Википедија

Flora Madagaskara

Flora Madagaskara sastoji se od više od 12.000 vrsta vaskularnih i nevaskularnih biljaka, kao i od manje poznatog broja gljiva. Oko 83% Madagaskarskih vaskularnih biljaka pronađeno je samo na ostrvu. Ove endemske vrste uključuju pet biljnih porodica, 85% od preko 900 vrsta orhideja ikad popisanih na svetu, oko 200 vrsta palmi, kao što je Ravenala, šest vrsta baobaba i vrstu vinka. Visok stepen endemizma na Madagaskaru prisutan je zbog velikog perioda izolacije Madagaskara nakon njegovog odvajanje od afričkih i indijskih kopnenih površina za vreme Mezozoika. Nekoliko biljnih vrsta još iz vremena Gondvana i dalje je nastanjeno na Madagaskaru.

Kišne šume u Nacionalnom parku Masoala; biljna vrsta vinka; palma, koja je dosta rasptrostranjena na ostrvu; polja pirinča na visokim centralnim delovima ostrva; drveće Baobaba, endemična vrsta

Nakon kontinentalnog razdvajanja, Madagaskar je verovatno doživeo sušni period, a tropske kišne šume proširile su se tek u periodima Oligocena i Miocena, kada je bilo više padavina. Danas vlažne šume, uključujući niske šume Madagaskara uglavnom se nalaze na istočnoj visoravni, koje se nalaze u blizini Indijskog okeana. Na velikom delu centralnih visija u ekoregionu subhumidnih šuma, danas se nalaze travnjaci, koji su na Madagaskaru uglavnom nastali zbog ljudske transormacije pejzaža. Travnate ovlasti nastanjuju biljne vrsta kao što je Uapaca bojeri. Tropske i sukulentne šume nalaze se u zapadnim i jugozapadnim delovima zemlje, gde ima najmanje padavina. Mangrove nastanjene su na zapadnoj obali, a duž čitavog ostrva postoje močvarna staništa.

Prvo ljudsko prisustvo na Madagaskaru datira od pre 2000—4000 unazad, a naselja u unutrašnjim delovima zemlje stvorena su vekovima kasnije. Malgaši koristili su biljne vrste za različite svrhe, za lečenje od bolesti, hranu i izgradnju naselja. Egzotične biljke gajili su rani naseljenici, kasnije trgovci i Francuzi, a mnoge od njih su bile važan deo poljoprivrede, uključujući pirinča koji je i danas sastavni deo ishrane svih naroda Madagaskara, a i biljke poput Dioscorea alata i Colocasia esculenta i banana. Plantažne kulture uključuju liči, karanfilić, kafu i vanilu, čiji je Madagaskar je da od najvećih izvoznika u svetu. Poznato je da se na Madagaskaru interzivno gaji oko 1300 biljaka.

Rast ljudske populacije i ekonomska aktivnost vršili su pritisak na prirodnu vegetaciju u regionu, naročito krčenjem šuma. Veliki broj endemskih vrsta su nestale ili postale ugrožene. Da bi se žaštitile biljne vrste, oko 10% površine Madagaskara je strogo zaštićeno pod Svetskom baštinom, uključujući veliki broj nacionalni parkova i rezervata prirode.

Prve popise flore Madagaskara izvršili su francuski prirodnjaci, a danas veliki broj domaćih i međunarodnih organizacija dokumentuje raznolikost zemlje i njene vrste, te se angažuju na njenom očuvanju.

Raznolikost i endemizam

uredi

Madagaskar je opisan kao jedno od biljno najraznovrsnijih mesta na čitavom svetu.[1] Do 2018. godine prema katalogu biljnih vrsta Madagaskara, poznato je 343 porodica vaskularnih biljaka i mahovina, sa još 12000 vrsta upisanih u katalog. Od vaskularnih biljaka, njih 83% pronađene su na ostrvu. Endemske vrste uključuju pet porodica biljaka kao što su: Asteropeia, Barbeuia madagascariensis, Physena, Sarcolaenaceae i Sphaerosepalaceae.[2] Čak 96% madagaskarskih grmlja i drveća procenjuje se kao endemično.[3]

Vaskularne biljke

uredi
 
Angraecum sesquipedale (Darvinova orhideja), jedna od 900 vrsta orhideja na Madagaskaru
 
Euphorbia iharanae, endemična vrsta koja nastanjuje severne delove ostrva

Među ne-cvetnim biljkama popisani su paprati, Lycopodiophyt i još 570 vrsta, a oko polovine svih popisanih su endemične vrste. Šest vrsta četinara iz porodice Podocarpus su endemske vrste.[2]
Skrivenosemenice uključuju oko 320 vrsta, a 94% njih je endemično. Porodice biljaka koje su bogate vrstama su Lauraceae, Monimiaceae, Myristicaceae i Annonaceae, zajedno sa mnogim drugim vrstama drveća i grmlja.[2]

Monokotiledone biljke su veoma raznovrsne. One uključuju biljnu porodicu bogatu vrstama kao što su orhideje, a ima ih oko 900 vrsta, 85% njih su endemične. Na prostoru Madagaskara ima oko 200 vrsta palmi, tri puta više nego u čitavoj kontenentalnoj Africi, ali svega pet vrsta je endemično. Ostale velike porodice monokotiledonih biljaka uključuju vrstu kao što je Pandanaceae. Na prostoru Madagaskara popisana je i vrsta Pandanus, na prostorima kišnih šuma i porodica Asphodelaceae, u koju spada oko 130 endemičnih vrsta. Trava ima oko 550 vrsta, kao i oko 300 vrsta šaša, a one imaju niži nivo endemizma.[4][4]

Ravenala madagascariensis je nacionalni simbol i široko je rasprostranjeno duž čitavog Madagaskara, a pripada porodici Strelitziaceae.[2]

Eudikoti predstavljaju najveći deo biljne raznolikosti Madagaskara. Njihove najrasprostranjenije porodice na ostrvu su:

  • Leguminoze (mahunarke, 662 vrste 77% endemičnih), uključujući veliki broj vrsta drveća kao što je palisander.
  • Broćevi (iz porodice kafa, 632 vrste, 92% endeničnih), uključujući preko 100 endemičnih vrsta Psychotria i 60 endemičnih vrsta kafa
  • Asteraceae (535 vrsta, 81% endemične), sa preko 100 endemičnih vrsta Helichrysum
  • Acanthaceae (500 vrsta, 94% endemičnih), uključujući 90 endemičnih vrsta Hypoestes
  • Euphorbiaceae (porodica mlečika, 459 vrsta, 94% endemičnih)
  • Malvaceae (porodica sleza, 486 vrsta, 87% endemičnih)
  • Apocynaceae (363 vrsta, 93% endemičnih)
  • Melastomataceae (341 vrsta, 98% endemičnih), uključujući veliki broj vrsta žbunja i drveća

Nevaskularne biljke i gljive

uredi

Prema popisu iz 2012. godine, zabeležena je 751 vrsta mahovina, 390 vrsta jetrenjača i tri vrste Anthocerotophyta. Oko 34% vrsta mahovina i jetrenjača je endemično. Nije poznato koliko je ovih vrsta od otkrića do danas nestalo.[5]

Mikroskopski organizmi kao što su mikro-alge su slabo poznati. Pregledom slatkovodnih diatoma, popisane su 134 vrste; za većinu njih nije poznato da li su izumrle. Pretpostavlja se da Madagaskar ima bogatu endemsku floru dijatomita.[6]
Na Madagaskarpu postoji veliki broj vrsta gljiva.[7] Broj jestivih gljiva je veliki ukljčujući rodove: Lepiota, Auricularia, Cantharellus i Russula.[7][8] Većina ektomikorhizalnih vrsta niču na plantažama eukaliptusa, ali i u šumskom staništu.[7] Zabeleženo je i 500 vrsta lišaja po popisu iz 2016. godine, ali se smatra da ih ima dvostruko više.[9][10]

Tipovi vegetacije

uredi
 
Mapa levo označava pojaseve kišnih šuma, dok je na desnoj fotografiji prikazana topografija Madagaskara

Pokrivenost zemljišta prema Atlasu vegetacije Madagaskara (2007)[11]

  Šumski travnjaci na visoravnima (41,67%)
  Šumovita područja sa travnjacima i žubnjem (22,93%)
  Kišne šume (8,06%)
  Degradirane kišne šume (9,81%)
  Zapadne tropske šume (5,4%)
  Jugozapadne troske šume šipražja (3,1%)
  Obradive površine (3,97%)
  ostali (5,06%)

Madagaskar ima kontrastne i jedinstvene vrste vegetacije, određene uglavnom topografijom, klimom i geologijom. Zbog uticaja Indijskog okeana, na istočnom pojasu preovladavaju kišne šume, a na zapadu tropske. Centralna planinska područja sadrža planine iznad 800 m nadmorske visine, a najveći masiv je Caranata, visine 2876 m i nalazi se na severnom delu zemlje. Temperature su najviše na zapadnoj obali, dostižu do do 30 °C, dok visoki masivi imaju hladnu klimu sa temperaturama oko 5 °C.

Na zapadnim delovima Madagaskara nalazi se veliki broj peščara i krečnjačkih scena.[11]

Razlike između istočnih, centralnih i zapadnih delova po flori, prvi je opisao engleski prirodnjak Ričard Barton, 1989. godine.[12] Henri Perijer i Henri Hjubert detaljno su opisali floru Madagaskara.[13]

Klasifikacijom iz 2007. godine, Atlas vegetacije Madagaskara, razlikuje 15 tipova vegetacije (uključujući dva degradirana tipa i kultivaciju) na osnovu satelitskih slika i terenskih istraživanja; oni su definisani i uglavnom zasnovani na strukturi vegetacije i razlikuju se u sastavu vrsta u različitim delovima ostrva.[11] Svi tipovi delimično odgovaraju na sedam zemaljskih ekoregiona koje je definisala Svetska fondacija za prirodu na Madagsskaru.[14][15][16][17][18][19][20]

Kišne šume

uredi

Tropske kišne šume obuhvataju oko 8% čitavog ostrva, a protežu se od mora do 2750 metara nadmorske vidine, najviše na istočnim delovima. Na severu, kiđne šume se protežu zapadno od slove reke Sambirano i ostrva, ukljčujući ostrvo Nosi bi.[15] Godišnja količina padavina kreće se od 1.500-2.400 mm, pa sve do 6000 mm kao što je slučaj na poluostrvu Masoala, gde je sušna sezona kratka.[14] Zimzelen šume visine su do 35 m i obuhvataju različite podgrupe podorica drveća kao što su Fabaceae, Myristicaceae, Burseraceae i Ebenaceae. Cikloni pogađaju istočnu obalu Madagaskara i mogu uništiti staništa.[14][15]
Degradirane kišne šume pokrivaju 10% površine ostrva. Ova šuma obuhvata različite vrsta šuma i zasada, a neki fragmenti ovih šuma i dalje imaju značajnu količinu biodiverziteta.[11]
Primorske šume, koje se nalaze u nekoliko izlonovanih područja duž istočne obale porkivaju manje od 1% površine Madagaskara, uglavnom na peščanim podlogama. U ovim delovima ima prosečno od 1300 do 3200 m padavina godišnje. Obalske šume obuhvataju peščana područja, močvarne šume i travnjake, a njihova flora uključuje razne porodice drveća, lijane, epifitske orhideje i paprati.[11][14]

Izolovano područje kišnih šuma na jugozapadu označeno je kao zapadna vlaža šuma. Šume rastu na peščanim predelima, na visinama od 700 do 1300 metara. Šuma se održava kroz kondenzacionu vlagu, područje je nezaštićeno ali lokalno stanovništvo ga smatra svetim.[15]

Tropske šume i šipražje

uredi

Tropske šume čini oko 5% površine ostrva i protežu se od zapada, preko severne strane ostrva odnosno do reke Mankogije na jugu. Ovo šumsko područje nalazi se na 1600 m nadmorske visine. Klima je tropska sa godišnjim padavinama od 500 do 1500 m, a sušni period traje oko 6 meseci. Na ovom prostoru nastanjen je veliki broj šuma i žbunastih biljaka, a vrste koje se nalaze uključuju Burseraceae, Fabaceae, Euphorbiaceae i baobab.[11][16][17]

Zapadne subhumidne šume stacionirane su na jugozapadu zemlje i pokrivaju manje od 1% površine. Uglavnom se protežu duž peščara, na visinama od 70 do 100 m nadmorske visine. Drveće na ovom području može narasti visine do 20 metara, a obuhvata endemske vrste kao što su Givotia madagascariensis i Ravenea madagascariensis. Sečenje šuma na ovom prostoru je prisutno i ogožava njen opastanak. Svetska fondacija za prirodu označila je deo ove regije pod subhumidne šume.[11][15]

Najsušniji deo Madagaskara na jugozapadu karakteriše jedinstveni ekoregion trnovitih šuma, koji je tako označila Svetska fondacija za prirodu.[18] Predeo pokriva 4% površine ostrva, a ove šume nalaze se na nadmorskij visina od 300 m, uglavnom rastu na krečnjačkim stenama. Na ovom području padavine su retke. Karakteristične endemske vrste biljaka na ovom području su baobab i nekoliko vrste mlečika.[11]

Travnjaci, šumoviti i žbunasti predeli

uredi

Travnjaci dominiraju velikim delom Madagaskara, a prema nekim popisima obuhvataju više od 75% ukupne površine ostrva.[21] Najčešći su na centralnim i zapadnim platoima, a na njima dominiraju trave kao što su Aristida rufescens i Loudetia simplex. Na ovim prostorima česti su šumski požari. Mnogi istraživači smatraju da su ova područja nastala usled velike seče drveća, uzgoja stoke i namernog spaljivanja šuma, smatra se da su neki travnjaci ipak ipak nastali prirodnim putem.[4][21] Pašnjaci se često nalaze u mešavini sa drvećem ili grmljem, uključujući bor, eukaliptus i čempres.[11][11][15][19]

Na zapadnim i centralnim platoima na nadmorskoj visini od 500-1800 m, pronađena je zimzelena otvorena šuma. U njoj dominiraju vrsta Uapaca bojeri, a postoje i endemične vrste poput Asteropeiaceae i Sarcolaenaceae.[11][15]

Vlažna područja

uredi

Močvare, močvarne šume i jezera prisutni su u svim regijama Madagaskara, uglavnom uz reke i potoke. Tipične vrste vlažnih staništa obuhvataju nekoliko endemskih vrsta ciperusa, paprati i pandana. Na istočnim i zapadnim delovima pronađene su dve vrste vodenih ljiljana — Nymphaea nouchali i Nymphaea lotus. Lagune uglavnom se nalaze na istočnoj obali, ali se takođe javljaju na zapadu; oni imaju specijalizovanu floru halofita. Tresetišta se nalaze na nadmorskim visinama iznad 2000 m, a njihova vegetacija uključuje rodove biljaka kao što su Sphagnum i rosulje. Mnoga močvarna područja pretvorena su u polja pirinča i na druge načine ugrožena.[11]

Mangrove se javljaju na zapadnom obalnom delu Mozambičnog kanala od severe do juga. Poznato je 11 vrsta mangrovog drveta na Madagaskaru, a one su ugrožene zbog ilegalne seče.[11][20]

Primeri prirodne vegetacije na Madagaskaru
 
Kišne šume na ostrvu Sveta Marija
 
Plato sa travnjacima i endemskom vrstom palme, Nacionalni park Isalo
 
Zapadna suva šuma, sa mangrovima u pozadini
 
Alluaudia procera i baobab
 
Typhonodorum lindleyanum na jezeru

Poreklo i evolucija

uredi

Paleogeografija

uredi
 
 
Vrčonoše se uglavnom javljaju u jugoistočnoj Aziji, ali i na zapadu Madagaskara.

Visok stepen endemizma na Madagaskaru prisutan je zbog velikog perioda izolacije Madagaskara nakon njegovog odvajanje od afričkih i indijskih kopnenih površina za vreme Mezozoika.[22] Nekoliko biljnih vrsta još iz vremena Gondvana i dalje je nastanjeno na Madagaskaru.[22][23][24][25] Većina postojećih biljnih grupa ima afričke afinitete, u skladu sa relativno malom razdaljinom na kontinentu, a postoje i jake sličnosti biljnih vrsta sa ostrvima u Indijskom okeanu kao što su Komori, Maskarenska ostrva i Sejšeli.[26] Postoje i veze sa drugim udaljenim florama Indije i Malezije.[22][27]

Nakon njihovog odvajanja od Afrike, Madagaskar i Indija su promenili polove, na položaj od 30° južno geografske širine. Za vreme Eocena i Paleocena, Madagskar se ponovo našao na suptropskom grebenu. Ovakvo izdavanje verovatno je izvazvalo tropsku i pustinjsku klimu na ostrvu, koja se kasnije umanjila. Kišne šuma najverovatnoje su uspostavljene tokom perioda Oligocena. Veruje se da je intenzifikacija monsunskog sistema Indijskog okeana pre oko osam miliona godina dodatno favorizovala proširenje vlažnih i subhumidnih šuma u ​​kasnom Miocenu, posebno u severnom regionu Sambirano.[23][28] Neki od pašnjaka Madagskara mogu datirati iz perioda kasnog Miocena, kada je postojalo globalno širenje pašnjaka.[21]

Evolucija biljnih vrsta

uredi

Postoji nekoliko hipoteza o tome kako su se biljke i drugi organizmi diverzifikovali u toliko vrsta na Madagaskaru. Naučnici smatraju da su se vrste razdvajali postepeno, prilagođavanjem različitim uslovina životne sredine na ostrvu.[29] Vrsta Euphorbia occurs prisutna je na ostrvu, a u sušnim predelima ona je drugačija, jer se prilagodila toj klimi.[30] Endemski vrsta paprata na Madagskaru razvila se u predelima kišnih šuma još u Pliocenu.[31][32]

Istraživanje i dokumentacija

uredi

Rana istraživanja

uredi
 
Istorija velikog ostrva Madagaskar napisana od strane Etjena Flakurta (1658), koji je prvi detaljno opisao Madagaskar

Madagaskar i njegova prirodna istorija ostali su relativno nepoznati izvan ostrva pre 17. veka. Njegove jedine veze sa inostranstvom bile su povremeni arapski, portugalski, holandski i engleski mornari, koji su doveli kućne anegdote i priče o bajkovitoj prirodi Madagaskara.[33] Uz sve veći uticaj Francuza na ovom prostoru, uglavnom su francuski prirodnjaci koji su u narednim vekovima dokumentovali madagaskarsku floru.[2][34]

Eten de Flakur izaslanik Francuske na jugu Madagaskara je u periodu od 1648. do 1655. godine pisao o ostrvu, sa poglavljem posvećenom flori Madagaskara.[35] Bio je prvi koji je spomenuo endemične vrste Nepenthes madagascariensis i Catharanthus roseus.[36][37] Otprilike jedan vek kasnije, 1770. godine, fracnuski prirodnjaci Filbert Komerson i Pier Sonerat posetili su Madagaskar.[38] Sakupili su veliki broj biljnih vrsta na ovom području, koje su kasnije opisali botaničari Žan Batist Lamark i Luis Mari.[34][39] Još jedan savremenik, Lus Marej Albert posetio je Madagaskar, na kome se zadržao šest meseci i napisao knjigu Istorija biljaka sakupljenih na južnom ostrvima Afrike i rad Orhiedeje Madagaskara i Maskarenskih ostrva.[34][35][40]

Istraživanja u 19. i 20. veku

uredi
 
Sartidia perrieri, vrsta trave koja više ne postoji, sakupljena od strane Henri Perijer de la Batea 1914. godine, a opisana od strane Aime Kamusa

Francuski prirodnja Alfred Grandidijer proučavao je prirodu Madagaskara u 19. veku. Njegova prva poseta ostrvu bila je 1865. godine, a pratilo ga je nekoliko drugih ekspedicija. Izradio je atlas ostrva i objavio ga 1885. godine, opisao fizičku, prirodnu i političku istoriju Madagaskara na 39 knjiga.[41] Iako je najveći doprinos stvorio na polju životinjskih vrsta, otkrio je veliki broj biljnih vrsta, a neke od njih su po njemu imenovane.[34]

Britanski misionar i prirodnjak Ričard Baron živeo je na Madagskaru od 1872. do 1907. godine gde je otrkio veliki broj biljnih vrsta koje je kasnije opisao botaniar Džon Gilbert Baker.[12] Baron je odradio prvi katalog madagaskarske flore, gde je pisano preko 4700 vrsta koje su do tada bile poznate.[42][42]

Tokom perioda francuske kolonizacije ostrva (1897—1958), Henri Perijer bde la Bate bio je glavni botaničar na Madagaskaru. Početkom 1896. godine napravio je veliki herbarijum koji je kasnije donirao Muzeju prirodnjačke istorije u Parizu.[43] Objavio je nekoliko publikacija o flori Madagaskara, kao i katalog biljnih vrsta ostrva na 29 knjiga.[34][44] Njegov savremenik i saradnik Henri Hjubert bio je profesor u Alžiru, a kasnije u Parizu. Imao je deset ekspedicija na Madagaskar, a 1936. godine objavio je monografiju flore Madagaskara.[34]

Nekoliko drugih važnih botaničara koji su radili u dobru francuske kolonizacije Madagaskara, opisali su više od 200 vrsta biljaka.[2] Aim Kamus je opisao trave, Rene Kapuron je bio glavni na opisivanju drvenastih biljaka, a Džin Boser, direktor francuskog instituta ORTSOM u Antananarivu radio je sa travama i orhiedajama.[34] Rodžer Hejm bio je jedan od najvećih mikrologa koji su radili na Madagaskaru.[2][45]

Istraživanja u 21. veku

uredi

Danas, nacionalne i međunarodne istraživačke institucije dokumentuju floru Madagaskara. Botanički i zoološki vrt Tsimbazaze ima botaničku baštu i jedan od većih herbarijuma u zemlji sa preko 80.000 primeraka biljaka.[46] Centar za istraživanje ruralnog razvoja ima herbarijum sa 60.000 primeraka, prvenstveno drvenastih biljaka. Veliki broj njih je digitalozovan i dostupan preko interneta.[46][47] Univerzitet u Antananarivu ima odeljenje za biljke i ekologiju.[48]
Izvan zemlje, Engleska kraljevska botanička bašta u Kjuu je jedna od vodećih institucija u reviziji biljnih vrsta Madagaskara; ona takođe održava stalni konzervatorski centar na Madagaskaru i sarađuje sa centrima na ostrvu.[49] Muzeju prirodnjačke istorije u Parizu tradicionalno je bio jedan od centara za istraživanje flore Madagaskara. Ima herbarijum sa oko 700.000 malagazijskih biljnih uzoraka, a herbarijum je počeo da se izgrađuje 1936. godine.[45] Botanička bašta u Misuriju održava Katalog biljaka Madagaskara, a ima i internet prezentaciju i stalnu baznu stanicu na Madagskaru.[2][50]

Ljudski uticaj

uredi

Prvi naseljenici Madagaskara imali su veliki uticaj na njegovu životnu sredinu.[51] Područje je dugo izolovano, a dolaskom čoveka i formiranjem naselja, pravljenjem pašnjaka za stoku, kasnije gradnjom, izumrle su mnoge životinjske vrste, a nestale mnoge biljne ili postale ugrožene.[52] Prvi Evropljani stigli su na Madagaskar u 16. veku. Rast populacije na ostrvu bio je izuzetno veliki i brz od sredine 20. veka.[51][51][53]

Upotreba autohtonih vrsta

uredi
 
Tradicionalni instrument valiha pravi se od bambusa

Malgaši koriste veliki broj bilja za razne namene. Ričard Baron je kajem 19. veka opisao više od stotnu izvornih biljaka, koje se koristi za razne svrhe među narodima Madagaskara. Ove vrste uključuju vrste abonos, Dalbergia i Raphia farinifera, a koristi se i palmino ulje u lekovite i jestive svrhe.[54]

Vrsta drveta Ravenala madagascariensis koristi se u razne svrhe na ostrvu, pre svega kao građevinski materijal.[55][56] Madagaskarski nacionalni instrment valiha pravi se od bambusa, a postoji preko 30 endemskih vrsta koje su široko rasprostranjene i sve jestive, uključujući pečurke.[7][57]

Mnoge lokalne biljne vrste se koriste kao biljni lekovi.[58] Etnobotaničko istraživanje u jugozapadnoj primorskoj šumi, otkrilo je 152 lokalnih biljaka lokalno korištenih kao lekovi i širom zemlje, preko 230 biljnih vrsta su korištene kao tradicionalni tretmani proti malarije.[59] Raznolika flora Madagaskara ima potencijal za istraživanje prirodnih proizvoda na industrijskom nivou.[60]

Poljoprivreda

uredi

Jedna od najrasprostranjenijih biljaka koja se uzgaja na Madagaskaru je pirinač.[61] Žitarice su sastavni deo madagaskarske kuhinje, a pirinač je uvek bio važna izvona kultura još od prekolonijalnog vremena.[62] Veruje se da je uvreden za vreme Austronezijskih naroda koji su raspotranjeni na Madagaskaru, a arheobotanički ostaci dokazuju njegovo pristustvo na Madagaskaru još iz 11. veka.[63] Pirinač se prvi put kultirivao u močvarnim područjima blizu obalnih delova ostrva. Njegovo rasptrostranjivanje bilo je za vreme Merima kraljevstva u 19. veku.[61] Od tada se mnoga zemljištva prerađuju za poljoprivredu, što je dovelo do gubitka prirodnih staništva i nestanak biljnih i životinjskih vrsta.[11][63]

Na Madagaskaru se u velikim količinama gaje i kurkuma, kokosova palma, Dioscorea alata i Colocasia esculenta, a veruje se da su ih doneli rani naseljenici iz Azije.[62][64] Drugi usevi koji imaju verovatno afričko poreklo gaje se na Madagaskaru, a uključuju kravlji grašak, Vigna subterranea, Elaeis i Tamarindus indica.[62] Neki usevi kao što su tef, sirak, Panicum miliaceum i banane možda su bili prisutni i pre kolonizacije Madagaskara, ali je moguće da nisu domaći, već da su ih drugi ljudi ovde doneli i sadili.[64] Veruje se da su arapski trgovci donosili voće na ostrvo, kao što je mango, nar i grožđe.[64] Kasnije, evropski doseljenici doneli su sorte ličija i avokada i promovisali kultivizaciju izvoza karanfilića, kokosove palme, kafe i vanile. Danas je Madagaskar zemlja koja proizvede najviše vanile u svetu.[65][66]

U šumama Madagaskara nalaze se mnoge egzotične biljne vrste kao što su eukaliptus, bor i akacija.[64] Zbog tradicionalne poljoprivrede koja se usavršavala vekovima, danas dolazi do brzih i velikih gubitaka šumskih područja.[67]

Rasprostranjivanje biljnih vrsta

uredi

Na Madagaskaru je popisano 1300 egzotičnih vrsta, a najviše je vrsta mahovina, 10% od ukupne flore Madagaskara. Mnoge egzotične biljne vrste uvedene su za poljoprivredu ili druge namene.[68] Oko 600 vrsta je naturalizovano na Madagaskaru.[69] Zloglasnih primer je biljna vrsta Eichhornia crassipes koj ase širila kroz suptropske i tropske regije i u močvarnim područjima, a smatra se izuzetno štetnom biljkom.[64]

Vrsta kaktusa Opuntia monacantha predstavljen je jugozapadnom Madagaskaru krajem 18. veka od strane francuskih kolonijalista, koji su ga koristili kao prirodnu ogradu za zaštitu vojnih objekta i bašte.[11][68] Kaktusi su se brzo širili duž ostrva, a koristili i kao stočna hrana.[70] Nekoliko biljaka koje su sađene na Madagaskaru brzo su se raširile, ukljuujući vrstu Delonix regia, koja raste u tropskim predelima.[64][68]

Pretnje i očuvanje vrsta

uredi
 
Nelegalna seča šume na zapadnom delu Madagaskara

Madagaskar, zajedno sa susednim ostrvima, smatra se žarištem za biodiverzitet zbog velikog broja vrsta i endemizma, ali se na njemu dramatično smanjenjuje primarna vegetacija.[71][72] Svetska fondacija za prirodu označila je čak šest od sedam ekoregiona Madagaskara kao kritično ugrožene.[14][15][16][17][18][19][20] Podaci o distribuciji i statusu mnogih izvornih biljaka na Madagaskaru i dalje nedostaju, ali Crvena lista IUCN iz 2011. godine procenila je 1676 endemičnih vrsta vaskularnih biljaka i pronašla je više od 1000 koje su ugrožene ili kritično ugrožene.[73]
Brzi porast stanovništva ostrva i poljoprivredne aktivnosti dovele su do gubitka prirodnog staništva. Šumski pokrivač je smanjen za oko 40% od 1950. do 2000. godine, a preostale šume su vrlo retke.[67][74]
Povećane su aktivnosti na poljima ilegalne i legalne seče, naročito palisandera, naročito nakon političke krize na Madagaskaru, 2009. godine.[75][76] Retke biljke ugrožene su i zbog berbe.[77] Globalno zagrevanje se očekuje da smanji ili pomeri klimatski pogodna područja za biljne vrste i ugrožava priobalna staništa, kao što su priobalne šume, kroz povećanje nivoa mora.[78]
Na prostoru Madagaskara zaštićeno je više od šest miliona hektara površine, odnosno oko 10% ukupne površine ostrva. Zaštićena područja podeljena su kroz nacionalne parkove i rezervate prirode, a takva područja su se utrostručila od 2003. do 2013. godine.[79] Mnoga od ovih područja su pod Svetskom baštinom Uneska.[49][80]

Madagaskar je zemlja sa najvećim brojem biljnih vresta navedenih u konvenciji CITES-a, koja ima za cilj da kontroliše trgovinu ugroženim vrstama.[77] Da bi se smanjile neodrživo uništavanje šuma od strane lokalnih zajednica, predloženo je bolje planiranje korišćenja zemljišta, intenzifikacija biljaka i diverzifikacija.[67] Da bi se smanjio gubitak biljnih i životinjskih vrsta koje žive na obalnim područjima Madagaskara, sklopljeni su sporazumi sa rudaskim kompanijama koje ga ugrožavaju.[77]

Vidi još

uredi

Galerija

uredi
  •  
    Dombeya wallichii
  •  
    Dracaena reflexa var. angustifolia
  •  
    Moringacea

Reference

uredi
  1. ^ Gautier, L.; Goodman, S.M. (2003). „Introduction to the flora of Madagascar”. Ur.: Goodman, S.M.; Benstead, J.P. The natural history of Madagascar. Chicago, London: The University of Chicago Press. str. 229—250. ISBN 978-0226303079. 
  2. ^ a b v g d đ e ž „Catalogue of the plants of Madagascar”. Saint Louis, Antananarivo: Missouri Botanical Garden. 2018. Arhivirano iz originala 11. 7. 2017. g. Pristupljeno 20. 2. 2018. 
  3. ^ Schatz, G.E. (2000). „Endemism in the Malagasy tree flora”. Ur.: Lourenço, W.R.; Goodman, S.M. Diversité et endémisme à Madagascar. Biogéographie de Madagascar. 2. Bondy: ORSTOM Editions. str. 1—9. ISBN 978-2-903700-04-1. 
  4. ^ a b v Vorontsova, M.S.; Besnard, G.; Forest, F.; et al. (2016). „Madagascar's grasses and grasslands: anthropogenic or natural?”. Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences. 283 (1823): 20152262. ISSN 0962-8452. PMC 4795014  . doi:10.1098/rspb.2015.2262.   
  5. ^ Marline, L.; Andriamiarisoa, R.L.; Bardat, J.; et al. (2012). „Checklist of the bryophytes of Madagascar”. Cryptogamie, Bryologie. 33 (3): 199—255. ISSN 1290-0796. doi:10.7872/cryb.v33.iss3.2012.199. 
  6. ^ Spaulding, S.A.; Kociolek, J.P. (2003). „Bacillariophyceae, freshwater diatoms”. Ур.: Goodman, S.M.; Benstead, J.P. The natural history of Madagascar. Chicago, London: The University of Chicago Press. стр. 276—282. ISBN 978-0226303079. 
  7. ^ а б в г Buyck, B. (2008). „The edible mushrooms of Madagascar: an evolving enigma”. Economic Botany. 62 (3): 509—520. ISSN 0013-0001. doi:10.1007/s12231-008-9029-4.   
  8. ^ Bourriquet, G. (1970). „Les principaux champignons de Madagascar” (PDF). Terre Malgache (на језику: French). 7: 10—37. ISSN 0563-1637. Архивирано из оригинала (PDF) 2. 4. 2017. г. 
  9. ^ Aptroot, A. (2016). „Preliminary checklist of the lichens of Madagascar, with two new thelotremoid Graphidaceae and 131 new records”. Willdenowia. 46 (3): 349—365. ISSN 0511-9618. doi:10.3372/wi.46.46304. 
  10. ^ Bletz, M.C.; Rosa, G.M.; Andreone, F.; et al. (2015). „Widespread presence of the pathogenic fungus Batrachochytrium dendrobatidis in wild amphibian communities in Madagascar”. Scientific Reports. 5: 8633. Bibcode:2015NatSR...5E8633B. ISSN 2045-2322. PMC 4341422  . PMID 25719857. doi:10.1038/srep08633.   
  11. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m Moat, J.; Smith, P. (2007). Atlas of the vegetation of Madagascar. Richmond, Surrey: Royal Botanic Gardens, Kew. ISBN 9781842461983. 
  12. ^ a b Baron, R. (1889). „The flora of Madagascar”. Journal of the Linnean Society of London, Botany. 25 (171): 246—294. ISSN 0368-2927. doi:10.1111/j.1095-8339.1889.tb00798.x. 
  13. ^ Lowry II, P.P.; Schatz, G.E.; Phillipson, P.B. (1997). „The classification of natural and anthropogenic vegetation in Madagascar”. Ur.: Goodman, S.M.; Patterson, B. Natural change and human impact in Madagascar. Washington, London: Smithsonian Institution Press. str. 93—123. ISBN 978-1-56098-683-6. 
  14. ^ a b v g d Crowley, H. (2004). „Madagascar humid forests”. Ur.: Burgess, N.; D'Amico Hales, J.; Underwood, E.; et al. Terrestrial ecoregions of Africa and Madagascar: a conservation assessment (PDF). World Wildlife Fund Ecoregion Assessments (2nd izd.). Washington D.C.: Island Press. str. 269—271. ISBN 978-1559633642. Arhivirano iz originala (PDF) 1. 11. 2016. g. 
  15. ^ a b v g d đ e ž Crowley, H. (2004). „Madagascar subhumid forests”. Ur.: Burgess, N.; D'Amico Hales, J.; Underwood, E.; et al. Terrestrial ecoregions of Africa and Madagascar: a conservation assessment (PDF). World Wildlife Fund Ecoregion Assessments (2nd izd.). Washington D.C.: Island Press. str. 271—273. ISBN 978-1559633642. Arhivirano iz originala (PDF) 1. 11. 2016. g. 
  16. ^ a b v Crowley, H. (2004). „Madagascar dry deciduous forests”. Ur.: Burgess, N.; D'Amico Hales, J.; Underwood, E.; et al. Terrestrial ecoregions of Africa and Madagascar: a conservation assessment (PDF). World Wildlife Fund Ecoregion Assessments (2nd izd.). Washington D.C.: Island Press. str. 276—278. ISBN 978-1559633642. Arhivirano iz originala (PDF) 1. 11. 2016. g. 
  17. ^ a b v Crowley, H. (2004). „Madagascar succulent woodlands”. Ur.: Burgess, N.; D'Amico Hales, J.; Underwood, E.; et al. Terrestrial ecoregions of Africa and Madagascar: a conservation assessment (PDF). World Wildlife Fund Ecoregion Assessments (2nd izd.). Washington D.C.: Island Press. str. 417—418. ISBN 978-1559633642. Arhivirano iz originala (PDF) 1. 11. 2016. g. 
  18. ^ a b v Crowley, H. (2004). „Madagascar spiny thickets”. Ur.: Burgess, N.; D'Amico Hales, J.; Underwood, E.; et al. Terrestrial ecoregions of Africa and Madagascar: a conservation assessment (PDF). World Wildlife Fund Ecoregion Assessments (2nd izd.). Washington D.C.: Island Press. str. 415—417. ISBN 978-1559633642. Arhivirano iz originala (PDF) 1. 11. 2016. g. 
  19. ^ a b v Crowley, H. (2004). „Madagascar ericoid thickets”. Ur.: Burgess, N.; D'Amico Hales, J.; Underwood, E.; et al. Terrestrial ecoregions of Africa and Madagascar: a conservation assessment (PDF). World Wildlife Fund Ecoregion Assessments (2nd izd.). Washington D.C.: Island Press. str. 368—369. ISBN 978-1559633642. Arhivirano iz originala (PDF) 1. 11. 2016. g. 
  20. ^ a b v Tognetti, S. (2004). „Madagascar mangroves”. Ur.: Burgess, N.; D'Amico Hales, J.; Underwood, E.; et al. Terrestrial ecoregions of Africa and Madagascar: a conservation assessment (PDF). World Wildlife Fund Ecoregion Assessments (2nd изд.). Washington D.C.: Island Press. стр. 425—426. ISBN 978-1559633642. Архивирано из оригинала (PDF) 1. 11. 2016. г. 
  21. ^ а б в Bond, W.J.; Silander Jr, J.A.; Ranaivonasy, J.; Ratsirarson, J. (2008). „The antiquity of Madagascar’s grasslands and the rise of C4 grassy biomes”. Journal of Biogeography. 35 (10): 1743—1758. ISSN 0305-0270. doi:10.1111/j.1365-2699.2008.01923.x. 
  22. ^ а б в Buerki, S.; Devey, D.S.; Callmander, M.W.; Phillipson, P.B.; Forest, F. (2013). „Spatio-temporal history of the endemic genera of Madagascar” (PDF). Botanical Journal of the Linnean Society. 171 (2): 304—329. ISSN 0024-4074. doi:10.1111/boj.12008. Архивирано (PDF) из оригинала 12. 3. 2016. г. 
  23. ^ а б Wells, N.A. (2003). „Some hypotheses on the Mesozoic and Cenozoic paleoenvironmental history of Madagascar”. Ур.: Goodman, S.M.; Benstead, J.P. The natural history of Madagascar. Chicago, London: The University of Chicago Press. стр. 16—34. ISBN 978-0226303079. 
  24. ^ Leroy, J.F. (1978). „Composition, origin, and affinities of the Madagascan vascular flora”. Annals of the Missouri Botanical Garden. 65 (2): 535—589. ISSN 0026-6493. JSTOR 2398861. doi:10.2307/2398861. 
  25. ^ Yoder, A.; Nowak, M.D. (2006). „Has vicariance or dispersal been the predominant biogeographic force in Madagascar? Only time will tell”. Annual Review of Ecology, Evolution, and Systematics. 37: 405—431. ISSN 1545-2069. JSTOR 30033838. doi:10.1146/annurev.ecolsys.37.091305.110239. 
  26. ^ Dewar, R.E.; Richard, A.F. (2007). „Evolution in the hypervariable environment of Madagascar”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 104 (34): 13723—13727. ISSN 0027-8424. PMC 1947998  . doi:10.1073/pnas.0704346104. 
  27. ^ Federman, S.; Dornburg, A.; Daly, D.C.; et al. (2016). „Implications of lemuriform extinctions for the Malagasy flora”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 113 (18): 5041—5046. ISSN 0027-8424. doi:10.1073/pnas.1523825113. 
  28. ^ Arditti, J.; Elliott, J.; Kitching, I.J.; Wasserthal, L.T. (2012). „‘Good Heavens what insect can suck it’- Charles Darwin, Angraecum sesquipedale and Xanthopan morganii praedicta”. Botanical Journal of the Linnean Society. 169 (3): 403—432. ISSN 0024-4074. doi:10.1111/j.1095-8339.2012.01250.x. 
  29. ^ Vences, M.; Wollenberg, K.C.; Vieites, D.R.; Lees, D.C. (2009). „Madagascar as a model region of species diversification” (PDF). Trends in Ecology and Evolution. 24 (8): 456—465. PMID 19500874. doi:10.1016/j.tree.2009.03.011. Архивирано из оригинала (PDF) 11. 2. 2012. г. Приступљено 11. 2. 2012. 
  30. ^ Evans, M.; Aubriot, X.; Hearn, D.; et al. (2014). „Insights on the evolution of plant succulence from a remarkable radiation in Madagascar (Euphorbia)”. Systematic Biology. 63 (5): 697—711. ISSN 1063-5157. doi:10.1093/sysbio/syu035.   
  31. ^ Janssen, T.; Bystriakova, N.; Rakotondrainibe, F.; et al. (2008). „Neoendemism in Madagascan scaly tree ferns results from recent, coincident diversification bursts”. Evolution. 62 (8): 1876—1889. ISSN 0014-3820. doi:10.1111/j.1558-5646.2008.00408.x.   
  32. ^ Godfrey, L.R.; Crowley, B.E. (2016). „Madagascar's ephemeral palaeo-grazer guild: who ate the ancient C4 grasses?”. Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences. 283 (1834): 20160360. ISSN 0962-8452. doi:10.1098/rspb.2016.0360. 
  33. ^ Andriamialiasoa, F.; Langrand, O. (2003). „The history of zoological exploration of Madagascar”. Ur.: Goodman, S.M.; Benstead, J.P. The natural history of Madagascar. Chicago, London: The University of Chicago Press. str. 1—13. ISBN 978-0226303079. 
  34. ^ a b v g d đ e Dorr, L.J. (1997). Plant collectors in Madagascar and the Comoro Islands. Richmond, Surrey: Kew Publishing. ISBN 978-1900347181. 
  35. ^ a b Du Petit Thouars, A.A. (1822). Histoire particulière des plantes orchidées recueillies sur les trois îles australes d'Afrique, de France, de Bourbon et de Madagascar (na jeziku: French). Paris: self-published. OCLC 175296918. doi:10.5962/bhl.title.492.   
  36. ^ Kay, J. (2004). „Etienne de Flacourt, L'Histoire de le Grand Île [sic] de Madagascar (1658)”. Curtis's Botanical Magazine. 21 (4): 251—257. ISSN 1355-4905. doi:10.1111/j.1355-4905.2004.00448.x. 
  37. ^ de Flacourt, E. (1661). Histoire de la grande isle Madagascar (2nd izd.). Paris: G. Clousier. OCLC 863483150. Arhivirano iz originala 29. 8. 2014. g.  (in French)  
  38. ^ Morel, J.-P. (2002). „Philibert Commerson à Madagascar et à Bourbon” (PDF) (na jeziku: French). Jean-Paul Morel. Arhivirano iz originala (PDF) 11. 6. 2016. g. Pristupljeno 11. 6. 2016.   
  39. ^ „Tropicos – Ravenala madagascariensis Sonn.”. Saint Louis: Missouri Botanical Garden. 2018. Arhivirano iz originala 2. 1. 2017. g. Pristupljeno 21. 2. 2018. 
  40. ^ Du Petit Thouars, A.A. (1806). Histoire des végétaux recueillis dans les îles australes d'Afrique (na jeziku: French). Paris: Tourneisen fils. OCLC 488605338. Arhivirano iz originala 8. 10. 2016. g.   
  41. ^ Grandidier, A. (1885). Histoire physique, naturelle, et politique de Madagascar (na jeziku: French). Paris: Imprimerie nationale. doi:10.5962/bhl.title.1599.   
  42. ^ a b Dorr, L.J. (1987). „Rev. Richard Baron's Compendium des plantes malgaches”. Taxon. 36 (1): 39—46. ISSN 0040-0262. JSTOR 1221349. doi:10.2307/1221349. 
  43. ^ Perrier de la Bâthie, H.P. (1921). La végétation malgache (na jeziku: French). Marseille: Musée colonial. OCLC 459827227. 
  44. ^ Perrier de la Bâthie, H.P. (1936). Biogéographie des plantes de Madagascar (na jeziku: French). Paris: Société d'éditions géographiques, maritimes et coloniales. OCLC 691006805. 
  45. ^ a b „Le muséum à Madagascar” (PDF) (na jeziku: French). Muséum national d'Histoire naturelle. 2012. Arhivirano iz originala (PDF) 14. 4. 2014. g. Pristupljeno 7. 8. 2016. 
  46. ^ a b „Herbier du Parc Botanique et Zoologique de Tsimbazaza, Global Plants on JSTOR”. New York: ITHAKA. 2000—2016. Arhivirano iz originala 9. 9. 2015. g. Pristupljeno 31. 7. 2016. 
  47. ^ „Herbier du FO.FI.FA, Global Plants on JSTOR”. New York: ITHAKA. 2000—2017. Arhivirano iz originala 18. 11. 2016. g. Pristupljeno 1. 4. 2017. 
  48. ^ „Université d'Antananarivo – Départements & Laboratoires” (na jeziku: French). Université d'Antananarivo. 2016. Arhivirano iz originala 09. 07. 2016. g. Pristupljeno 31. 7. 2016. 
  49. ^ a b „Madagascar – Royal Botanic Gardens, Kew”. Richmond, Surrey: Royal Botanic Gardens, Kew. 2016. Arhivirano iz originala 22. 7. 2014. g. Pristupljeno 31. 7. 2016. 
  50. ^ „Madagascar”. St. Louis: Missouri Botanical Garden. 2016. Arhivirano iz originala 19. 8. 2016. g. Pristupljeno 31. 7. 2016. 
  51. ^ a b v Burney, D.; Pigott Burney, L.; Godfrey, L.R.; et al. (2004). „A chronology for late prehistoric Madagascar”. Journal of Human Evolution. 47 (1–2): 25—63. ISSN 0047-2484. PMID 15288523. doi:10.1016/j.jhevol.2004.05.005. 
  52. ^ Gommery, D.; Ramanivosoa, B.; Faure, M.; et al. (2011). „Les plus anciennes traces d’activités anthropiques de Madagascar sur des ossements d’hippopotames subfossiles d’Anjohibe (province de Mahajanga)”. Comptes Rendus Palevol. 10 (4): 271—278. ISSN 1631-0683. doi:10.1016/j.crpv.2011.01.006. 
  53. ^ Crowley, B.E. (2010). „A refined chronology of prehistoric Madagascar and the demise of the megafauna”. Quaternary Science Reviews. 29 (19-20): 2591—2603. ISSN 0277-3791. doi:10.1016/j.quascirev.2010.06.030. 
  54. ^ Anonymous (1890). „Economic plants of Madagascar”. Bulletin of Miscellaneous Information (Royal Gardens, Kew). 1890 (45): 200—215. ISSN 0366-4457. JSTOR 4118422. doi:10.2307/4118422. 
  55. ^ Dransfield, S. (2003). „Poaceae, Bambuseae, bamboos”. Ур.: Goodman, S.M.; Benstead, J.P. The natural history of Madagascar. Chicago, London: The University of Chicago Press. стр. 467—471. ISBN 978-0226303079. 
  56. ^ Rakotoarivelo, N.; Razanatsima, A.; Rakotoarivony, F.; et al. (2014). „Ethnobotanical and economic value of Ravenala madagascariensis Sonn. in eastern Madagascar”. Journal of Ethnobiology and Ethnomedicine. 10 (1): 57. ISSN 1746-4269. PMC 4106185  . PMID 25027625. doi:10.1186/1746-4269-10-57.   
  57. ^ Jeannoda, V.H.; Razanamparany, J.L.; Rajaonah, M.T.; et al. (2007). „Les ignames (Dioscorea spp.) de Madagascar : espèces endémiques et formes introduites ; diversité, perception, valeur nutritionelle et systèmes de gestion durable”. Revue d'Ecologie (La Terre et La Vie) (na jeziku: French). 62 (2–3): 191—207. ISSN 2429-6422. 
  58. ^ Razafindraibe, M.; Kuhlman, A.R.; Rabarison, H.; et al. (2013). „Medicinal plants used by women from Agnalazaha littoral forest (Southeastern Madagascar)”. Journal of Ethnobiology and Ethnomedicine. 9 (1): 73. ISSN 1746-4269. PMC 3827988  . PMID 24188563. doi:10.1186/1746-4269-9-73.   
  59. ^ Rasoanaivo, P.; Petitjean, A.; Ratsimamanga-Urverg, S.; Rakoto-Ratsimamanga, A. (1992). „Medicinal plants used to treat malaria in Madagascar”. Journal of Ethnopharmacology. 37 (2): 117—127. ISSN 0378-8741. doi:10.1016/0378-8741(92)90070-8. 
  60. ^ Rasonaivo, P. (1990). „Rain forests of Madagascar: sources of industrial and medicinal plants”. Ambio. 19 (8): 421—424. ISSN 0044-7447. JSTOR 4313756. 
  61. ^ а б Campbell, G. (1993). „The structure of trade in Madagascar, 1750–1810”. The International Journal of African Historical Studies. 26 (1): 111—148. JSTOR 219188. doi:10.2307/219188. 
  62. ^ а б в Beaujard, P. (2011). „The first migrants to Madagascar and their introduction of plants: linguistic and ethnological evidence” (PDF). Azania: Archaeological Research in Africa. 46 (2): 169—189. ISSN 0067-270X. doi:10.1080/0067270X.2011.580142. 
  63. ^ а б Crowther, A.; Lucas, L.; Helm, R.; et al. (2016). „Ancient crops provide first archaeological signature of the westward Austronesian expansion”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 113 (24): 6635—6640. ISSN 0027-8424. doi:10.1073/pnas.1522714113. 
  64. ^ a b v g d đ Kull, C.A.; Tassin, J.; Moreau, S.; et al. (2012). „The introduced flora of Madagascar” (PDF). Biological Invasions. 14 (4): 875—888. ISSN 1573-1464. doi:10.1007/s10530-011-0124-6. Архивирано (PDF) из оригинала 7. 11. 2016. г. 
  65. ^ „FAOSTAT crop data by country, 2014”. Food and Agriculture Organization. 2014. Архивирано из оригинала 11. 5. 2017. г. Приступљено 23. 7. 2017. 
  66. ^ Campbell, G. (2005). An economic history of imperial Madagascar, 1750–1895: the rise and fall of an island empire. London: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-83935-8. Архивирано из оригинала 22. 4. 2016. г. 
  67. ^ а б в Erdmann, T.K. (2003). „The dilemma of reducing shifting cultivation”. Ур.: Goodman, S.M.; Benstead, J.P. The natural history of Madagascar. Chicago, London: The University of Chicago Press. стр. 134—139. ISBN 978-0226303079. 
  68. ^ а б в Binggeli, P. (2003). „Introduced and invasive plants”. Ур.: Goodman, S.M.; Benstead, J.P. The natural history of Madagascar (PDF). Chicago, London: The University of Chicago Press. стр. 257—268. ISBN 978-0226303079. Архивирано (PDF) из оригинала 2. 2. 2017. г. 
  69. ^ Binggeli, P. (2003). „Pontederiaceae, Eichhornia crassipes, water hyacinth, jacinthe d'eau, tetezanalika, tsikafokafona”. Ур.: Goodman, S.M.; Benstead, J.P. The natural history of Madagascar. Chicago, London: The University of Chicago Press. стр. 476—478. ISBN 978-0226303079. 
  70. ^ Binggeli, P. (2003). „Cactaceae, Opuntia spp., prickly pear, raiketa, rakaita, raketa”. Ур.: Goodman, S.M.; Benstead, J.P. The natural history of Madagascar. Chicago, London: The University of Chicago Press. стр. 335—339. ISBN 978-0226303079. 
  71. ^ Myers, N.; Mittermeier, R.A.; Mittermeier, C.G.; da Fonseca, G.A.B.; Kent, J. (2000). „Biodiversity hotspots for conservation priorities” (PDF). Nature. 403 (6772): 853—858. Bibcode:2000Natur.403..853M. ISSN 0028-0836. doi:10.1038/35002501. Архивирано (PDF) из оригинала 11. 2. 2018. г. 
  72. ^ Conservation International (2007). „Madagascar and the Indian Ocean islands”. Biodiversity Hotspots. Conservation International. Архивирано из оригинала 24. 8. 2011. г. Приступљено 24. 8. 2011. 
  73. ^ Groupe des Spécialistes des Plantes de Madagascar (2011). Liste rouge des plantes vasculaires endémiques de Madagascar (PDF) (на језику: French). Архивирано (PDF) из оригинала 11. 2. 2018. г. 
  74. ^ Harper, G.J.; Steininger, M.K.; Tucker, C.J.; Juhn, D.; Hawkins, F. (2008). „Fifty years of deforestation and forest fragmentation in Madagascar” (PDF). Environmental Conservation. 34 (4). ISSN 0376-8929. doi:10.1017/S0376892907004262. Архивирано (PDF) из оригинала 12. 2. 2018. г. 
  75. ^ Butler, R. (2010). „Madagascar's political chaos threatens conservation gains”. Yale Environment 360. Yale School of Forestry & Environmental Studies. Архивирано из оригинала 26. 12. 2010. г. Приступљено 31. 1. 2010. 
  76. ^ Schuurman, D.; Lowry II, P.P. (2009). „The Madagascar rosewood massacre” (PDF). Madagascar Conservation & Development. 4 (2): 98—102. doi:10.4314/mcd.v4i2.48649. Архивирано из оригинала (PDF) 13. 6. 2010. г. 
  77. ^ а б в Willis, K.J., ур. (2017). State of the world's plants 2017 (PDF). Richmond, Surrey: The Royal Botanic Gardens, Kew. ISBN 978-1-84246-647-6. Архивирано (PDF) из оригинала 12. 2. 2018. г. 
  78. ^ Hannah, L.; Dave, R.; Lowry, P.P.; et al. (2008). „Climate change adaptation for conservation in Madagascar”. Biology Letters. 4 (5): 590—594. ISSN 1744-9561. PMC 2610084  . doi:10.1098/rsbl.2008.0270.   
  79. ^ „Madagascar's protected area surface tripled”. World Wildlife Fund for Nature. 2013. Arhivirano iz originala 12. 2. 2018. g. Pristupljeno 11. 2. 2018. 
  80. ^ „Endangered plant propagation program at Parc Ivoloina”. Madagascar Fauna and Flora Group. Arhivirano iz originala 12. 2. 2018. g. Pristupljeno 11. 2. 2018. 

Spoljašnje veze

uredi
 
Flora Madagaskara na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Флора_Мадагаскара&oldid=27036523”