Todor Bosnić
Todor Bosnić (Surduk, 1813—Zemun,1885) bio je jedan od učesnika burnih događaja u Vojvodini, koji su se odigrali 1848. godine. Bio je narodni kapetan i jedan od junaka iz bitke kod Sentomaša.
Todor Bosnić | |
|---|---|
| Datum rođenja | 1813. |
| Mesto rođenja | Surduk |
| Datum smrti | 1885. |
| Mesto smrti | Zemun |
Biografija i ratni period uredi
Rodio se u seljačkoj porodici u Surduku, selu na Dunavu. U selu je završio osnovnu školu, a zatim i nemačku u Staroj Pazovi. Sa petnaest godina stupio je u vojnu službu, a 1831. je prvi put izmarširao u Italiju. Po povratku je služio u komandi u Starim Banovcima, gde ga je zatekla i burna 1848. godina.[1]
Bio je na strani naroda i kada je Majska skupština proglasila Srpsku Vojvodinu on se nalazio u Zagrebu. Petrovaradinska regementa trebala je ići u Italiju da tamo ratuje na strani Austrije. Mnogo Sremaca je trebalo tada preći u Italiju, iako je i u Sremu situacija bila uzavrela. U Zagrebu se tada kao narodni deputat nalazio Dimitrije Orelj, koga je skupština u Mitrovici 1848. izabrala za sabor. Bosnić se sa Oreljom, kako su bili istog mišljenja, složio da je besmisleno ići u Italiju i ostaviti nebranjeni rodni Srem.[1] Međutim, nije bilo lako odbiti poslušnost vojne komande i ne otići, jer se takva vrsta neposlušnosti mogla kazniti smrću. Ipak Bosnić nije mogao pristati na to i podigao je pobunu u drugom varadisnkom bataljonu u Zagrebu i vojska odluči da ne ide u Italiju, dok se svakog trenutka očekivao napad generala Hrabovskog na Karlovce.[1] Dimitrije Orelj, kao i grof Albert Nižan mlađi, zauzeo se kod Bana Jelačića i ovaj je dopustio da se sremski bataljon vrati u Srem i nije kaznio pobunjenika. Na brodu, prilikom povratka kući, sreli su se sa izaslanikom kapetana Hrabovskog koji ih je nagovarao da idu u Italiju, a ne protiv Mađara, ali Todor Bosnić se nije polakomio.[1] Govorio je: Kuda ćete da branite Italiju, a u Sremu da Vam neprijatelj kuće pali i familije robi? [1]
Todor Bosnić je u putu postao komandant trupe i doveo je vojsku u Srem, gde je ustanak izazvao veliku anarhiju i nerede, koje će Dimitrije Orelj uspešno i surovo ugušiti. Kada je Bosnić sa svojom vojskom došao u Karlovce imenovan je za narodnog kapetana i upućen da ide u Sentomaš.[1] Vojvoda Stevan Šupljikac podržao je njegov izbor za kapetana.[1]
Na Sentomašu bila je velika borba, mnogo se krvi prolilo, ali su ipak Mađari, iako vojno jači, bili odbijeni. Bosnić je sve vreme bodrio vojsku i trudio se da im održi borbeno raspoloženje. Praviteljstvo Vojvodine u svom izveštaju o ovoj bici posebno je izdvajalo heroizam Todora Bosnića.[1] Car ga je odlikovao zlatnom medaljom za hrabrost i unapredio ga u potporučnika, a vrlo brzo je dobio i čin kapetana.[1]
Posleratni period uredi
Kada se buna ugušila određen mu je garnizon u Lombardiji gde je 1850-1853 godine bio u regularnoj vojsci. Međutim, jako je želeo da se vrati kući i do mu se 1854. i ispunilo, kada se nastanio u Starim Banovcima, gde će dočekati i penziju 1870. godine. Nakon penzionisanja doselio se u Zemun gde je živeo povučeno i nikada se nije isticao. Imao je duševno obolelu ćerku i to je i samog Todora skrhalo. U Zemunu ostaje sve do svoje smrti 1885. godine.[1]
Vidi još uredi
Reference uredi
Litertura uredi
- Znameniti zemunski Srbi u XIX veku, Štamparija Isidora Stojčića, Zemun 1913.