Истина о моме животу
Istina o mome životu je romansirana autobiografija princa Đorđa Karađorđevića u izdanju beogradske „Prosvete”. Štampana je ćirilicom u ljubljanskom „Delu” 1969. godine u formatu 14 x 21 cm.
| Istina o mome životu | |
|---|---|
.jpg) | |
| Nastanak | |
| Autor | Đorđe P. Karađorđević |
| Ilustrator | Vojin M. Đorđević (kolekcija fotografija) |
| Zemlja | Jugoslavija (Srbija) |
| Jezik | srpski jezik |
| Sadržaj | |
| Žanr / vrsta dela | roman |
| Tema | lična sudbina |
| Izdavanje | |
| Izdavač | „Prosveta”, Beograd „Delo”, Ljubljana |
| Prevod | |
| Datum izdavanja | 1969. 1988. |
Drugo izdanje objavljeno je 1988. godine u Beogradu (impresum: Beograd : Ivanka Marković—Sontić, Vladimir Vasić, Pero Drvenica; štamparija: Beograd : „Slobodan Jovović”; 494 str., 32 str. sa fotografijama).
Roman je preveden i na slovenački jezik (prevodilac: Franček Šafar) i objavljen pod naslovom „Resnica o mojem življenju” u dva izdanja 1970. i 1979. godine. Oba izdanja objavila je ljubljanska Državna založba Slovenije, prvo kao knjigu (447 str. + 48 str. s fotografijama, visina 21 cm), a drugo u dve džepne knjige (visina 18 cm, 256 str. i 266 str.), u biblioteci „Medzaložniška zbirka Žepna knjiga”. Knjigu je štampalo ljubljansko „Delo”, a džepne knjige ljubljanska „Mladinska knjiga”.
Sadržaj uredi
Roman počinje opisom autorovog hapšenja 2. maja 1925. godine, a onda se nastavlja hronološkim opisom njegovog života od detinjstva na Cetinju, na dvoru njegovog dede kralja Nikole I, do aprila 1941. godine, kad su ga nemački okupatori Jugoslavije oslobodili iz izolacije u bolnici za duševno obolele u Toponici kod Niša.
Roman počinje rečenicom: „Bilo je jutro, drugog maja 1925. godine, kada sam se probudio u svom stanu u Beogradu, u Jevremovoj ulici”, a završava rečenicom: „— Zar je trebalo da ceo jedan narod ... narod čiji sam i ja sin, izgubi slobodu — da bih je ja stekao?”
Jednogodišnje zatočeništvo princa Đorđa Karađorđevića u Lovačkom dvorcu u Tikvešu, koji je tada bio u sastavu kraljevskog dobra Belje, opisano je u poglavljima „Sve staro, samo — rešetke nove” (406—427) i „U predsoblju pakla” (428—442). Na tabli između stranica 448. i 449. objavljena je i fotografija s potpisom: „Stari lovački dvorac na Belju, u kojem je princ Đorđe bio u zatočenju godinu dana”.
Belje uredi
Kad govori o prvom mestu svog zatočeništva, princ Đorđe ne spominje ni Baranju, ni Tikveš, nego samo Belje, Lovački dom, Lovački dvorac, beljski park, beljske šume, beljski zatvor i beljsku stanicu (na kojoj je, ulazeći sporednim ulazom na malo udaljeni kolosek, ukrcan u vagon iz dvorskog železničkog parka, kojim je prebačen u Toponicu).
Upoređujući svoje tamnovanje na Belju i u Toponici, princ piše:
| „ | Zatvor u Toponici teži je od beljskog zatvora. Istina, imam komfor, na koji nisu navikli ostali zatvorenici. Udobno sam smešten, hrana je dobra, posluga su mi bolničari i žandarmi. U drugom delu paviljona smeštena je straža: jedan oficir i šest žandarma. Stražari se smenjuju, uvek su po dvojica pred vratima moje sobe. Na svim prozorima su rešetke. Ovde mi je sloboda više uskraćena. Na Belju sam imao ogroman park i mogao sam da šetam u pratnji čuvara po velikom prostranstvu punim stoletnim drvećem. Toponica ima manju šumu, pogdegde koje drvo, usamljeno i bez mnogo hlada. Dvorište je skučeno i osim sunca, koje za toplih dana prosto bije u prozore, mogu da vidim još jedino — nebo. Nema mnogo ni ptica, i one kao da beže iz ove atmosfere, u kojoj caruje mrtvilo. |
” |