Википедија

Karlis Ulmanis

Karlis Augusts Vilhelms Ulmanis (4. septembar 1877 − 20. septembar 1942) bio je letonski političar. Bio je jedan od najistaknutijih letonskih političara pre Drugog svetskog rata tokom međuratnog perioda nezavisnosti od novembra 1918. do juna 1940. Četiri puta je obavljao funkciju premijera, poslednji put na čelu autoritarnog režima, tokom kojeg je potom takođe usvojio titulu predsednika Letonije.

Karlis Ulmanis
Lični podaci
Datum rođenja(1877-09-04)4. septembar 1877.
Mesto rođenjaBerze, Kurlandija, Ruska Imperija
Datum smrti20. septembar 1942.(1942-09-20) (65 god.)
Mesto smrtiKrasnovodsk, Sovjetski Savez
ProfesijaPolitičar
Politička karijera
Politička
stranka		Letonski savez poljoprivrednika (1917—1934)
Premijer Letonije
19.11.1918 – 18.6.1921
24.12.1925 – 6.5.1926
27.3.1931 – 5.12.1931
17.3.1934 – 17.6.1940
Predsednik Letonije
11.4.1936 – 21.7.1940
Ministar inostranih poslova
4.5.1926 – 17.12.1926
24.3.1931 – 4.12.1931
17.3.1934 – 17.4.1936
Potpis

Nasleđe njegove diktature nastavlja da deli javno mnjenje u Letoniji i danas.

Mladost uredi

 
Karlis Ulmanis kao student na Univerzitetu u Nebraski

Rođen u uspešnoj poljoprivrednoj porodici, Ulmanis je studirao poljoprivredu na Švajcarskom saveznom tehnološkom institutu u Cirihu i na Univerzitetu u Lajpcigu. Potom je radio u Letoniji kao pisac, predavač i menadžer na poljoprivrednim pozicijama. Bio je politički aktivan tokom Revolucije 1905. godine, nakratko je zatvoren u Pskovu, a potom je pobegao iz Letonije da bi izbegao zatvaranje od strane ruskih vlasti. Tokom ovog perioda izgnanstva, Ulmanis je studirao na Univerzitetu Nebraska-Lincoln u Sjedinjenim Državama, stekavši zvanje diplomac (bačelor) iz poljoprivrede. Nakon kratkog rada na tom univerzitetu kao predavač, Ulmanis se preselio u Hjuston u Teksasu. Posao u mlekarstvu koji je tamo kupio naišao je na finansijske teškoće.[1]

Ulmanis se vratio u Letoniju iz američkog izgnanstva 1913. godine, nakon što mu je saopšteno da je sada bezbedno da se politički prognanici vrate zbog proglašenja opšte amnestije od strane ruskog Nikolaja II. Ova sigurnost bila je kratkog daha jer je godinu dana kasnije izbio Prvi svetski rat i Nemačka je 1915. delimično okupirala Kurlandiju.

O ličnom životu Ulmanisa nije mnogo poznato. Poznato je da se nikada nije ženio i nema podataka da je izlazio sa nekim. Kada su ga jednom pitali zašto nije oženjen, njegov odgovor je bio: „Oženjen sam Letonijom i to mi je dovoljno“. Tokom njegovog života, govorilo se o njegovoj seksualnosti, uz neke tvrdnje da je možda bio homoseksualac. Glasine su podstakle i bliske veze Ulmanisa sa dvojicom njegovih muških zaposlenih. Glasine je podgrevao i sam Ulmanis ne dajući nikakve informacije o svom ličnom životu. Nije imao potomstvo, iako ga je imao njegov brat; unuk (Guntis) Ulmanisovog brata je kasnije postao predsednik Letonije.[2][3]

Politička karijera u nezavisnoj Letoniji uredi

U poslednjim fazama Prvog svetskog rata osnovao je Letonski savez poljoprivrednika, jednu od dve najistaknutije političke stranke u Letoniji u to vreme. Ulmanis je bio jedan od glavnih osnivača Narodnog veća, koje je proglasilo nezavisnost Letonije 18. novembra 1918, sa Ulmanisom kao premijerom prve privremene vlade Letonije. Posle Letonskog rata za nezavisnost 1919 - 1920, ustavna konvencija uspostavila je Letoniju kao parlamentarnu demokratiju 1920. Ulmanis je bio premijer u nekoliko narednih administracija letonske vlade od 1918. do 1934. godine.

Puč od 15. maja 1934 uredi

 
Ulmanis 1934.

U noći 15. na 16. maj 1934. godine, Ulmanis je, uz podršku vojnog ministra Janisa Balodisa, proglasio ratno stanje i raspustio sve političke stranke i Saimu (parlament). Puč bez prolivanja krvi izvele su vojska i jedinice nacionalne garde Aizargi odane Ulmanisu. Krenuli su protiv ključnih vladinih kancelarija, objekata komunikacije i prevoza. Mnogi izabrani zvaničnici i političari (gotovo isključivo socijaldemokrate, kao i ličnosti ekstremne desnice i levice) bili su privedeni, kao i svaki vojni oficir koji se odupirao državnom udaru. Vlasti su u početku privele oko 2.000 socijaldemokrata, uključujući većinu socijaldemokratskih članova raspuštene Saime, kao i članove raznih desničarskih radikalnih organizacija, poput Perkonkrustsa.

Sve u svemu, 369 socijaldemokrata, 95 pripadnika Perkonkrustsa, pro-nacistički aktivisti iz zajednice baltičkih Nemaca i nekolicina političara iz drugih stranaka su internirani u logor uspostavljen u Karosta okrugu Lijepaja. Nakon što su sudovi oslobodili optužbi za oružje nekoliko socijaldemokrata, poput Brune Kalninša, većina zatvorenih vremenom je puštena.[4] Oni koje su sudovi osudili za veleizdajnička dela, poput vođe Perkonkrustsa Gustavsa Celminša, ostali su iza rešetaka tokom kazne, tri godine u slučaju Celminš.[5]

Sledeće četiri godine Ulmanis je vladao dekretom, bez parlamenta. Dekretom su funkcije Saime dodeljene kabinetu dok se izradi novi ustav.[6] Iako aktuelni predsednik države Alberts Kviesis nije podržao puč, on je ostao na funkciji i sarađivao sa Ulmanisom.[traži se izvor]

Ulmanisov kabinet je, 19. marta 1936. godine, izradio je zakon koji predviđa da Ulmanis postane predsednik države, kao i premijer po isteku Kviesisovog mandata. Ovo je očigledno kršilo Ustav koji je predviđao da predsedavajući Saime postane vršilac dužnosti predsednika do novih izbora. Međutim, niko se nije usudio da se usprotivi. Kada je Kviesis napustio funkciju 11. aprila 1936, Ulmanis je kombinovao kancelarije predsednika i premijera.

Autoritarni režim uredi

Ulmanisov režim bio je jedinstven među ostalim evropskim diktaturama u međuratnom periodu. Ulmanis nije stvorio vladajuću stranku, parlament sa pečatom ili novu ideologiju. Bila je to lična, paternalistička diktatura u kojoj je Ulmanis - koji se nazivao „vođom naroda“ - tvrdio da čini ono što je smatrao najboljim za Letonce. Sav politički život bio je zabranjen, kultura i ekonomija su na kraju organizovane u vrstu korporativnog etatizma koji je Musolini tih godina popularisao. Stvorene su komore profesija, slično komorama korporacija u drugim diktaturama.

Sve političke stranke, uključujući Ulmanisov sopstveni sindikat poljoprivrednika, bile su stavljene van zakona. Deo ustava Letonske Republike i građanske slobode su suspendovani. Sve novine u vlasništvu političkih partija ili organizacija bile su zatvorene[7] a sve publikacije su bile podvrgnute cenzuri i vladinom nadzoru od strane Ministarstva javnih poslova koje je vodio Alfreds Berzinš. Vojska i Aizargi paravojna garda su obilovali privilegijama.

Veruje se da je Ulmanis bio popularan lider, posebno među poljoprivrednicima i etničkim Letoncima. Ovo je diskutabilno. Njegova stranka nikada nije osvojila više od 17 procenata glasova ni na jednom izboru i videlo se kako njena podrška neprestano opada u godinama od ustavne konvencije 1922. godine. Na izborima 1931. godine, Sindikat poljoprivrednika osvojio je samo 12,2 odsto glasova, što je najniži nivo svih vremena. Neki istoričari veruju da je jedan od glavnih motiva puča bio strah da će izgubiti još više glasova na predstojećim izborima. Od trenutka njegovog puča do njegove smrti, iz očiglednih razloga, nisu bile dostupne pouzdane statistike glasanja ili popularnosti.

Ideologija uredi

Ulmanis je bio letonski nacionalista, koji je podržavao slogan „Letonija za Letonce“, što je značilo da Letonija treba da bude letonska nacionalna država, a ne multinacionalna država sa tradicionalnim baltičkim nemačkim elitama i jevrejskom preduzetničkom klasom. U isto vreme korišćena je parola „Letonsko sunce jednako sija nad svima“ i nijedna etnička grupa nije bila aktivna meta. Ograničeni broj nemačke, jevrejske i drugih manjinskih novina i organizacija i dalje je postojao samo onoliko koliko su dozvoljavala ograničenja autoritarne diktature. Posebno su pogođeni novine na jidišu. U praksi nisu zabranjene samo novine verske stranke Agudata Israela „Haint“, dok su popularne publikacije „Dos Folk“, „Frimorgn“ 3, „Riger Tog“ 4 i „Naier Fraitik“ bile zatvorene.[7][8] Zvanična lista novina i časopisa Privredne komore iz 1936. godine ne navodi nijednu jidiš, hebrejsku ili jevrejsku publikaciju.[9]

Politike letonizacije je praćena i u oblasti obrazovanja, kroz rezanje i ukidanje subvencija za obrazovanje manjina.[10] Tokom vladavine Ulmanisa, obrazovanje je bilo snažno naglašeno i stope pismenosti u Letoniji dostigle su visok nivo. Međutim, posebno u regionu Latgale u istočnoj Letoniji, obrazovanje se aktivno koristilo kao sredstvo asimilacije[11][12] manjina. Izgrađeno je mnogo novih škola, ali to su bile letonske škole i deca manjina su tako asimilovana.

Ekonomija uredi

 
Novčanica od 50 lati sa portretom Ulmanisa

Tokom njegovog vođstva Letonija je zabeležila velika ekonomska dostignuća. Država je preuzela veću ulogu u ekonomiji, a državni kapitalizam je uveden kupovinom i objedinjavanjem manjih konkurentskih privatnih kompanija u veća državna preduzeća. Ovim procesom je upravljala Latvijas Kreditbanka, državna banka osnovana 1935. godine. Preduzeti su mnogi veliki građevinski projekti - nove škole, administrativne zgrade, hidroelektrana Kegums. Zahvaljujući primeni ekonomije komparativne prednosti, Ujedinjeno Kraljevstvo i Nemačka postale su glavni trgovinski partneri Letonije, dok je trgovina sa SSSR-om smanjena. Ulmanis je nacionalizovao mnoge industrije. To je rezultiralo brzim ekonomskim rastom, tokom kojeg je Letonija postigla vrlo visok životni standard.[traži se izvor] U vreme kada je većina svetske ekonomije još uvek patila od posledica Velike depresije, Letonija je mogla da ukaže na povećanje kako bruto nacionalnog proizvoda (BNP), tako i izvoza letonske robe u inostranstvo.[traži se izvor] To je, međutim, došlo po cenu slobode i građanskih prava.

Politika Ulmanisa, čak i pre njegovog stupanja na vlast, bila je otvoreno usmerena na uklanjanje manjinskih grupa iz ekonomskog života i omogućavanje Letoncima letonske nacionalnosti pristup svim pozicijama u nacionalnoj ekonomiji. Ovo se ponekad nazivalo „Letonizacija“.[13] Prema nekim procenama, oko 90% banaka i kreditnih institucija u Letoniji bilo je u državnom vlasništvu ili pod letonskom upravom 1939. godine, naspram 20% 1933. godine.

Kao rezultat, ekonomski i kulturni uticaj manjina - Nemaca, Jevreja, Rusa, Poljaka - opao je.

Letonski prvi dugometražni zvučni film „Zvejnieka dēls“ (Sin ribara) bila je priča o mladom ribaru koji pokušava da oslobodi druge lokalne ribare iz moći posrednika i pokazuje im da budućnost leži u zajedničkom radu.[14] Film je zasnovan na široko popularnom romanu Vilisa Lacisa koji je 1940. godine postao premijer sovjetske okupirane Letonske SSR.

 
Ulmanisov spomenik u Rigi

Kasniji život i smrt uredi

Dana 23. avgusta 1939. Nemačka Adolfa Hitlera i SSSR Josifa Staljina potpisali su sporazum o nenapadanju, poznat kao Sporazum Molotov – Ribentrop, koji je sadržao tajni dodatak (objavljen tek 1945), podelivši Istočnu Evropu na sfere uticaja. Letonija je time dodeljena sovjetskoj sferi. Nakon sovjetskog ultimatuma u oktobru 1939, Ulmanis je potpisao sovjetsko-letonski Ugovor o uzajamnoj pomoći i dozvolio sovjetske vojne baze u Letoniji. 17. juna 1940. Letoniju je potpuno okupirao Sovjetski Savez. Umesto da rizikuje rat bez pobede, Ulmanis se obratio nacionalnom radiju naređujući ne-pružanje otpora Crvenoj armiji, rekavši „Ja ću ostati na svom mestu, a vi ostanite na svojim“.

Sledećih mesec dana Ulmanis je sarađivao sa Sovjetima. Dao je ostavku na mesto premijera tri dana nakon puča i imenovao levičarsku vladu na čelu sa Augustsom Kirhenštajnsom - koju je, u stvari, izabrala sovjetska ambasada. Sovjetski kontrolisani izbori za „narodnu Saimu“ održani su 14. i 15. jula, na kojima je glasačima predstavljena jedinstvena lista iz saveza kojim su dominirali komunisti. Nova „Narodna Saima“ sastala se 21. jula samo sa jednom tačkom dnevnog reda - rezolucijom kojom se Letonija proglašava sovjetskom republikom i traži prijem u Sovjetski Savez, što je jednoglasno sprovedeno. Ovaj potez je nezakonit prema letonijskom ustavu, koji je predviđao da se velika promena osnovnog ustavnog poretka može doneti tek nakon što ga je dve trećine biračkog tela odobrilo putem referenduma. Otkako se Letonija otcepila od Sovjetskog Saveza 1990. godine, ona tvrdi da je rezolucija kojom se traži prijem u Sovjetski Savez bila nelegalna i da je Narodna Saima izabrana u skladu sa nezakonitim i neustavnim izbornim zakonom.

 
Mogući grob Karlisa Ulmanisa u mestu Turkmenbaši u Turkmenistanu sa spomen-pločom „Karlisu Ulmanisu i svim ljudima Letonije koji počivaju u zemlji Turkmenistan“

Takođe 21. jula, Ulmanis je bio primoran da podnese ostavku i zatražio je od sovjetske vlade penziju i dozvolu da emigrira u Švajcarsku. Umesto toga, uhapšen je i poslan u ruski Stavropolj, gde je godinu dana radio u svojoj izvornoj profesiji kao agronom. Nakon početka nemačko-sovjetskog rata, zatvoren je u julu 1941. godine. Godinu dana kasnije, dok su se nemačke vojske približavale Stavropolju, on i drugi zatvorenici evakuisani su u zatvor u Krasnovodsku u današnjem Turkmenistanu. Na putu tamo, oboleo je od dizenterije i ubrzo je umro 20. septembra 1942. Dugo vremena mesto njegovog sahranjivanja nije bilo poznato. Gruzijski mediji su 2011. godine izvestili da bi Ulmanis mogao biti sahranjen na gradskom groblju Gori, prema bivšem grobaru koji je tvrdio da su ga preneli službenici KGB-a i da je Ulmanisu morao da iskopa grob.[15] Međutim, 2017. godine, Ulmanisov unuk-nećak, Guntis Ulmanis, objavio je da je potraga prekinuta, jer je bilo očigledno da će lokaciju biti nemoguće pronaći.[16]

Kasnije procene uredi

 
Spomenik Karlisu Ulmanisu na groblju Jork u Torontu

Nasleđe Karlisa Ulmanisa za Letoniju i Letonce je složeno. U posleratnoj Letonskoj sovjetskoj socijalističkoj Republici, sovjetski režim ga je označio kao fašistu, koji se ne razlikuje od naciste, optužujući ga za korupciju i krvave represalije protiv radnika Letonije.[17] U stvari, Ulmanis je zabranio fašističku stranku i zatvorio njenog vođu Gustava Celminša.

Među posleratnim letonskim emigrantima, Ulmanisa su idealizovali mnogi od onih koji su njegovu šestogodišnju autoritarnu vladavinu doživljavali kao zlatno doba letonske nacije. Neke tradicije koje je stvorio Ulmanis, poput Draudzīgais aicinājums (dobrotvorne donacije nečijoj bivšoj školi), nastavile su da se podržavaju.

U nezavisnoj Letoniji danas Ulmanis ostaje popularna, mada i kontroverzna ličnost. Mnogi Letonci na njega gledaju kao na simbol nezavisnosti Letonije pre Drugog svetskog rata, a istoričari se generalno slažu oko njegove pozitivne rane uloge premijera tokom formiranja zemlje. U pogledu autoritarnog perioda, mišljenja se, međutim, razilaze. S jedne strane, Ulmanisu je moguće pripisati porast ekonomskog prosperiteta etničkih Letonaca tokom 1930-ih i naglasiti da pod njegovom vlašću nije postojao isti nivo militarizma ili masovnog političkog ugnjetavanja koji su karakterisali druge današnje diktature. S druge strane, istoričari poput Ulmanisovog biografa Edgarsa Dunsdorfa smatraju da se neko ko je raspustio Parlament i usvojio autoritarnu vladavinu ne može smatrati pozitivnom figurom, čak iako je to pravilo u nekim oblastima bilo prosperitetno.[18]

Jedan od znakova da je Ulmanis još uvek bio veoma popularan u Letoniji tokom prvih godina vraćanja nezavisnosti bio je izbor njegovog unuka-nećaka Guntisa Ulmanisa za predsednika Letonije 1993. godine.

Po njemu je nazvan jedan od glavnih saobraćajnih pravaca u Rigi, glavnom gradu Letonije (Kārļa Ulmaņa gatve, prethodno nazvanoj po Ernest Telmanu). 2003. godine u parku u centru Rige otkriven je Ulmanisov spomenik.[19]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ „Nebraska State Historical Society” (PDF). Nebraska State Historical Society. Arhivirano iz originala (PDF) 2017-09-19. g. Pristupljeno 3. 4. 2018. 
  2. ^ Hanovs, Deniss; Tēraudkalns, Valdis (2013). Ultimate Freedom - No Choice: The Culture of Authoritarianism in Latvia from 1934-1940. ISBN 978-9004243552. 
  3. ^ Ultimate Freedom – No Choice: The Culture of Authoritarianism in Latvia, 1934–1940 p.96
  4. ^ Bērziņš, Valdis (ed.) (2003). 20. gadsimta Latvijas vēsture II: Neatkarīgā valsts 1918–1940 (na jeziku: letonski). Riga: Latvijas Vēstures institūta apgāds. ISBN 9984-601-18-8. OCLC 45570948. 
  5. ^ „Kārlis Ulmanis authoritarian regime 1934-1940”. latvianhistory.com. Pristupljeno 3. 4. 2018. 
  6. ^ Resolution of Five senators of Senate of Latvia on validity of Constitution of Latvia and authority of Saeima in conditions of occupation Arhivirano 2007-02-24 na sajtu Wayback Machine. Retrieved 24 December 2006.
  7. ^ a b „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 03. 12. 2017. g. Pristupljeno 25. 05. 2021. 
  8. ^ Simeon, Ute Luise. „The "Naier idisher teater" in Riga/Latvia”: 6. Pristupljeno 6. 7. 2019. 
  9. ^ „1936 Chamber of Commerce list” (na jeziku: letonski). Latvian chamber of commerce and industry. 1936. str. 295. Arhivirano iz originala 21. 04. 2019. g. Pristupljeno 22. 8. 2019. 
  10. ^ „Subsidies to Jewish Schools in Latvia to Be Cancelled, Reports Yiddish Paper” (PDF). 
  11. ^ Horváth, István (2003). Minority politics within the Europe of regions (na jeziku: engleski). Bucharest: Editura ISPMN. ISBN 9789731970837. 
  12. ^ Purs, Aldis (2002). „The Price of Free Lunches: Making the Frontier Latvian in the Interwar Years” (PDF). The Global Review of Ethnopolitics (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala (PDF) 2016-03-04. g. 
  13. ^ „The Jews of Latvia”. www.jewishgen.org. Pristupljeno 3. 4. 2018. 
  14. ^ Andrejs (25. 10. 2008). „Not Really a Blog: Zvejnieka Dels (The Fisherman's Son)”. Pristupljeno 3. 4. 2018. 
  15. ^ „Karlis Ulmanis' grave may have been found in Georgian city of Gori”. The Baltic Course. 6. 6. 2011. Pristupljeno 24. 5. 2015. 
  16. ^ „Search for grave of Latvia's pre-war prime minister called off”. Public Broadcasting of Latvia. 4. 9. 2017. Pristupljeno 3. 3. 2018. 
  17. ^ Concise Latvian SSR Encyclopedia
  18. ^ LETA (15. 5. 2009). „Aprit 75 gadi kopš Kārļa Ulmaņa rīkotā valsts apvērsuma Latvijā” (na jeziku: letonski). Diena. Pristupljeno 15. 5. 2009. 
  19. ^ „Monument to former Latvian President Kārlis Ulmanis”. www.liveriga.com. Arhivirano iz originala 01. 12. 2021. g. Pristupljeno 3. 4. 2018. 

 

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Карлис_Улманис&oldid=26500813”