Kameni cvet (spomenik)

Spomenik Kameni cvet je monumentalni spomenik posvećen svim žrtvama koje su stradale od strane ustaša u logoru Jasenovac tokom Drugog svetskog rata. Autor spomenika je arhitekta Bogdan Bogdanović. Spomenik je završen i svečano otvoren 4. jula 1966. godine.

Spomenik Kameni cvet u Jasenovcu, Hrvatska

Pored važnosti lokacije na kojoj je sagrađen, simbolike samog spomenika i onoga što obeležava, Kameni cvet je značajan i kao jedna od prekretnica u jugoslovenskoj umetnosti. To se naročito odnosi na vajarstvo i arhitekturu, gde su posleratne komunističke vlasti počele do prihvataju modernizam u umetnosti, što zbog unutrašnjih koškanja u samoj državi (u ovom slučaju, konkretno zbog Jasenovca), što zbog boljeg spoljnopolitičkog pozicioniranja.

Istorija

Predistorija

Prema Bogdanu Bogdanoviću (memoari Ukleti neimar, 2011), mesto jasenovačkog logora, s obzirom na užas koji se tamo dogodio, relativno dugo vremena je bilo verovatno jedino mesto nekog masovnog zločina u Evropi koje još nije bilo ni označeno, a kamoli obeleženo spomenikom. Sasvim suprotno, teritorija logora bila je bar dva puta temeljno razorena i tragovi zatrti - minirale su ga i ustaše i, "iz nerazumljivih razloga", partizani.

Močvarna teritorija nekadašnjeg logora ostavljena je da je prekrije šikara, formirajući „neku vrstu prašume na podvodnom tlu”. Pored toga, lokalno stanovništvo je raznosilo delove logorskog kompleksa kako bi ih ponovo upotrebili kao građevinski materijal. Odnošene su cigle, metalni delovi objekata, delovi peći, drvna građa. U tome ih niko nije sprečavao, pa je logor rastakan praktično uz prećutnu saglasnost vlasti, pa čak i podsticanje od strane lokalne uprave. Pojedini lokalni predstavnici su ipak godinama pokušavali da organizuju podizanje bilo kakvog obeležja. Obraćali su se za sredstva hrvatskim vlastima, uključujući i direktno obraćanje Ivanu Stevi Krajačiću, predsedniku Sabora SR Hrvatske od 1963. Odgovor je uvek bio da nema dovoljno sredstava za tu namenu.

Ignorisanje Jasenovca izazvalo je negodovanje i reakciju porodica žrtava i mnogih partizanskih boraca, koji su počeli sami da vrše iskopavanja na prostoru Donje Gradine, kod Bosanske Dubice. Kada su vlasti i spominjale logor u posleratnim godinama, pokušavale su da okrive okupacionu nemačku upravu. To nije prolazilo ni u Jugoslaviji, naročito kod Srba i Jevreja, a imalo je i međunarodnog odjeka. Ni strani istoričari nisu teritoriju NDH smatrali okupiranom od strane Trećeg rajha, a nemački antifašisti su protestvovali što mu se, pored sveg zla za koje nemački narod „ima putera na glavi”, dodaju i tuđi zločini.

Tako je, odjednom, pitanje spomenika postalo prilično vruća tema na prelasku iz 1950-ih u 1960-e. Početkom 1960-ih, izabran je dizajn vajara i arhitekte Bogdana Bogdanovića, mada su u igri bila i dva spomenička rešenja hrvatskih vajara, „figuralaca par ekselans”. Prvi put Bogdanović je predstavio projekat Titu lično 1961. godine, u Titovoj vili u Užičkoj ulici na Dedinju. Prethodno su gardisti upali u Bogdanovićev biro dok je on bio odsutan, i pred asistentima odneli nacrte budućeg spomenika i kompleksa i razne figurine koje su predstavljale buduće objekte. Bogdanović je zatražio još godinu dana da potpuno osmisli projekat.

Završno predstavljanje arhitektonskog rešenja za ceo kompleks, Bogdanović je održao 1962. godine u zgradi SIV-a pred, kako ih je nazvao, „familijom” (Tito, šefovi saveznih republika i najvažniji ministri). Političari su delovali „zabrinuti, pomalo i uspaničeni, a možda i solidno zavađeni”, što je Bogdanović pripisao „napregnutoj, prigušeno histeričnoj atmosferi”, koja je nastala tokom prethodnih godina u vezi sa obeležavanjem Jasenovca. Tito nije shvatio da ekseri sa širokim glavama na maketama označavaju mesta gde će biti posađeno drveće, već je mislio da će umesto stabala stvarno da budu postavljene takve skulpture, uz komentar da je to „kolosalno” i „pa zašto da ne, moderno je, ali meni se sviđa”. Međutim, samo par meseci ranije, u svom čuvenom govoru u Splitu, Tito je napao modernizam u jugoslovenskoj umetnosti.

Ceremonija otkrivanja

Vajar i arhitekta Bogdan Bogdanović, autor Kamenog cveta

Ni sama ceremonija otkrivanja nije prošla bez kontroverzi. Jutro, na dan otkrivanja spomenika, radnici su Bogdanoviću doneli lobanju koju su pronašli dok su grabuljali teren. Lobanju su zatim spustili u Savu, da ode „putem kojim su otputovali i mnogi jasenovački mučenici”. Otkrivanju su prisustvovale delegacije iz svih jugoslovenskih republika, kao i iz velikog broja evropskih država gde su postojala udruženja preživelih logoraša tamošnjih logora. Govornica je, iz Bogdanoviću nepoznatih razloga, bila gotovo kilometar udaljena od spomenika.

Domaćin ceremonije trebalo je da bude Krajačić, ali se on nije pojavljivao. Nije došao ni tadašnji šef hrvatskih komunista, Vladimir Bakarić, tvrdeći da se ne oseća dobro. Program je trebalo da počne u 9 časova, ali se čekao Krajačić koji nije stizao, pa je početak kasnio više od dva sata. Mika Špiljak, predsednik Republičkog izvršnog veća SR Hrvatske, pravdao je kašnjenje delegacije iz Zagreba time da su prilazni putevi zakrčeni. Predsednik SUBNOR-a Srbije, Raja Nedeljković, raspitao se kod okupljenih ljudi i saznao da nema nikakvog zakrčenja na putevima.

Kako Krajačić nije stizao, ceremoniju je govorom otpočeo Marko Belinić, predsednik SUBNOR-a Hrvatske. Već prva rečenica njegovog govora izazvala je žamor među okupljenima, jer je Belinić nastavio sa pričom o Jasenovcu kao nacističkom, a ne ustaškom logoru, i negirao identitet žrtava: „Drugovi i drugarice, ovaj logor ovdje gdje danas otkrivamo spomenik podigli su njemački fašisti da bi uništili hrvatske komuniste i rodoljube”. Govori su bili preopširni, i bilo je očigledno da ih okupljena masa ne sluša.

U jednom trenutku masa, koju su najviše činile žene u crnini, je počela da se komeša, da bi zatim probila kordon, i preko praznog polja potrčala ka spomeniku. Gotovo sto hiljada ljudi je, uz krike, plač, posrtanje i padanje, trčalo nekih osam minuta do podnožja spomenika. Bogdanović se u memoarima prisetio da je bio skamenjen, da se spomenik „zacrneo kao saće okićeno pčelama” i da je čitav prizor bio „vanzemaljski i podsećao na Sudnji dan”.

U međuvremenu je stigla vest da Krajačić ipak stiže, ali da je promenio protokol i da ne dolazi u Jasenovac već u restoran u banji Lipik, i da će tamo da se održi svečani ručak za službene delegacije. Tamo se Krajačić, već svađalački raspoložen, u jednom trenutku obratio i delegaciji srpskog SUBNOR-a i Nedeljkoviću rečima: „A vi, gegule i reponje? Seljačine, Srbi? Hoćete da podižete rafinerije u Novom Sadu i Pančevu? Što vi znate što su rafinerije? U to se mi razumijemo, a vi znate samo svinje da tovite. I mnogo vas je ostalo, da znaš!”

Prema sopstvenom svedočenju, Nedeljković je odgovorio Krajačiću, ali prema svedočenjima nekih drugih koji su bili prisutni, Nedeljković je oćutao. Po povratku u Beograd, Nedeljković je od najviših srpskih rukovodilaca, Jovana Veselinova i Dušana Petrovića Šaneta, tražio da se reaguje na Krajačićeve ispade sa dana otkrivanja spomenika, i da se obavesti Tito, ali mu je odgovoreno da to ne dolazi u odbor. Tito je ipak saznao za događaje, i pitao: „šta je to Stevo lupetao u Jasenovcu”. Posle toga, Krajačiću je savetovano da se povuče, i on se prvo 1967. godine povukao sa mesta predsednika sabora, a 1968. godine i iz hrvatskog centralnog komiteta, mada je ostao na nekim, manje bitnim, saveznim pozicijama i kasnije.

Planovi iz 1990-ih

Frankov memorijalni kompleks Dolina palih na planini Sijera de Gvadarama bio je inspiracija Franji Tuđmanu za „prepravku” jasenovačkog memorijala

Predsednik Hrvatskog sabora Žarko Domljan, izjavio je da je od Predsedništva Hrvatske potekla inicijativa da se podigne spomenik svima koji su pali za Hrvatsku, u vidu memorijalne grobnice koja je trebalo da bude podignuta negde u okolini Zagreba. Predsednik Hrvatske, Franjo Tuđman iznosi ideju o zajedničkom spomeniku u aprilu 1991. godine, krojenom prema Dolini palih, spomeničkom kompleksu u Španiji, u kome je španski diktator Franko zajedno sahranio republikanske borce i falangiste. Dana 30. maja 1995. Tuđman je održao govor u Saboru, u kome je zvanično objavio da će hrvatsko spomen-obeležje za sve žrtve rata da se izgradi u Jasenovcu, uz tvrdnju da fašizam i komunizam ne smeju da razdvajaju Hrvate.

Do 1996. godine, Tuđman je definitivno odlučio da se novi memorijal gradi, i izvrši prenamena postojećeg jasenovačkog memorijalnog kompleksa. Zamisao je bila da se zemni ostaci Tita prenesu iz Beograda, kao i Ante Pavelića iz Madrida, i da se njihove dve pokojne vojske, partizanska i ustaška, u Jasenovcu postroje jedna do druge. Tuđman je planirao prenošenje ostataka ukupno pet velikih Hrvata, koji su još uključivali Stjepana Radića i Vlatka Mačeka (peti je ostao nepomenut).

S obzirom da je Tuđman spominjao samo ustaše i poginule partizane, ostalo je nejasno šta je planirao sa ostacima ustaških žrtava u Jasenovcu. Njegov projekat nazvan je morbidnom parafrazom Frankovog memorijala i nekrofilnom verzijom doktrine Maksa Luburića po kojoj je jedina šansa za uspostavljanje nezavisne Hrvatske pomirenje i zajednička vojna akcija ustaša i partizana. Bogdanović je kasnije komentarisao da, ako u Frankovom memorijalu i ima kakve-takve ravnopravnosti među žrtvama jer su i jedni i drugi bili vojnici, u Jasenovcu su „jedni imali kame, a drugi su bili roblje niže rase, dovedeno da bude uništeno”.

Kasnije, u toku 1996. godine, Tuđman odustaje od ideje. Naročito su ga iziritirali tekst Marinka Čulića u Feral tribjunu od 29. aprila 1996. godine pod naslovom Kosti u mikseru, kao i fotomontaža u okviru teksta na kojoj Pavelić Tuđmanu predaje pobednički pehar u obliku jasenovačkog Kamenog cveta. Ipak, ispostavilo se da su najveći pritisak na njega da prekine planove izvršili Amerikanci. Pritiskali su ga državni sekretar SAD Voren Kristofer i grupa od 50-ak senatora, kao i razne jevrejske organizacije i viđeniji intelektualci.

Opis spomenika

Bogdanović je u skladu s tadašnjom prevladavajućom primenom geometrizma u vajarstvu ostvario cvet koji je apstraktan, ali i geometrijski pravilne konstrukcije. Dizajn je modernistički i apstraktne forme, sa neprozirnim simboličkim velovima. Za većinu posmatrača, cvetna skulpturalna apstrakcija ima teško uhvatljive, simboličke finese.

Bogdanović nije hteo da spomenik bude nekakav simbol užasa koji se ovde dogodio. Područje bivšeg jasenovačkog logora okružuju močvare i šikara, što je na neki način simbol ubijanja i smrti. Bogdanović je na tom mestu ostvario cvet, simbol života i ponovnog rađanja, što upravo karakteriše njegov naum. Autor ne želi da se narodi prepiru i zavađuju, nego da nakon užasa koji su se ovde dogodili zavlada pomirenje i prestanak nasleđivanja mržnje s kolena na koleno. Druga dva rešenja svojih hrvatskih kolega, koja nisu prihvaćena ali su dizajnom bili mnogo klasičnije figuralne skulpture koje su predstavljale žrtve i dželate („drastično su podsećale na užase zločina”), Bogdanović je opisao kao „nehotično podilaženje srpskoj nekrofiliji”.

Na mestu logora koji je bio poprište divljaštva, ubijanja i mučenja, Bogdanović je dizajnirao prekrasan betonski cvet, simbol nežnosti i lepote. I sama činjenica da je cvet sagrađen od betona ima svoju simboliku. Kada se posetilac tokom toplog, sunčanog dana nađe unutar spomenika, temperatura postaje izuzetno visoka, što posetiocu stvara utisak da se nalazi usred pakla, što je jasenovački logor i bio.

Međutim, iako su do tog vremena bile protiv modernizma u umetnosti, jugoslovenskim vlastima je takvo rešenje u konkretnom slučaju sasvim odgovaralo, i na unutrašnjem, i na spoljnopolitičkom planu, pa je projekat odobren. Apstraktna forma, koja ne daje jasnu identifikaciju ko je žrtva a ko zločinac, potpuno je bila na liniji proklamovanog bratstva i jedinstva. S druge strane, modernistička apstraktnost je označavala otklon od, ne samo figuralnog, klasičnog vajarstva, već i od socrealizma. Zapadnjačkom ukusu je ovo veoma godilo, pa je o Bogdanoviću pisala strana kritika, a u ateljeu ga je posetio Žan-Pol Sartr, dok su o odnosu prema Istočnom bloku i raskidu sa socrealizmom govorile novinske naslovne strane poput „Titova lekcija Hruščovu”.

Galerija

• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 

Vidi još

• Spomen-područje Jasenovac
• Logor Jasenovac

Literatura

• Franković, Eugen (1966). „Javnost spomenika” (PDF). Život umjetnosti. Zagreb (2): 17—24. 
• Kršinić Lozica, Ana (2011). „Između memorije i zaborava: Jasenovac kao dvostruko posredovana trauma” (PDF). Radovi Instituta za povijest umjetnosti. Zagreb: Institut za povijest umjetnosti (35): 297—308. 

Spoljašnje veze

• Spomenik Cvijet u Jasenovcu (jezik: hrvatski)
• Jutarnji list: Novo svjetlo na remek-djelu Bogdana Bogdanovića: Kameni cvijet uvijek je bio više od spomenika Arhivirano na sajtu Wayback Machine (16. april 2012) (jezik: hrvatski)