Mongolsko carstvo

Mongolsko carstvo (mong. Mongolыn Эzэnt Gүrэn), najveća kopnena država u istoriji i druga uopšte po veličini posle Britanskog carstva. Pokrivalo je teritoriju od preko 24 miliona km² na vrhuncu svoje moći i imalo je oko 100 miliona stanovnika. Mongolsko carstvo osnovao je Džingis-kan 1206. godine. Mongolska armija je najverovatnije brojala preko 200.000 vojnika. Sklapali su saveze sa nomadskim i drugim narodima u Aziji. Počela je kao mongolska nacija Mongola, Najmana, Ujgura i Merkita. Osvojili su Kinu, Bliski istok i neke evropske regije. Mongolskim carstvom vladao je Veliki Kan ili Kagan. Posle smrti Monge Kana, Mongolsko carstvo se podelilo na: Juen dinastiju, Ilkanat, Čagatajski kanat i Zlatnu hordu.

Mongolsko carstvo Ikh Mongol Uls Mongolska imperija
Geografija
Glavni grad		Karakorum 1206–1235  Avarga 1235–1260  Karakorum  1260–1368  Hanbalik (Dadu)
Društvo
Službeni jezik		mongolski jezik
Religija		tengrizam
Politika
Oblik države		izborna monarhija
Geografske i druge karakteristike
Površina
— ukupno		4000000 1227 (Džingis-kanova smrt) 13500000 1294 (Kublajova smrt) 13500000 1309 (Zadnja formalna reunifikacija)  km²
Valuta		huraldaj

Vekovima su Mongoli živeli nomadskim životom na stepama ili aprilacima u Aziji. Iznenada su, tokom 13. veka, izbili na svetsku scenu. Predvođeni Džingis-kanom, Mongoli su stvorili prostrano carstvo koje se protezalo Evropom i Azijom. Bili su bezobzirni vojnici koji su svaki zaposednuti grad pretvorili u prah i pepeo. Ipak je njihovo carstvo doživelo ceo vek mira. Cvetala je trgovina duž Puta svile između Kine i Evrope, a Kina je ujedinjena nakon dugo godina razjedinjenosti. Carstvo se raspalo sa smrću Kublaj Kana 1294. godine.

Mongolsko carstvo je proizašlo iz unifikacije nomadskih plemena u mongolskoj domovini pod vođstvom Džingis-kana, koga je savet proglasio vladarom svih Mongola 1206. godine. Carstvo je brzo raslo pod njegovom upravom, kao i u vreme njegovih naslednika, koji su vršili invazije u svim pravcima. Ogromna transkontinentalna imperija je povezala istok sa zapadom uz prisilu Pax Mongolica, omogućavajući širenje trgovine i razmene tehnologija, roba i ideologija širom Evroazije.

Imperija je počela da se deli zbog ratova za nasledstvo, pošto se unuci Džingis-kana nisu slagali oko taga da li kraljevska linija treba da polazi od njegovog sina i inicijalnog naslednika Ogataja, ili od nekog od njegovih drugih sinova, kao što su Toluj, Čagataj, ili Žuči. Tolujova frakcija je nadvladala nakon krvavih razračunavanja sa Ogatajovom i Čagatajovom frakcioj. Sporovi su se nastavili čak i među potomcima Toluja. Nakon što je Mongke-kan umro 1259. rivalska kurultajska veća su simultano izabrala različite naslednike, braću Arig-Buga i Kublaj-kana, koji su se zatim borili jedan protiv drugog u Tolujskom građanskom ratu (1260-1264), ali i protiv potomaka drugih sinova Džingisa. Kublaj je nadvladao, ali je ponovo došlo do građanskog rata kad je Kublaj neuspešno pokušao da povrati kontrolu nad Čagatajskim i Ogatajskim familijama.

Bitka kod Ajn Džaluta u Galileji 1260. godine je označila najvišu tačku Mongolskih osvajanja i po prvi put ikad su oponenti porazili mongolske napade u direktnoj borbi na bojnom polju. Iako su Mongoli pokrenuli još mnogo napada na Levant, kratkotrajno ga okupirajući i vršeći prepade sve do Gaze, nakon odlučne pobede u bici kod Vadi al-Haznadara 1299. godine, oni su se povukli usled raznih geopolitičkih faktora.

Do vremena Kublajove smrti 1294. godine, Mongolsko carstvo je razdeljeno u četiri zasebna kanata ili carstva, svako od kojih je sprovodilo svoje sopstvene interese i ciljeve:

• kanat Zlatne horde na severozapadu
• Čagatajski kanat u centralnoj Aziji
• Ilkanat na jugozapadu
• Dinastija Juen na istoku bazirana blizu današnjeg Pekinga.

Godine 1304. tri zapadna kanata su kratkotrajno prihvatila nominalno sizerenstvo dinastije Juen, ali je 1368. godine Han kineska dinastija Ming zauzela mongolsku prestonicu. Džingisovi vladari Juena su se povukli u mongolsku domovinu i nastavili da vladaju tamo kao severna Juenska dinastija, dok su Zlatna horda i Čagatajski kanat opstali u jednom obliku ili drugom još nekoliko vekova nakon pada dinastije Juen i Ilkanata (koji se dizintegrirao tokom perioda 1335-1353).

Ime

Ono što se naziva Mongolskim carstvom je nosilo originalno ime Ikh Mongol Uls (ikh: velika, uls: država; Velika Mongolska država). Tokom 1240-tih, jedan od Džingisovih potomaka, Gujuk-kan, poslao je pismo papi Inoćentiju IV u kome je koristio naziv "Dalej (veliki/okeansi) kan velike Mongolske države (ulus)".

Nakon rata za nasleđe između Kublaj-kana i njegovog brata Arig-Buge, Arig je ograničio Kublajevu moć na istočni deo carstva. Kublaj je zvanično izdao carski ukaz dana 19. decembra 1271. da imenuje zemlju „Veliki Juen“ (Daj Juen, ili „Dai Ön Ulus“) čime je uspostavljena dinastija Juen. Neki izvori navode da je puno Mongolsko ime bilo Dai Ön Yehe Monggul Ulus.

Istorija

Preimperijalni kontekst

Glavni članak: Mongoli pre Džingis-kana

Mongolska plemena tokom Hitana, Dinastija Ljao (907-1125)

Evroazija uoči Mongolske invazije, c. 1200.

Oblast oko Mongolije, Mandžurije, i delove severne Kine je kontrolisala dinastija Ljao od 10. veka. Godine 1125, dinastija Đin koju su osnovali Džurdži je srušila dinastiju Ljao i pokušala da zadobije kontrolu na bivšom Ljao teritorijom u Mongoliji. Tokom 1130-tih vladari dinastije Đin, poznati kao Zlatni kraljevi, uspešno su se oduprli konfederaciji Hamag Mongola, kojom je u to vreme vladao Habul han, pradeda Temudžina (Džingis-kana).

Mongolski plato je uglavnom zauzimalo pet moćnih plemenskih konfederacija (nakata): Kereiti, Hamag Mongoli, Najmani, Merkiti, i Tatari. Đin carevi su sledeći politiku zavadi pa vladaj, ohrabrivali sporove među plemenima, posebno između Tatara i Mongola, kako bi držali nomadska plemena zauzeta njihovim sopstvenim borbama i stoga daleko od sebe. Habulov naslednik je bio Ambagaj-kan, koga su izdali Tatari, izručili ga Džurdžima, koji su ga pogubili. Mongoli su se osvetili pustošeći granično područje, što je rezultiralo u neuspešnom kontranapadu Džurdžija 1143. godine.

Godine 1147, Đin dinastija je donekle promenila svoju politiku, potpisujući mirovni ugovor sa Mongolima i povlačeći se iz mnoštva utvrđenja. Mongoli su zatim obnovili napade na Tatare da bi osvetili smrt svog kana, otvarajući dug period aktivnih neprijateljstava. Đin i Tatarske vojske su porazile Mongole 1161. godine.

Tokom uspona Mongolske imperije u 13. veku, obično hladne, ogoljene stepe centralne Azije su uživale svoju najblažu, najvlažniju klimu u zadnjih hiljadu godina. Smatra se da je konsekventni, brzi porast broja ratnih konja i druge stoke znatno ojačao Mongolsku vojnu snagu.

Uspon Džingis-kana

Glavni članci: Hamag Mongol i Džingis-kan

Džingis-kan, Muzej imperijalnog dvorca u Tajpeju, Tajvan

Poznat tokom svog detinjstva kao Temudžin, Džingis-kan je bio sin Mongolskog starešine. U svojoj mladosti je ostao siroče. On se veoma brzo uspeo radeći sa Tohrul kanom Kereita, koji je bio najmoćniji Mongolski voća tog vremena, i koji je nosio kinesku titulu Vang, s značenjem princ. Temudžin je otišao u rat sa Vang kanom. Nakon što je Temudžin porazio Vang kana dao je sebi ime Džingis-kan. On je uvećao Mongolsku državu pod svojom vlašću. Džingis-kan je zapamćen po svom sistemu zakona za Mongole, koji je on nazivao Veliki jasa. Njih su poštovale mnoge generacije Mongola širom Azije. On je držao najveći deo Azije pod svojom kontrolom. Njegovi zakoni su prižali neophodna ovlašćenja za oporezivanje, i za sve fizički sposobne Mongole da uzmu učešća u velikom lovu kojim se sakupljalo meso za zimske mesece. Termin Mongol je ušao u upotrebu kao naziv za sva plemena koja su govorila Mongolski pod kontrolom Džingis-kana. Njegovi najmoćniji saveznici su bili prijatelji njegovog oca, Hereidski starešina Un-kan, i njegov pobratim iz detinjstva Žamuha iz Žadran klana. Uz njihovu pomoć, Temudžin je porazio Merkit pleme, spasao svoju ženu Birtu, a zatim odneo pobede nad Najmanima i Tatarima.

Temudžin ze zabranio pljačkanje svojih neprijatelja bez odobrenja, i implementirao je politiku podele plena sa svojim ratnicima i njihovim familijama, umesto davanja celokupnog plena aristokratama. Ovakav pristup ga je doveo u sukob sa njegovim rođacima, koji su isto tako bili legitimni naslednici trona; oni su smatrali da Temudžin nije vođa nego samo drski uzurpator. Ta kontroverza se raširila do njegovih generala i drugih saradnika, te su neki od Mongola koji su ranije bili njegovi saveznici prestali da budu lojalni. Došlo je do rata, i Temudžin i snage koje su mu još uvek bile lojalne su prevladale, pri čemu su uništena sva rivalska plemena tokom perioda od 1203. do 1205. Godine 1206. je Temudžin krunisan kao kan Velike Mongolske države (Yекхе Монгол Улус) u kurultaju (generalnoj skupštini/veću). Tada je uzeo titulu Džingis-kana (universalnog vođe) umesto jedne od starih plemenskih titula, kao što su Gur kan ili Tajang kan, čime je označen početak Mongolskog carstva.

Rana organizacija

Džingis-kan se podigao na presto u Jeke Ćuriltei regionu Onan reke

Džingis-kan je uveo mnoštvo inovativnih načina organizacije armije, deleći je u decimalne podsekcije: arban (10 ljudi), zuun (100), minghan (1000), i tumen (10,000). Kešig, ili carska garda, je osnovana i podeljena u dnevne i noćne garde. Džingis je nagrađivao one koji su mu bili lojalni i postavljao ih je na visoke pozicije, kao što su vođe armijskih jedinica i domaćinstava, mada je većina njih poticala iz veoma nisko rangiranih klanova.

U poređenju sa jedinicama koje je dao svojim lojalnim pobornicima, one koje je dodelio članovima sopstvene porodice su bile sasvim malobrojne. On je proglasio nove zakone u carstvu, i regulisao većinu aspekata svakodnevnog života i političkih afera nomada tog vremena. On je zabranio trgovinu ženama, krađu, tuče među Mongolima, i lov životinja tokom sezone parenja.

On je imenovao svog usvojenog brata Šigi-Hutuha vrhovnim sudijom, i naradio mu da vodi evidenciju carstva. Osim zakona kojima se regulišu pitanja porodice, hrane i armije, Džingis je isto tako doneo dekret o religioznim slobodama i podržavao je unutrašnju i međunarodnu trgovinu. On je oslobodio siromašne i sveštenstvo iz poreza. On je isto tako podržavao pismenost, usvajajući Ujgursko pismo, od koga je formirano Ujgursko-mongolsko pismo carstva, i naredio je ujguru Tatatungi, koji je ranije služio kao kan Najmana, da nauči njegove sinove pisanju.

Prodor u centralnu Aziju

Glavni članak: Mongolska invazija centralne Azije

Mongolsko carstvo oko 1207.

Džingis je brzo došao u sukob sa dinastija Đin Džurdžijskog naroda i dinastijom Zapadni Sja Tanguta u severnoj Kini. On je takođe morao da se suoči sa još dve sile, Tibetom i Karakitajskim kanatom. Na zapadu je ušao u centralnu Aziju, devastatirajući Transoksaniju i istočnu Persiju, zatim je opustošio Kijevsku Rusiju (preteču Rusije, Belorusije, i Ukraine) i Kavkašku oblast.

Pred svoju smrt, Džingis-kan je podelio carstvo među svojim sinovima i neposrednom porodicom, čineći Mongolsko carstvo zajedničkom svojinom celokupne carske porodice, koja je zajedno sa Mongolskom aristokratijom, sačinjavala vladajuću klasu.

Literatura

• Biran, Michael (1997). Qaidu and the Rise of the Independent Mongol State in Central Asia. The Curzon Press. ISBN 978-0-7007-0631-0. 
• Allsen, Thomas T. (1987). Mongol Imperialism: The Policies of the Grand Qan Möngke in China, Russia, and the Islamic Lands, 1251-1259. University of California Press. ISBN 978-0520055278. 
• Allsen, Thomas T. (2004). Culture and conquest in Mongol Eurasia. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-60270-9. 
• Man, John (2004). Genghis Khan: Life, Death, and Resurrection. New York: Thomas Dunne Books. str. 116. ISBN 9780312314446. 
• Amitai-Preiss, Reuven (1995). Mongols and Mamluks: The Mamluk-Ilkhanid War, 1260–1281. Cambridge, UK; New York, USA: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-46226-6. 
• Atwood, Christopher P. (2004). Encyclopedia of Mongolia and the Mongol Empire. New York, USA: Facts on File, Inc. ISBN 978-0-8160-4671-3. 
• Barfield, Thomas Jefferson (1992). The perilous frontier: nomadic empires and China. Blackwell. ISBN 978-1-55786-324-9. 
• Burgan, Michael (2005). Empire of the Mongols. New York, USA: Infobase Publishing. ISBN 978-1-4381-0318-1. 
• Diamond, Jared (1997). Guns, Germs, and Steel: The Fates of Human Societies. New York, USA: W. W. Norton & Co. ISBN 978-0393317558. 
• Finlay, Robert (2010). The Pilgrim Art: Cultures of Porcelain in World History. Berkeley, California, USA: University of California Press. ISBN 978-0-520-24468-9. 
• Foltz, Richard C. (1999). Religions of the Silk Road: Overland Trade and Cultural Exchange from Antiquity to the Fifteenth Century. New York, USA: St. Martin's Press. ISBN 978-0-312-23338-9. 
• Franke, Herbert (1994). Twitchett, Denis; Fairbank, John King, ur. Alien Regimes and Border States, 907-1368. The Cambridge History of China. 6. Cambridge, UK; New York, USA: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-24331-5. 
• Grousset, Rene (1970). The Empire of the Steppes: A History of Central Asia (translated from French by Naomi Walford). New Brunswick, New Jersey, USA: Rutgers University Press. ISBN 9780813506272. 
• Halperin, Charles J. (1985). Russia and the Golden Horde: The Mongol Impact on Medieval Russian History. Bloomington, Indiana, USA: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-20445-5. 
• Howorth, Henry H. (1965) [London edition, 1876]. History of the Mongols from the 9th to the 19th Century: Part I: The Mongols Proper and the Kalmuks. New York, USA: Burt Frankin. 
• Hull, Mary. (1997). The Mongol Empire (World History Series). Greenhaven Press. ISBN 978-1560063124. 
• Jackson, Peter (1978). „The dissolution of the Mongol Empire”. Central Asiatic Journal. XXXII: 208—351. 
• Jackson, Peter (2003). The Delhi Sultanate: A Political and Military History. Cambridge, UK; New York, USA: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-54329-3. 
• Jackson, Peter (2005). The Mongols and the West: 1221–1410. Harlow, UK; New York, USA: Longman. ISBN 978-0-582-36896-5. 
• Lane, George (2006). Daily life in the Mongol empire. Westport, Connecticut, USA: Greenwood Press. ISBN 978-0-313-33226-5. 
• Man, John (2004). Genghis Khan: Life, death and resurrection. New York, USA: Thomas Dunne Books. ISBN 978-0-312-36624-7. 
• Man, John (2007). Kublai Khan: from Xanadu to superpower. Bantam Books. ISBN 978-0-553-81718-8. 
• Morgan, David (1989). Arbel, B., ur. „The Mongols and the Eastern Mediterranean: Latins and Greeks in the Eastern Mediterranean after 1204”. Mediterranean Historical Review. Tel Aviv, Illinois, USA: Routledge. 4 (1): 204. ISSN 0951-8967. doi:10.1080/09518968908569567. 
• Morgan, David (2007). The Mongols (2nd izd.). Malden, Massachusetts, USA; Oxford, UK; Carlton, Victoria, Australia: Blackwell Publishing. ISBN 978-1-4051-3539-9. 
• Prawdin, Michael (1961) [1940]. Mongol Empire. New Brunswick, New Jersey, USA: Collier-Macmillan Canada. ISBN 978-1-4128-0519-3. 
• Ratchnevsky, Paul (1993). Genghis Khan: His Life and Legacy. Haining, Thomas Nivison. Wiley-Blackwell. ISBN 978-0631189497. 
• Rossabi, Morris (1983). China Among Equals: The Middle Kingdom and Its Neighbors, 10th–14th Centuries. Berkeley, California, USA: University of California Press. ISBN 978-0-520-04383-1. 
• Sanders, Alan J. K. (2010). Historical Dictionary of Mongolia. Lanham, Maryland, USA: Scarecrow Press. ISBN 978-0-8108-6191-6. 
• Saunders, John Joseph (2001). The history of the Mongol conquests. Philadelphia, Pennsylvania, USA: University of Pennsylvania Press. ISBN 978-0-8122-1766-7. 
• Rybatzki, Volker (2009). The Early Mongols: Language, Culture and History. Indiana University. ISBN 978-0933070578. 
• Sverdrup, Carl (2010). „Numbers in Mongol Warfare”. Ur.: Rogers, Clifford J.; DeVries, Kelly; France, John. Journal of Medieval Military History. 8. Woodbridge, Suffolk, UK: Boydell & Brewer. ISBN 978-1-84383-596-7. 
• Vladimortsov, Boris (1969). The Life of Chingis Khan. B. Blom. 
• Weatherford, Jack (2004). Genghis Khan and the Making of the Modern World. New York, USA: Three Rivers Press. ISBN 978-0-609-80964-8. 
• Brent, Peter. The Mongol Empire: Genghis Khan: His Triumph and his Legacy. Book Club Associates, London. 1976.
• Buell, Paul D. (2003). Historical Dictionary of the Mongol World Empire. The Scarecrow Press, Inc. ISBN 978-0-8108-4571-8. 
• Cleaves, Francis Woodman (1954). „A Medical Practice of the Mongols in the Thirteenth Century”. Harvard Journal of Asiatic Studies. 17 (3/4): 428—444. JSTOR 2718323. doi:10.2307/2718323. 
• Halperin, Charles J. (1983). „Russia in the Mongol Empire in Comparative Perspective”. Harvard Journal of Asiatic Studies. 43 (1): 239—261. JSTOR 2719023. doi:10.2307/2719023. .
• May, Timothy (2007). The Mongol Art of War. Yardley: Westholme Publishing. ISBN 978-1-59416-046-2. 
• May, Timothy. The Mongol Conquests in World History (Reaktion Books, distributed by University of Chicago Press; 2012) 319 pages
• Ostrowski, Donald (1998). „The "tamma" and the Dual-Administrative Structure of the Mongol Empire”. Bulletin of the School of Oriental and African Studies, University of London. 61 (2): 262—277. JSTOR 3107652. S2CID 162549451. doi:10.1017/S0041977X0001380X. .
• Rossabi, Morris (2012). The Mongols: A Very Short Introduction. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-984089-2. 

Spoljašnje veze

• Džingis kan i Mongoli
• Mongolsko carstvo
• Mongoli
• The Mongol Empire
• The Mongols in World History
• The Mongol Empire for students Архивирано на сајту Wayback Machine (27. новембар 2020)
• Paradoxplace Insight Pages on the Mongol Emperors
• William of Rubruck's Account of the Mongols
• Mongol invasion of Rus (pictures)
• Worldwide Death Toll
• Mongol Empire Google Earth