Tračani

Tračani (lat. Thraci; angrč. Θρᾷκες) su grupa indoevropskih ili jafetitskih plemena ili koji su u antici naselili istočne, srednje i južne delove Balkana, kao i neke delove istočne Evrope i Anadolije. Središte im je bilo područje današnje Bugarske.

Najpoznatija tračka plemena su Odrizi, Tribali, Dačani, Mezi, Besi, Geti i Sardi. Odrizi su u 5. veku p. n. e. osnovali prvu tračku državu na teritoriji Trakije, a Dačani su u 1. veku p. n. e. stvorili moćnu državu Dakija na teritoriji današnje Rumunije. Ta zemlja je kasnije postala rimska provincija Dakija.

Opšti opis

U zemljama ispod Karpata, gde mu je bila pradomovina, trački narod je živeo stočarskim životom. Kao što svedoči razglob tračkih ličnih imena, konj je u narodnom životu imao isto tako važnu ulogu kao kod Grka i Arja. Kad su kao osvajači došli na Balkansko poluostrvo, zatekli su po jeziku i krvi srodna frižansko-mizijska plemena; ali se uskoro ime počelo upotrebljavati kolektivno od Bosfora do Strume. Pošto se nisu mogli meriti sa ostalim pomorskim narodima, držali su se kopna, iako im se ime prenelo i na neka ostrva Egejskog mora, Samos i Samotraku i na severni deo mora (grč. Ορηίκος ποντος, Θρᾳκια θάλασσα).

Tračani su ostali u novoj domovini, kao što su došli, pastiri i ratnici, dok su njihovi srodnici, frižansko-mizijska plemena, došavši u dodir sa drugim narodima sa juga (Helenima i Feničanima), pa, potpavši pod njihov uticaj, stajali na višem kulturnom stupnju, u svojim rukama imali zemljoradnju, rudarstvo, zanatstvo i trgovinu. Suprotnost se između dveju ovih plemenskih grupa se ogleda i u mitološkim tvorevinama, svake ponaosob: frižansko-mizijska plemena iz Egejskog primorja, po svojim mitovima i po svojem orgijastičkom kultu prirode i prirodnog života, stoje u tesnoj vezi sa azijskim srodnicima, i preko njih s kulturnim istokom; trački pak mitovi više nalikuju, srodniji su s mitovima severnih, naročito germanskih naroda. To što je Homer^[1] u pogledu ratne opreme i materijalne kulture opisivao Tračane kao Ahajce, mnogima je bilo neobično, pa su mislili, da su onaj napredak postigli pod feničanskim uticajem u doba kada su Feničani bili glavni nosioci kulture na obalama Sredozemnog mora. Kad su Feničani morali svoje mesto da ustupe Helenima, Tračani su se tobože vratili starom varvarstvu. U stvari to nije bilo tako, jer su tračka plemena, u zemljama udaljenijim od mora, imala uvek kulturu na vrlo visokom stupnju, s glavnim obeležjima stare indoevropske kulture. Na višem stupnju kulture su bili samo primorska plemena frižanska — Homerovi Tračani grč. καἰ ὲξοχήν.

Tračanin se nerado bavio teškim poslovima. Poziv mu je bio rat, briga — konj, uživanje — lov. Podanicima je trebalo raditi zemlju, zanate i sve niže poslove. Samo sinovi Marsovi su bili plemeniti (γηνέσιοι, trač. ζιβυθίδες). Ktistaji su bili društvena klasa Miza u antičkoj tračkoj kulturi. Herodot^[2] navodi: Najslađi im život beše u ratu i da plene, upravo ne raditi ništa pristojno i dostojno, malo časno težačke poslove raditi. U ovom pogledu, Tračanin je mnogo ličio na Bastarna ili staroga Germanca. Odriski knezovi živeli su uglavnom od eksploatacije svojih podanika. Kako je bilo stanje stvari u Trakiji, najbolje se vidi iz onih seoba u Malu Aziju: plemenske borbe i međusebice, osvajački i utamanjivački ratovi nikako nisu prestajali, pa zato nije bilo mogućnosti za napredak i razvitak kulturni ma u kom pogledu.

Tračani u širem smislu

Stari narodi su imali običaj po sebi najbližem plemenu imenovati sva druga srodna plemena, po jeziku, običajima. Tako su Romejima svi zapadnjaci bili Franci, Grcima svi Sloveni Tračani. Herodot je o Tračanima zapisao: „Narod Tračana je posle Hindusa najmnogobrojniji. Kada bi njima vladao jedan čovek i jedna misao, bili bi nepobedivi i jači od svih naroda — po mom mišljenju... imena imaju mnoga i različita prema oblastima, ali su im običaji u svemu kod svih isti...” Georgije Gemistos Pleton na sahrani Jeleni Dragaš nju, iako je Srpkinja rodom naziva Tračankom,^[3] a iz govora se vidi da pod Tračanima misli na Srbe jer ih smešta na prostor gde i danas žive. Pleton ih smešta i u duboku starinu pa smatra da su Grci mnogo toga od Tračana primili (kultura). Takvo je bilo vladajuće mišljenje o Iliro-Tračanima kao Slovenima i kod dalmatinske inteligencije (Vinko Pribojević, Mavro Orbini... sve do Ljudevita Gaja) u razna vremena, a Toma Arhiđakon poistovečuje Gote i Slovena (Gothi qou est Sclavi).

Vidi još

Reference

^ Homer: Ilijada, knjiga X. (oko 800. p. n. e.)
^ Herodot: Istorija (pripovedanje), knjiga V. (oko 440. p. n. e.)
^ Anastasijević, Dragutin (2004). Srpkinja vizantijska carica pp. 82., 83. Beograd: Svet knjige.

Literatura

Thomas Hoving, et al. (1977): The Thracians; The Metropolitan Museum of Art Bulletin, New Series, Vol. 35, No. 1, New York
Srejović, Dragoslav (2002). Iliri i Tračani. Beograd: Srpska književna zadruga. ISBN 978-86-379-0755-8.

Spoljašnje veze

„U Bugarskoj iskopana riznica stara 24 veka”. Izvor: Beta (Kurir:Tračansko zlato) (Objavljeno 8. novembar 2012). Pristupljeno 8. 9. 2015. Nepoznati parametar |target= ignorisan (pomoć)

[1] Homer: Ilijada, knjiga X. (oko 800. p. n. e.)

[2] Herodot: Istorija (pripovedanje), knjiga V. (oko 440. p. n. e.)

[3] Anastasijević, Dragutin (2004). Srpkinja vizantijska carica pp. 82., 83. Beograd: Svet knjige.

[1]

[2]

[3]