Katarina Bogdanović

Katarina Bogdanović (10. novembar 1885 — 3. mart 1969) bila je srpska filozofkinja, pedagoškinja, književnica, književna kritičarka, autorka udžbenika, direktorka gimnazija.

Katarina Bogdanović
Lični podaci
Datum rođenja	1885.
Mesto rođenja	Trpinja, Austrougarska
Datum smrti	1969.
Mesto smrti	Kragujevac, SFRJ

Biografija

Katarina Bogdanović se rodila u selu Trpinji, u blizini Vukovara, 1885. godine. Školovala se u rodnom mestu, u Karlovcu, gde je završila učiteljsku školu i u Beogradu. Radila je kao nastavnica, a zatim kao direktorka gimnazije prvo u Nišu, a zatim u Kragujevcu. Smatrala je da ju je činovnički direktorski poziv koštao književne karijere, što zbog obaveza, što zbog udaljenosti od Beograda, kao kulturnog centra.

Prvo zaposlenje Katarine Bogdanović bilo je u osnovnoj školi u Tuzli, gde je radila tokom 1905. i 1906. godine, a koje je, na iznenađenje svoje porodice, nakon dve godine rada napustila radi odlaska u Beograd na studije. Dati otkaz i otići u Beograd početkom 20. veka zarad studija filozofije bio je veoma neobičan i izuzetno hrabar potez mlade devojke, ali i odluka koja je pogoršala odnose između Katarine i njene porodice, pogotovo oca. Katarina Bogdanović je samostalno finansirala studije, kako u Beogradu, tako i u Parizu, što je bilo izuzetno teško. Pišući o tom periodu u "Devojačkom dnevniku i Pariskom dnevniku, Katarina Bogdanović lucidno analizira svoje sazrevanje i školovanje, kao i ideje i sklonosti koje će se razvijati i dopunjavati, kao što su ateizam, sklonost ka filozofiji, uživanje u čitanju, melanholija. Tokom studiranja u Parizu (1913)učlanila se u studentsku organizaciju Udruženja komunista i anarhista ili Anarhokomunističku federaciju (La Federation communiste anarchiste - FCA) i usmerila se ka anarhističkom intelektulanom i aktivističkom angažmanu.

Kao vanredna studentkinja studirala je filozofske nauke i srpsku književnost i 1910. godine položila je diplomske ispite kod profesora Brane Petronijevića i Jovana Skerlića. Smatra se prvom ženom koja je završila filozofiju na Univerzitetu u Beogradu. Nakon diplomiranja dobila je posao u privatnoj gimnaziji u Smederevu, gde je radila dve godine, a potom odlazi u Francusku, u Grenobl, pa u Pariz, gde sluša predavanja na Sorboni. Prekinula je studije zbog pozivaMinistarstva prosvete iz Beograda i 1913. godine se vraća u Srbiju gde počinje da radi u Višoj ženskoj školi, koja će kasnije prerasti u Drugu žensku gimnaziju.

U ovoj školi narednih 15 godina predavala je filozofiju i srpsku književnost, sve do 1928. kada je postala direktorka Ženske gimnazije u Nišu, a 1932. premeštena je u Kragujevac, takođe na direktorsko mesto tamošnje gimnazije. Smatrala je da ju je premeštaj u Niš presudno odvojio od književnih dešavanja i da je zbog toga prestala da sarađuje sa beogradskim književnim i drugim listovima. U svojim uspomenama piše o velikoj posvećenosti direktorskom poslu, ali i o nedostacima obrazovnog sistema kojem su bile neophodne ozbiljne reforme, ali zbog nedostatka inicijative u Ministarstvu tokom predratnog perioda, ovih promena nije bilo. Sa mesta direktorke kragujevačke gimnazije smenjena je zbog političke nepodobnosti i privremeno penzionisana 1940. godine sa obrazloženjem da je isuviše levičarski nastrojena i naklonjena komunistima, a time moralno-politički nepodobna za vaspitanje ženske omladine.

Tokom Drugog svetskog rata Katarina Bogdanović je bila uhapšena pod optužbom da je komunistkinja. U Ratnom dnevniku, koji je vodila za vreme Drugog svetskog rata, ostavila je obimom malo, ali veoma upečatljivo i pronicljivo svedočanstvo o nemačkom osvajanju Jugoslavije, o nespremnosti i neopremljenosti jugoslovenske vojske u prvim nedeljama rata, o teškim uslovima za život, nemaštini i gladi, o streljanju đaka, o svom hapšenju, ali i o kolaboraciji sa nemačkim vlastima Dimitrija Ljotića i njemu odanih, o potkazivanjima i izdaji, savezničkom bombardovanju Kragujevca 1944.

U posleratnom periodu Katarina Bogdanović postaje prva predsednica kragujevačkog odbora Antifašističkog fronta žena i uređuje novopokrenuti kragujevački časopis „Naša stvarnost“. Iako već u poodmaklim godinama, bila je aktivna, ali pak u manjoj meri nego u međuratnom periodu: pisala je članke na aktuelne teme, držala javna predavanja o velikim svetskim piscima, o Svetozaru Markoviću, o obrazovanju, kao i o zemljama i gradovima koje je posetila. Nekoliko puta je nagrađivana za svoj rad: u međuratnom periodu je odlikovana Ordenom Svetog Save, a kasnije Počasnom diplomom grada Kragujevca (1955), kao i Ordenom rada (1958).

Ipak, u svojim dnevnicima izražavala je žaljenje, smatrajući da nije iskoristila svoje potencijale, da bi više uradila da je bila u većim centrima kulture, makar u Beogradu, da je čitavog života pisala i provela ga među knjigama, ali da je ipak ostala bez dela. Na završnim stranicama dnevnika koji je vodila u već odmaklom životnom dobu (poslednje stranice dnevnika su iz 1958, kada Katarina Bogdanović ima 73 godine) dominira osećanje uskraćenosti, nedovoljne profesionalne ostvarenosti, kao i ubeđenje da ju je srpska kultura zaboravila, te da će se njenom smrću okončati svako sećanje na nju. Umrla je 1969. godine u domu za stara lica u Kragujevcu, sahranjena je u ovom gradu, u kome danas postoji književni krug koji nosi njeno ime. Nije se udavala i nije imala decu, izdržavala je i školovala sina i ćerku svoje umrle sestre.

Delo

Prve radove Katarina Bogdanović objavila je u časopisima „Delo“ i „Srpski književni glasnik“. U „Glasniku“ je debitovala 1910. godine člankom o Dimitriju Davidoviću, a u međuratnom periodu u novoj seriji ovog lista objavljivala je prikaze, eseje i prevode, kao i izveštaje sa međunarodnih konferencija. U međuratnom periodu bila je angažovana u ženskom pokretu gde je neposredno sarađivala sa Zorom Kasnar, Paulinom Lebl Albala i drugima. One su zajedno 1919. godine u Beogradu osnovale Društvo za prosvećivanje žene i zaštitu njenih prava. U tom periodu intenziviraju se akcije ženskog pokreta, organizovano se širi mreža ženskih organizacija, aktivnije je žensko delovanje i osnivaju se slična društva i u drugim gradovima. Tako je tokom 1919. godine isto društvo osnovano i u Sarajevu, a njihov cilj je bio da se bave emancipacijom žena i da se angažuju na ostvarenju građanskih i političkih prava žena. Kao glasilo ovog društva, osnovan je prvi feministički časopis „Ženski pokret“, čija je prva urednica bila Katarina Bogdanović (1920—1921). U ovom listu, koji je izlazio bez prekida, narednih 18 godina, sve do 1938. godine, objavljivani su članci u kojima se raspravljalo o ženskoj emancipaciji, iscrpno se pratio rad međunarodnih i domaćih ženskih organizacija i donosili izveštaji sa kongresa širom Evrope. U tom periodu Katarina Bodganović prati rad ženskih organizacija, odlazi kao delegat u Rim na međunarodni kongres na kome se raspravljalo o ženskom pravu glasa. Takođe je putovala u London na konferenciju Lige naroda, a tokom dvadesetih i tridesetih godina 20. veka učestvuje na nekoliko internacionalnih kongresa u Atini, Briselu, Krakovu i drugim gradovima. Putuje u Berlin 1936. na Olimpijadu i tom prilikom posećuje i druge nemačke gradove, u Pariz 1937. na [[Svetska izložba u Parizu iz 1937. Internacionalnu izložbu, ali i u Ameriku, u Njujork i Vašington, gde je provela mesec dana 1939. godine, neposredno pred Drugi svetski rat. Poseta Americi je na nju ostavila izuzetan utisak, a u njenoj zaostavštini ostao je putopisni tekst Njujorški dnevnik, gde je pored svojih utisaka o gradu i američkoj kulturi ostavila svedočanstvo o svom druženju sa Adelom Milčinović, poznatom hrvatskom feministkinjom i književnicom, koja je u međuratnom periodu intenzivno objavljivala u srpskoj periodici, a u Njujorku je vodila ženski klub. Na svojim putovanjima Katarina Bogdanović nastojala je da posećuje, pored muzeja i biblioteka, škole i fakultete, kako bi se upoznala i sa drugim obrazovnim sistemima, pa je tako u Njujorku posetila nekoliko fakulteta, ali i Univerzitet Kolumbija na kome je slušala predavanja.

Interesovanja za prava žena polazila su iz dubokih socijalističkih ubeđenja kojima se ona rukovodila, te se postepeno već od 1923. godine udaljavala od ženskog pokreta i feminizma, a sve više se okretala pedagoškoj i socijalnoj tematici, odnosno prosvetnom i radničkom pitanju. Svoju dugogodišnju nastavničku praksu, u saradnji sa koleginicom i prijateljicom Paulinom Lebl Albala, krunisala je pisanjem i objavljivanjem udžbenika Teorija književnosti 1923. godine. Pored osetljivosti za feminističke i socijalne teme, bila je zainteresovana za psihoanalizu i učenje Alfreda Adlera, koje je zahvaljujući Dimitriju Mitrinoviću upoznala u Beču, a bila je naklonjena i Šopenhauerovoj i Ničeovoj filozofiji, kao i delu Dostojevskog. Napisala je studiju o Žanu Koktou objavljenu u „Glasniku“ 1933. godine, koja je publikovana i kao samostalno izdanje.

Strah od zaborava iskazan u njenim dnevnicima gotovo da se obistinio. Njeni radovi, eseji i kritike, ostali su rasuti po časopisima, a jedina njena knjiga, pored udžbenika za nastavu književnosti, objavljena je posthumno 1986. godine zahvaljujući Milanu Nikoliću, kome je zaveštala rukopisnu zaostavštinu, i Književnom klubu „Katarina Bogdanović“ iz Kragujevca. U ovoj knjizi sa naslovom Izabrani život prikupljeni su njeni dnevnici i beleške iz ključnih životnih perioda, kao i najznačajniji članci. Nažalost knjiga je gotovo nedostupna, tako da je rad Katarine Bogdanović, jedne od izuzetno značajnih žena srpske kulture i književne istorije, ostao na marginama savremenih tumačenja i kontekstualizacija.

Citat

„ Često mislim i o tome kako u svetu o kome ja samo slušam postoje univerze, biblioteke, izložbe, muzeji, postoje naučenjaci koji upućuju i učenici njihovi koji rade i razvijaju se. A šta ja? Ja vegetiram i kržljam. Ja sam prinuđena da ugušim sve težnje u sebi, da pustim neka me sagore. Oh, Bože! Ali ja to neću, neću! I neka me đavo nosi ako i sledeću školsku godinu ovde sačekam. Otići ću, pa ma svaki treći dan jela. Jer lakše je trpeti i telesnu oskudicu nego usiljeno raditi jedan posao, ugušujući želju za drugim. Osećam kako se ukalupljuje moj život i duh mi slabi, ali ja to ne smem dopustiti do kraja. ”

Ovako je pisala devetnaestogodišnja Katarina Bogdanović u svom devojačkom dnevniku nezadovoljna učiteljskim pozivom koji je obavljala u Tuzli, težeći većim životnim ciljevima i višem obrazovanju. I zaista, već naredne 1906. godine, daće otkaz i na čuđenje čitave okoline otići u Beograd na studije filozofije i književnosti. Međutim, ovo nije jedini trenutak u životu Katarine Bogdanović u kome je osećala stagnaciju u sopstvenom duhovnom razvoju i kada je bila daleko od centara kulture i nauke.

Literatura

• Pantelić, Ivana; Milinković, Jelena; Škodrić, Ljubinka (2013). Dvadeset žena koje su obeležile XX vek u Srbiji. Beograd: NIN. 
• Bogdanović, Katarina (1986). Izabrani život. Kragujevac: Književni klug Katarina Bogdanović
• Božinović, Neda (1996). Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku. Beograd: Devedesetčetvrta, Žene u crnom