ka Italiji i iskrcao se na Salentinskom rtu u Kalibriji. Tu je podigao više gradova, kao i hram boginji Ateni. Odatle je otišao u Kolofon, na azijskoj obali, gde se skrasio kraj hrama Apolona Klarija do svoje smrti. Sahranjen je na planini Kerkaf. Prema Diodoru, njegov grob je prikazivan na Knososu, gde su Merion i on obožavani kao heroji. Prema Pausaniji, njegova statua se nalazila u Olimpiji kako drži štit na kojem je petao, a koju je uradio Onata. Bila je smeštena zajedno sa slikama onih koji su se borili protiv Hektora. Prema Robertu Grevsu, Idomenej je imao i šlem od zuba vepra, što je verovatno bio „ukras“ vojskovođe. Petao na njegovom štitu je ukazivao na Idomenejevo plemenito poreklo, odnosno boga Sunca Helija ili Zevsa Velhana, a verovatno je Homerov dodatak, jer je kokoška dospela u Grčku tek oko 6. veka p. n. e. Prvobitni znak je najverovatnije bio mužjak jarebice.

Tumačenje

Kada je Idomenej trebalo da žrtvuje sina, postoji i mogućnost da ga je zaraza sprečila, što je dalo dobar izgovor Leuku da protera Idomeneja. Grevs je ovo uporedio sa sličnim mitološkim, ali i biblijskim pričama koje su imale pouku da „nebesima“ takve žrtve nisu bile po volji. Prvi vatikanski mitograf je naveo da je Idomenej žrtvovao zapravo svoju drugu kćerku, a žrtvovanje princeze umesto princa je predstavljalo antimatrijarhalnu reakciju koja je bila karakteristična za herojske sage.

Druge ličnosti

Apolodor je pominjao Prijamovog sina sa ovim imenom.