Википедија

Rimska mitologija

Rimska mitologija je skupina tradicionalnih priča koje se odnose na legendarno porijeklo antičkog Rima i religijski sistem, koji je predstavljen u književnosti i vizuelnoj umjetnosti Rimljana. „Rimska mitologija” može se takođe odnositi na savremeno proučavanje ovih prikaza i na temu koja je predstavljena u književnosti i umjetnosti drugih kultura u bilo kom periodu.

Romul i Rem, Luperkal, Tiberin i Palatin na reljefu od pijedestala iz vremena Trajanove vladavine

Rimljani su svoje tradicionalne priče obično tretirali kao istorijske, čak i ako su imale čudesne ili natprirodne elemente. Priče se često bave politikom i moralom i kako se lični integritet pojedinca odnosi na njegovu odgovornost prema zajednici ili rimskoj državi. Heroizam je bio važna tema. Kada se u pričama govori o rimskoj religijskoj praksi, više se pažnje poklanja ritualima, augurima i instituciji, nego teologiji ili kosmogoniji.[1]

Proučavanje rimske religije i mitologije je otežano uticajem grčke religije na Apeninsko poluostrvo tokom rimske protoistorije i kasnijom umjetničkom imitacijom grčkih književnih modela od strane rimskih autora. Što se tiče teologije, Rimljani su bili neobično voljni da svoja božanstva identifikuju sa grčkim (interpretatio graeca) i ponovno interpretiraju priče o grčkim božanstvima pod imenima njihovih rimskih dvojnika.[2] Rani rimski mitovi i legende su takođe imali dinamičan odnos s etrurskom religijom, koja je nedovoljno dokumentovana.

Dok rimskoj mitologiji možda nedostaje tako opsežna skupina priča o božanstvima kao u grčkoj književnosti,[3] priča o Romulu i Remu koji sisaju vučicu je poznata kao i svaka priča iz grčke mitologije, osim o Trojanskom konju.[4] Zato što je latinska književnost bila poznatija u Evropi tokom srednjeg vijeka i do renesanse, rimske interpretacije grčkih mitova često su imale veći uticaj na priče i slikovne prikaze „klasične mitologije” nego grčki izvori. Npr. verzije grčkih mitova u Ovidijevim Metamorfozama, koje su napisana za vrijeme Avgustove vladavine, smatrane su kanonskim.

Izvori uredi

Književni izvori uredi

Elementi izvorne rimske mitologije koji su sačuvani u literarnim izvorima, posebno u delima pesnika i istoričara Augustova doba, toliko je „zaodenuta u ruho grčkog mita” da deluje kao književna invencija, kao „pseudomitologija”.[5] Priče koje se nalaze u samom središtu rimske mitologije ― legende o Enejinom dolasku u Lacij i o osnivanju grada Rima ― prvo su spomenute kod grčkih autora.[6] Već Homer govori o tome da će Eneja produžiti trojansku kraljevsku lozu,[7] Stesihor (oko 550. p. n. e.) možda je u nekoj pesmi spomenuo Enejin odlazak iz opustošene Troje,[8] a Helanik iz Mitilene (oko 500. p. n. e.) zna i za priču o Odisejevom i Enejinom dolasku u Lacij.[9] Tu liniju slede Timej iz Tauromenija (oko 356–260. p. n. e.), koji u svojoj Istoriji oduševljeno piše o tome kako Eneja iz razorene Troje umesto blaga na leđima iznosi svoga oca, Anhiza, i kipove predačkih bogova, te pesnik Likofron (oko 295. p. n. e.), koji u spevu Aleksandra već predskazuje buduću veličinu Rima.[10]

Rimljani su ove grčke priče verovatno prihvatili tek u 3. veku p. n. e, kako se zaključuje na temelju fragmenata prvih rimskih pesnika ― Livija Andronija, Gneja Nevija i Kvinta Enija.[11] Livije Andronik (oko 280–204. p. n. e.) preveo je, zapravo prepevao, Homerovu Odiseju na latinski i napisao više drama s temama iz trojanskog ciklusa i mita o Perseju, pri čemu je grčka božanstva često zamenjivao italskim.[12] Gnej Nevije (oko 270–201. p. n. e.) pisao je drame s tematikom iz rimske istorije, tzv. pretekste, a u tragediji Romul zamenio je grčki mit rimskom legendom.[13] U to je vreme istaknuti rimski senator Fabije Piktor sastavio, na grčkom jeziku, svoju analističku istoriju Rima, gde je govorio i o legendarnoj prošlosti Rima, koju je vezao za trojanski rat i Eneju.[14] Kvint Enije (239–169. p. n. e.) napisao je spis Euhemer ili sveta istorija (lat. Euhemerus sive sacra historia), gde je na racionalistički način, po uzoru na Grka Euhemera, tumačio postanak različitih božanstava, koji su nekada, ako nisu samo personifikacije prirodnih sila, zapravo bili moćni i slavni vladari kojima su se ukazivale božanske počasti.[15] S druge strane, brojne Enijeve tragedije, pisane uglavnom po uzoru na Euripida, popularizovale su grčke mitove o Ifigeniji, Melanipi, Medeji, Telefu i Tijestu.[16] Legendu o otmici Sabinjanki obradio je u izgubljenom pretekstu Sabinjanke, a celu je legendarnu prošlost Rima izložio u svom istorijskom spevu Anali, koji je takođe većim delom izgubljen.[17] Nisu sačuvani ni Postanci (Origines), у којима је Катон Старији у раздобљу од скоро двадесет година (око 168–149. п. н. е.) описивао легенде о оснивању не само Рима, него и многих других италских градова.[18]

Велики римски учењак и полихистор Марко Теренције Варон (116–27. п. н. е.) устврдио је да су Римљани одавно заборавили своју традицију, те се о боговима древног римског пантеона више ништа не зна.[11] Написао је обимно дело Старине (Antiquitates), gde je, u 41 knjizi, prikupio podatke o svetovnim profanim starinama;[19] Premda je to delo u potpunosti izgubljeno i ne može se znati kakve su se tačno priče tu nalazile, čini se, ipak, da neku izvorno rimsku mitološku građu nije pronašao, jer su se njegovi savremenici i sledbenici ― Ciceron, Vergilije, Horacije, Livije i Ovidije ― pri izlaganju legendarnih događaja i dalje služili samo obrascima grčkog mita.[20] S druge strane, o ranoj prisutnosti priče o Eneji među Rimljanima svedoči jedan fragment koji Varon navodi iz drevne pesme za koju kaže da se zove Pesma Prijamova (Carmen Priami),[21] а која је састављена вероватно негдје у време Ливија Андроника.[22] У Вергилијевој су Енеиди филолози пажљивом анализом успели да открију тек понеки траг старог римског и италског предања[23] (утемељење Паренталија, Аполон из Соракте[24]), али и они се више односе на култ него на митологију,[20] а и проткани су изванредном ученошћу с елементима разноликим ― питагорејским, орфичким, платонским и стоичким.[25] Тит Ливије (59. п. н. е.–17 н.е.) у свом опсежном делу Од оснивања града (Ab Urbe condita) idealizuje prošlost, a mit racionalizuje i podređuje patriotskim osećanjima i trenutnim političkim prilikama.[26] Ovidije (43. p. n. e.–oko 17. n.e.) u velikoj mitološkoj pesmi Metamorfoze (Metamorphoses) daje pregled glavnih grčkih mitova o čudesnim transformacijama koje objašnjavaju postanke voda, stenja, biljaka, životinja, zvezda itd, a na samom se kraju govori i o nekim rimskim legendama, ali samo o onima preuzetim iz ranijih književnih dela.[27] Njegov Praznični kalendar (Fasti) obiluje foklornom građom i objašnjenjima pojedinih rimskih svetkovina, običaja i rituala, ali i tu se pre svega otkriva Ovidijevo dubinsko poznavanje grčke mitologije.[20]

Arheološki nalazi uredi

Kako se na temelju dostupnih literarnih izvora ne može zaključiti da su Rimljani imali svoju izvornu mitologiju i da je ona mitologija koja je danas poznata nastala pre 3. veka p. n. e, naučnici su nastojali da pomoću arheoloških podataka i obavesti o kultu i ritualu rekonstruišu njen prvobitni sadržaj i razvojni put; ali, tu se pre svega ipak radi tek o manje ili više prihvatljivim pretpostavkama.[20] Na primer, na to da su se Etruščani, kao i Rimljani, rano zanimali za trojanski ciklus mitova ukazuje jedna amfora iz 6. veka p. n. e, pronađena u Vulciju, na kojoj su prikazani trojanski kralj Prijam, bog Hermes te božice Hera, Atena i Afrodita. Keramika i drugi ostaci materijalne kulture iz 6. i 5. veka p. n. e. pronađeni u Rimu i njegovoj okolini ukrašeni su raznovrsnim slikama grčkih božanstava i mitskih scena poznatih iz grčke književnosti; među njima je i predstava Eneje koji na leđima nosi Anhiza, što ukazuje na to da je Rimljanima ovaj mit bio poznat daleko pre Nevija i Enija.[28]

Priroda rimskog mita uredi

 
Na ovoj zidnoj slici iz Pompeja predstavljena je Venera koja posmatra kako lekar Japig leči ranu njenom sinu, Eneji; dečak u suzama njen je unuk Askanije ili Jul, legendarni predak Julija Cezara i julijevsko-klaudijevske dinastije.

Zbog snažnih uticaja grčke i etruščanske civilizacije, počev već od 8. veka p. n. e, pokušano je da se rimska religija izvede neposredno iz prastare indoevropske mitologije, ali oprezniji ispitivači samo lare, mane, penate, Vestu i Jupitera uključuju u indoevropsko nasleđe rimske mitologije; njima se brzo priključuju drevna italska božanstva, pre svega Majka Zemlja, velika mediteranska božica, i Saturn, koji je kasnije preinačen u kralja Aborigina, koji je vladao zemljom tokom zlatnog doba.[29] Budući da je u rimskoj religiji ritual zauzimao ono središnje mesto koje je kod Grka pripadalo mitu, neki istraživači dovode u sumnju i samo postojanje domaće rimske mitologije.[30] To je gledište produkt romantizma i filoloških proučavanja iz 19. vaka, koja su grčku civilizaciju ocenjivali kao „autentično kreativniju”.[31] Ipak, počev od renesanse pa sve do 18. veka rimski su mitovi predstavljali plodan izvor inspiracije, naročito za evropsko slikarstvo.[31] Rimsko predanje obiluje istorijskim mitovima, odnosno legendama, koje objašnjavaju nastanak i uspon grada Rima. Ove se pripovesti usredotočuju na ljude kao glavne delatnike, uz tek povremenu intervenciju bogova, ali i uz sveprisutan osećaj božanski određene sudbine. U najstarijem rimskom razdoblju istorija i mit međusobno se prožimaju i nadopunjuju.[32] Kako primećuje T. P. Vajzeman:

Rimske su priče još uvek važne, kao što su bile važne Danteu 1300. godine, Šekspiru 1600. godine i osnivačima Sjedinjenih Država 1776. godine. Može li velesila ipak biti republika? Kako se jedna blagonaklona vlast pretvara u opaku tiraniju?[31]

Rimsku mitologiju konstruiraju pre svega okolnosti pod kojima se razvijala rimska država, pa se i u rimskoj religiji i mitologiji mogu uočiti tri temeljne razvojne faze u istoriji Rima: Rim kao selo, Rim kao grad, Rim kao svetska metropola.[33] Najstarijom rimskom religijom gospodare sile koje vladaju poljima, koje pune žitnice ili štite posede, a celokupni je kult vezan za život zemljoradnika i pastira; tome treba dodati veliki broj božanskih sila, tzv. indigeta (tj. „onih koji deluju iznutra”), npr. Limentinus (bog praga), Levana (koja diže dete sa zemlje), Fabulinus (koja uči dete da govori), Robigo (koja čuva žito od bolesti), Febris (boginja groznice), a čak je i deus Rediculus, који је одвратио Ханибала од напада на Рим, добио у граду свој храм.[34] Међутим, тако велик број богова не значи и развијену теологију и митологију: сва су та божанства лишена индивидуалних црта и међу њима нема генеалошких веза,[33] те се заправо ради о некој врсти „демонских бића”.[34]

Види још uredi

Референце uredi

  1. ^ North & Marincola 2000, стр. 4ff.
  2. ^ North & Marincola 2000, стр. 4–5.
  3. ^ North & Marincola 2000, стр. 4.
  4. ^ Wiseman, Timothy Peter (1995). Remus: A Roman Myth (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. xiii. ISBN 978-0-521-48366-7. Приступљено 1. 5. 2020. 
  5. ^ Srejović & Cermanović-Kuzmanović 1989, str. XLIX.
  6. ^ Srejović & Cermanović-Kuzmanović 1989, str. XLIX–L.
  7. ^ Homer, Ilijada, XX, 300–305.
  8. ^ Segal 2003, str. 196, nap. 1.
  9. ^ Dionizije Halikarnašanin, Rimske starine, I, 46 = FGrHist, str. 61 (ed. K. Müller).
  10. ^ Walbank 1962, str. 10.
  11. ^ а б Srejović & Cermanović-Kuzmanović 1989, str. L.
  12. ^ Budimir & Flašar 1991, str. 120–122.
  13. ^ Budimir & Flašar 1991, str. 127.
  14. ^ Budimir & Flašar 1991, str. 128.
  15. ^ Budimir & Flašar 1991, str. 133.
  16. ^ Budimir & Flašar 1991, str. 135.
  17. ^ Budimir & Flašar 1991, str. 138.
  18. ^ Budimir & Flašar 1991, str. 184–185.
  19. ^ Budimir & Flašar 1991, str. 194–195.
  20. ^ а б в г Srejović & Cermanović-Kuzmanović 1989, str. LI.
  21. ^ Marko Terencije Varon, O latinskom jeziku, VIII, 3, 28 (veteres Casmenas cascam rem volo profarier = "želim da stare Kamene drevnu iskažu građu").
  22. ^ Budimir & Flašar 1991, str. 116.
  23. ^ Vergilije, Eneida, VIII, 43–45
  24. ^ Vergilije, Eneida, XI, 785
  25. ^ Budimir & Flašar 1991, str. 316.
  26. ^ Budimir & Flašar 1991, str. 398–399.
  27. ^ Budimir & Flašar 1991, str. 416.
  28. ^ Budimir & Flašar 1991, str. 116; cf. Budimir & Flašar 1991, str. 15–16, gde se iznosi teza o tome da je legenda o Eneji došla na zapadnu Siciliju, a potom i u Italiju, zahvaljujući predgrčkim migracijama ilirskih plemena Dardanaca i Elimljana.
  29. ^ Srejović & Cermanović-Kuzmanović 1989, str. LII.
  30. ^ Bremmer 2003, s.v. Mythology.
  31. ^ а б в Wiseman 2004, predgovor.
  32. ^ Grandazzi 1997, str. 45‒46.
  33. ^ а б Srejović & Cermanović-Kuzmanović 1989, str. LIII.
  34. ^ а б Musić 1910, str. 146.

Литература uredi

  • North, J. A.; Marincola, John (2000). Roman Religion (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 978-0-19-922433-3. Приступљено 1. 5. 2020. 
  • Beard, Mary. 1993. "Looking (Harder) for Roman Myth: Dumézil, Declamation, and the Problems of Definition." In Mythos in Mythenloser Gesellschaft: Das Paradigma Roms. Edited by Fritz Graf, 44–64. Stuttgart, Germany: Teubner.
  • Braund, David, and Christopher Gill, eds. 2003. Myth, History, and Culture in Republican Rome: Studies in Honour of T. P. Wiseman. Exeter, UK: Univ. of Exeter Press.
  • Cameron, Alan. 2004. Greek Mythography in the Roman World. Oxford: Oxford Univ. Press.
  • Dumézil, Georges. 1996. Archaic Roman Religion. Rev. ed. Translated by Philip Krapp. Baltimore: Johns Hopkins Univ. Press.
  • Fox, Matthew. 2011. "The Myth of Rome" In A Companion to Greek Mythology. Blackwell Companions to the Ancient World. Literature and Culture.Edited by Ken Dowden and Niall Livingstone. Chichester; Malden, MA: Wiley-Blackwell.
  • Gardner, Jane F. 1993. Roman Myths: The Legendary Past. Austin: Univ. of Texas Press.
  • Grandazzi, Alexandre. 1997. The Foundation of Rome: Myth and History. Translated by Jane Marie Todd. Ithaca, NY: Cornell Univ. Press.
  • Hall, Edith 2013. "Pantomime: Visualising Myth in the Roman Empire." In Performance in Greek and Roman Theatre. Edited by George Harrison and George William Mallory, 451–743. Leiden; Boston: Brill.
  • Miller, Paul Allen. 2013. "Mythology and the Abject in Imperial Satire." In Classical Myth and Psychoanalysis: Ancient and Modern Stories of the Self. Edited by Vanda Zajko and Ellen O'Gorman, 213–230. Oxford; New York: Oxford University Press.
  • Newby, Zahra. 2012. "The Aesthetics of Violence: Myth and Danger in Roman Domestic Landscapes." Classical Antiquity 31.2: 349–389.
  • Wiseman, T. P. 2004. The Myths of Rome. Exeter: Univ. of Exeter Press.
  • Woodard, Roger D. 2013. Myth, Ritual, and the Warrior in Roman and Indo-European Antiquity. Cambridge; New York: Cambridge University Press.

Спољашње везе uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Римска_митологија&oldid=27676705”