Milivoje Anđelković Kajafa
Milivoje Anđelković – Kajafa (Beograd, 20. jun 1868 — Beograd, 6. februar 1940) bio je srpski pešadijski pukovnik.
| Milivoje Anđelković – Kajafa | |
|---|---|
 Milivoje Anđelković Kajafa | |
| Lični podaci | |
| Nadimak | Kajafa |
| Datum rođenja | 20. jun 1868. |
| Mesto rođenja | Beograd, Kneževina Srbija |
| Datum smrti | 6. februar 1940. (71 god.) |
| Mesto smrti | Beograd, Kraljevina Jugoslavija |
| Vojna karijera | |
| Služba | 1893 — 1917 |
| Čin | pukovnik |
| Učešće u ratovima | Prvi balkanski rat Drugi balkanski rat Prvi svetski rat |
| Odlikovanja | Orden Karađorđeve Zvezde sa mačevima |
Učestvovao je sa svojom jedinicom u majskom prevratu 1903. godine. U Balkanskom ratu 1912. komandovao je Javorskom brigadom, a u ratu sa Bugarima 1913. bio je komandant Osogovkog odreda i Masuričke kolona. Od početka Prvog svetskog rata pa sve do Krfa komandovao je Dunavskom divizijom prvog poziva. Godine 1914. učestvovao je u odbrani Beograda, u sremskoj operaciji i na Mačkovom kamenu, a naročito se istakao u gonjenju neprijatelja nakon suvoborske bitke.
Posle reorganizacije srpske vojske na Krfu, ponovo je bio komandant Dunavske divizije. Penzionisan je 1917. godine.
Biografija uredi
Milivoje Anđelković rođen je u Beogradu 1868. i završio je sve vojne škole koje su u tadašnjoj Kraljevini Srbiji mogle da se pohađaju. Punih pet godina, od 1897. do 1902, bio je starešina pitomaca Vojne komande. Tada je kao predavač upoznao i Dragutina Dimitrijevića Apisa.
Učestvovao je u Majskom prevratu, pošto je prilaze dvoru štitio bataljon Sedmog pešadijskog puka kojim je komandovao Milivoje Anđelković, već tada znan po nadimku Kajafa.
Nadimak Kajafa (u Jevanđelju po Mateju u Novom zavetu Kajafa je poglavar sveštenika, poznat po strogosti, koji su osudili Hrista na raspeće) stekao je kao sasvim mlad oficir, a nadenuli su mu ga, i u početku krili, potčinjeni, jer je do sitnica isterivao red i disciplinu mučeći druge, ali ne štedeći ni sebe.
Komandujući Javorskom brigadom u Prvom balkanskom ratu protiv Turaka 1912. godine umeo je i smeo da zađe duboko u pozadinu neprijatelja, munjevito oslobađajući mesto za mestom. Tako su pali Sjenica, Prijepolje, Pljevlja. A sve daleko od glavnine srpskih snaga i potpuno samostalno. Upamtili su ga i Bugari godinu dana kasnije. U boju na Govedarniku, 21. i 22. jula, tri puta je na bajonet zauzimao položaje koje je branio mnogo brojniji i bolje naoružan neprijatelj.
Prvi svetski rat uredi
U vojničku legendu kročio prvih dana Prvog svetskog rata. Vrhovna komanda, odsustvom svog načelnika, vojvode Radomira Putnika, odlučila je da odluku šta činiti s Beogradom ostavi Milivoju Anđelkoviću Kajafi.
On je odmah odlučio: Beograd mora da se brani po cenu da do temelja bude razrušen. I branio ga je, čak i uz pomoć trećepozivaca, sve dok nije stigla naredba da se mora ići dalje. U udžbenike herojstva ušla je bitka na Mačkovom kamenu, od 19. do 22. septembra 1914. godine. Kajafa je i tu, svojeglavo, često bio ispred svih.
Njegov udeo u Kolubarskoj bici, je na izuzetnom nivou. Iz vremena pre odsudnog napada potiče i jedna prilično ozbiljna ljutnja nadređenih na pukovnika Anđelkovića. Sasvim lakomisleno, zamerili su mu, odveo je regenta Aleksandra Karađorđevića na prvu liniju fronta, te je Njegovom veličanstvu moglo nešto ružno da se dogodi. Nije se dogodilo, ali je zato Kajafa vrlo brzo osetio kako je to kad se svemoćna politika umeša i među vojnike.
Zbog jednog neuspeha u sukobu sa Bugarima, za koji je optužen iako nije posedovao ispravne informacije o brojčanom stanju neprijatelja, morao je da bude sklonjen u stranu.
Nakon Velikog rata uredi
Poniženja vojnika posebnog kova prerano oteranog s bojnog polja nisu prestajala ni kad je Veliki rat otplovio u istoriju. Nekadašnji vaspitač, što se vojnih veština tiče, prinčeva Đorđa i Aleksandra – obojica su ga iz poštovanja oslovljavali sa Bata Mika – godine 1925. našao se čak na naslovnim stranicama prestoničkih novina. Ovako: „Pretres kod g. M. Anđelkovića... Osim ličnih stvari g. Anđelkovića, u njegovom stanu nađena su i dva sanduka Kraljevića Đorđa. Sanduci su bili zaključani i plombirani...”.
Uz to, g. Anđelković je, po pisanju nekih novina, bio optužen i za „komunističku propagandu” koja je ozbiljno, među svetom, poljuljala čast i ugled pukovnika u penziji. Naime, bilo je to vreme kad je kralju Aleksandru bilo potrebno da starijeg brata Đorđa, prestolonaslednika po prvenstvu rođenja, smesti u sanatorijum kod Niša, i što više udalji od prestola. Bilo je opštepoznato da su princ Đorđe i pukovnik Anđelković bili veliki prijatelji i da su, pre prinčevog slanja u sanatorijum i pretresa kuće penzionisanog oficira, planirali da zajedno otputuju u Švajcarsku. I to preko Soluna, da još jednom obiđu grob Dragutina Dimitrijevića Apisa.
Nekoliko godina posle oslobođenja i tek što je prošla pominjana hajka po novinama kralj Aleksandar je penzionisanom pukovniku poslao svog maršala dvora s porukom da bi želeo da svrati kod njega kad bude prolazio Smiljanićevom ulicom gde je Kajafa živeo. Ako roletne budu podignute – eto kralja na kapiji, s ponudom čina generala i svih prinadležnosti koje mu s tim činom pripadaju od 1917. godine, kada je penzionisan. Kajafa je odgovorio kratko: „Pozdravite Njegovo veličanstvo i recite mu da je on gospodar u svojoj zemlji, a ja u svojoj kući.” Kada je kralj prošao Smiljanićevom ulicom roletne u kući broj 30 su bile spuštene, kako su i ostale sve do Milivojeve smrti. Milivoje Anđelković Kajafa je preminuo 6. februara 1940.[1]
Reference uredi
- ^ Politika 7. februar 1940.
Notesi uredi
- priručnik predstave „Kolubara 1914." u izradi organizacije Poziv (Pokret obnove značajnih istorijskih veličina) i Osme beogradske Gimnazije, direktan razgovor sa potomcima pukovnika Kajafe
Literatura uredi
- Enciklopedija Jugoslavije JLZ Zagreb 1980. tom 1 str 148.
- Politikin Zabavnik, broj 3278, 05. decembar 2014.
