Kejkubad I
Kejkubad I (st. tur. كيقباد, tur. I. Keykubad, grč. Καϊκοβάδης Α΄) ili punim imenom Ala ad-Din Kejkubad ibn Kejhusrev (st. tur. علاء الدٖين كيقباد بن كيخسرو, tur. Alâeddin Keykubad bin Keyhüsrev; 1190 — Kajseri, 31. maj 1237), bio je seldžučki rumski sultan (1220—1237). Tokom njegove vladavine Rumski sultanat doživljava kulturno-politički vrhunac. Sultan je svojim pohodima, uglavnom na istok, učinio Seldžuke dominantnom silom u regionu. Ponekad je nazivan Kejkubad Veliki. On je uzeo dvoglavog orla kao svoj simbol, koristivši ga kao dekorativni motiv na svojim građevinama. Njegov dvoglavi orao postao je simbol Rumskog sultanata, a kasnije je pripisivan i svim Seldžucima.[1]
| Kejkubad I | |
|---|---|
 Statua Kejkubada I u Alanji. | |
| Lični podaci | |
| Puno ime | Ala ad-Din Kejkubad ibn Kejhusrev |
| Datum rođenja | 1190. |
| Mesto rođenja | Rumski sultanat |
| Datum smrti | 31. maj 1237. (46/47 god.) |
| Mesto smrti | Kajseri, Rumski sultanat |
| Grob | Ala ad-Dinova džamija, Konija |
| Religija | sunitski islam |
| Porodica | |
| Supružnik | Mahpari Hunat Hatun, Malika Adila Hatun |
| Potomstvo | Kejhusrev II, Ruknedin, Kilidž Arslan |
| Roditelji | Kejhusrev I Razija Hatun |
| Dinastija | Seldžuci |
| rumski sultan | |
| Period | 1220—1237 |
| Prethodnik | Kejkavus I |
| Naslednik | Kejhusrev II |
 | |
Bio je sin rumskog sultana Kejhusreva I i Razije Hatun, kćeri vizantijskog aristokrate Manojla Mavrozoma. Pošto mu je otac zbačen s vlasti 1196. godine, Kejkubad je određeno vreme proveo s njim u egzilu u Konstantinopolju, sve dok ga Četvrti krstaški rat 1203. godine nije primorao da ga napusti. Kada se Kejhusrev vratio na vlast 1205. godine, Kejkubad je postavljen za malika[a] Tokata. Posle očeve pogibije u bici kod Antiohije na Meandru 1211. godine, uzeo je učešća u borbama za vlast, protiv starijeg brata Kejkavusa, koji se proglasio za sultana. Kejkubad je, u sukobima koji su izbili, dobio podršku malojermenskog kralja Lava I i svog strica Togrul-šaha, emira Erzuruma, ali ne i najvećeg dela rumske aristokratije, što je i presudilo borbu. Mlađi brat je najposle 1213. godine bio poražen i zatočen u jednoj tvrđavi u blizini Malatije.
Posle bratovljeve smrti, početkom 1220. godine, emiri su ga oslobodili i uzdigli na presto. Videvši mongolsko nadiranje sa istoka i njihovo munjevito uništavanje Horezmijskog carstva, Kejkubad je prvih nekoliko godina utvrđivao gradove kojima je upravljao, oprezno posmatrajući vojno-političku situaciju. Kada je video da Mongoli trenutno ne prete njegovoj zemlji, počeo je da vodi agresivnu spoljnu politiku, naročito prema istoku, želeći da iskoristi štetu koju su naneli njegovim istočnim susedima. Prvo je 1223. sa kopna i sa mora napao Jermensko kraljevstvo u Kilikiji i osvojio luku Kaloronos, davši joj ime Alije, izvod iz svog imena. Potom je formirao je crnomorsku flotu sa sedištem u Sinopu, na čije je čelo stavio Husamedina Čupana. Godine 1225. usledio je pomorski napad na kumanski Sudak na Krimu, koji je osvojio posle pobede nad udruženom rusko-kumansko-trapezuntskom vojskom. Zatim se s sultan okrenuo jugu i ponovo izveo kombinovani kopneno-pomorski napad na Kilikiju. S mora je bio osvojen Anamur, a s kopna su iz Konije krenule dve vojske. Jedna je upala u srce Kilikije, a druga je zajedno sa flotom osvojila Silifke. Jermeni su bili prinuđeni da sklope mir, prihvate plaćanje danka sultanu i njegovu vrhovnu vlast.
Bežeći pred Mongolima, horezmijski šah Džalal al-Din je 1225. godine došao do granica Gruzije tražeći saveznika za rat protiv svog neprijatelja. Bez uspeha je pozivao u pomoć sve muslimane, pa i susedne nemuslimanske zemlje. Gotovo svi muslimanski vladari, uključujući i Kejkubada, prezirali su horezmijskog šaha kao skorojevića, varvarina i osvajača.[2][3] Umesto toga, sultan je sklopio savez sa njegovim neprijateljem Gruzijom. Koristeći destabilizaciju političke situacije na istoku koju je izazvao Džalal al-Din, Kejkubad je iz Malatije 1226. god. napao i osvojio Adijaman i Čemišgezek. Godine 1228. sultan je krenuo protiv neposlušnih vazala. Prvo je osvojio Karahisar i Erzindžan, a zatim je izveo kopneno-pomorski napad na Trapezunt, pošto je ta država smrću njegovog brata odbacila vrhovnu vlast Ruma. Trapezunt nije uspeo da osvoji, ali je malo carstvo bilo prinuđeno da mu prizna vrhovnu vlast i plaća danak.[4] Sultan nije uspeo da stigne na vreme da pomogne Gruzinima, koji su bili teško poraženi u borbi sa šahom.
Pošto je Džalal al-Din ugrozio i njegove zemlje na istoku, Kejkubad je morao da stupi u akciju. Godine 1230. izvojevao je pobedu nad njim kod Jasinčemena, između Sivasa i Erzindžana, a zatim osvojio Erzurum. Sledeće godine, Džalal al-Din je umro i poslednji ostaci Horezmijskog carstva su nestali sa istorijske scene. Koristeći novonastali politički vakuum, Kejkubad je pokrenuo veliku ofanzivu na istok. Godine 1232. njegova vojska je krenula iz Erzuruma i osvojila gradove oko jezera Van redom: Ahlat, Bitlis i Van. Zaključivši da mu savez sa Gruzijom više nije potreban, sultan je jednu vojsku poslao na nju i osvojio nekoliko gradova.
Zatim se okrenuo svojim doskorašnjim saveznicima protiv Džalal al-Dina, Ajubidima, pa je napao i njih. Godine 1234. porazio je njihove snage kod Harputa i zauzeo grad. Sledeće godine je prodro u Siriju, gde je osvojio Urfu i Haran, primoravši sirijske Ajubide da mu priznaju vrhovnu vlast. Usledio je napad na artukidski Dijarbakir 1236. godine. Grad nije osvojen, ali su Artukidi priznali Kejkubada za svog vrhovnog gospodara. Moguće da je u to vreme i sam Kejkubad priznao vrhovnu vlast mongolskog velikog kana Ogataja. Priznavanje vrhovne vlasti tog izrazito moćnog ali dalekog gospodara bio je odličan diplomatski potez. Na taj način, sultan se spasao mongolskog pustošenja, a zadržao je faktičku nezavisnost.
Dana 31. maja 1237. godine, Kejkubad je umro u Kajseriju, verovatno otrovan. Sahranjen je u svojoj zadužbini, Ala ad-Dinovoj džamiji u Koniji. Na prestolu ga je nasledio Kejhusrev II. Osim Kejhusreva, koga je imao sa Grkinjom Mahpari Hunat Hatun, Kejkubad je imao još dva sina sa ajubidskom princezom Ruknedina i Kilidža Arslana, koji su obojica bili zadavljeni neposredno po Kejkubadovoj smrti.
Osim vojne ekspanzije, vladavina Kejkubada je bila zlatno doba Rumskog sultanata i u kulturno-umetničkom smislu. Na njegovom dvoru su boravili brojni učeni muslimani, sufisti i pesnici, među kojima i Ibn Arabi i Dželaludin Rumi. Građene su brojne džamije, medrese i karavansaraji. Sultan je sam zaslužan za izgradnju Jivli minaret džamije u Antaliji, seldžučke palate u Koniji, Kubadabad palate kod jezera Bejšehir, palate Kejkubadije u Kajseriju, Kizil kule,[b] Tersane i Alanjskog zamka u Alanji. Arhitektura tih građevina je specifična, jer predstavlja spoj vizantijske i persijske arhitekture.
Kejkubadov lik, tumačen od strane Buraka Hakija, pojavljuje u turskoj televizijskoj seriji Diriliş: Ertuğrul.
Galerija
uredi-
Zastakljene zidne pločice u Kubadabad palati, sultanovoj letnjoj rezidenciji u blizini jezera Bejšehir. U donjem desnom uglu nalazi se dvoglavi orao, simbol koji je sultan uzeo kao svoj lični. -
-
Ala al-Dinova džamija u Koniji, Kejkubadova zadužbina. -
Jivli minaret džamija u Antaliji, Kejkubadova zadužbina.
Napomene
uredi- ^ Muslimanski ekvivalent tituli kralja.
- ^ Crvena kula.
Reference
uredi- ^ Uzelac 2015, str. 197.
- ^ Vederford 2007, str. 129.
- ^ Vederford 2007, str. 136.
- ^ Dil 1933, str. 108.
Literatura
uredi- Šarl Dil, Istorija vizantijskog carstva, 1933. Beograd
- Džek Vederford, Džingis Kan i stvaranje savremenog sveta, 2007. Beograd
- Aleksandar Uzelac. Pod senkom psa; Tatari i južnoslovenske zemlje u drugoj polovini XIII veka. Beograd: Utopija, 2015.