Википедија

Харбин

главни град провинције Хеилонгјианг, Кина

Харбин (кин: 哈尔滨 / 哈爾濱, рус. Харбин) је главни град покрајине Хејлунгђанг у Манџурији на североистоку Кине. Налази се на јужној обали реке Сонгуа. Харбин је десети град по величини у Кини, политички, економски, научни културни и телекомуникациони центар североисточне Кине. У граду живи 5.841.929 становника (2020)[1] а у ширем градском подручју око 10.009.854.

Харбин
哈尔滨市
Колаж градских знаменитости Харбина
Административни подаци
Држава Кина
ПокрајинаХејлунгђанг
Становништво
Становништво‍
 — 2009.3.363.096
 — густина63,37 ст./km2
Агломерација9.462.300
Географске карактеристике
Координате45° 45′ 00″ С; 126° 38′ 00″ И / 45.75° С; 126.633333° И / 45.75; 126.633333
Временска зонаUTC+8
Површина53.068 km2
Харбин на карти Кине
Харбин
Харбин
Харбин на карти Кине
Поштански број150000
Позивни број(+86) 451
Регистарска ознака黑A

Постоји неколико теорија о пореклу града. Градске власти наводе да име значи „лабуд“ на џурчен језику,[2] а други извори кажу да то значи манџурску реч која значи „место за сушење рибарских мрежа“.[3][4] Насеље је настало од малог сеоског рибарског села на реци Сунгари. Данас је један од највећих градова североисточне Кине. Харбин је основан 1898. године доласком Кинеске источне железнице коју је изградила Русија, град је прво напредовао као насеље у коме је живела огромна већина имиграната из Руске империје.[5] Током 1920-их, град се сматрао кинеском престоницом моде јер су најновији модни комади из Париза и Москве стизали прво у Харбин а потом у Шангај.[6] Од 1932. до 1945. године, Харбин је био највећи град у јапанској марионетској држави Манџукуо.

Град је познат по веома хладним зимама; у склопу маркетиншких кампања и брендирања за потребе зимског туризма, град је представљан као Ледени град (冰城).[7] Харбин је познат по фестивалу ледених скулптура које се праве током зиме.[8] Такође, град је познат по историјском руском наслеђу и архитектури и европском утицају.[9] Харбин је данас важна капија у кинеско-руској трговини.[10] Град је кључни политички, економски, научни, културни и комуникациони центар у североисточној Кини, као и важна индустријска база нације.[11] Кинеска национална туристичка администрација је 2004. године прогласила град „најбољим туристичким градом у Кини“.[11]

Харбин је један од 65 најбољих градова и метрополских области у свету према резултатима научних истраживања према Индексу природе.[12] Град је домаћин неколико великих универзитета у североисточној Кини.[13] Харбински Институт Технологије се доследно рангира као један од најбољих универзитета на свету за инжењеринг.[14]

Географија

уреди

Харбин, са укупном површином од 53,068 km2 (20,490 sq mi) , налази се у јужној провинцији Хејлунгђанг и главни је град провинције. Префектура се такође налази на југоисточној ивици низије Сонгнен, већег дела кинеске североисточне низије.[15] Центар града такође се налази на јужној обали средње реке Сунгари. Харбин је добио надимак Бисер на лабудовом врату, јер Хејлунгђангг обликом подсећа на лабуда.[16] Његова административна област је прилично велика са географском ширином од 44° 04′−46° 40′ северне ширине и 125° 42′−130° 10′ Е.[17] Суседни градови на нивоу префектуре су Јичун на северу, Ђамуси и Ћитајхе на североистоку, Муданђангг на југоистоку, Дакинг на западу и Суејхуа на северозападу. На југозападној граници је провинција Јилин. Главни део терен града је углавном раван и низак, са просечном надморском висином од око 150 метара. Територија која се састоји од 10 окружних јединица у источном делу општине садржи планине и висоравни. Најисточнији део префектуре Харбин садржи велике мочваре, углавном у округу Јилан, који се налази на југозападној ивици низије Сањианг.[18]

Клима

уреди
 
Смог у Харбину

Средња годишња температура је 5.2 °C, а екстремне температуре су се кретале од -42.6 степени или за тамошњу званичну метеоролошку станицу, -41.1°C у јануару 1931.[19] до 39.2 °C, што је последњи пут забележено 4. јуна 2001.[20] иако је незванично највиша температура 41 °C забележена у јулу 1907.[21][22]

Да би се ублажили утицаји климатских промена, урбанистичко планирање у Харбину је користило концепте града сунђера, укључујући парк кишнице Кунли који сакупља, филтрира и складишти кишницу уз очување природног станишта.[23]

Клима Харбина
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Средњи максимум, °C (°F) −12,7
(9,1) 		−7,8
(18) 		2,3
(36,1) 		12,9
(55,2) 		21,0
(69,8) 		26,2
(79,2) 		27,8
(82) 		26,1
(79) 		20,1
(68,2) 		11,1
(52) 		−1,3
(29,7) 		−10,4
(13,3) 		9,6
(49,3)
Просек, °C (°F) −19,2
(−2,6) 		−14,8
(5,4) 		−4,5
(23,9) 		6,1
(43) 		14,4
(57,9) 		20,3
(68,5) 		22,8
(73) 		20,9
(69,6) 		14,0
(57,2) 		4,8
(40,6) 		−7,1
(19,2) 		−16,2
(2,8) 		3,5
(38,3)
Средњи минимум, °C (°F) −24,5
(−12,1) 		−20,9
(−5,6) 		−11,0
(12,2) 		−0,9
(30,4) 		7,3
(45,1) 		14,2
(57,6) 		17,9
(64,2) 		16,2
(61,2) 		8,5
(47,3) 		−0,7
(30,7) 		−12,0
(10,4) 		−21,2
(−6,2) 		−2,3
(27,9)
Количина падавина, mm (in) 1,3
(0,51) 		1,8
(0,71) 		4,7
(1,85) 		15,1
(5,94) 		30,5
(12,01) 		64,2
(25,28) 		137,5
(54,13) 		94,0
(37,01) 		44,8
(17,64) 		19,2
(7,56) 		4,2
(1,65) 		2,6
(1,02) 		419,9
(165,31)
[тражи се извор]
 
Панорама Харбина

Историја

уреди
 
Јапанска тврђава

Након монголског освајања царства Јин (1211–1234), префектура Хејлунгђанг је напуштена. У 17. веку, Манџури су користили грађевински материјал из префектуре Хејлунгђанг да саграде своје ново упориште у Алчуки. Регија Харбин је остала углавном рурална све до 19. века, са преко десет села и око 30.000 људи у данашњим градским четвртима до краја 19. века.[24]

Мало село је 1898. прерасло у савремени град Харбин.[25][26] Пољски инжењер Адам Шидловски нацртао је планове за град након изградње кинеске источне железнице, коју је финансирала Руска империја.[27] Руси су изабрали Харбин као базу своје администрације над овом пругом и кинеском источном железничком зоном. Пруге су углавном градили руски инжењери и плаћени радници. Кинеска источна железница проширила је Транссибирску железницу, значајно смањивши растојање од Чите до Владивостока и повезујући нови лучки град Даљен и руску поморску базу Порт Артур (Љушун). Насеље које је основала Кинеска источна железница у руском власништву брзо се претворило у просперитетно место, који је за пет година прерасло у град. Досељеници који су говорили руски дошли су у Харбин из целог Руског царства, укључујући различите народе: Украјинце, Пољаке, Јевреје, Грузијце и Татаре, поред Руса, чиме је Харбин на крају постао руски град, а већина становништва потицала је са југа Европска Русија, односно, заправо из Украјине.[28]

Град је био замишљен као репрезентативни пример руског империјализма у Азији, а амерички научник Сајмон Карлински, који је рођен у Харбину 1924. у руско-јеврејској породици, написао је да су у Харбину „зграде, булевари и паркови планирани — много пре Октобарска револуција — од стране истакнутих руских архитеката, као и од швајцарских и италијанских урбаниста“, дајући граду веома европски изглед.[28] Почевши од касног 19. века, масовни прилив Хан Кинеза стигао је у Манџурију и, користећи предности богатог земљишта, основали су фарме које су убрзо претвориле Манџурију у „кинеску житницу“, док су други отишли да раде у рудницима и фабрикама Манџурије., који је постао један од првих региона Кине који се индустријализовао. Харбин је постао једна од главних тачака преко којих су се испоручивали храна и индустријски производи из Манџурије. Знак богатства Харбина било је то што се у првој деценији формирало позориште иу њему је 1907. премијерно изведена представа К звездам Леонида Андрејева.[29]

Током руско-јапанског рата (1904–05), Русија је користила Харбин као своју базу за војне операције у Манџурији. После пораза Русије, њен утицај је опао. Неколико хиљада држављана из 33 земље, укључујући САД, Немачку и Француску, преселило се у Харбин. Шеснаест земаља основало је конзулате за своје грађане, који су основали неколико стотина индустријских, комерцијалних и банкарских компанија. Цркве су обновљене за руске православне, лутеранске/немачке протестанте и пољске-католичке хришћане. Кинески капиталисти су такође основали послове, посебно у пиварству, храни и текстилу. Харбин је постао економско средиште североисточне Кине и међународна метропола.[30]

Брзи раст града довео је у питање јавни здравствени систем. Најгора икада забележена епидемија плућне куге проширила се на Харбин преко Трансманџурске железнице од граничне трговачке луке Манџули.[31] Куга је трајала од касне јесени 1910. до пролећа 1911. и убила је 1.500 становника Харбина (углавном етничких Кинеза), или око пет одсто тадашњег становништва.[32] Испоставило се да је ово почетак велике такозване пандемије манџуријске куге, која је на крају однела 60.000 жртава. У зиму 1910. др Ву Лијен-тех (касније оснивач Харбинског медицинског универзитета) добио је инструкције од Министарства иностраних послова у Пекингу да отпутује у Харбин да истражи кугу. Сузбијање ове пандемије куге променило је медицински напредак у Кини. Бронзане статуе др Ву Лиен-теха изграђене су на Медицинском универзитету у Харбину у знак сећања на његов допринос у промовисању јавног здравља, превентивне медицине и медицинског образовања.[33]

До 1917. становништво Харбина је премашило 100.000, од којих су преко 40.000 били етнички Руси.[34]

Непосредно након Фебруарске револуције 1917. организован је Харбински совјет.[35] Настојала је да преузме контролу над Кинеском источном железницом и одбрани руске грађане у Манџурији.[36] Бољшевик Мартемјан Рјутин био је председник Харбинског совјета.[37]

Након руске Велике октобарске социјалистичке револуције у новембру 1917, нова совјетска влада у Русији признала је Харбински совјет као званично представништво у Манџурији и ставила руске грађане у Манџурију под своју заштиту.[38] Након тога, Харбински совјет је затражио признање локалног таотаија.[38] Дванаестог децембра 1917. бољшевици су преузели контролу над Харбинским Совјетом, притискајући мењшевике и социјалисте-револуционаре да напусте совјет.[39] Харбински совјет је прогласио власт у области.[40][39] Харбински совјет је 18. децембра 1917. прогласио да је администратор кинеске источне железнице Димитрија Хорват отпуштен и наложио својој милицији да преузме контролу над железничким инсталацијама.[40][39] Бољшевичка милиција убрзо се суочила са кинеским трупама и Хорватовим лојалистима, који су разоружали и депортовали око 1.560 бољшевичких бораца.[40][39] Рјутин се повукао.[39]

Током 1920. више од 100.000 поражених руских белогардејаца и избеглица повукло се у Харбин, који је постао главни центар белоруских емиграната и највећа руска енклава ван Совјетског Савеза.[41] Карлински је приметио да је главна разлика са руским емигрантима који су стигли у Харбин била: „За разлику од руских емиграната који су отишли у Париз или Праг или чак у Шангај, нови становници Харбина нису били мањина окружена страним становништвом. Они су се нашли уместо у скоро потпуно руском граду, насељеном углавном људима са коренима на југу европске Русије“.[28] Град је имао руски школски систем, као и издаваче новина и часописа на руском језику. Руска заједница бројала је око 120.000 на свом врхунцу раних 1920-их.[42] Многи Руси у Харбину били су богати, што је понекад збуњивало стране посетиоце који су очекивали да су сиромашни, на пример, амерички писац Хари А. Франк у својој књизи Лутања северном Кином из 1923. писао је руске „даме тако добро обучене као на тркама у Паризу [који је] шетао са мушкарцима беспрекорно обученим по европским стандардима, што га је навело да се запита како су ово постигли.[43]

Технолошки институт у Харбину основан је 1920. године као кинеско-руска школа за образовање железничких инжењера по руском систмеу образовања. Студенти су могли да бирају између два смера у то време: железничка конструкција или електромашински инжењеринг. 2. априла 1922. школа је преименована у Кинеско-руски индустријски универзитет. Првобитна два смера су се на крају развила у две главне катедре: Одсек за изградњу железнице и Одсек за електротехнику. Између 1925. и 1928. ректор универзитета био је Леонид Устругов, заменик руског министра железница под Николајем II Александровичем пре Руске револуције, министар железница под владом адмирала Колчака и кључна личност у развоју кинеске источне железнице.

 
Главна зграда Харбинског технолошког института. Обратите пажњу на стаљинистичку фасаду која подсећа на „Седам сестара“ у Москви.

Руска заједница у Харбину поставила је за своју мисију очување предреволуционарне културе Русије. Град је имао бројне новине на руском језику, часописе, библиотеке, позоришта и две оперске куће.[44] Један од познатих руских песника у Харбину био је Валериј Перелешин, који је хомоеротску поезију почео да објављује 1937. године, а био је и један од ретких руских писаца у Харбину који је научио мандарински.[45] Тема Перелешинове поезије изазвала је проблеме са Руском фашистичком партијом и навела Перелешина да напусти Харбин и оде у Шангај, и на крају у САД.[45] Нису све руске новине биле високог квалитета, а Карлински је назвао Наш пут, новинско гласило Руске фашистичке партије, најнижим примером олуканог новинарства који је Харбин икада видео.[46] Николај Бајков, руски писац у Харбину, био је познат по својим романима о животу у егзилу у том граду, заједно са делима о путовању по Манџурији и фолклору манџурског и кинеског становништва.[46] Борис Јулски, млади руски писац који је своје кратке приче објављивао у новинама Рубеж.[46] Моја-твоја (мој – ваш), пиџин језик који је био комбинација руског и мандаринског кинеског који се развио у 19. веку када су Кинези отишли да раде у Сибиру, сматрали су неопходним од стране кинеских пословних људи из Харбина.[47]

Почетком 1920-их, према недавним студијама кинеских научника, у Харбину је живело преко 20.000 Јевреја.[48] После 1919. др Абрахам Кауфман је имао водећу улогу у великој руској јеврејској заједници у Харбину.[49] Република Кина је прекинула дипломатске односе са Руском Републиком 1920. године, остављајући многе Русе без држављанства.[тражи се извор]

Совјетска војна сила брзо је окончала кризу коју је проуроковао локални господар рата који је заузео Кинеску источну железницу 1929. Совјети су приморала Куоминтанг да прихвате обнову заједничке совјетско-кинеске управе железницом.[50]

Јапан је напао Манџурију одмах након инцидента у Мукдену у септембру 1931. Након што су Јапанци заузели Ћићихар, јапанска 4. мешовита бригада кренула је према Харбину, приближавајући се са запада и југа. Бомбардовање и гађање јапанских авиона приморало је кинеску војску да се повуче из Харбина. У року од неколико сати јапанска окупација Харбина је завршена.[51]

У Харбину је 1936. био подигнут спомен-храм посвећен краљу Александру Карађорђевићу и цару Николају.[52][53]

 
Три различите националности - Кинези, Јапанци и Руси, фотографија направљена пре Другог светског рата

Успостављањем марионетске државе Манџукуо, почела је такозвана „пацификација Манџукуа“, пошто су добровољачке војске наставиле да се боре против Јапанаца. Харбин је постао главна оперативна база за злогласне медицинске експерименте Јединице 731, који су убијали људе свих узраста и националности.[54] Главни објекат Јединице 731 изграђен је 1935. у округу Пингфанг, отприлике 24 км јужно од градског подручја Харбина у то време.[55] Између 3.000 и 12.000 грађана, укључујући мушкарце, жене и децу,[56][57] — умрло је током експериментисања на људима које је спровела Јединица 731 у логору са седиштем у Само Пингфанг, што не укључује жртве са других локација.[58] Скоро 70 посто жртава које су умрле у логору Пингфанг били су Кинези, укључујући и цивиле и војнике.[59] Близу 30 одсто жртава су Руси.[60] Руска фашистичка партија имала је задатак да ухвати непоуздане Русе који живе у Харбину да их преда Јединици 731 да би се над њима вршили језици експерименти јапанских лекара.[61] Ратни заробљеници су били подвргнути вивисекцији без анестезије, након што су били заражени разним болестима.[62] Затвореницима су убризгане вакцине против болести, да би се проучило њихово дејство. Јединица 731 и са њом повезане јединице (Јединица 1644 и Јединица 100 између осталих) биле су укључене у истраживање, развој и експериментално коришћење оружја за биолошки рат који ствара епидемју. Људске мете су такође коришћене за тестирање граната постављених на различитим удаљеностима и на различитим положајима. Бацачи пламена су тестирани на људима. Људи су били везани за стубове и коришћени као мете за тестирање бомби.[63][64]

 
Штаб тајне јединице за истраживање и развој биолошког и хемијског ратовања царске јапанске војске (јединица 731)

Кинески револуционари наставили су да се боре против Јапанаца у Харбину и његовој административној области, командујући главном антијапанском герилском војскомм коју су првобитно организовали манџуријски огранак Комунистичке партије Кине (КПК). Војску је подржала Коминтерна након што је Манџуријски покрајински комитет КПК распуштен 1936.

Под режимом Манџукуо и јапанском окупацијом, Харбински Руси су имали тежак период. Совјетски Савез је 1935. године продао Кинеску источну железницу (КВЖД) Јапанцима, а многи руски емигранти су напустили Харбин (48.133 њих је ухапшено током совјетске Велике чистке између 1936. и 1938. као „јапански шпијуни“).[65][66] Већина Руса који су одлазили вратила се у Совјетски Савез, али значајан број се преселио на југ у Шангај или емигрирао у Сједињене Америчке Државе и Аустралију. До краја 1930-их, руско становништво Харбина је пало на око 30.000.[67]

Многи Јевреји из Харбина (13.000 1929.) побегли су након јапанске окупације јер су се Јапанци блиско повезивали са милитантним антисовјетским руским фашистима, чија је идеологија антибољшевизма и национализма била проткана изразитим антисемитизмом.[68] Квантунгска армија је спонзорисала и финансирала Руску фашистичку партију, која је после 1932. почела да игра велику улогу у руској заједници у Харбину, пошто су фашистички батинаши почели да малтретирају и понекад убијају оне који су јој се супротстављали. Већина Јевреја је отишла у Шангај, Тјенђин и Британски мандат Палестине.[69] Крајем 1930-их, неки немачки Јевреји који су бежали од нациста преселили су се у Харбин. Јапански званичници су касније омогућили емиграцију Јевреја у неколико градова у западном Јапану, посебно у Кобе, где је била највећа синагога у Јапану.

 
Споменик совјетским војницима у Харбину, који је подигла совјетска Црвена армија 1945.

Совјетска армија је заузела град 20. августа 1945 [70] и Харбин никада није дошао под контролу националистичке владе, чије су трупе зауставиле 60 km (37 mi) кратак од града.[71] Управу града је одлазећа совјетска армија пренела на Кинеску народноослободилачку армију у априлу 1946. године. 28. априла 1946. успостављена је комунистичка влада Харбина, чиме је град са 700.000 становника постао први велики град којим су управљали комунисти.[72] Током кратке окупације Харбина од стране Совјетске армије (августа 1945. до априла 1946.), хиљаде руских емиграната који су били чланови Руске фашистичке партије и који су побегли из комунизма после руске Октобарске револуције,[73] су насилно депортовани у Совјетски Савез. После 1952. Совјетски Савез је покренуо други талас имиграције и враћања становништва у Русију.[73] До 1964. године руско становништво у Харбину је смањено на 450.[74] Остатак европске заједнице (Руси, Немци, Пољаци, Грци, итд.) емигрирали су од 1950. до 1954. у Аустралију, Бразил, Канаду, Израел и САД, или су враћени у своје матичне земље.[73] До 1988. првобитна руска заједница бројала је само тридесет људи и сви су били старији. Руси који данас живе у Харбину углавном су се тамо доселили 1990-их и 2000-их и немају никакве везе са првим таласом емиграције.[тражи се извор]

Совјетски Савез је изградио 13 од 156 кључних грађевинских пројеката у Харбину. Овај пројекат је Харбин учинио важном индустријском базом Кине. Током Великог скока напред од 1958. до 1961. године, Харбин је доживео проблеме у развоју пројеката пошто је Совјетски Савез отказао неколико кинеско-совјетских уговора.[75]

СССР је изградио 13 од 156 кључних грађевинских пројеката у Харбину од 1951 до 1956. Овај пројекат је Харбин учинио важном индустријском базом Кине. Током Великог скока напред од 1958. до 1961. године, Харбин је доживео проблеме у развоју пројеката пошто је Совјетски Савез отказао неколико кинеско-совјетских уговора.[76] Током Културне револуције инострано и хришћанско је искорењивано. Дана 23. августа 1966. године, Црвени гардисти су упали у Саборну цркву Светог Николе, спалили иконе на улицама уз скандирање ксенофобичних слогана пре него што су уништили цркву.[77] Пошто је нормалан економски и друштвени поредак био озбиљно поремећен, привреда Харбина је такође претрпела озбиљне застоје. Један од главних разлога овог назадовања је погоршање њених совјетских веза и ескалација Вијетнамског рата, па је Кина постала забринута због могућег нуклеарног напада. Мао Цедонг је наредио евакуацију војних и других кључних државних предузећа даље од североисточне границе, при чему је Харбин био језгро овог региона, који се граничио са Совјетским Савезом. Током ове ере развоја Трећег фронта у Кини, неколико великих фабрика из Харбина премештено је у југозападне провинције укључујући Гансу, Сичуан, Хунан и Гуејџоу, где би биле стратешки безбедне у случају могућег рата. Неки велики универзитети у Кини су такође измештени из Харбина, укључујући Харбинску војну инжењерску академију (претходницу Националног универзитета за одбрамбену технологију у Чангши) и Харбински институт за технологију (пресељен у Чонгкинг 1969. и пресељен у Харбин 1973.)[78]

Петог октобра 1984. дошло је административне реорганизације града. Префетура Сонгхуајиан је 1996. спојена са Харбином, чиме је укупан број становника Харбина повећан на 9,47 милиона.[79]

Харбин је био домаћин трећих азијских зимских игара 1996.[80] У Харбину је 2009. одржана XXIV зимска универзијада.

Становништво

уреди

Попис из 2020. наводи да је укупан број становника у Харбину износио 10.009.854, што представља смањење од 5,62 одсто у односу на претходну деценију.[81][82] У урбаним срединама живело је 70,61 одсто, а у руралним 29,39 одсто.[81]

Харбин има већи проценат мушкараца (50,02 одсто) него жена (49,98 одсто).[83] Харбин тренутно има нижу стопу наталитета од осталих делова Кине, са 6,95 рођених на 1.000 становника, у поређењу са кинеским просеком од 12,13 рођених.[84]

Кретање броја становника
1990. 2000. 2009.
2.475.962[1] 2.991.371[1] 3.363.096[1]


Већина становника Харбина су Хан Кинези. Етничке мањине укључују Манџуре, Хуеје и Монголе. Постоји мала заједница Руса. Етнички састав према попису из 2020. године:[85]

Етничка припадност Хан Манчу Кореанци Хуеји Монголи Сибе Дуари Ујгури Џуани Тујиа Други
Број становника 9,550,738 296,221 91,706 29,435 18,707 3,418 2,763 2,317 2,124 1,939 10,486
% 95.41 2.96 0.92 0.29 0.19 0.03 0.03 0.02 0.02 0.02 0.10
% од броја мањинских заједница – 64.52 19.97 6.41 4.07 0.74 0.60 0.50 0.46 0.42 2.28

Административна подела

уреди

Привреда

уреди
 
Пословне зграде око Харбин ИЦЕ центра

Харбин има највећу економију у провинцији [86] У 2013, БДП Харбина је износио 501,08 милијарди РМБ, што је повећање од 8,9 одсто у односу на претходну годину. [87] Удео три индустрије у укупном БДП био је 11,1:36,1:52,8 у 2012. години. Укупна вредност увоза и извоза до краја 2012. године износила је 5.330 милиона $.[86] У 2012. години радно-способно становништво је износило3.147 милиона. Харбин је 2015. имао БДП од 575,12 РМБ милијарди.[88]

Црница у Харбину је једно од најбогатијих хранљивих материја у целој Кини, што га чини вредним за узгој прехрамбених и текстилних усева. Као резултат тога, Харбин је кинеска база за производњу жита и идеална локација за отварање пољопривредних предузећа.

Харбин такође има индустрије у областима као што су:текстил, медицина, храна, авиони, аутомобили, металургија, електроника, грађевински материјали и хемикалије, као и лака индустрија, што помаже у формирању прилично свеобухватног индустријског система. Неколико великих корпорација има седиште у граду. Харбин Елецтриц Цомпани Лимитед, Харбин Аирцрафт Индустри Гроуп и Нортхеаст Лигхт Аллои Процессинг Фацтори су нека од кључних предузећа. Производња електричне енергије је главна индустрија у Харбину; Хидро и термоенергетска опрема која се овде производи чини једну трећину укупног инсталисаног капацитета у Кини.[89] Према Platts-у, 2009-10 Harbin Electric је био други највећи произвођач парних турбина по уделу на свјетском тржишту.[90] Harbin Pharmaceutical Group, која се углавном фокусира на истраживање, развој, производњу и продају медицинских производа, друга је највећа кинеска фармацеутска компанија по тржишној вредности.[91]

Међународни трговинско-економски сајам у Харбину одржава се сваке године од 1990.[92]

У финансијском сектору, Longjiang Bank иHarbin Bank су неке од највећих банака у североисточној Кини, са седиштем у Харбину.[93]

Саобраћај

уреди

Харбин је важно железничко чвориште региона североисточне Кине.[94] Железнички биро у Харбину је први железнички биро који је основала Влада Народне Републике Кине, и густина пруга у Харбину је највећа у Кини. Харбин има брзу железничку линију која повезује Дељен, најјужнију морску луку североисточне Кине.

Главне градске железничке станице су железничка станица Харбин, која је први пут изграђена 1899. године, а проширена 1989. године. Главна станица је обновљена 2017. године, а сада је још у изградњи; Источна железничка станица Харбин, отворена 1934. године; и Западна железничка станица Харбин, која је уграђена у градску железничку станицу за велике брзине 2012. [95] Још једна главна станица, Северна железничка станица Харбин, отворена је 2015. године, заједно са новоизграђеном путничком пругом.[96]

Из Харбина постоје дирекне линије до великих градова укључујући Пекинг, Шангај и многе друге веће градове у Кини.[97][98]

  • Харбински железнички систем
  •  
    Северни терминал железничке станице Харбин
  •  
    Западна железничка станица Харбин
  •  
    Источна железничка станица Харбин
  •  
    Јужна железничка станица Харбин
  •  
    Брзи воз ЦРХ улази на железничку станицу Харбин Вест.

Као важно регионално чвориште у североисточној Кини, Харбин има напредан систем аутопутева. Међународни аеродром Харбин Таипинг, који је 35 километара удаљен од урбаног подручја Харбина, други је највећи међународни аеродром у североисточној Кини. Поред тога, постоје и редовни међународни летови између Харбина и Русије, Сингапура, Малезије и Јужне Кореје.

Изградња метроа у Харбину почела је 5. децембра 2006. Линија 1 метроа у Харбину отворена је 26. септембра 2013.[тражи се извор] Дугорочно, град планира да изгради девет зрачних метро линија и кружну линију у центру града и неким приградским окрузима, који чине 340 km (211,3 mi) до 2025.[99]

Култура

уреди
 
Зграда у Централној улици

Култура у Харбину заснива се на Хан култури, у комбинацији са манџурском и руском културом.[100] Ова комбинација култура утиче на локални архитектонски стил, храну, музику и обичаје. Град Харбин је 22. јуна 2010. године проглашен за УНЕСКО Град музике као део Мреже креативних градова.[101]

Харбин је познат по својој комбинацији кинеских и европских стилова архитектуре. Многе зграде у руском и другим европским стиловима су заштићене од стране владе. Због архитектура града, Харбин унутар Кине има надимак Оријентална Москва или Оријнтални Париз.[102]

Руска православна црква, Храм Свете Софије, налази се у централном округу Даоли.[103] Изграђен 1907. и проширен од 1923. до 1932. године, затворен је током периода Великог скока напред и Културне револуције. Након што је 1996. проглашен за национално културно наслеђе (првокласна очувана зграда),[104] претворена је у музеј 1997.[105] Црква је висине 53 метра и простире се на површини од 721 квадратни метар, типичан је представник византијске архитектуре.[106]

 
Велико позориште Харбина

Партнерски градови

уреди

Референце

уреди
  1. ^ а б в г „China: largest cities and towns and statistics of their population”. www.world-gazetteer.com. 17. 12. 2012. Архивирано из оригинала 27. 12. 2012. г. 
  2. ^ „Searching for Urban Roots”. harbin.gov.cn. Приступљено 19. 7. 2024. 
  3. ^ „Harbin (Heilongjiang) City Information”. hktdc.com. 28. 1. 2014. Архивирано из оригинала 16. 4. 2014. г. Приступљено 16. 4. 2014. 
  4. ^ The official guidebook of China. New York, NY: Lee Pub. : A division of Hippocrene Books. 1982. стр. 186 — преко Internet Archive. 
  5. ^ „Polish Studies in China”. The Warsaw Voice. 30. 4. 2010. Архивирано из оригинала 6. 10. 2014. г. Приступљено 15. 10. 2014. 
  6. ^ „China information-Harbin section”. Kzzi.com/. Архивирано из оригинала 19. 10. 2014. г. Приступљено 15. 10. 2014. 
  7. ^ Jianwei, Wabng (2014-02-01). „People enjoy ice sculptures in Harbin”. English.news.cn. Xinhua. Архивирано из оригинала 24. 4. 2014. г. Приступљено 15. 10. 2014. 
  8. ^ „Chinese ice sculptures melting”. BBC. Архивирано из оригинала 5. 3. 2016. г. Приступљено 22. 4. 2014. 
  9. ^ Zhao, Kiki (4. 6. 2017). „Chinese City With a Russian Past Struggles to Preserve Its Legacy”. The New York Times. Приступљено 19. 7. 2022. 
  10. ^ 王欣欣 (25. 12. 2013). 哈爾濱打造對俄開放中心城市 (на језику: кинески). Hong Kong: 香港文匯報. Архивирано из оригинала 12. 8. 2014. г. Приступљено 2014-10-15. 
  11. ^ а б „Harbin (Heilongjiang) City Information”. hktdc.com. 28. 1. 2014. Архивирано из оригинала 16. 4. 2014. г. Приступљено 16. 4. 2014. 
  12. ^ „Leading 200 science cities | Nature Index 2023 Science Cities | Supplements | Nature Index”. www.nature.com (на језику: енглески). Приступљено 2023-11-22. 
  13. ^ „US News Best Global Universities Rankings in Harbin”. U.S. News & World Report. 2021-10-26. Приступљено 2021-10-26. 
  14. ^ „Best Global Universities for Engineering”. U.S. News & World Report. Архивирано из оригинала 2017-10-25. г. Приступљено 2017-10-25. 
  15. ^ Xiu Jun, Li (2001). „The Alkili-saline Land and Agricultural Sustainable Development of the Western Songnen Plain in China (Alkali is misspelled in the original title)”. En.cnki.com. Scientia Geographica Sinica. Архивирано из оригинала 28. 11. 2013. г. Приступљено 28. 9. 2013. 
  16. ^ „Harbin ( Heilongjiang ) City Information”. 
  17. ^ „Geographic Location”. Basic Facts. Harbin Municipal Government. Архивирано из оригинала 30. 1. 2013. г. Приступљено 14. 9. 2011. 
  18. ^ 2003
  19. ^ „Extreme Temperatures Around the World”. www.mherrera.org. Приступљено 2024-09-29. 
  20. ^ „东北晴热 哈尔滨35.3℃现今年首个高温-资讯-中国天气网”. news.weather.com.cn. Приступљено 2024-09-29. 
  21. ^ „Climatological Summary”. Harbin Municipal Government. Архивирано из оригинала 2013-01-30. г. Приступљено 2011-07-14. 
  22. ^ „哈尔滨市道里区人民政府地理地貌气候”. www.hrbdl.gov.cn. Приступљено 2024-09-18. 
  23. ^ Curtis, Simon; Klaus, Ian (2024). The Belt and Road City: Geopolitics, Urbanization, and China's Search for a New International Order. New Haven and London: Yale University Press. стр. 173. ISBN 9780300266900. JSTOR jj.11589102. doi:10.2307/jj.11589102. 
  24. ^ „Historical Evolution”. Harbin Municipal Government. Архивирано из оригинала 2013-01-30. г. Приступљено 2017-01-17. „At the end of the 19th century, there were over ten villages and about 30,000 people in Harbin, and the economic elements such as transportation, trade,and population began to develop, which laid the foundation for formation and development of the city.” 
  25. ^ Consul Hosie to Bax-Ironside. Correspondence with the United States' Government Respecting Foreign Trade in China. 8. 5. 1899. стр. 154 — преко Internet Archive. 
  26. ^ 哈尔滨市地方志编纂委员会 (1998). 哈尔滨市志 [History of Harbin] (на језику: кинески). 黑龙江人民出版社 (Heilongjiang People's Press). ISBN 978-7-207-03841-8. 
  27. ^ „Polish Studies in China”. The Warsaw Voice. 30. 4. 2010. Архивирано из оригинала 6. 10. 2014. г. Приступљено 15. 10. 2014. 
  28. ^ а б в Karlinsky 2013, стр. 311.
  29. ^ Karlinsky 2013, стр. 312–313.
  30. ^ „Historical Evolution”. Harbin Municipal Government. Архивирано из оригинала 2013-01-30. г. Приступљено 2017-01-17. „At the end of the 19th century, there were over ten villages and about 30,000 people in Harbin, and the economic elements such as transportation, trade,and population began to develop, which laid the foundation for formation and development of the city.” 
  31. ^ Jing-tao, Wang. „Analysis of the Rat Plague of Northeast China and the Sanitary and Antiepidemic Condition of Yanbian in the Early 20th Century” 试析二十世纪初东北鼠疫与延边地区防疫卫生状况 (на језику: кинески). Архивирано из оригинала 30. 10. 2014. г. Приступљено 15. 10. 2014. 
  32. ^ Gamsa, M. (1. 2. 2006). „The Epidemic of Pneumonic Plague in Manchuria 1910-1911”. Past & Present (190): 147—183. doi:10.1093/pastj/gtj001. 
  33. ^ Article in Chinese. „130th memorial of Dr. Wu Lien-teh”. Архивирано из оригинала 24. 3. 2012. г. Приступљено 15. 10. 2014. 
  34. ^ Эхо планеты № 42 [Echo of the Planet No.42] (на језику: руски). ИТАР-ТАСС (Russian News Agency "TASS"). стр. 30. 
  35. ^ Chong-Sik Lee (1983). Revolutionary Struggle in Manchuria: Chinese Communism and Soviet Interest, 1922-1945 . University of California Press. стр. 27. ISBN 978-0-520-04375-6. 
  36. ^ Mikhail Iosifovich Sladkovski (1. 1. 1966). History of Economic Relations Between Russia and China [by] M.I. Sladkovskii. Transaction Publishers. стр. 145. ISBN 978-1-4128-2519-1. 
  37. ^ Jamie Bisher (16. 1. 2006). White Terror: Cossack Warlords of the Trans-Siberian. Routledge. стр. 42. ISBN 1-135-76595-2. 
  38. ^ а б Mikhail Iosifovich Sladkovski (1. 1. 1966). History of Economic Relations Between Russia and China [by] M.I. Sladkovskii. Transaction Publishers. стр. 145. ISBN 978-1-4128-2519-1. 
  39. ^ а б в г д Jamie Bisher (16. 1. 2006). White Terror: Cossack Warlords of the Trans-Siberian. Routledge. стр. 42. ISBN 1-135-76595-2. 
  40. ^ а б в Chong-Sik Lee (1983). Revolutionary Struggle in Manchuria: Chinese Communism and Soviet Interest, 1922-1945 . University of California Press. стр. 27. ISBN 978-0-520-04375-6. 
  41. ^ Эхо планеты № 42 [Echo of the Planet No.42] (на језику: руски). ИТАР-ТАСС (Russian News Agency "TASS"). стр. 30. 
  42. ^ „The Harbin Connection: Russians from China” (PDF). from Shen Yuanfang and Penny Edwards (eds) Beyond China: Migrating Identities, Centre for the Study of the Southern Chinese Diaspora, Australian National University, Canberra, 2002, pp. 7587. Архивирано (PDF) из оригинала 3. 3. 2016. г. Приступљено 23. 4. 2014. 
  43. ^ Karlinsky 2013, стр. 312.
  44. ^ Karlinsky 2013, стр. 313–314.
  45. ^ а б Karlinsky 2013, стр. 315–316.
  46. ^ а б в Karlinsky 2013, стр. 315.
  47. ^ Karlinsky 2013, стр. 313.
  48. ^ Patrick Fuliang Shan, "'A Proud and Creative Jewish Community:' The Harbin Diaspora, Jewish Memory and Sino-Israeli Relations", American Review of China Studies, Fall 2008, pp. 15–29.
  49. ^ Ember, Melvin; Ember, Carol R.; Skoggard, Ian (30. 11. 2004). Encyclopedia of Diasporas: Immigrant and Refugee Cultures Around the World. Volume I: Overviews and Topics; Volume II: Diaspora Communities. Springer Science & Business Media. ISBN 978-0-306-48321-9. Архивирано из оригинала 8. 5. 2016. г. Приступљено 27. 8. 2016 — преко Google Books. 
  50. ^ „Collective security”. Архивирано из оригинала 5. 7. 2008. г. Приступљено 27. 8. 2016. 
  51. ^ Matsuzaka, The Making of Japanese Manchuria, 1904–1932.
  52. ^ "Време", 4. нов. 1936
  53. ^ Највећи кинески лист у држави Манџукуо издаје један Црногорац. "Време", 29. јан. 1938, стр. 5. digitalna.nb.rs
  54. ^ Yuki Tanaka (1996). Hidden Horrors. стр. 136. .
  55. ^ Harris, Sheldon H. (1994). Factories of Death: Japanese Biological Warfare 1932–45 and the American Cover-Up. California State University, Northridge: Routledge. стр. 26—33. ISBN 0-415-93214-9. „Page 26: Zhong Ma Prison Camp's creation; Page 33: Pingfang site's creation.” 
  56. ^ David C. Rapoport.
  57. ^ Khabarovsk War Crime Trials.
  58. ^ „[IAB8] Imperial Japanese Medical Atrocities”. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 27. 8. 2016. 
  59. ^ 旧日本軍の７３１部隊（細菌部隊）人体実験に朝鮮人 日本の公文書で初確認 [AII The War Crime "Unit 731" and Chinese, Korean Civilian. ci]. Korea-np.co.jp (на језику: јапански). 조선신보. Архивирано из оригинала 13. 8. 2015. г. Приступљено 15. 10. 2014. 
  60. ^ Моримура Сэйити Кухня Дьявола-доставка В Живом Виде По Первому Требованию [Seiichi Morimura, The Devil's Gluttony] (на језику: руски). 1981. Архивирано из оригинала 6. 9. 2014. г. Приступљено 15. 10. 2014. 
  61. ^ Bisher, Jamie White Terror: Cossack Warlords of the Trans-Siberian, London: Routledge, 2005 pp. 305.
  62. ^ Richard Lloyd Parry (25. 2. 2007). „Dissect them alive: order not to be disobeyed”. Times Online. London. Архивирано из оригинала 28. 2. 2007. г. Приступљено 14. 1. 2014. 
  63. ^ Monchinski, Tony (2008).
  64. ^ Neuman, William Lawrence (2008).
  65. ^ These statistics, based on research work by A. B. Roginsky and O. A. Gorlanov of Memorial's Research and Information Centre, were provided to the author in May 2002.
  66. ^ Эхо планеты № 42 [Echo of the Planet No.42] (на језику: руски). ИТАР-ТАСС (Russian News Agency "TASS"). стр. 30. 
  67. ^ Hal Gold, Clausen, Søren and Stig Thøgersen (eds).
  68. ^ Stephan, John J. 1978.
  69. ^ Huang. „Shanghai Jews as seen by Chinese Jewish People in Shanghai for 138 years”. The Scribe. Архивирано из оригинала 23. 8. 2014. г. Приступљено 15. 10. 2014. 
  70. ^ LTC David M. Glantz, "August Storm: The Soviet 1945 Strategic Offensive in Manchuria" Архивирано 2011-07-23 на сајту Wayback Machine.
  71. ^ Освобождение городов КИТАЙ(Liberation of Cities-China). Soldat.ru (на језику: руски). 9. 5. 2000. Архивирано из оригинала 2. 7. 2014. г. Приступљено 15. 10. 2014. 
  72. ^ „Historical Evolution”. Harbin Municipal Government. Архивирано из оригинала 2013-01-30. г. Приступљено 2017-01-17. „At the end of the 19th century, there were over ten villages and about 30,000 people in Harbin, and the economic elements such as transportation, trade,and population began to develop, which laid the foundation for formation and development of the city.” 
  73. ^ а б в „The Harbin Connection: Russians from China” (PDF). from Shen Yuanfang and Penny Edwards (eds) Beyond China: Migrating Identities, Centre for the Study of the Southern Chinese Diaspora, Australian National University, Canberra, 2002, pp. 7587. Архивирано (PDF) из оригинала 3. 3. 2016. г. Приступљено 23. 4. 2014. 
  74. ^ Hal Gold, Clausen, Søren and Stig Thøgersen (eds).
  75. ^ Chinese Government's Official Web Portal (English).
  76. ^ Chinese Government's Official Web Portal (English).
  77. ^ Karlinsky 2013, стр. 314.
  78. ^ „Japan-China Relations in the 21st Century”. Kendairen.or.jp. Japan Federation of Economic Organizations. Архивирано из оригинала 23. 3. 2015. г. Приступљено 15. 10. 2014. 
  79. ^ 哈尔滨市历史沿革. Xzqh.org (на језику: кинески). 2014-05-16. Архивирано из оригинала 7. 11. 2014. г. Приступљено 15. 10. 2014. 
  80. ^ World of Chinese Stamps and Philatelic Items Архивирано 2006-12-13 на сајту Wayback Machine
  81. ^ а б „黑龙江省人口普查年鉴-2020” [Heilongjiang Province Census Yearbook-2020]. Heilongjiang Bureau of Statistics. Приступљено 17. 5. 2024. 
  82. ^ „China: Administrative Division of Hēilóngjiāng / 黑龙江省 (Prefectures, Cities, Districts and Counties) - Population Statistics in Maps and Charts”. Архивирано из оригинала 8. 7. 2017. г. Приступљено 27. 8. 2016. 
  83. ^ 哈尔滨人口突破千万 外来人口增速超本地 (на језику: кинески). Dongbeiwang. 2011-05-13. Архивирано из оригинала 2013-05-24. г. Приступљено 2013-02-09. 
  84. ^ 哈市最新常住人口1063.59万 居副省级城市第三位 (на језику: кинески). www.harbin.gov.cn. 11. 11. 2011. Архивирано из оригинала 13. 5. 2013. г. Приступљено 8. 2. 2013. 
  85. ^ „黑龙江省人口普查年鉴-2020” [Heilongjiang Province Census Yearbook-2020]. Heilongjiang Bureau of Statistics. Приступљено 17. 5. 2024. 
  86. ^ а б „Harbin (Heilongjiang) City Information”. hktdc.com. 28. 1. 2014. Архивирано из оригинала 16. 4. 2014. г. Приступљено 16. 4. 2014. 
  87. ^ 2013年哈尔滨市国民经济和社会发展统计公报 (PDF) (на језику: кинески). Harbin Municipal Statistics Bureau. 2014-03-18. Архивирано из оригинала (PDF) 2014-04-16. г. Приступљено 2013-04-16. 
  88. ^ 2015年黑龙江各市GDP和人均GDP排名. Архивирано из оригинала 2016-11-09. г. Приступљено 2016-11-08. 
  89. ^ „China Briefing Business Guide: Harbin”. China-briefing.com. Архивирано из оригинала 2014-10-23. г. Приступљено 2011-03-16. 
  90. ^ „Capital Goods: China Losing Its Shine”. Societe General. Архивирано из оригинала 2015-12-23. г. Приступљено 2015-11-03. 
  91. ^ „Trade Intelligence, Gain valuable business insights from our searchable database of thousands of articles and reports.”. Архивирано из оригинала 10. 3. 2016. г. Приступљено 27. 8. 2016. 
  92. ^ 1990年创办至今 回眸哈洽会 十四年这样走过 (на језику: кинески). 生活报(Life Newspaper). 2004-06-14. Архивирано из оригинала 17. 5. 2014. г. Приступљено 22. 4. 2014. 
  93. ^ 2011全国城市商行竞争力排名 哈尔滨银行居第四 (на језику: кинески). 哈尔滨新闻网. 2011-10-11. Архивирано из оригинала 17. 5. 2014. г. Приступљено 17. 5. 2014. 
  94. ^ „Harbin Transportation”. China National Tourist Office. Архивирано из оригинала 2. 11. 2007. г. Приступљено 23. 10. 2007. 
  95. ^ „Harbin Transportation”. China National Tourist Office. Архивирано из оригинала 2. 11. 2007. г. Приступљено 23. 10. 2007. 
  96. ^ 哈尔滨北站和哈齐客专明年同步使用 (на језику: кинески). 东北网-黑龙江晨报. 2014-10-24. Архивирано из оригинала 2015-06-19. г. Приступљено 2015-06-19. 
  97. ^ „China Briefing Business Guide: Harbin”. China-briefing.com. Архивирано из оригинала 2014-10-23. г. Приступљено 2011-03-16. 
  98. ^ 哈尔滨至上海高铁开通 (на језику: кинески). 科技日报. Архивирано из оригинала 17. 5. 2014. г. Приступљено 17. 5. 2014. 
  99. ^ 哈尔滨市人民政府 (2011-03-09). 哈埠地铁2013年载客试运行 6月份进行铺轨工程 (на језику: кинески). Архивирано из оригинала 15. 12. 2021. г. Приступљено 2014-01-25. 
  100. ^ „Harbin (Heilongjiang) City Information”. hktdc.com. 28. 1. 2014. Архивирано из оригинала 16. 4. 2014. г. Приступљено 16. 4. 2014. 
  101. ^ 王寒露 (26. 6. 2010). „UN recognizes China's northeastern Harbin as "Music City"” (Xinhua). People's Daily Online. Архивирано из оригинала 29. 10. 2013. г. Приступљено 15. 10. 2014. 
  102. ^ „Harbin ( Heilongjiang ) City Information”. 
  103. ^ „Harbin (Heilongjiang) City Information”. hktdc.com. 28. 1. 2014. Архивирано из оригинала 16. 4. 2014. г. Приступљено 16. 4. 2014. 
  104. ^ "Preserved Buildings" Архивирано 2012-03-06 на сајту Wayback Machine.
  105. ^ Yukiko Koga.
  106. ^ „St. Sofia Orthodox Church”. China National Tourist Office. Архивирано из оригинала 2007-11-02. г. Приступљено 23. 10. 2007. 

Литература

уреди

Додатна литература

уреди
  • Bakich, Olga (1986). „A Russian City in China: Harbin before 1917”. Canadian Slavonic Papers. 28 (2): 129—148. .
  • Carter, James (2001). „Struggle for the Soul of a City: Nationalism, Imperialism, and Racial Tension in 1920s Harbin”. Modern China. 27 (1): 91—116. .
  • Clausen, Søren, and Stig Thøgersen. The making of a Chinese city: history and historiography in Harbin (ME Sharpe, 1995).
  • Gamsa, Mark (2010). „Harbin in comparative perspective”. Urban History. 37 (1): 136—149. .
  • Guins, George C (1943). „Russians in Manchuria”. Russian Review. 2 (2): 81—87.  excerpt
  • Horn, Dara. People Love Dead Jews. New York. ISBN 978-0-393-53157-2. : W. W. Norton. (2021) . Chapter 2: Frozen Jews.
  • Lahusen, Thomas (1998). „A place called Harbin: reflections on a centennial”. China Quarterly. 154: 400—410. .
  • Meyer, Mike, "Manchuria Under Ice", Departures Magazine, Nov/Dec 2006, 292–297
  • Xie, Liou; et al. (2016). „Harbin: A rust belt city revival from its strategic position” (PDF). Cities. 58: 26—38. 
  • Zissermann, Lenore Lamont, (2016). Mitya's Harbin; Majesty and Menace. Book Publishers Network. ISBN 978-1-940598-75-8. 

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Харбин&oldid=28816239”