Papa Inoćentije V
Papa Inoćentije V (lat. Innocentius V; oko 1225 – 22. jun 1276), rođen kao Pjer de Tarantez (franc. Pierre de Tarentaise) je bio papa Rimokatoličke crkve od 21. januara do 22. juna 1276. Bio je član Dominikanskog reda i blizak saradnik Pape Grgura X za vreme njegovog pontifikata. Beatifikovao ga je 1898. Papa Lav XIII.
| Inoćentije V | |
|---|---|
 Papa Inoćentije V | |
| Lični podaci | |
| Puno ime | Pjer de Tarantez |
| Datum rođenja | oko 1225. |
| Mesto rođenja | Šampanji an Vanoaz, Moûtiers, Papska država |
| Datum smrti | 22. jun 1276. |
| Mesto smrti | Rim, Papska država, Sveto rimsko carstvo |
| Papa | |
| Pontifikat | 21. januar 1276 — 22. jun 1276. |
| Prethodnik | Grgur X |
| Naslednik | Hadrijan V |
 Grb pape Inoćentija V | |
Biografija uredi
Detinjstvo i mladost uredi
Rođen je oko 1225. blizu Mutijea u oblasti Tarentaza u Savojskoj grofoviji, dok je, po drugim izvorima, rođen u La Sali u Dolini Aoste.[1] Oba ova mesta su u to vreme bila deo Kraljevine Arelat unutar Svetog rimskog carstva, ali je danas prvo u jugoistočnoj Francuskoj, a drugo je u severozapadnoj Italiji. U mladosti se pridružio dominikanskom redu, u kom je stekao slavu kao propovednik.
Godine 1259. je sa Albertom Velikim, Tomom Akvinskim i Bonushomom Britom,[2] Florencijem,[3] učestvovao u uspostavljanju ratio studiorum ili programa studija Dominikanskog reda[4] koji je uključivao studije filozofije kao inovaciju za one koji nisu dovoljno obučeni da studiraju teologiju.
Papa Grgur X ga je 1273. unapredio u kardinala. Održao je besedu na sahrani kardinala Bonaventure 1274. i pretio Grgura X na njegovom putu po Italiji od 1275. do njegove smrti 1276. Smrt Pape Grgura X je dovela do konklave za izbor njegovog naslednika.
Papstvo uredi
Papska konklava uredi
Na papskoj konklavi januara 1276, koja je trajala jedan dan, postao je prvi dominikanac koji je izabran za papu. Izabran je u prvom krugu glasanja. Sebi je odabrao papsko ime Inoćentije, a 22. februara 1276. ga je krunisao kardinal Đovani Gaetano Orsini.
Akcije uredi
Jedina značajna odlika njegovog kratkog pontifikata su bili praktični koraci cilju ispunjavanja njegove želje za ponovno ujedinjenje sa Pravoslavnom crkvom. Bio je u postupku slanja legata vizantinskom caru Mihajlu VIII Paleologu, u vezi sa skorašnjim odlukama na Drugom lionskom saboru, kada je umro u Rimu.
Papa Inoćentije V je napisao nekoliko dela o filozofiji, teologiji i kanonskom pravu, uključujući i komentare na Pavlove poslanice i na Sentence Petra Lombardijskog.
Smrt i beatifikacija uredi
Umro je posle kratke borbe sa nepoznatom bolešću 22. juna 1276.[5] Papa Lav XIII ga je beatifikovao 1898. na račun njegove reputacije svetosti.
Reference uredi
- ^ Jean Prieur, Hyacinte Vulliez: Saints et saintes de Savoie, édit. Le Vieil, Annecy, (1999). str. 87-88. Po ovim istoričarima, ulica u Aosti je posvećena Papi Inoćentiju V.
- ^ Grange, Antoine Rivet de la; Clément, François; (dom), Charles Clémencet (1838). Histoire literaire de la France: XIIIe siècle. Chez Osmont, à l'Olivier, Huart l'aîné, a la Justice, Clousier, à l'Ecu de France, Hourdel, David le jeune, à l'Esperance, Chaubert, à la Renommée & Gissey. str. 103. Pronađeni su suvišni parametri:
|author2=i|last2=(pomoć) - ^ Verovatno Florentius de Hidinio, poznat i kao Florentius Gallicus, Histoire literaire de la France: XIIIe siècle, tom 19. str. 104, dobavljeno 27. oktobra, 2012.
- ^ Hastings, James; Selbie, John Alexander; Gray, Louis Herbert (1919). Encyclopædia of Religion and Ethics: Picts-Sacraments. T. & T. Clark. str. 701.
- ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 02. 06. 2013. g. Pristupljeno 29. 08. 2015.
Literatura uredi
- Grange, Antoine Rivet de la; Clément, François; (dom), Charles Clémencet (1838). Histoire literaire de la France: XIIIe siècle. Chez Osmont, à l'Olivier, Huart l'aîné, a la Justice, Clousier, à l'Ecu de France, Hourdel, David le jeune, à l'Esperance, Chaubert, à la Renommée & Gissey. str. 103. Pronađeni su suvišni parametri:
|author2=i|last2=(pomoć) 
"Pope Bl. Innocent V" in the 1913 Catholic Encyclopedia.- Maxwell-Stuart, P. G. (2002). Chronicle of the Popes: The Reign-by-Reign Record of the Papacy from St. Peter to the Present. Thames & Hudson. str. 118. ISBN 978-0-500-01798-2.}-
