Википедија

Sovjetsko-japanski rat (1945)

Sovjetsko–japanski rat (rus. Советско-японская война; jap. ソ連対日参戦, soren tai nichi sansen) bio je vojni sukob u okviru Drugog svetskog rata koji je počeo ubrzo posle ponoći 9. avgusta 1945. godine, sovjetskom invazijom japanske marionetske države Mandžukuo. Sovjeti i Mongoli okončali su japansku kontrolu nad Mandžukuom, Mengđangom (Unutrašnja Mongolija), severnom Korejom, prefekturom Karafuto, i Kurilskim ostrvima. Poraz japanske Kvantunške armije ubrzao je proces japanske predaje i završetka Drugog svetskog rata.[9][10] Ulazak Sovjetskog Saveza u rat bio je važan faktor u odluci japanske vlade da se preda bezuslovno, jer je pokazao da Sovjetski Savez nije spreman da deluje kao treća strana u pregovorima o prekidu neprijateljstava pod pogodbenim uslovima.[1][2][11][12][13][14][15][16]

Sovjetsko-japanski rat
Deo Pacifičkog rata

Američki i sovjetski mornari zajedno slave Dan pobede nad Japanom
Vreme9. avgust — 3. septembar 1945.
(3 nedelje i 3 dana)
Mesto
Mandžurija/Mandžukuo, Unutrašnja Mongolija/Mengđang, Sahalin, Kurilska ostrva i severna Koreja
Ishod Saveznička pobeda
Teritorijalne
promene		 Sovjetska aneksija Južnog Sahalina i Kurilskih ostrva
Sukobljene strane
Sovjetski Savez Sovjetski Savez
Mongolija

Japansko carstvo Japan

Komandanti i vođe
Sovjetski Savez Aleksandar Vasiljevski [1][2]
Sovjetski Savez Rodion Malinovski
Sovjetski Savez Kiril Mereckov
Sovjetski Savez Maksim Purkajev
Nikolaj Kuznjecov
Ivan Jumašev
Horlogin Čojbalsan
Žamijangin Lhagvasuren
Jačina

Sovjetski Savez:

  • 1,577,225 vojnika[3]
  • 26,137 artiljerije
  • 1,852 podrške artiljerije
  • 5,556 tenkova i samohodne artiljerije
  • 5,368 letelica

Mongolija:

  • 16,000 vojnika

Japan:

  • 993,000 vojnika[a]
  • 5,360 artiljerije
  • 1,155 tenkova
  • 1,800 letelica
  • 1,215 vozila

Mandžukuo:

  • 200,000 vojnika[4]

Mengđang:

Žrtve i gubici
  • 9,780 ubijenih
  • 911 nestalih
  • 1,340 neborbene smrti (nesreće / bolesti)
  • 24,425 sanitarni gubici, uključujući
  • 19,562 ranjenih
  • 4,863 bolesnih
  • 36,456 ukupno
  • od čega 30.253 borbenih gubitaka[5][6]
    		•

    Japanski izvori:

    • 21,389 ubijenih
    • 20,000 ranjenih
    • < 41,199 zarobljenih[7][b][8]

    Sovjetski izvori:

    • 83,737 ubijenih
    • 640,000 zarobljenih

    Rezime uredi

    Na Teheranskoj konferenciji u novembru 1943, Josif Staljin se složio da će Sovjetski Savez ući u rat protiv Japana kada Nemačka bude poražena. Na Krimskoj konferenciji u februaru 1945. godine, Staljin je pristao na molbe saveznika da uđu u Drugi svetski rat na Pacifičkoj pozornici u roku od tri meseca od završetka rata u Evropi. SAD, Velika Britanija i Kina izdale su 26. jula Potsdamsku deklaraciju, ultimatum koji poziva na predaju Japanaca koji će, ako bude odbijen, dovesti do njihovog "brzog i potpunog uništenja".

    Invazija je počela između američkih atomskih bombardovanja Hirošime 6. avgusta i Nagasakija 9. avgusta. Iako savezničke vlade Staljinu nisu rekle gotovo ništa o programu atomskih bombi SAD i Velike Britanije, datum invazije nagoveštavali su sporazum iz Jalte, datum predaje Nemačke i činjenica da je 3. avgusta maršal Vasiljevski izvestio Staljina da bi, ako je potrebno, mogao da napadne ujutru 5. avgusta. Tajming je bio dobro isplaniran i omogućio je Sovjetskom Savezu da uđe u Pacifički rat na strani saveznika, kako je prethodno dogovoreno, pre kraja rata.[17] Invazija na drugo najveće japansko ostrvo Hokaido, koje su Sovjeti prvobitno planirali da bude deo zauzete teritorije,[18] bila je otkazana zbog protivljena SAD i sumnji unutar sovjetske vrhovne komande.[19][20][21][22]

    U 23 sata po bajkalskom vremenu 8. avgusta 1945. godine, sovjetski ministar spoljnih poslova Vjačeslav Molotov obavestio je japanskog ambasadora Naotakea Satoa da je Sovjetski Savez objavio rat Japanu i da će od 9. avgusta sovjetska vlada smatrati da ratuje sa Japanom.[23] U minutu iza ponoći 9. avgusta 1945, Sovjeti su započeli invaziju istovremeno na tri fronta istočno, zapadno i severno od Mandžurije. Operacija je bila podeljena na manje operativne i taktičke delove:

    a zatim:

    Iako se bitka protezala izvan granica tradicionalno poznatih kao Mandžurija – to jest tradicionalne zemlje Mandžuraca – koordinisane i integrisane invazije severnih teritorija Japana takođe se nazivaju Bitka kod Mandžurije.[24] Od 1983. godine operacija se ponekad naziva operacija Avgustovska oluja, nakon što je istoričar američke vojske potpukovnik Dejvid Glanc koristio ovaj naslov u svom radu na tu temu.[1] Takođe je pomenuo i sovjetski naziv operacije operacija Mandžurijska strateška ofanzivna operacija, ali ovo ime se više odnosi na sovjetsku invaziju Mandžurije nego na ceo rat.

    Ovu ofanzivu ne treba mešati sa Sovjetsko-japanskim pograničnim ratom (posebno bitka na Halkin Golu/Incident kod Nomonhana od maja do septembra 1939), koji se završio porazom Japana 1939. godine i doveo do sovjetsko-japanskog pakta o neutralnosti.[25]

    Pozadina uredi

    Vidi još: Kraj Drugog svetskog rata u Aziji

    Rusko-japanski rat početkom 20. veka rezultirao je pobedom Japana i Portsmutskim mirom kojim je, zajedno sa drugim kasnijim događajima, uključujući Mukdenski incident i japansku invaziju Mandžurije u septembru 1931, Japan na kraju dobio kontrolu nad Korejom, Mandžurijom i Južnim Sahalinom. Krajem 1930-ih dogodio se niz sovjetsko-japanskih pograničnih incidenata, a najznačajniji su bili bitka na jezeru Hasan (Čangkunfenški incident, jul–avgust 1938) i bitka na Halkin Golu (Incident kod Nomonhana od maja do septembra 1939), koji su doveli do sovjetsko-japanskog pakta o neutralnosti[25][26] iz aprila 1941. Pakt o neutralnosti oslobodio je snage od pograničnih incidenata i omogućio Sovjetima da se koncentrišu na svoj rat sa Nemačkom a Japancima da se koncentrišu na njihovo širenje na jug u Aziju i Tihi okean.

    Sa uspehom u bici za Staljingrad i konačnim porazom Nemačke koji je postajao sve izvesniji, sovjetski odnos prema Japanu se promenio, kako javno, tako što je Staljin držao govore u kojima je osuđivao Japan, tako i tajno, kada su Sovjeti premeštali snage i zalihe na Dalekom istoku. Na Teheranskoj konferenciji (novembar 1943), Staljin, Vinston Čerčil, i Frenklin D. Ruzvelt složili su se da će Sovjetski Savez ući u rat protiv Japana kada Nemačka bude poražena. Staljin je bio suočen sa dilemom jer je želeo da izbegne rat na dva fronta po skoro svaku cenu, ali je takođe želeo da izvuče dobitak na Dalekom istoku, kao i u Evropi. Jedini način da Staljin postigne dalekoistočni dobitak bez rata na dva fronta bio bi da se Nemačka preda pre Japana.

    Sovjetsko-japanski pakt o neutralnosti doveo je do toga da Sovjeti postavljaju politiku interniranja savezničkih letačkih posada koje bi se iskrcale na sovjetsku teritoriju posle operacija protiv Japana, ali vazduhoplovcima koji su bili u Sovjetskom Savezu pod takvim okolnostima obično je bilo dozvoljeno da „pobegnu“ nakon nekog vremena.[27] Ipak, čak i pre poraza Nemačke, sovjetska priprema na Dalekom istoku se neprekidno ubrzavala. Početkom 1945. Japancima je postalo očigledno da se Sovjeti spremaju da napadnu Mandžuriju, ali malo je verovatno da će napasti pre poraza Nemačke. Pored svojih problema na Tihom okeanu, Japanci su shvatili da treba da odrede kada će i gde doći do sovjetske invazije.

    Na Krimskoj konferenciji (februar 1945), Staljin je obezbedio od Ruzvelta obećanje o svojim dalekoistočnim teritorijalnim željama zauzvrat za pristanak da uđe u Pacifičkom ratu u roku od dva ili tri meseca od poraza Nemačke. Do sredine marta 1945. na Tihom okeanu nije išlo dobro za Japance, koji su povukli svoje elitne trupe iz Mandžurije da podrže akcije na Tihom okeanu. U međuvremenu, Sovjeti su nastavili sa svojim dalekoistočnim nagomilavanjem. Sovjeti su odlučili da ne žele da obnove Pakt o neutralnosti. Pakt o neutralnosti zahtevao je da dvanaest meseci pre isteka Sovjeti moraju obavestiti Japance, i tako su ih 5. aprila 1945. obavestili da ne žele da obnavljaju ugovor.[28] To je izazvalo znatnu zabrinutost Japanaca,[29][30] ali Sovjeti su uložili velike napore da uvere Japance da će ugovor biti na snazi još dvanaest meseci i da Japanci nemaju oko čega da brinu.[31]

    Nemačka se predala 9. maja 1945. (po moskovskom vremenu), pa ako bi Sovjeti poštovali Sporazum iz Jalte, morali da uđu u rat sa Japanom do 9. avgusta 1945. Situacija se nastavila pogoršavati za Japance, sada jedinu silu Osovine u ratu. Oni su želeli da ostanu u miru sa Sovjetima i da prošire Pakt o neutralnosti[31] a takođe su želeli da okončaju rat. Od Jalte su se više puta obraćali ili pokušavali da se obrate Sovjetima kako bi produžili Pakt o neutralnosti i uvrstili Sovjete u pregovore o miru sa saveznicima. Sovjeti nisu učinili ništa da obeshrabre japanske nade i odugovlačili su proces što je duže moguće, ali su nastavili da pripremaju svoje invazijske snage.[31] edna od uloga kabineta admirala barona Suzukija, koji je na dužnost stupio aprila 1945. godine, bila je da pokuša da obezbedi bilo koje mirovne uslove osim bezuslovne predaje.[32] Krajem juna su se obratili Sovjetima (Pakt o neutralnosti je i dalje bio na snazi), pozivajući ih da pregovaraju o miru sa saveznicima u znak podrške Japanu, pružajući im konkretne predloge, a zauzvrat su Sovjetima nudili vrlo atraktivne teritorijalne koncesije. Staljin je izrazio interesovanje, a Japanci su čekali sovjetski odgovor. Sovjeti su nastavili da izbegavaju da daju odgovor. Potsdamska konferencija održana je od 16. jula do 2. avgusta 1945. Sovjetski savez je 24. jula opozvao svo osoblje ambasade iz Japana. Konferencija je 26. jula donela Potsdamsku deklaraciju kojom su Čerčil, Hari Truman i Čang Kaj Šek (Sovjetski Savez zvanično nije bio u ratu sa Japanom) zahtevali bezuslovnu predaju Japana. Japanci su nastavili da čekaju sovjetski odgovor i izbegli su odgovor na deklaraciju.[31]

    Japanci su nadzirali promet transsibirske železnice i sovjetske aktivnosti na istoku Mandžurije i sovjetske taktike odlaganja, što im je sugerisalo da Sovjeti neće biti spremni da napadnu istočnu Mandžuriju pre kraja avgusta. Nisu imali nikakvu stvarnu ideju i potvrdne dokaze o tome kada će se i gde dogoditi bilo kakva invazija.[12] Procenili su da se napad neće dogoditi u avgustu 1945. godine ili pre proleća 1946, ali Stavka je planirala ofanzivu sredinom avgusta 1945. godine i prikrila je stvaranje snaga od 90 divizija. Mnogi su svojim vozilima prešli Sibir kako bi izbegli zakrčenje železničke veze.[33]

    Japance je potpuno iznenadilo kada su Sovjeti objavili rat sat vremena pre ponoći 8. avgusta 1945. godine i istovremeno napali na tri fronta nešto posle ponoći 9. avgusta.

    Borbene snage uredi

    Vidi još: Sovjetska invazija Mandžurije

    Sovjetske snage uredi

    Komanda Dalekog istoka,[2] pod vođstvom maršala Aleksandra Vasiljevskog, imala je plan za osvajanje Mandžurije koji je bio jednostavan, ali ogromnog obima[1] pozivom na veliki napad u formaciji klešta u Mandžuriji. Formaciju klešta trebalo je da obrazuju Transbajkalski front sa zapada i 1. dalekoistočni front sa istoka. Drugi dalekoistočni front trebalo je da napadne centar džepa sa severa.[2] Komanda Dalekog istoka sastojala se od tri fronta Crvene armije.

    Svaki Front je imao „prednje jedinice“ pričvršćene direktno za front, umesto vojske.[1] Snage su brojale 89 divizija sa 1,5 miliona ljudi, 3.704 tenkova, 1,852 samohodne artiljerije, 85,819 vozila i 3,721 letelica. Trećina njihovih snaga bila je u borbenoj podršci.[1] Sovjetske pomorske snage sadržale su 12 glavnih brodova, 78 podmornica, brojne amfibijske čamce i Amursku flotilu, koja se sastojala od topovnjača i brojnih malih čamaca.[1] Sovjetski plan uključio je svo iskustvo u manevarskom ratovanju koje su Sovjeti stekli boreći se protiv Nemaca, a takođe je koristio i novo poboljšano oružje, poput lakog puškomitraljeza RPD, novog glavnog bojnog tenka T-44 i malog broja teških tenkova JS-3.[1]

    Zapadni front u Mandžuriji uredi

    Transbajkalski front, pod vođstvom maršala Rodiona Malinovskog, trebalo je da formira zapadnu polovinu sovjetske formacije klješta i da napada preko pustinje Unutrašnje Mongolije i preko planine Veliki Kingan.[2] Cilj ovih snaga bio je da osiguraju Mukden (današnji Šenjang), a zatim se sastanu sa trupama 1. dalekoistočnog fronta u oblasti Čangčuen u južnoj centralnoj Mandžuriji[1] i tako završe dvostruko zaokruživanje.[1]

    Istočni front u Mandžuriji uredi

    Prvi dalekoistočni front, pod vođstvom maršala Kirila Mereckova, trebalo je da formira istočnu polovinu sovjetske formacije klješta. Napad je uključivao udar na Mudanđang,[1] a nakon što je grad bio zauzet, snaga je trebalo da napreduje prema Đilinu, Čangčuenu i Harbinu.[1] Njegov konačni cilj bio je da se poveže sa snagama Transbajkalskog fronta kod Čangčuena i Đilina čime bi završili dvostruko zaokruživanje. Kao sekundarni cilj, 1. dalekoistočni front bio je da spreči japanske snage da pobegnu u Koreju i da zatim napadne Korejsko poluostrvo do 38. paralele,[1] uspostavljajući tako osnove kasnije nastale Severne Koreje.

    Severni front u Mandžuriji uredi

    Drugi dalekoistočni front, pod vođstvom generala Purkajeva, imao je sporednu ulogu u napadu.[1] Ciljevi su mu bili gradovi Harbin i Ćićihar[2] i sprečavanje japanskih snaga prilikom povlačenja na jug.[1]

    Kada su trupe sa 1. dalekoistočnog fronta i Transbajkalskog fronta zauzele grad Čangčuen, 2. dalekoistočni front je trebalo da napadne poluostrvo Ljaodong i zauzme Port Artur (današnji Lušun).[1]

    Japanske snage uredi

    Kvantunška armija Japanske carske vojske, pod vođstvom generala Jamade, bila je glavni deo japanskih okupacionih snaga u Mandžuriji i Koreji i sastojala se od dve oblasne vojske: Vojske prve oblasti (severoistočni Mandžukuo) i Vojske treće oblasti (jugozapadni Mandžukuo ), kao i tri nezavisne vojske (odgovorne za severnu Mandžuriju, Severnu Koreju, Mengđang, Južni Sahalin i Kurile).[1]

    Svaka oblasna vojska imala je štabne jedinice i jedinice koje su joj bile priključene direktno uz poljske vojske. Pored toga, bila je priključena i vojska od 40.000 vojnika Mandžukuoa, sastavljena od osam slabih, loše opremljenih i loše obučenih Mandžukuoanskih divizija.

    Kvantunška armija imala je manje od 800.000 vojnika u 25 divizija (uključujući dve tenkovske divizije) i šest Nezavisnih mešovitih brigada, koje su sadržavale preko 1.215 oklopnih vozila (uglavnom oklopnih automobila i lakih tenkova), 6.700 artiljerijskih oruđa (uglavnom lakih), i 1.800 letelica (uglavnom trenažnih i zastarelih tipova). Japanska carska mornarica nije doprinela odbrani Mandžurije, čijoj se okupaciji uvek suprotstavljala na strateškim osnovama. Pored toga, do trenutka invazije, malobrojni ostaci njene flote bili su raspoređeni i zaduženi za odbranu japanskih matičnih ostrva od moguće invazije savezničkih snaga.

    Iz ekonomskih razloga, Mandžuriju je vredelo braniti, jer je sadržala veći deo upotrebljive industrije i sirovina izvan Japana i još uvek je bila pod japanskom kontrolom 1945. godine. Kvantunška armija bila je daleko ispod svoje pune snage. Većina teške vojne opreme i sve najbolje vojne jedinice prebačene su na Pacifički front tokom prethodne tri godine da bi se borile sa američkim i savezničkim snagama. Do 1945. godine, Kvantunška armija je sadržala veliki broj sirovih regruta i vojnih obveznika, uglavnom sa zastarelom, laganom ili na bilo koji drugi način ograničenom opremom. Kao rezultat, ona je u suštini bila svedena na lake pešadijske protivpobunjeničke snage sa ograničenom pokretljivošću ili sposobnošću za borbu protiv konvencionalnog kopnenog rata protiv koordiniranog neprijatelja.

    Suočavajući se sa problemom, japanska vojska je napravila mnoge pogrešne pretpostavke i velike greške, od kojih su sledeće dve najznačajnije:

    • Pogrešno su pretpostavili da će svaki napad koji dolazi sa zapada slediti ili staru železničku liniju do Hajlara ili krenuti u Solun sa istočnog vrha Mongolije. Sovjeti su napali tim pravcima, ali njihov glavni napad sa zapada prošao je kroz navodno neprohodni Veliki Kingan, južno od Soluna, i ušao u središte Mandžurije.
    • Japanska vojna obaveštajna služba nije uspela da utvrdi prirodu, lokaciju i razmere sovjetskih priprema na Dalekom istoku. Na osnovu početnih potcenjivanja sovjetske snage i praćenja sovjetskog saobraćaja na Transsibirskoj železnici, Japanci su verovali da Sovjeti neće imati dovoljno snaga pre kraja avgusta i da će napad najverovatnije izvesti u jesen 1945. ili proleće 1946.

    Povlačenje elitnih snaga Kvantunške armije radi prekomandovanja na Pacifičku pozornicu stvorilo je nove operativne planove za odbranu Mandžurije od naizgled neizbežnog sovjetskog napada koji su Japanci pripremili u leto 1945. Prekomandovano je većina snaga iz pogranične oblasti. Glavna snaga trebalo je da čvrsto drži jugoistočni ugao i da odbrani Koreju od napada.[11]

    Dalje, Japanci su sovjetske aktivnosti posmatrali samo na Transsibirskoj železnici i duž Istočno-mandžurskog fronta i tako se pripremili za invaziju sa istoka. Verovali su da će njihove preraspoređene snage kad se dogodi napad sa zapada moći da se nose sa tim.[11][12]

    Iako je pregrupisanje započeto, trebalo je da bude završeno tek u septembru, tako da je Kvantunška armija bila u procesu pregrupisanja kada su Sovjeti istovremeno izvršili napad na sva tri fronta.

    kampanja uredi

    Glavni članak: Sovjetska invazija Mandžurije

    Operacija je izvedena kao klasičan napad formacijom klešta na području veličine Zapadne Evrope. Iz pravca zapada Crvena armija je napredovala preko pustinja i planina iz Mongolije, daleko od njihovih železnica. To je zbunilo japansku vojnu analizu sovjetske logistike, a branioci su bili iznenađeni na neutvrđenim položajima. Komandanti Kvantunške armije, uključeni u vežbu planiranja u vreme invazije, bili su daleko od svojih snaga tokom prvih 18 sati sukoba. Komunikaciona infrastruktura je bila loša, a komunikacija sa naprednim jedinicama je bila izgubljena vrlo rano. Kvantunška armija imala je strahovitu reputaciju žestokih i neumoljivih boraca, i iako slaba i nespremna, pružila je snažan otpor u Hajlaru, koji je zaokupio neke sovjetske snage. Istovremeno, sovjetske vazduhoplovne jedinice korišćene su za zauzimanje aerodroma i gradskih centara ispred kopnenih snaga i za prevoženje goriva do jedinica koje su prešle njihove linije snabdevanja. Sa istoka Sovjeti su prešli Usuri i napredovali oko jezera Hanka i napali prema Suifenheu. Iako su se japanski branioci žestoko borili i pružali snažan otpor, pokazalo se da su Sovjeti nezaustavljivi.

    Posle nedelju dana borbi tokom kojih su sovjetske snage prodrle duboko u Mandžukuo, japanski car Hirohito snimio je govor predaje (Gyokuon-hōsō), koji je emitovan na radiju japanskoj naciji 15. avgusta 1945. Ideja predaje bila je nerazumljiva za japanski narod, u kombinaciji sa Hirohitovom upotrebom formalnog i arhaičnog jezika, činjenicom da nije koristio reč „predaja“, lošim kvalitetom emitovanja i lošim linijama komunikacije, došlo je do određene zabune kod Japanaca oko toga šta ta najava znači. Štab japanske carske vojske nije odmah saopštio naredbu o prekidu vatre Kvantunške armije, a mnogi elementi vojske ili je nisu razumeli ili su je ignorisali. Stoga su se džepovi žestokog otpora Kvantunške armije nastavili, a Sovjeti su nastavili napredovanje, uglavnom izbegavajući džepove otpora, zauzevši Šenjang, Čangčuen i Ćićihar do 20. avgusta. Na sovjetskom desnom boku sovjetsko -mongolska konjičko-mehanizovana grupa ušla je u Unutrašnju Mongoliju i brzo zauzela Dolon Nur i Džangđakou. Sovjetskog Crvena armija zarobila je cara Mandžukuoa i bivšeg cara kine, Pu Jia. Naredba o prekidu vatre na kraju je saopštena Kvantunškoj armiji, ali ne pre nego što je Sovjetski Savez ostvario većinu svojih teritorijalnih dobitaka.

    Dana 18. avgusta izvršeno je nekoliko iskrcavanja sovjetskih amfibija: tri u severnoj Koreji, jedno na Južnom Sahalinu i jedno na Kurilskim ostrvima. U Koreji je već bilo sovjetskih vojnika koji su čekali trupe koje su dolazile kopnom. U prefekturamaKarafuto i Čišima to je značilo iznenadno i nepobitno uspostavljanje sovjetskog suvereniteta.

    Dana 10. avgusta, američka vlada predložila je sovjetskoj vladi da podele okupaciju Koreje između njih na 38. paralelnom severu. Amerikanci su bili iznenađeni što je sovjetska vlada prihvatila. Sovjetske trupe mogle su se slobodno kretati železnicom i ništa ih nije sprečavalo da okupiraju celu Koreju.[34] Sovjetske snage započele su iskrcavanje amfibija u severnoj Koreji do 14. avgusta i brzo su zauzele severoistok poluostrva, a 16. avgusta iskrcale su se u Vonsanu.[35] Crvena armija je 24. avgusta ušla u Pjongjang i uspostavila vojnu vladu nad Korejom severno od 38. paralele. Američke snage sletele su u Inčonu 8. septembra i preuzele kontrolu nad jugom.[36][37]

    Posledice uredi

     
    Oko 1.831.000 sovjetskog vojnog osoblja odlikovano je medaljom „Za pobedu nad Japanom“ od 30. septembra 1945.

    Od prvih velikih japanskih vojnih poraza na Tihom okeanu u leto 1942, civilni lideri Japana shvatili su da je japanska vojna kampanja ekonomski neodrživa, jer Japan nije imao industrijski kapacitet za borbu protiv Sjedinjenih Država, Kine i Britanskog carstva istovremeno, i bilo je niz inicijativa za pregovaranje o prekidu neprijateljstava i konsolidaciji japanskih teritorijalnih i ekonomskih dobitaka. Stoga su elementi nevojnog rukovodstva prvi put doneli odluku o predaji već 1943. godine. Glavno pitanje bili su uslovi predaje, a ne pitanje same predaje. Iz različitih razloga, nijedna inicijativa nije bila uspešna, a dva glavna razloga su bila prevara i taktika odlaganja Sovjetskog Saveza i stavovi "Velike šestorke", moćnih japanskih vojskovođa.[13]

    Sovjetska invazija Mandžurije, zajedno sa atomskim bombardovanjem Hirošime i Nagasakija, primoralali su japanske lidere da prihvate uslove predaje koje su zahtevali ssaveznici.

    U izdanju Nedeljnog standarda „Šezdeset godina nakon Hirošime“, američki istoričar Ričard B. Frank ističe da postoji niz različitih mišljenja o tome šta je navelo Japance da se predaju. Opisuje ono što naziva "tradicionalističkim" stavom, koji tvrdi da su se Japanci predali jer su Amerikanci bacili atomske bombe. Dalje rezimira druge tačke gledišta u suprotnosti sa tradicionalističkim gledištem: naime, da je japanska vlada njihovu situaciju videla kao bezizlaznu i da je već bila spremna da se preda pre atomskih bombi - i da su Sovjeti ratovali protiv Japana.[38]

    Istraživanje Cujošija Hasegave dovelo ga je do zaključka da atomska bombardovanja nisu bili glavni razlog japanske kapitulacije. On tvrdi da su na japanske lidere više uticale brze i razorne sovjetske pobede na kopnu u sedmici nakon objave rata Josifa Staljina 8. avgusta, jer je japanska strategija zaštite matičnih ostrva osmišljena da se odbrani od savezničke invazije sa juga i praktično nije ostavila rezervne trupe da se suprotstave sovjetskoj pretnji sa severa. Dalje, Japanci se više nisu mogli nadati postizanju pregovaračkog mira sa saveznicima koristeći Sovjetski Savez kao posrednika nakon sovjetske objave rata. To je, prema Hasegavi, predstavljalo "strateški bankrot" za Japance i nateralo ih je na predaju 15. avgusta 1945.[16][39] Drugi sa sličnim stavovima pojavljuju se u dokumentarnoj seriji Batlfild,[2][11] ali svi, uključujući Hasegavu, navode da predaju nije izazvao samo jedan faktor ili događaj.

    Sovjetska invazija i okupacija ugašenog Mandžukuoa označila je početak traumatičnog perioda za više od milion stanovnika marionetske države japanskog porekla. Situacija za japanske vojne okupatore bila je jasna, ali japanski kolonisti koji su od svog doma stvorili Mandžukuo, posebno oni rođeni u Mandžukuu, sada su bili apatridi i beskućnici, a (nejapanski) Mandžurci želeli su da se reše ovih stranaca. Mnogi stanovnici su ubijeni, a drugi su završili u sibirskim zatvorima do 20 godina. Neki su se probili do matičnih japanskih ostrva, gde su ih tretirali i kao strance.[32][40][41][42]

    Mandžuriju su sovjetske snage „očistile“ od bilo kakvog potencijalnog vojnog otpora. Uz sovjetsku podršku širenj komunizma,[43] Mandžurija je pružila glavnu bazu operacija snagama Maoa Cedunga, koje su se pokazale pobedničkim u narednidž četiri godina Kineskog građanskog rata. Vojni uspesi komunističkih Kineza u Mandžuriji i Kini doveli su do toga da se Sovjetski Savez odrekao prava na baze u Kini, koje su mu obećali zapadni saveznici, jer je sva zemlja koju su Sovjeti smatrali kineskom, za razliku od one koju su smatrali sovjetskom zemljom koju su okupirali Japanci, na kraju predata Narodnoj Republici Kini.[43] Pre nego što su napustili Mandžuriju, sovjetske snage i birokratija demontirali su gotovo sve prenosive delove značajne japanske industrije u Mandžuriji i preselili je da bi „obnovili industriju na ratom zahvaćenoj sovjetskoj teritoriji“. Ono što nije bilo prenosivo bilo je ili onemogućeno ili uništeno, jer Sovjeti nisu želeli da Mandžurija bude ekonomski rival, posebno nerazvijenim dalekoistočnim sovjetskim teritorijama.[32] Nakon uspostavljanja Narodne Republike Kine, glavnina sovjetske ekonomske pomoći poslata je u Mandžuriju da pomogne obnovi industrije regiona.[44]

    Kao što je dogovoreno na Krimskoj konferenciji, Sovjetski Savez je intervenisao u ratu sa Japanom u roku od tri meseca od predaje Nemačke i zato je imao pravo da pripoji teritorije užnog Sahalina i Kurilskih ostrva, a takođe i najvažnije interese nad Port Arturom i Daljanom, sa svojim strateškim železničkim vezama, preko kineske železnice Čangčun, kompanije u zajedničkom vlasništvu Kine i Sovjetskog Saveza koja je upravljala svim železnicama na teritoriji bivšeg Mandžukuoa. Teritorije na azijskom kopnu prenete su pod potpunu kontrolu Narodne Republike Kine 1955. Ostalim posedima i dalje upravlja država naslednica Sovjetskog Saveza, Rusija. Aneksija Južnog Sahalina i Kurilskih ostrva je od velike važnosti jer je Ohotsko more postalo sovjetsko unutrašnje more, koje i dalje ima veliku stratešku korist za Rusiju.

    Podela Koreje između sovjetske i američke okupacije dovela je do stvaranja odvojenih država Severne i Južne Koreje, što je dovelo do Korejskog rata pet godina kasnije.[45]

    Vidi još uredi

    Beleške uredi

    1. ^ Glanc pripisuje Japancima 713.000 ljudi u severnoj Koreji i Mandžuriji i 280.000 u južnoj Koreji, Južnom Sahalinu i Kurilima.
    2. ^ Ukupno 41.199 japanskih vojnika je popisano u sovjetskom pritvoru 19. avgusta, dva dana nakon predaje Kvantunške vojske po naređenju Hirohita i četiri dana nakon što je Hirohito objavio predaju Japana. Posle rata, 594.000 do 609.000 japanskih vojnika završilo je u sovjetskom pritvoru.

    Reference uredi

    1. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o LTC David M. Glantz, "August Storm: The Soviet 1945 Strategic Offensive in Manchuria" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. avgust 2021). Leavenworth Papers No. 7, Combat Studies Institute, February 1983, Fort Leavenworth Kansas.
    2. ^ a b v g d đ e "Battlefield Manchuria – The Forgotten Victory", Battlefield (U.S. TV series), 2001, 98 minutes.
    3. ^ a b Glantz, David M. & House, Jonathan (1995), When Titans Clashed: How the Red Army Stopped Hitler, Lawrence, Kansas: University Press of Kansas, ISBN 0-7006-0899-0, p. 378
    4. ^ Jowett, str. 53.
    5. ^ Glantz, David M. & House, Jonathan (1995), When Titans Clashed: How the Red Army Stopped Hitler, Lawrence, Kansas: University Press of Kansas, ISBN 0-7006-0899-0, p. 300
    6. ^ G. F. Krivosheev, ed., "Russia and the USSR in twentieth century wars: A statistical survey". Moscow: Olma-press, 2001, page 309.
    7. ^ Cherevko, Kirill Evgen'evich (2003). Serp i Molot protiv Samurayskogo Mecha. Moscow: Veche. ISBN 5-94538-328-7. Page 41.
    8. ^ Coox, Alvin D. (1990) [1985]. Nomonhan: Japan Against Russia, 1939. Stanford, California: Stanford University Press. str. 1176. ISBN 9780804718356. Pristupljeno 9. 2. 2017. 
    9. ^ The Associated Press (8. 8. 2005). „A Soviet Push Helped Force Japan to Surrender”. The Moscow Times. Arhivirano iz originala 12. 12. 2013. g. 
    10. ^ Lekic, Slobodan (22. 8. 2010). „How the Soviets helped Allies defeat Japan”. San Francisco Chronicle. 
    11. ^ a b v g Hayashi, S. (1955). Study of Strategic and Tactical peculiarities of Far Eastern Russia and Soviet Far East Forces. Japanese Special Studies on Manchuria (Izveštaj). XIII. Tokyo: Military History Section, Headquarters, Army Forces Far East, US Army. 
    12. ^ a b v Drea, E. J. (1984). „Missing Intentions: Japanese Intelligence and the Soviet Invasion of Manchuria, 1945”. Military Affairs. 48 (2): 66—73. JSTOR 1987650. doi:10.2307/1987650. 
    13. ^ a b Butow, Robert Joseph Charles (1956). Japan's decision to surrender. Stanford University Press. ISBN 9780804704601. 
    14. ^ Richard B. Frank, Downfall: The End of the Imperial Japanese Empire, Penguin, (2001) ISBN 978-0-14-100146-3. (Extracts on-line)
    15. ^ Robert James Maddox, Hiroshima in History: The Myths of Revisionism, University of Missouri Press, (2007) ISBN 978-0-8262-1732-5.
    16. ^ a b Tsuyoshi Hasegawa (2006). Racing the Enemy: Stalin, Truman, and the Surrender of Japan. Belknap Press. str. 298. ISBN 0-674-01693-9. 
    17. ^ Holloway, David. Stalin and the bomb: the Soviet Union and atomic energy, 1939–1956. Yale University Press, 1996. (p. 127–129)
    18. ^ Archive, Wilson Center Digital. Wilson Center Digital Archive, digitalarchive.wilsoncenter.org/document/122335. http://digitalarchive.wilsoncenter.org/document/122335
    19. ^ Archive, Wilson Center Digital. Wilson Center Digital Archive, digitalarchive.wilsoncenter.org/document/122330. http://digitalarchive.wilsoncenter.org/document/122330
    20. ^ Archive, Wilson Center Digital. Wilson Center Digital Archive, digitalarchive.wilsoncenter.org/document/122340.http://digitalarchive.wilsoncenter.org/document/122333
    21. ^ Archive, Wilson Center Digital. Wilson Center Digital Archive, digitalarchive.wilsoncenter.org/document/122333.http://digitalarchive.wilsoncenter.org/document/122340
    22. ^ Radchenko, Sergey. "Did Hiroshima Save Japan From Soviet Occupation?" Foreign Policy, 23 September 2015.
    23. ^ Soviet Declaration of War on Japan, 8 August 1945. (Avalon Project at Yale University)
    24. ^ Maurer, Herrymon, Collision of East and West, Henry Regnery Company, Chicago, 1951, p.238.
    25. ^ a b Soviet-Japanese Neutrality Pact, 13 April 1941. (Avalon Project at Yale University)
    26. ^ Declaration Regarding Mongolia, 13 April 1941. (Avalon Project at Yale University)
    27. ^ Goodby, James E; Ivanov, Vladimir I; Shimotomai, Nobuo (1995). "Northern Territories" and Beyond: Russian, Japanese, and American Perspectives. Westport, Conn.: Greenwood Publishing Group. str. 36. ISBN 027595093X. 
    28. ^ Soviet Denunciation of the Pact with Japan, 5 April 1945. (Avalon Project at Yale University)
    29. ^ "So sorry, Mr Sato" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. avgust 2013), April 1945, Time magazine.
    30. ^ Russia and Japan Arhivirano 13 septembar 2011 na sajtu Wayback Machine, declassified CIA report from April 1945.
    31. ^ a b v g Boris Nikolaevich Slavinskiĭ, The Japanese-Soviet Neutrality Pact: A Diplomatic History 1941–1945, Translated by Geoffrey Jukes, 2004, Routledge. (Extracts online)
    32. ^ a b v Jones, F. C. "Manchuria since 1931", 1949, Royal Institute of International Affairs, London. p.221
    33. ^ Glantz, David M. (1995). When Titans Clashed: How the Red Army Stopped Hitler. Kansas, USA: University Press of Kansas. str. 278. ISBN 0-7006-0899-0. 
    34. ^ Robinson, Michael E (2007). Korea's Twentieth-Century Odyssey . Honolulu: University of Hawaii Press. str. 104–105. ISBN 978-0-8248-3174-5. 
    35. ^ Seth, Michael J. (2010). A Concise History of Modern Korea: From the Late Nineteenth Century to the Present. Hawaìi studies on Korea. Rowman & Littlefield. str. 86. ISBN 9780742567139. Pristupljeno 16. 11. 2015. 
    36. ^ Buzo, Adrian (2002). The Making of Modern Korea. London: Routledge. str. 50. ISBN 0-415-23749-1. 
    37. ^ Hyung Gu Lynn (2007). Bipolar Orders: The Two Koreas since 1989. Zed Books. str. 18. 
    38. ^ Richard B. Frank (8. 8. 2005). „Why Truman Dropped the Bomb”. The Weekly Standard. 010 (44). Arhivirano iz originala 31. 7. 2005. g. 
    39. ^ Hasegawa, Tsuyoshi (17. 8. 2007). „The Atomic Bombs and the Soviet Invasion: What Drove Japan's Decision to Surrender?”. Japan Focus. 
    40. ^ Kuramoto, K. (1990). Manchurian Legacy : Memoirs of a Japanese Colonist. East Lansing, Michigan State University Press.
    41. ^ Shin'ichi, Y. (2006). Manchuria under Japanese Dominion. Philadelphia, University of Pennsylvania Press.
    42. ^ Tamanoi, M A. (2009). Memory Maps : The State and Manchuria in Postwar Japan. Honolulu, University of Hawai'i Press.
    43. ^ a b Borisov, O. (1977). The Soviet Union and the Manchurian Revolutionary Base (1945–1949). Moscow, Progress Publishers.
    44. ^ M. V. Aleksandrova (2013). "Economy of Northeastern China and Soviet assistance to the PRC in the 1950s"
    45. ^ Weathersby, Catherine SOVIET AIMS IN KOREA AND THE ORIGINS OF THE KOREAN WAR, 1945-1950: NEW EVIDENCE FROM RUSSIAN ARCHIVES The Cold War International History Project Working Paper 8, page 10-13 (November 1993). http://pages.ucsd.edu/~bslantchev/courses/nss/documents/weathersby-soviet-aims-in-korea.pdf

    Dodatni izvori uredi

    • Despres, J, Dzirkals, L, et al. (1976). Timely Lessons of History : The Manchurian Model for Soviet Strategy. Santa Monica, RAND: 103. (available on-line)
    • Duara, P. (2006). The New Imperialism and the Post-Colonial Developmental State: Manchukuo in comparative perspective. Japan Focus.
    • Garthoff, R L. (1966). Soviet Military Policy : A Historical Analysis. London, Faber and Faber.
    • Garthoff, R L. (1969). The Soviet Manchurian Campaign, August 1945. Military Affairs XXXIII(Oct 1969): 312–336.
    • Glantz, David M. (1983a). August Storm: The Soviet 1945 Strategic Offensive in Manchuria Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. avgust 2021), Leavenworth Paper No.7, Command and General Staff College, Fort Leavenworth, Kansas, February 1983.
    • Glantz, David M. (1983b). August Storm: Soviet Tactical and Operational Combat in Manchuria, 1945, Leavenworth Paper No.8, Command and General Staff College, Fort Leavenworth, Kansas, June 1983.
    • Glantz, David M. (1995) The Soviet Invasion of Japan. Quarterly Journal of Military History, vol. 7, no. 3, Spring 1995.
    • Glantz, David M. (2003). The Soviet Strategic Offensive in Manchuria, 1945 (Cass Series on Soviet (Russian) Military Experience, 7). Routledge. ISBN 0-7146-5279-2. 
    • Gordin, Michael D. (2005). Five Days in August: How World War II Became a Nuclear War. (Extracts on-line)
    • Hallman, A L. (1995). Battlefield Operational Functions and the Soviet Campaign against Japan in 1945. Quantico, Virginia, United States Marine Corps Command and Staff College. (available on-line)
    • Hasegawa, T. (Ed.) (2007). The End of the Pacific War. (Extracts on-line)
    • Ishiwatari, H, Mizumachi, K, et al. (1946) No.77 – Japanese Preparations for Operations in Manchuria (prior to 1943). Tokyo, Military History Section, Headquarters, Army Forces Far East, US Army.
    • Jowett, Phillip (2005). Rays of the Rising Sun: Japan's Asian Allies 1931–45 Volume 1: China and Manchukuo. Helion and Company Ltd. ISBN 1-874622-21-3. 
    • Phillips, S. (2004). The Sino-Japanese War, 1937–1945 : The Military Struggle – Research Guide and Bibliography. Towson University. available on-line
    • USMCU CSC (1986). The Soviet Army Offensive : Manchuria, 1945. (US Marine Corps University, Command and Staff College – available on-line)
    • Walg, A. J. (March—April 1997). „Wings over the Steppe: Aerial Warfare in Mongolia 1930–1945, Part Three”. Air Enthusiast. br. 68. str. 70—73. ISSN 0143-5450.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)

    Japanska monografija uredi

    The "Japanese Monographs" and the "Japanese Studies on Manchuria" – The 187 Japan Monographs are a series of operational histories written by former officers of the Japanese army and navy under the direction of General Headquarters of the U.S. Far East Command.

    • Monographs of particular relevance to Manchuria are:
    • List of the 13 Studies on Manchuria
      • Vol. I Japanese Operational Planning against the USSR (1932–1945)
      • Vol. II Imperial Japanese Army in Manchuria (1894–1945) Historical Summary
      • Vol. III STRATEGIC STUDY ON MANCHURIA MILITARY TOPOGRAPHY AND GEOGRAPHY Terrain Study
      • Vol. IV AIR OPERATIONS (1931–1945) Plans and Preparations
      • Vol. V INFANTRY OPERATIONS
      • Vol. VI ARMOR OPERATIONS
      • Vol. VII SUPPORTING ARMS AND SERVICES
      • Vol. VIII LOGISTICS IN MANCHURIA
      • Vol. IX CLIMATIC FACTORS
      • Vol. X Japanese Intelligence Planning against the USSR (1934–1941)
      • Vol. XI Small Wars and Border Problems
      • Vol. XII Anti-Bandit Operation (1931–1941)
      • Vol. XIII Study of Strategic and Tactical peculiarities of Far Eastern Russia and Soviet Eastern Forces (1931–1945)

    Spoljašnje veze uredi

     
    Sovjetsko-japanski rat na Vikimedijinoj ostavi.
    Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Совјетско-јапански_рат_(1945)&oldid=27426095”