Википедија

Kušinagar

Kušinagar je hodočasnički grad u okrugu Kušinagar, indijske države Utar Pradeš.

Kušinagar
Budina stupa (humka), Kušinagar
Administrativni podaci
Država Indija
Stanovništvo
Stanovništvo‍
 — 22.214 (2.011)
Geografske karakteristike
Koordinate26° 44′ 28″ S; 83° 53′ 17″ I / 26.741° S; 83.888° I / 26.741; 83.888
Vremenska zonaUTC + 5:30
Kušinagar na karti Indije
Kušinagar
Kušinagar
Kušinagar na karti Indije

To je važno budističko mesto hodočašća, gde budisti veruju da je Sidarta Gautama postigao Parinirvanu posle smrti. To je međunarodno budističko hodočasničko središte. Sledbenici budizma, posebno iz azijskih zemalja, žele da posete ovo mesto bar jednom u životu.

Etimologija uredi

Prema jednoj teoriji, Kušvati je bio prestonica Kosala Kraljevine i prema Ramajani je podigao kralj Kuš, sin Rame, protagoniste epa Ramajana. Mada je prema budističkoj tradiciji, Kušavati bio nazvan pre kralja Kuša. Smatra se da ime Kušvati nastaje zbog obilja Kuš trave pronađene u ovom regionu.[1]

Demografski podaci uredi

Prema indijskom popisu stanovništva iz 2011. godine, Kušinagar je imao ukupno 22.214 stanovnika, od čega su 11.502 muškarci, a 10.712 žene. Broj stanovnika unutar starosne grupe od 0 do 6 godina je bio 2897. Ukupan broj pismenih u Kušinagaru bio je 15.150, što je činilo 68.2% stanovništva sa 73.3% pismenog muškog stanovništva i 62.7% pismenog ženskog stanovništva. Efektivna stopa pismenosti stanovništva 7+ u Kušinagaru bila je 78,4%, od čega muškaraca 84,5%, a žena 71,9%. Kušinagar je u 2011. imao 3462 domaćinstva.[2]

Istorija uredi

Sadašnji Kušinagar identifikovan je sa Kusavatijem (u periodu pre Bude) i Kušinarom (u periodu posle Bude). Kušinara je bila glavni grad carstva Mala koji je bio jedan od šesnaest mahajanapada iz 6. veka pre nove ere. Od tada je ostao sastavni deo nekadašnjih carstava Maurija, Šunga, Kušana, Gupta, Harša i Pala dinastija.

U srednjovekovnom periodu Kušinagar je bio pod zaštitom Kultury Kings. Kušinara je i dalje bila živi grad do 12. veka p.n.e. i potom je izgubljena u zaboravu.

 
Verovatna rekonstrukcija glavne kapije Kušinagara oko 500 p.n.e. adaptirana iz ovog reljefa kod Sančija

Međutim, savremeni Kušinagar dobio je na značaju u 19. veku nakon arheoloških iskopavanja koje je izvršio Aleksandar Kaningam, prvi arheološki istraživač Indije, a potom C.L. Karlajl koji je otkrio glavnu stupu (humku) i statuu ležećeg Bude dugu 6,10 metara 1876. godine. Iskopavanja je nastavio početkom dvadesetog veka J. F. Vogel.[3] Vodio je arheološke kampanje 1904-5, 1905-6 i 1906-7, otkrivajući bogatstvo budističkih materijala.

Čandra Svami, burmanski monah, došao je u Indiju 1903. i pretvorio hram Mahaparinirvana u živu svetinju.

Posle nezavisnosti, Kušinagar je ostao deo okruga Deoria. Dana 13. maja 1994. godine, postao je novi okrug Utar Pradeš.[4]

Lokacija smrti i parinirvane Gautama Bude uredi

1896. Vadel je sugerisao da se mesto smrti i parinirvane Gautama Bude nalazi u regionu Rampurva.[5] Međutim, prema Mahajana Mahaparinirvana Sutra, Buda je otputovao u Kušinagar, tamo je umro, a ovde je kremiran.[6][7] Veruje se da je tokom svog poslednjeg dana ušao u šumu u blizini grada i radovao se procvatima stabala sala (Shorea robusta) pre nego što je legao da se odmori.[8]

Savremena nauka, zasnovana na arheološkim dokazima, veruje da je Buda umro u Kušinagaru, blizu moderne Kasije (Utar Pradeš).[9][10][11][12][13]

Ašoka je izgradio hram i hodočasničko mesto kako bi obeležio Budinu parinirvanu u Kušinagaru.[14] Hinduistički vladari Gupta carstva (četvrti do sedmi vek) pomogli su u velikom proširenju stupe Nirvana i Kušinagara, gradeći hram sa ležećim Budom.[15][16] Ovu lokaciju su napustili budistički monasi oko 1200. godine pre nove ere, koji su pobegli kako bi izbegli osvajačku muslimansku vojsku, nakon čega je mesto propalo za vreme islamske vladavine u Indiji koja je usledila.[17][18] Britanski arheolog Alekandar Kaningam ponovo je otkrio Kušinagar u kasnom 19. veku, a njegov kolega A.C.L. Karlajl otkrio je sliku Bude staru 1.500 godina.[19][20] Od tada je ovo mesto postalo važno hodočasničko mesto za budiste.[6][21] Arheološki dokazi iz 3. veka pre nove ere ukazuju da je lokalitet Kušinagara bio drevno hodočasničko mesto.

Geografija uredi

Kušinagar je administrativni centar koji se nalazi na 53 km istočno od Gorakpura na Nacionalnoj magistrali-28, ležeći između geografske širine 26°45'N i 83°24'E. Gorakpur je glavna železnička stanica za Kušinagar, dok se aerodrom civilnog vazduhoplovstva nalazi u mestu Kasija, 5 km udaljenom od Kušinagara, a trenutno se razvija kao međunarodni aerodrom od strane vlade Utar Pradeša i vlade Indije.[22]

Turizam uredi

Parinirvana stupa

 
Hram Parinirvana sa Parinirvana stupom, Kušinagar

Ležeći statua Bude je unutar parinirvana stupe. Kip je dugačak 6,10 metara, a napravljen je od monolitnog crvenog peščenjaka. Predstavlja „Umirajućeg Budu“ koji leži na desnoj strani licem prema zapadu. Postavljen je na veliko postolje od opeke sa kamenim stubovima na uglovima.[23]

Nirvana Čaitia (glavna stupa) Nirvana Čaitia se nalazi odmah iza glavnog hrama Parinirvana. Karlajl ga je otkopao 1876. godine. Tokom iskopavanja pronađena je bakarna ploča koja je sadržavala tekst „Nidana-sutre“ koja je navodila da je ploču deponovao u Nirvana-Čaitiju jedan Haribala, koji je u hram postavio i statuu Nirvane Bude.[23]

Ramabar stupa je mesto kremiranja Bude. Ova lokacija je 1.5 km istočno od glavnog hrama Nirvane na putu Kušinagar-Deoria.[23]

Hram Mata Kuar - postavljena je kolosalna statua Bude, iz jednog bloka koji predstavlja Budu koji sedi pod "drvom Bodi" u pozi poznatoj kao "Bhumi Sparsh Mudra" (stav dodirivanja Zemlje). Natpis na dnu statue može se datirati u 10. ili 11. vek.[23]

Druga važna mesta

  • Indo-Japan-Šri Lanka hram: čudo budističkog arhitektonskog sjaja modernih vremena.[23]
  • Hram Vat Tai: veliki kompleks izgrađen na tipično tajlandsko-budistički arhitektonski način.
  • Ruševine i građevine od opeke: oko glavnog hrama Nirvane i glavne stupe. To su ostaci različitih manastira različitih veličina građenih povremeno u davno doba.
  • Nekoliko muzeja, parkovi za meditaciju i nekoliko drugih hramova zasnovanih na arhitekturi različitih istočnih država.

Vlada i politika uredi

 
Ruševine stupe u Kušinagaru.

Kušinagar spada pod izbornu jedinicu Kušinagar Lok Saba za indijske opšte izbore. Član parlamenta iz ove izborne jedinice je Vijai Kumar Dubei iz Indijske narodne partije koji je izabran na indijskim opštim izborima 2019. godine.

Od 2019. godine član zakonodavne skupštine (MLA) iz izborne jedinice u Kušinagar je Rajnikant Mani Tripati iz Indijske narodne partije.

Ugledni ljudi uredi

  • Darikšan Mišr, pesnik jezika Bojpuri
  • Sašidananda Vatsijajan 'Agieia', ugledni hindi pisac
  • Ram Nagina Mišra, bivša poslanica Lok Sabe
  • Balešvar Jadav, bivši poslanik Lok Sabe
  • Raješ Pandei, član 16. Lok Sabe, takođe je bio član zakonodavnog veća u Utar Pradešu
  • R.P.N. Sing, bivši član parlamenta iz Indijskog nacionalnog kongresa, takođe je bio državni ministar za puteve i saobraćaj, državni ministar za naftu i prirodni gas u kabinetu bivšeg premijera, dr Manmohana Singa.

Galerija uredi

  •  
    Burmanski hram u Kušinagaru
  •  
    Hram Vat Tai
  •  
    Mesto distribucije relikvija Bude
  •  
    Telo Bude zadržano je na ovoj lokaciji nedelju dana, nakon što je postigao parinirvanu.
  •  
    Statua Gautama Bude u Parinirvani, u hramu Mahaparinirvana
  •  
    Ramabar stupa sagrađena je nad delom Budinog pepela na mestu gde su ga kremirali drevni ljudi Mala.
  •  
    Reljef na bazi statue budista
  •  
    Kamena ploča koja upućuje na mesto distribucije relikvija Bude

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ „History”. Kushinagar District. 20. 11. 2017. 
  2. ^ „Census of India: Kushinagar”. www.censusindia.gov.in. Pristupljeno 29. 12. 2019. 
  3. ^ Vogel J Ph. (1950). „Some Buddhist Monasteries in Ancient India”. Journal of the Ceylon Branch of the Royal Asiatic Society. 1: 27—32. 
  4. ^ „Kushinagar History”. kushinagar.nic.in. Pristupljeno 18. 7. 2015. 
  5. ^ "A Tibetan Guide-book to the Lost Sites of the Buddha's Birth and Death", L. A. Waddell. Journal of the Asiatic Society of Bengal, 1896, p. 279.
  6. ^ a b Lars Fogelin (2015). An Archaeological History of Indian Buddhism. Oxford University Press. str. 23—24. ISBN 978-0-19-994822-2. 
  7. ^ John Guy (1991). „The Mahabodhi temple”. The Burlington Magazine. 133: 356—357. JSTOR 884751. 
  8. ^ S., Bhattacharya (1996). Buddh for the young (1st izd.). New Delhi: National Book Trust, India. str. 42. ISBN 81-237-2006-8. 
  9. ^ United Nations (2003). Promotion of Buddhist Tourism Circuits in Selected Asian Countries. United Nations Publications. str. 23—24. ISBN 978-92-1-120386-8. 
  10. ^ Kevin Trainor (2004). Buddhism: The Illustrated Guide. Oxford University Press. str. 41. ISBN 978-0-19-517398-7. 
  11. ^ Elizabeth Lyons; Heather Peters; Chʻeng-mei Chang (1985). Buddhism: History and Diversity of a Great Tradition. University of Pennsylvania Museum of Archaeology. str. 17. ISBN 978-0-934718-76-9. 
  12. ^ Fred S. Kleiner (2009). Gardner's Art through the Ages: Non-Western Perspectives. Cengage. str. 13, 31. ISBN 978-0-495-57367-8. 
  13. ^ Huntington, John C (1986), „Sowing the Seeds of the Lotus” (PDF), Orientations, September 1986: 47, Arhivirano iz originala (PDF) 28. 11. 2014. g. 
  14. ^ Akira Hirakawa; Paul Groner (1993). A History of Indian Buddhism: From Śākyamuni to Early Mahāyāna. Motilal Banarsidass. str. 101. ISBN 978-81-208-0955-0. 
  15. ^ Gina Barns (1995). „An Introduction to Buddhist Archaeology”. World Archaeology. 27: 166—168. doi:10.1080/00438243.1995.9980301. 
  16. ^ Robert Stoddard (2010). „The Geography of Buddhist Pilgrimage in Asia”. Pilgrimage and Buddhist Art. Yale University Press. 178: 3—4. 
  17. ^ Richard H. Robinson; Sandra Ann Wawrytko; Ṭhānissaro Bhikkhu (1996). The Buddhist Religion: A Historical Introduction. Thomson. str. 50. ISBN 978-0-534-20718-2. 
  18. ^ Mark Juergensmeyer; Wade Clark Roof (2011). Encyclopedia of Global Religion. SAGE Publications. str. 148. ISBN 978-1-4522-6656-5. 
  19. ^ Asher, Frederick (2009). „From place to sight: locations of the Buddha´s life”. Artibus Asiae. 69 (2): 244. 
  20. ^ Himanshu Prabha Ray (2014). The Return of the Buddha: Ancient Symbols for a New Nation. Routledge. str. 74—75, 86. ISBN 978-1-317-56006-7. 
  21. ^ Lars Fogelin (2006). Archaeology of Early Buddhism. AltaMira Press. str. 42—43. ISBN 978-0-7591-1444-9. 
  22. ^ „Kushinagar geography”. kushinagr.nic.in. Pristupljeno 18. 7. 2015. 
  23. ^ a b v g d „Places in Kushinagar”. kushinager.nic.in. Pristupljeno 17. 7. 2015. 

Dodatna literatura uredi

  • Književna istorija Deorie i Kušinagara, M.A. Lari Azad (USM 1998 Gaziabad)
  • Patil, D.R. (1981). Kušinagara, Nju Delhi: Arheološki pregled Indije.

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кушинагар&oldid=27365248”