Википедија

Liza Majtner

Liza Majtner (nem. Lise/Elise Meitner, Lize/Elize Majtner; Beč, 17. novembar 1878 — Kembridž, 27. oktobar 1968) je bila austrijsko-švedska fizičarka koja se intenzivno bavila proučavanjem fenomena radioaktivnosti i nuklearnom fizikom uopšte.[1]

Liza Majtner
Liza Majtner
Lični podaci
Datum rođenja(1878-11-17)17. novembar 1878.
Mesto rođenjaBeč, Austrougarska
Datum smrti27. oktobar 1968.(1968-10-27) (89 god.)
Mesto smrtiKembridž, Ujedinjeno Kraljevstvo
ObrazovanjeUniverzitet u Beču
Potpispotpis_alt}}}

Biografija uredi

Majtnerova je rođena u Beču kao treće dete od osmoro u porodici liberalnih roditelja gde je otac bio advokat jevrejskog porekla.[1] Zahvaljujući ovoj liberalnoj klimi i dobroti njenih roditelja, Majtnerova se rano okoristila o olakšice propisa o školovanju žena u Austriji tako da je bila jedna od prvih žena koja se 1901. godine upisala na Univerzitet u Beču. Tamo je studirala fiziku kod Ludviga Bolcmana, a već 1905. sa samo dvadesetsedam godina, dobija titulu doktora i postaje prva žena koja je stekla doktorat na bečkom univerzitetu.

Nakon ovoga Majtnerova odlazi u Berlin gde počinje rad sa Maksom Plankom i hemičarom Oto Hanom na Vilhelm Kajzer institutu u Berlinu. Akademska klima u Nemačkoj je, pak, bila konzervativnija nego u Austriji i Majtnerova je naišla na veliki otpor predominantno muške istraživačke zajednice. Zbog toga je jako dugo radila na Institutu bez zvaničnog postavljenja kao i bez plate, a na samom početku Plank joj nije dozvoljavao da koristi laboratorije Instituta, već je bila primorana da radi u podrumskim prostorijama. Han joj je s druge strane bio jako odan saradnik i prijatelj od trenutka kada su se upoznali pa do kraja njihovih života. Blisko su sarađivali gotovo 30 godina, i u jednom trenutku su Majtnerova i Han vodili dva najuspešnija odeljenja na Vilhelm Kajzer institutu. Liza je bila veoma strpljiva u svom napredovanju kroz akademske krugove, objavljivala je članke i iako je njeno istraživanje veoma rano dobilo reputaciju izuzetno relevantnog, njeno prihvatanje u akademskoj zajednici teklo je sporije. Za to vreme, Majtnerova se izdržavala zahvaljujući svojim roditeljama.

Po početku Prvog svetskog rata, Han odlazi na front, dok Liza nastavlja istraživanje koje uz Hanovu pomoć kulminira 1918. otkrićem izotopa dugog života novog elementa (čiji je postojanje predviđeno praznim mestom u Periodnom sistemu) - protaktinijuma.

Godine 1926., Liza postaje redovni profesor Univerziteta u Berlinu, prva žena u Nemačkoj koja je ikada izabrana u to zvanje.

 
Majtnerova i Han u laboratoriji

Prvi sledeći veći projekat na kome su Majtnerova i Han radili bio je uslovljen otkrićem neutrona 30-ih godina koje je u naučnim krugovima dovelo do spekulacija o tome da je moguće u laboratorijskim uslovima stvoriti elemente teže od uranijuma, tada najtežeg poznatog elementa. Ovo je otvorilo naučnu trku između Raderforda u Ujedinjenom Kraljevstvu, Marije Kiri u Francuskoj, Fermija u Italiji i Majtnerova-Han dvojca u Nemačkoj. Svi umešani su smatrali da je pionirsko istraživanje na ovom polju vredno Nobelove nagrade, ali niko nije pretpostavljao kakve će implikacije imati u smislu stvaranja nuklearnog oružja. Istraživanje ovog dvojca je u velikome bilo pogođeno depresijom u kojoj se našla nemačka ekonomija nakon rata. Institut je radio smanjenim kapacitetom, a dolazak nacista na vlast 30-ih označio je velike promene. Majtnerova je rano u toku svog života prešla u protestantizam, međutim njeno jevrejsko poreklo ju je u očima nacističkog režima zauvek obeležilo. Kao izuzetno prominentnoj naučnici dozvoljeno joj je da nastavi rad na Institutu, međutim njeni članci su sve manje objavljivani, a porastom neprijateljstva prema Jevrejima ostajalo joj je sve manje prostora za život i rad u Nemačkoj.

Posle aneksije Austrije 1938. Majtnerova postaje sve ugroženija u Nacističkoj Nemačkoj i ne uspeva da dobije pasoš zbog svog porekla. Na nagovor holandskog fizičara Dirka Kostnera, iste godine pokušava da pobegne iz Nemačke sa starim pasošem, i zahvaljujući nepažnji ili blagonaklonosti nemačkog graničara, Liza uspešno prelazi u Holandiju. U Stokholmu počinje da radi na institutu Man Sigmana ali bez posebnih dostignuća, delom i zbog Sigmanovih predrasuda prema ženama. Srećnim spletom okolnosti Han i Majtnerova se susreću u Kopenhagenu da bi razmenili niz ideja o sprovođenju novih eksperimenata. Han ih je provodio u laboratorijama u Berlinu, a njih dvoje su nastavili da se dopisuju; sačuvani delovi prepiske svedoče da je Han smatrao nemogućim da dođe do nuklearne fisije, sve dok ga Majtnerova nije ubedila u suprotno kroz pismo koje ujedno i pokazuje da je ona bila jedna od prvih ljudi koji su shvatili da je moguće rascepiti jezgro atoma: jezgro uranijuma se podelilo do barijuma i kriptona, emitujući nekoliko neutrona i veliku količinu energije (što objašnjava gubitak mase). Jedno pismo Nilsa Bora u kojem on komentariše da je količina energije oslobođena u ovom procesu daleko veća od očekivane zasnovane na proračunima za jezgro koje ne podleže fisiji, iniciralo je niz spekulacija kako je Majtnerova zapravo zaslužna za otkriće. Han je, sa druge strane, tvrdio da je isključivo hemija odgovorna za otkriće.

Zbog političke situacije tog vremena, bilo je nezamislivo da Majtnerova rezultate svog rada objavi zajedno sa Hanom. Han je hemijske aspekte fisije opisao u članku objavljenom u januaru 1939. godine a Liza je dala fizičko objašnjenje te pojave mesec dana kasnije u saradnji sa svojim nećakom Oto Robert Frišom, nazivajući je pritom - „nuklearna fisija“. Majtnerova je u radu ustanovila i mogućnost iniciranja lančane reakcije enormnog energetskog prinosa, što je zbog imlikacija u konstruisanju oružja imalo dramatične efekte na naučnu zajednicu. Kako je znanje već bilo u nemačkim rukama, grupa naučnika je apelovala na Ajnštajna, koji je uživao veliki ugled i bio poznat i u nenaučnim krugovima, da napiše pismo upozorenja predsedniku Ruzveltu. Ovo pismo je imalo otrežnjujuć efekat na američku politiku i potstaklo je stvaranje projekta Menhetn. Iako pozvana da radi na projektu, Majtnerova je decidirano odbila rečima: „Ne želim da imam ikakve veze sa bombom!“

Godine 1944. Hanu je dodeljena Nobelova nagrada za hemiju „za otkriće nuklearne fisije“. Mnogi naučnici tadašnjice su smatrali da je Nobelova nagrada trebalo da bude podeljena između Hana i Majtnerove, i veruje se da su izjave Hana kako je otkriće čisto hemijske prirode kao i činjenica da je u odboru za dodelu bio i Sigman, koji je gajio animozitet prema naučnici, doprinele tome da nagrada ode isključivo u ruke Hana. 1966. godine, ona, Han i Štrasman podelili su Enriko Fermi nagradu. Značaj uloge koju je Majtnerova odigrala ipak nikada nije zaboravljen a posebno je bio akcentovan u američkoj štampi.

Majtnerova se 1960. godine preselila u Kembridž gde je i preminula 1968. Nikada se nije udavala, i na pitanje jednog prijatelja zašto je to tako, odgovorila je: „Dragi, ja nemam vremena za takve stvari.“. Uprkos bliskoj saradnji, ona i Han nikada nisu izlazili van okvira profesinalne i prijateljske bliskosti. Iako preko oca ima jevrejsko poreklo, Majtnerova se nikada tako nije osećala i rano se priključila Luteranskoj crkvi. Državljanin Švedske postala je 1949. godine i zadržala je to državljanstvo do kraja života. Element rednog broja 109 nosi ime majtnerijum u njenu čast.

Po njoj se zove jedan krater na Veneri.

Reference uredi

  1. ^ a b Bartusiak, Marcia (17. 3. 1996). „The Woman Behind the Bomb”. The Washington Post. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Liza Majtner na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лиза_Мајтнер&oldid=27552387”