Papa Grgur VII

Grgur VII (Sovana, tada Soana, oko 1020 — Salerno, 25. maj 1085), poznat i kao Hildebrand iz Soane je bio papa od 22. aprila 1073. godine, pa sve do svoje smrti. Jedan je od velikih papa obnavljača, a posebno je poznat po borbi za investituru, zbog čega se sukobio sa carem Henrikom IV. Poznat je po svojim težnjama da centralizuje papsku vlast u Rimu, sužavanjem nadležnosti episkopa, reformisanjem sveštenstva i zabranjivanjem laicima da vrše službu u crkvi. Inicirao je reforme na sinodima u Letenu (1074—1075) insistirajući na moralnom preporodu crkve, zabrani braka za sveštenike i sprečavanju trgovine crkvenim položajima i zvanjima. Izvršio je jak uticaj u domenu kanonskog prava. Blaženim ga je 1584. godine proglasio papa Grgur XIII, a svetim 1728. papa Benedikt XIII.

Grgur VII
Grgur VII
Lični podaci
Puno ime	Hildebrand
Datum rođenja	oko 1020.
Mesto rođenja	Sovana,
Datum smrti	25. maj 1085.
Mesto smrti	Salerno,
Papa
Redosled	85.
Pontifikat	22. april 1073 — 25. maj 1085.
Prethodnik	Aleksandar II
Naslednik	Viktor III

Njegovo geslo je bilo Reformatio in capite et in membris.

Životopis

Rane godine

Hildebrand se rodio u Soani (današnjoj Sovani), gradiću u južnoj Toskani, a pripadao je plemićkoj porodici Aldobrandezči. Odande je poslat u Rim gde je njegov ujak bio opat u opatiji sv. Marije na brdu Aventinu. To je iskustvo značajno doprinelo oblikovanju Hildebrandovog karaktera. Moguće je da mu je jedan od učitelja bio i papa Grgur VI.

Kad je car Hajnrih III zbacio papu Grgura VI, Hildebrand je s Grgurom otišao u progonstvo u Nemačku, što je takođe izvršilo znatan uticaj na njegovo obrazovanje. Nastavio je studije u Kelnu, a u Rim se vratio s papom Lavom IX, pod čijim je vodstvom prvi put ušao u crkvenu službu i postao podđakon.

Nakon smrti Lava IX, Hildebrand je poslan kao izaslanik na nemački dvor kako bi poveo pregovore o izboru novog pape. Tamo je podstakao cara da podrži Gebarda koji će postati papa Viktor II (1055-1057) i poveriti Hildebrandu službu legata u Francuskoj, gde se bavio slučajem Berengara iz Tura čiji su pogledi na euharistiju izazivali sukobe. Kad je 1057. izabran papa Stefan IX, bez prethodnog dogovora s nemačkim dvorom, Hildebrand i Anzelmo iz Luke poslani su u Nemačku kako bi išodili carsko priznanje. Stefan je ubrzo umro, a rimska je aristokracija želela da povrati svoj uticaj na pape, te je 1058. žurno izabrala za papu Ivana iz Veletrija kao Benedikta X. Takav je postupak mogao da izazove unutarcrkvenu krizu, ali ona je prevladana upravo zahvaljujući Hildebrandu, čijom je podrškom 1059. na papinsko prestolje umesto Benedikta izabran Nikola II koji je izvršio snažan uticaj na politiku kurije kroz dve decenije svoga pontifikata. Na jugu Italije to je značilo približavanje Normanima, a na severu protivnemačkom pokretu patarena. Tokom njegovog pontifikata je donet i zakon prema kojem papu bira kardinalski zbor, čime je smanjen uticaj rimskoga plemstva i nemačkoga dvora. Nakon smrti Nikole II i dolaskom pape Aleksandra II (1061, učvrstio se Hildebrandov položaj u kuriji budući da je papa često izbivao iz Rima. Hildebrand je znao da dobro iskoristiti opšte političke prilike, posebno u Nemačkoj, za jačanje papinstva.

Izbor za papu

Glavni članak: Izbor za papu 1073

Nakon smrti Aleksandra II (21. aprila 1073), tokom njegova sprovoda u Lateranskoj bazilici, narod je uzviknuo: „Hildebranda za papu! Blaženi Patar izabrao je Hildebranda arhiđakona!“ Njegovo odbijanje bilo je uzaludno, te je kasnije toga dana doveden u crkvu sv. Petra, gde je na kanonski način izabran za papu. Svešteničko zaređenje primio je tek 22. 5. 1073, a za biskupa je posvećen 30. 6. Način njegova izbora često je dovođen u pitanje, ali tek mnogo godina nakon što se to dogodilo, pod uticajem verskih i posebno političkih sukoba. Ipak, bitan propis o izboru pape nije poštovan, onaj koji se odnosi na traženje mišljenja cara Svetog rimskog carstva.

U dekretu o izboru Hildebranda za papu o njemu se kaže da je:

pobožan čovek, obdaren ljudskim i božanskim znanjem, istaknuti ljubitelj jednakosti i pravde, čvrst u suprotnostima i umeren u probicima, čovek, prema rečima apostolovim, dobrog ponašanja, bez mane, skroman, trezan, čist, gostoljubiv, koji dobro vlada svojim domom; čovek koji je od detinjstva velikodušno darovan ovoj Majci Crkvi i koji je zaslugama svoga života već bio uzdignut na arhiđakonsku čast. Stoga izabiremo našeg arhiđakona Hildebranda da bude papa i naslednik apostolov, i da odsad i doveka nosi ime Grgur.

— 22. aprila 1073.

Središte crkveno-političkih zanimanja Grgura VII bio je odnos prema nemačkim krajevima. Nakon smrti Hajnriha III bitno je smanjuje moć nemačkih vladara, a njegov se sin Hajnrih IV suočavao s ozbiljnim teškoćama unutar svoga carstva. Uz to, papi je u prilog išla i činjenica da je 1073. godine Hajnrih bio tek neiskusni dvadesettrogodišnjak.

Kroz godine koje su sledile Hajnrih je zbog pobune Sasa bio prisiljen da uspostavi prijateljske odnose s papom, te je 1074. godine u prisutnosti papinskih legata izvršio pokajanje u Nirnbergu, zbog održavanja prijateljstva s članovima svoga veća koje je Grgur VII bio izopštio. Hajnrih je tom prilikom dao zakletvu odanosti papi i obećao svoju pomoć u obnovi Crkve. Takav je stav, međutim, Hajnrih napustio čim je pokorio Sase u bitki kod Homburga, 9. 6. 1075, te je želeo da povrati svoja vladarska prava u severnoj Italiji.

Stoga je poslao grofa Eberharda u Lombardiju da se suprotstavi patarenima, imenovao Tedalda nadbiskupom Milana, te je pokušao da uspostavi odnose se normanskim vojvodom Robertom Gviskarom. Grgur VII odgovorio je oštrim pismom datiranim 8. 12. 1075, u kojem je, uz ostalo, optužio Hajnrih da je prekršio svoju reč, te da i dalje potpomaže izopćene većnike. Uz pismo, papa je caru poslao i usmenu poruku u kojoj mu je zapretio izopćenjem iz Crkve i oduzimanjem carske krune. Istovremeno, na Božić 1075. godine, Cencije Frangipan oteo je papu za vreme ponoćne mise u crkvi sv. Marije Velike. Međutim, već ga je sledećeg dana, na insistiranje naroda, oslobodio ga je. Papa je osumnjičio cara da stoji iza ove urote, a celi se događaj obično navodi kao početak borbe za investituru.

Sukob s carem

Glavni članak: Borba za investituru

Papine opomene razljutile su Hajnriha i njegov dvor, te je car na brzinu sazvao državni i crkveni Sabor u Vormsu koji se sastao 24. 1. 1076. Papa je među visokim nemačkim klerom imao brojne neprijatelje, a pridružio im se i kardinal Hju Kandidus koji je prethodno podržavao Grgura, ali mu je postao neprijatelj nakon što ga je papa smenio zbog simonije. Prisutni biskupi prihvatili su Hjuove optužbe protiv pape i otkazali poslušnost, a Hajnrih je proglasio da je papa zbačen, te je od Rimljana tražio da izaberu novog papu.

Sabor je poslao dvojicu biskupa u Italiju gde su išodili sličan dokument od lombardijskih biskupa na sinodi u Pjačenci. Kao izaslanik u Rim je poslan Roland iz Parme koji je pred sinodom okupljenom u Lateranskoj bazilici proglasio da je papa smenjen, što je nakon prvotnog čuđenja izazvalo snažno odbijanje okupljenih, te je sam papa spasio izaslanika od linča.

Sledećeg dana papa je svečano izop[tio Hajnriha IV, oduzeo mu kraljevsko dostojanstvo i oslobodio njegove podanike prisega koje su mu dali. Koliki će biti uticaj ove odluke zavisilo je od Hajnrihovih podanika, posebno od nemačkih kneževa i ostalim velikaša. Tadašnji izvori govore o snažnom dojmu što ga je, kako u Italiji, tako i u Nemačkoj, ostavilo izopćenje cara. U Nemačkoj je Grgur VII zadobivao sve više naklonosti, a velikaši su iskoristili priliku da se otmu kraljevskoj vlasti pod krinkom poslušnosti papi. Kad je Hajnrih sazvao plemiće na blagdan Duhova da donesu mere protiv Grgura VII, pojavilo ih se tek nekoliko, a Sasi su se ponovno pobunili.

Titulisanje kralja Slovena

Značajan je i po tome što su za vreme njegovog pontifikata, Srbi dobili svog prvog kralja. Preko biskupa Petra, dukljansko-barskog crkvenog poglavara, papa je imao komunikaciju sa kraljem Mihailom Vojislavljevićem (oko 1050 — 1081). U pismu iz januara 1078. godine papa Grgur Sedmi je dukljanskog vladara titulisao kao kralja Slovena (Michaeli Sclavorum regi).

Smrt

Papa Grgur VII je umro u egzilu u Salernu; epitaf na njegovom sarkofagu u gradskoj katedrali kaže: „Voleo sam pravdu i mrzeo bezakonje; zato umirem u izgnanstvu.“

Ostavština

Grgura VII je papa Grgur XIII proglasio blaženim 1584. godine, a kanonizovao ga je 24. maja 1728. papa Benedikt XIII.

Literatura

• Grupa autora:Istorijski leksikon Crne Gore, knjiga 3, - „Daily Press-Vijesti“, 2006.
• Cowdrey, H. E. J. (1998). Pope Gregory VII, 1073-1085. Oxford: Clarendon Press. ISBN 9780191584596. 
• Paul von Bernried, Canon of Regensburg, "S. Gregorii VII Vita," J.P. Migne (ed.), Patrologiae Cursus Completus Series Latina Tomus CXLVIII: Sancti Gregorii VII Epistolae et Diplomata Pontificia (Paris 1878), 39–104.
• Bonizo of Sutri, "Liber ad amicum", in Philippus Jaffé (editor) Bibliotheca rerum Germanicarum Tomus II: Monumenta Gregoriana (Berolini 1865), pp. 577–689.
• Watterich, Johann M., ur. (1862). Pontificum Romanorum Vitae ab aequalibus conscriptae Tomus I. Leipzig: Wilhelm Engelmann. 
• Macdonald, Allan John (1932). Hildebrand: A Life of Gregory VII. London: Methuen. 
• Mathew, Arnold Harris (2013) [1910]. The Life and Times of Hildebrand, Pope Gregory VII. St. Gabriel Theological Press. 
• Emerton, Ephraim (1932). The correspondence of Pope Gregory VII: Selected letters from the Registrum. New York: Columbia University Press. ISBN 9780231096270. OCLC 1471578. 
• Kuttner, S. (1947). 'Liber Canonicus: a note on the Dictatus Papae', Studi Gregoriani 2 (1947), 387–401.
• Capitani, O. "Esiste un' «età gregoriana» ? Considerazioni sulle tendenze di una storiografia medievistica," Rivista di storia e letteratura religiosa 1 (1965), pp. 454–481.
• Capitani, O. (1966). Immunità vescovili ed ecclesiologia in età "pregregoriana" e "gregoriana". L'avvio alla "Restaurazione, Spoleto.
• Robinson, Ian Stuart. (1978). Authority and Resistance in the Investiture Contest: the Polemical Literature of the Late Eleventh Century. Manchester University Press. 
• Gatto, L. (1968). Bonizo di Sutri ed il suo Liber ad Amicum Pescara.
• Knox, Ronald (1972). "Finding the Law: Developments in Canon Law during the Gregorian Reform," Studi Gregoriani 9 (1972) 419–466.
• Gilchrist, J. T. (1972). "The Reception of Pope Gregory VII into the Canon Law (1073–1141)." Zeitschrift für Rechtsgeschichte: Kanonistische Abteilung, 59 (1973), 35–82.
• Capitani, O. (1984). L'Italia medievale nei secoli di trapasso: la riforma della Chiesa (1012–1122). Bologna.
• Fuhrmann, H. (1989). "Papst Gregor VII. und das Kirchenrecht. Zum Problem des Dictatus papae," Studi Gregoriani XIII, pp. 123–149, 281–320.
• Golinelli, Paolo (1991). Matilde e i Canossa nel cuore del Medioevo. Milano: Mursia.
• Leyser, Karl (1994). Communications and Power in Medieval Europe: The Gregorian Revolution and Beyond. London: The Hambledon Press. ISBN 978-0826430281. 
• Capitani, Ovidio (2000), "Gregorio VII, santo," in Enciclopedia dei Papi. Roma: Istituto della Enciclopedia italiana.
• Förster, Thomas (2011). Bonizo von Sutri als gregorianischer Geschichtsschreiber. Hannover: Hahnsche Buchhandlung. . Monumenta Germaniae Historica. Studien und Texte, 53.
• Robinson, I. S. (2003). Henry IV of Germany 1056-1106 (revised izd.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0521545907. 
• Capitani, Ovidio; (ed. Pio Berardo) (2015). Gregorio VII : il papa epitome della chiesa di Roma. Spoleto : Centro Italiano di Studi sull'Alto Medioevo.
• Wickham, Chris (2015). Medieval Rome. Stability and Crisis of a City, 900–1150. Oxford: Oxford University Press. ISBN 9780199684960. 
• Villegas-Aristizábal, Lucas (21. 1. 2018). „Pope Gregory VII and Count Eblous II of Roucy’s Proto-Crusade in Iberia c. 1073”. Medieval History Journal: 1—24. doi:10.1177/0971945817750508. 

Spoljašnje veze

• Women's Biography: Matilda of Tuscany, countess of Tuscany, duchess of Lorraine, contains several of his letters to his supporter, Matilda of Tuscany.
• Database of the Letters of Pope Gregory VII: Which letter is in which collection?