Kliment Vorošilov

Kliment Jefremovič Vorošilov (rus. Климе́нт Ефре́мович Вороши́лов,  (slušaj) ; Dnjepropetrovsk, 4. februar 1881 — Moskva, 2. decembar 1969) je bio sovjetski vojni komandant i političar.

kliment vorošilov
Kliment Vorošilov u uniformi Maršala Sovjetskog Saveza
Lični podaci
Datum rođenja	(1881-02-04)4. februar 1881.
Mesto rođenja	Dnjepropetrovsk, Ruska Imperija
Datum smrti	2. decembar 1969.(1969-12-02) (88 god.)
Mesto smrti	Moskva, SSSR
Profesija	vojno lice
Delovanje
Član KPSS od	1905.
Učešće u ratovima	Veliki otadžbinski rat
Služba	Sovjetska armija 1918 — 1969.
Čin	Maršal Sovjetskog Saveza
Heroj
Heroj SSSR od	1956. 1968.
Odlikovanja	Heroj Sovjetskog Saveza Heroj Sovjetskog Saveza Heroj socijalsitičkog rada Orden Lenjina Orden Lenjina Orden Lenjina Orden Lenjina Orden Lenjina Orden Lenjina Orden Lenjina Orden Lenjina Orden crvene zastave Orden crvene zastave Orden crvene zastave Orden crvene zastave Orden crvene zastave Orden crvene zastave Orden Suvorova prvog stepena

Biografija

Vorošilov je rođen u Verknjeju, blizu Jekatarinoslava (sada Dnjepropetrovsk), Ukrajina, tada unutar Ruskog carstva. Stupio je u boljševičku partiju 1903. Nakon Ruske revolucije 1917, bio je član ukrajinske privremene vlade, i komesar za unutrašnje poslove. U sovjetskoj odbrani Caricina tokom Ruskog građanskog rata, postao je blizak sa Staljinom. Bio je dobro poznat po pomaganju Staljinu u Vojnom savetu (koji je vodio Lav Trocki). Učestvovao je na Južnom frontu Ruskog građanskog rata i u Poljsko-sovjetskom ratu sa 1. konjičkom armijom.

Vorošilov je izabran u Centralni komitet 1921, i ostao je član do 1961. 1925, nakon smrti Mihaila Frunzea, Vorošilov je postavljen za narodnog komesara za vojna i mornarička pitanja, i za predsedavajućeg Vojnog revolucionarnog saveta Sovjetskog Saveza. Ovu poziciju je držao do 1934. Frunze je bio naklonjen Zinovjevu, a Staljin je želeo da na njegovom mestu bude staljinista. Frunze je poslat na operaciju kako bi izlečio stari čir na želucu. Umro je na operacionom stolu od prevelike doze anestetika, hloroforma. Kritičari Staljina optužuju da je operacija iskorišćena kao maska za atentat na Frunzea. Vorošilov je postao punopravni član novoformiranog politbiroa 1926, i ostao je član do 1960. Bio je veoma umešan u Staljinovu Veliku čistku krajem tridesetih godina. Veliki plus za njegovu karijeru je bilo smaknuće maršala Mihaila Tuhačevskog.

Vorošilov, Gorki, Staljin (sleva nadesno), fotografija iz 1931.

Vorošilov je postavljen za narodnog komesara za odbranu 1934, i dobio je titulu maršala Sovjetskog Saveza 1935. Tokom Drugog svetskog rata, Vorošilov je bio član Državnog komiteta za odbranu. Komandovao je sovjetskim trupama tokom Zimskog rata od novembra 1939, do januara 1940, ali je usled njegovog lošeg planiranja Crvena armija pretrpela ogromne gubitke. Kasnije ga je zamenio Semjon Timošenko.

Početkom nemačke invazije na Sovjetski Savez, juna 1941, Vorošilov je komandovao severozapadnim pravcem i lenjingradskim frontom. Pokazao je značajnu ličnu hrabrost - u jednom trenutku je lično predvodio kontranapad protiv nemačkih tenkova, naoružan samo pištoljem - ali i veliku nesposobnost, i nije uspeo da spreči Nemce da opkole Lenjingrad. Razrešen je te dužnosti, i zamenio ga je mnogo sposobniji Georgij Žukov. 1945—1947. je nadgledao uspostavljanje komunističkog režima u Mađarskoj.

Maršal Sovjetskog Saveza, Kliment Vorošilov, na poštanskoj marki Pošta Sovjetskog Saveza iz 1976. godine

1952, Vorošilov je postavljen za člana predsedništva Centralnog komiteta. Usled Staljinove smrti je došlo do velikih promena u sovjetskom rukovodstvu, i marta 1953, Vorošilov je postavljen za predsedavajućeg Prezidijuma Vrhovnog sovjeta (to jest predsednik Sovjetskog Saveza) sa Nikitom Hruščovim kao prvim sekretarom Komunističke partije i Maljenkovim kao premijerom Sovjetskog Saveza. Vorošilov, Maljenkov i Hruščov su uredili hapšenje Berije nakon Staljinove smrti.

Nakon što je Hruščov osudio Staljina, 1956, Vorošilov se privremeno priključio konzervativnoj frakciji Maljenkova Kaganoviča i Molotova (takozvana "Antipartijska grupa"), u neuspešnom pokušaju da se Hruščov skine s vlasti juna 1957, ali je ubrzo promenio stranu, i podržao Hruščova.

Vrhovni sovjet je 7. maja 1960, prihvatio Vorošilovljev „zahtev za penzionisanjem“, i izabrao Leonida Brežnjeva za predsednika. Centralni komitet ga je takođe razrešio dužnosti člana partijskog prezidijuma (kako je politbiro nazivan od 1952), 16. jula 1960. Oktobra 1961, njegov politički poraz je bio potpun na 22. partijskom kongresu, kada je odstranjen sa izbora za Centralni komitet. Postoji čudna priča u vezi Vorošilovljevih poslednjih dana na mestu predsednika. Tokom jednog sastanka za večerom sa Centralnim komitetom, svi su ignorisali Vorošilova, i bili hladni prema njemu. Ovakav odnos mu je dao na znanje da su sve njegove kolege već odlučile da ga otpuste, pa je on rešio da ih preduhitri, i jednostavno se penzioniše.

Nakon pada Hruščova, Brežnjev je vratio Vorošilova u politiku, kao figuru. Ponovo je izabran u Centralni komitet 1966, i dodeljena mu je druga medalja heroja Sovjetskog Saveza 1968. Umro je 1969. u Moskvi. KV serija tenkova, korišćena u Drugom svetskom ratu, je nazvana po njemu. Dva grada su takođe dobila ime po njemu: Vorošilovgrad u Ukrajini (danas Lugansk) i Vorošilov, na Ruskom dalekom istoku (danas Usurijsk), kao i Generalštabna akademija u Moskvi.

Literatura

• Vojna enciklopedija. Beograd: Redakcija Vojne enciklopedije. 1972. str. tom 10, pp. 611.