Francuski revolucionarni ratovi
Francuski revolucionarni ratovi su bili serija vojnih sukoba između 1792. i 1802, u kojima su učestvovale snage vlade francuske revolucije i nekoliko evropskih zemalja. Obično se dele na Prvu koaliciju (1792—1797) i Drugu koaliciju (1798—1801), iako je Francuska bila neprestano u ratu sa Britanijom od 1793. do 1802. Zahvaljujući predanosti i vojnim inovacijama francuskih revolucionara, francuska revolucionarna vojska je pobedila mnoge koalicije formirane protiv nje i uspela je da stavi pod kontrolu Holandiju, Italiju i Rajnsku oblast. U ratovima je učestvovao veliki broj vojnika, uglavnom zbog primene moderne masovne regrutacije. Neprijateljstvima je došao kraj sa Amijenskim mirom (1802). Francuska je, međutim nastavila, da ratuje u tzv. Napoleonovim ratovima. Oba ova sukoba čine ono što se naziva Veliki francuski rat.
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
Uvod uredi
Revolucionarna zbivanja u Francuskoj su već 1789. godine uticala na buđenje naroda u čitavoj Evropi. Potresala su apsolutističke evropske monarhije. Evropljani u mnogim zemljama uključuju se u političke borbe, posećuju klubove i propagiraju ideju revolucije. Švajcarske i ženevske izbeglice formirale su 1790. godine Helvetski klub. U prihvatanju revolucionarnih ideja najviše se ističu Engleska i Nemačka. Pokret osvaja i seljake i buržoaziju. U Engleskoj se 1790. godine formira Ustavno udruženje. Aristokratija ovih država zauzima, naravno, kontrarevolucionarno držanje. Podstiču ih i emigranti iz Francuske. Na njihovoj strani je i papa Pije VI, a potajno i Luj XVI. Ruska carica Katarina II i švedski kralj Gustav III bili su spremni za borbu protiv revolucionara. Pristaju i pruski kralj Fridrih Vilhelm II i sardinijski kralj Viktor-Amadeo III. Leopold II i engleska vlada bili su zadovoljni time što je vlast francuskog kralja oslabila. Alzas, do tada nemačka teritorija, takođe je izglasao pripajanje Francuskoj. Skupština je prihvatila da anektira Avinjon i Alzas. Time je uzdrmana diplomatija starog poretka[1].
Do objave rata došlo je posle smrti cara Leopolda II (1. mart 1792.) koga je nasledio ratoborni Franc II (1792—1836). Time izbija rat koji ne prestaje do 1815. godine[2].
Kampanja 1792. godine uredi
Francuska vojska je 1792. godine bila rastrojena. Najmanje polovina od 12.000 oficira je emigrirala te je ukupan broj sposobnih vojnika sveden na oko 150.000. Rodoljubivi vojnici nisu bili disciplinovani. Glavna komanda bila je osrednja. Ministar spoljnih poslova, Šarl Dimurje je naredio da tri armije pređu u ofanzivu. Francuzi su brzim napadom okupirali celu Belgiju koju je branilo 35.000 Austrijanaca. Međutim, po dolasku austrijskih pojačanja, francuski generali naređuju povlačenje. U Ardenima se La Fajet nije ni pomakao. Robespjer ga kritikuje i nema poverenja u njega. La Fajet je izjavio da je sa vojskom spreman da pođe na Pariz, protiv jakobinaca[3]. Vojni neuspesi podstakli su nacionalni zanos. Neki žirondinski ministri otpušteni su od strane kralja. Žirondinci su uputili apel narodu – proglasom „Domovina je u opasnosti“. Vojska pruskog vojvode Braunšvajga prelazi na francusku teritoriju. Jakobinci su zaboravili na neprijateljstvo sa žirondincima zbog opasnosti od neprijatelja. Opremaju se novi bataljoni. Proglas je ujedinio narod. Međutim, nacionalno jedinstvo osujetili su žirondinci koji su poveli tajne pregovore sa dvorom. Luj ih je odbio, a narod se pobunio. Žirondinci osuđuju ove nemire. Time osuđuju sebe i svoj poredak iz 1791. godine[4]. General La Fajet je 19. avgusta prešao Austrijancima.
Dana 10. avgusta u Parizu je izbio ustanak sankilota. Ustanici masakriraju kraljevu Švajcarsku gardu i zauzimaju zamak Tiljerije. Kralj se sklonio u Narodnu skupštinu koja ga je lišila vlasti[5]. Napredovanje pruske vojske podstaklo je revolucionarni zanos u Francuskoj. Rezultat su septembarski masakri u kojima je od 2. do 7. septembra stradalo 11.000 zatvorenika[6].
Bitka kod Valmija uredi
Prusi za to vreme napreduju. Verden je kapitulirao 2. septembra. Neprijateljska vojska svuda se sukobljava sa Francuzima čiji je glavni zapovednik Dimurje. On se povlači ka jugu pod pritiskom Prusa te put ka Parizu ostaje slobodan. Prusima se 19. septembra isprečio general Kelerman sa brojnijom vojskom (50/34 hiljada vojnika). Bitka je vođena kod Valmija. Braunšvajg je nameravao da opkoli neprijatelja, ali je pruski kralj zahtevao direktan napad. Pruski kralj se nadao da će Kelermana naterati u bekstvo. Međutim, mašući šeširom na vrhu mača uz povike „Živela nacija“, Kelerman je predvodio Francuze koji se nisu ni pomakli. Pruska pešadija je zaustavljena. Braunšvajg nije smeo narediti napad. Pruska armija ne trpi gubitke. Valmi ne predstavlja stratešku već moralnu pobedu. Natpis na mestu bitke kaže: „Na današnji dan i na ovom mestu počinje nova era u svetskoj istoriji“. Pruska vojska se povlači zbog nestašice hrane i epidemija. Verden je ubrz oslobođen. Na dan bitke kod Valmija, 20. septembra 1792. godine, Zakonodavnu skupštinu je zamenio Nacionalni konvent[7].
Formiranje Prve koalicije uredi
Armija Republike nakon pobede kod Valmija izbija na Alpe i Rajnu. Oslobađaju se Savoja i Nica, ali i Špejer, Vorms, Majnc i Frankfurt na Rajni. Belgija je osvojena u isto vreme. Austrijske snage napao je general Dimurje kod sela Žemapa. Austrijanci su poraženi i proterani iz Antverpena i Brisela. Pobeda kod Žamepa prva je velika pobeda francuske vojske u ratu Prve koalicije Konvent je jednoglasno izglasao pripajanje Savoje, Nice i Porajnja Francuskoj što je bila i želja tamošnjeg stanovništva. U ovim oblastima ukinuti su stari poreci i priznata je vlast naroda. Ukidaju se desetine crkve i feudalna prava, stari porezi se zamenjuju novim, revolucionarnim. Oslobođeni narodi prihvataju revolucionarnu diktaturu Francuske[8]. Evropa je na ove napade odgovorila formiranjem zajedničke koalicije. Engleska vlada postepeno napušta politiku neutralnosti (na čelu vlade je Pit). Na vest o pogubljenju Luja XVI londonski dvor je proglasio žalost. Konvent je 1. februara 1793. godine objavio rat Engleskoj i Holandiji. Španija je odbila da primi poslanika Konventa te je Konventa te je 7. marta Konvent objavio rat Španiji. Zatim je došlo do prekida sa italijanskim vladarima, najpre sa papom, zatim sa vladarima Napulja, Toskane i Mletačke republike. Izuzev Švajcarske i skandinavskih država, Francuska je bila u ratu sa celom Evropom. Tvorac koalicije je Engleska koja je zapečatila savez nizom ugovora (mart-septembar 1793)[9].
Kampanja 1793. godine uredi
Republikanske armije gube brojčanu premoć. Donose se novi zakoni o istim uniformama i redovnim platama. Neuspeh ofanzive u Holandiji označio je početak vojne 1793. godine. Dimurje je zauzeo Bredu, ali je poražen od austrijskog vrhovnog zapovednika Koburga u Belgiji. Belgija je ubrzo izgubljena. Dimurje se povlači. Nakon poraza kod Nervindena (28. mart), Dimurje se povezao sa Austrijancima u nameri da rastera Konvent i uspostavi ustav iz 1791. godine u korist maloletnog Luja XVII . Konvent je izdao naređenje da se Dimurje uhapsi. On je 5. aprila 1793. godine prebegao u austrijske linije pred vatrom francuskih dobrovoljaca. Francuzi gube Belgiju i levu obalu Rajne. Rat se ponovo prenosi na nacionalnu teritoriju[10].
Pad Žirondinaca uredi
Porazi u Belgiji izazivaju nacionalno buđenje u Parizu. Revolucionarni sud formiran je 10. marta 1793. godine. Sukob Žironde i Montanje je u završnoj fazi. Robespjer je sa napadima otpočeo 3. aprila. U departmanima Žironda sarađuje sa aristokratijom. Žironda je otpočela borbu protiv montanjarske tvrđave, Pariske komune, za konačnu pobunu. Komisija dvanaestorice naredila je maja hapšenje Ebera zbog pisanja u svom listu. Ustanak Montanje otpočeo je 31. maja na isti način kao i 10. avgusta; masu su činili pariski sankiloti. Delegati sekcija Komune pojavili su se pred Konventom oko 5 sati uveče. Komisija dvanaestorice je ukinuta te se ustanici povlače. Drugog juna ponovo izbija pokret. Ustanički odbor opkolio je Konvent sa oko 80.000 ljudi iz Nacionalne garde. Nemoćni članovi Konventa su se pokorili. Konvent je doneo odluku o hapšenju 29 poslanika Žironde. Time je završena borba Montanje i Žironde. Žirondinci su pali sa vlasti, a otpočeo je period jakobinske vlasti[11].
Zavođenje diktature uredi
Svi napori jakobinaca i Komiteta usmereni su pobedi na frontovima i razbijanju kontrarevolucije u zemlji. Komitet je ozakonio represiju vlasti. To je i vreme najjačeg uticaja sankilota. Komitet je pokušao da ga oganiči što dovodi do postepenog rascepa između jakobinaca i sankilota. Teror je organizovan septembra 1793. godine. Osuđeno je na smrt 66 osoba (četvrtina od osoba izvedenih pred Revolucionarni sud). Oktobra počinje izvođenje žirondinaca pred Revolucionarni sud. Pokrenut je proces i protiv Marije Antoanete. Bivša kraljica je giljotinirana 16. oktobra 1793. godine. Procesuirani žirondinci pogubljeni su 31. oktobra. U poslednja tri meseca 1793. godine smrtnom kaznom osuđeno je 45% optuženih[12].
Sen Žist, Kuton i Robespjer igrali su važnu ulogu u rukovođenju ratom kao predsednici Komiteta javnog spasa. Mobilizacija je dovela do toga da vojska broji 650.000 ljudi. Pobeda se jasno videla još u jesen 1793. godine. Ustanak u Lionu ugušen je iste godine. Ugušena je Vandejska buna zahvaljujući energičnim merama Komiteta. Padaju Nant i Majnc. Sever Francuske oslobođen je engleskog pritiska. Španci su potisnuti, a Savoju oslobađa Kelerman[13].
Kampanja 1794. godine uredi
U proleće 1794. godine, zahvaljujući regrutaciji koje su sproveli jakobinci, francuska vojska ima više od milion ljudi koji su raspoređeni u 12 armija. Odluka o regrutovanju 300.000 vojnika sprovedena je tokom zime 1793/4. godine. Vojnici su birali svoje kaplare. Oni predlažu po trojicu kandidata nižih činova za napredovanje u više činove. Armija jakobinaca je nacionalna armija. Konvent je 27. jula 1793. godine doneo odluku o kažnjavanju smrtnom kaznom pljačkaša i dezertera. Prema vojnicima je nova vlast bila blaga. Naročito je Revolucionarna vlada želela u armiji očuvati demokratski karakter. Armija je bila instrument politike Revolucionarne vlade. Pod neposrednom je komandom Komiteta javnog spasa[14].
Komitet javnog spasa napušta politiku pregovaranja. On, međutim, pravi greške ne pokušavajući da iskoristi podvojenost između članica Prve koalicije (npr. da podrži ustanak Tadeuša Košćuška u Poljskoj). Komitet je pazio da ne povredi neutralnost nekih evropskih država. Konvent je izrazio poštovanje vojnoj neutralnosti švajcarskih kantona i Sjedinjenih Američkih Država[15].
Nasuprot jedinicama austrijskog generala Koburga, Francuzi su imali tri armije: Severnu (150.000 ljudi pod Pišegrijem), ardensku (25.000) i mozelsku (40.000 ljudi pod Žurdanom). Pišegri je porazio Koburka kod Ipresa, a Žurdan kod Flerisa. Ogromne zasluge za pobedu ima Sen Žist koji je neprestano vodio kolone u napad. Posledica pobede kod Flerisa je oslobađanje Belgije. Pišegri je odbacio anglo-holandske snage ka severu. Žurdan je odbacio Austrijance ka istoku. Pišegri zauzima Antverpen, a Žurdan Lijež. Engleska flota gospodari Sredozemnim morem i zauzima Korziku na kojoj je proglašena Anglo-korzikanska kraljevina (1794—1796)[16]. U Parizu je 27. jula 1794. godine izvršen državni udar kojim su zbačeni jakobinci. Period Francuske revolucije nakon pada Maksimilijana Robespjera poznat je kao Termidorski period[17].
Kampanja 1795. godine uredi
Termidorska vlada postiže spoljnopolitičke uspehe. Holandija je zauzeta od strane Rajnske armije pod Pišegrijem. Januara 1795. godine proglašena je Batavijska republika. Katalonija je zauzeta na jesen iste godine zahvaljujući uspesima francuske pirinejske vojske. Vojska na Alpima je u defanzivi[18]. Prva koalicija se raspada zbog međusobnih sukoba. Pruska traži kompenzaciju na Istoku i sa Rusijom završava drugu podelu Poljske (1793). Sledeće godine Tadeuš Košćuško diže ustanak u Poljskoj. Prusi opsedaju, ali ne uspevaju da osvoje Varšavu do dolaska generala Suvorova. Usledila je treća podela Poljske. Za rat protiv ustanika Prusi povlače armije sa zapada. Fridrih Vilhelm II poslao je predstavnike u Švajcarsku da pregovaraju sa Francuskom. Bazelskim ugovorom utanačen je mir. Francuske snage napuštaju teritorije sa desne strane Rajne, ali nastavljaju sa okupacijom onih sa leve strane do konačnog mira[19]. Haškim ugovorom sa Batavijskom republikom, Francuska je dobila Mastriht i Venlo (holandska Flandrija). Batavijska republika izdržavala je francuske okupacione snage od 25.000 vojnika na svojoj teritoriji. Bazelskim ugovorom sa Španijom, Francuska se obavezala da napusti osvojene delove Pirinejskog poluostrva, ali je dobila Santo Domingo u Antilima. Belgija je anektirana oktobra 1795. godine. Austrija zbog toga ne prekida rat[20].
Zbog oskudice smanjivalo se brojno stanje francuske vojske. Od preko milion vojnika na početku rata Prve koalicije, sada ih je bilo manje od 500.000. Uglavnom su to bili vojnici mobilizovani 1793. godine. Zbog toga se kod njih održao jakobinski građanski duh i disciplina. Pišegri, koga su Austrijanci i Englezi pridobili novcem na svoju stranu, slabo je pomagao ustanicima. Austrijanci zauzimaju Palatinat novembra 1795. godine. Decembra je potpisano primirje[21]. Ustavom iz 1795. godine izvršna vlast predata je u ruke Direktorijuma[22].
Kampanja 1796. godine uredi
Posle pregovora 1795. godine, Koalicija je uglavnom spala na Austriju i Englesku. Plan vojne za 1796. godinu izradio je Karno. Najvažniju ulogu pridavao je borbama u južnoj Nemačkoj. Žurdanova armija marširala bi ka Belu, dok bi manje važne armije, pod Kelermanom na Alpima i Šererom u Italiji, osvojile Pijemont i Lombardiju. Direktorijum je smenio Šerera i na njegovo mesto postavio Napoleona Bonapartu[23].
Napoleonovi uspesi u Italiji izbacili su Austriju iz rata. U Pijemontu je u deset dana odneo tri značajne pobede koje su prisilile sardinijskog kralja na primirje. Pariskim mirom (15. maj) kralj je ustupio Francuskoj Savoju i Nicu. Bonaparta je krenuo preko Poa do Pjačence i naneo neprijatelju poraz kod Lodija nakon čega je zauzeo Milano. Bonaparta je opseo Mantovu. Parma, Modena, Bolonja i papa predaju se Francuzima i pristaju na primirja. Bonaparta je pedeset miliona izvukao iz Italije, a od toga deset poslao Direktorijumu. Austrijanci su u četiri navrata pokušali da deblokiraju Mantovu, ali ih je Napoleon svaki put porazio. Grad se predao februara 1797. godine. Borbe u Nemačkoj tekle su loše po Francuze. Žurdan je poražen. Irska ekspedicija pod Ošom slomljena je u istom momentu. Ekonomskom blokadom i zaplenom robe Direktorijum se borio protiv Engleza[24].
Kampanja 1797. godine uredi
Ne vodeći računa o instrukcijama Direktorijuma, Napoleon je formirao Cispadansku republiku i sa papom Pijem VI potpisao mir u Tolentinu (februar 1797.) kojim osvaja Avinjon, Romanju i u Francusku odnosi brojna umetnička dela. Bonaparta je bio glavna nada Direktorijuma u vojni 1797. godine[25]. Lazar Oš i Napoleon su 18. fruktidora (4. septembra) izvršili državni udar kojim je sa vlasti zbačen prvi Direktorijum.
Nova vlast vraća se starim diplomatskim metodama. Bonaparta menja Lombardiju za Mletačku republiku. Austrija tako dobija izlaz na more. Ustupila je Belgiju, a o levoj obali Rajne kasnije će se pregovarati. Od Lombardije i Cispadanske republike formirana je Cisalpinska republika. U Liguriji jakobinci formiraju Ligurijsku republiku na teritoriji nekadašnje Republike Đenove. Napoleon je 12. maja zauzeo Veneciju i time okončao viševekovno postojanje Mletačke republike[26].
Engleska i Austrija stupaju u pregovore. Pregovori sa Engleskom nisu uspeli zbog odbijanja Engleza da Francuskoj vrate Kejptaun i Cejlon koje su osvojili od Holanđana. Mir sa Austrijom potpisan je 18. oktobra 1797. godine u italijanskom mestu Kampoformio. Bonaparta se ponovo oglušio o naređenja Direktorijuma i prepustio je Austriji Istru, Dalmaciju i Boku kotorsku (nekadašnje Mletačke teritorije), Veneciju i oblasti do reke Adiđo. Austrija je priznala Cisalpinsku republiku, a Napoleon je zadržao Jonska ostrva. Austrija se odrekla Belgije i pristala na francusku okupaciju teritorija levo od Rajne[27].
Kampanja 1798. godine uredi
Direktorijum je 26. oktobra 1797. godine odlučio da se protiv Engleske formira armija na čelu sa Napoleonom Bonapartom. Francuzi su podsećani na englesko otimanje kolonija; Englezi su osvojili francuski Martinik, Svetu Luciju i Tobago, španski Trinidad i holandsku Gvajanu. Nalazili su se i na Cejlonu i u Kejptaunu. Francuska kolonijalna trgovina je upropaštena. Francuska je zabranila izvoz ka Engleskoj i time nanela veoma jak udarac engleskoj ekonomiji. Razvijaju se francuski odnosi sa Sjedinjenim Američkim Državama. Na osnovu Bonaparteovog izveštaja, napušten je plan o invaziji na Englesku. Napoleon se pripremao za ekspediciju na Egipat. Pored Batavijske i Cisalpinske republike, nove francuske vazalne države postaju Helvetska i Rimska republika. Helvetska republika osnovana je 1798. godine na teritoriji nekadašnje Stare švajcarske konfederacije koja je postojala još od 1291. godine. Formirana je, naravno, po uzoru na Francusku republiku; ukinut je feudalizam i donesen ustav. Zbog nestabilnosti unutar države, Napoleon je 1803. godine pristao na kompromis sa starim režimom. Helvetska republika je ukinuta i ponovo je uveden feudalni sistem. Ovakvo stanje trajalo je do Bečkog kongresa[28].
Pohod na Egipat uredi
Poreklo egipatske ekspedicije treba tražiti u orijentalnim snovima Napoleona Bonaparte izraženim već pri sklapanju Kampoformijskog mira i pripajanjem Jonskih ostrva. Egipat je od 1517. godine pod vlašću osmanskog sultana. Međutim, mameluci, koji postoje u Egiptu već od sredine 13. veka, stvarno upravljaju ovim osmanskim ejaletom. Marsejski trgovci odavno su bili u dodiru sa Egiptom. Francuski konzul u Kairu već 1796. godine predlaže da se Egipat okupira. Ideju je razvio francuski ministar spoljnih poslova, Šarl Moris de Taljeran koji je nameravao da Egipat zameni izgubljene Antile. Time bi, međutim, izbio rat protiv Osmanskog carstva, doduše protivnika znatno slabijeg od Francuske. Bonaparta je govorio o koristi koju bi osvajanje Egipta imalo po rat protiv Engleske. Time bi se kontrolisao jedan od prolaza ka Indiji što je bilo veoma značajno nakon engleskog zauzimanja Kejptauna[29].
Pripreme su vršene veoma brzo i u najvećoj tajnosti. Flota je posle dva meseca krenula iz Tulona. Bonaparta je vodio i komisiju od 187 učenjaka, pisaca i umetnika. Egipatska ekspedicija je bez većeg otpora zauzela Maltu i, zaobilazeći englesku flotu, doplovila do Aleksandrije 2. jula. Armija je marširala ravno ka Kairu. Milicija mameluka poražena je u podnožju piramida. Francuska pešadija razbila je mamelučku konjicu. Napoleon nije progonio mameluke zbog nedostatka konjice. Horacije Nelson je za to vreme pronašao i razbio francusku flotu kod Abukira te je Napoleon ostao zarobljenik u Egiptu[30].
Formiranje Druge koalicije uredi
Druga koalicija evropskih država protiv Francuske stvarana je od aprila do decembra 1798. godine. Pristupili su joj napadnuta Turska i Rusija. Novi ruski car, Pavle I Romanov (1796—1801) primio je pretendenta Luja i nastojao ga je instalirati na francuski presto. Ruska flota dobila je pravo prolaza kroz Bosfor i Dardaneli. Ona je decembra 1798. godine zauzela Jonska ostrva. Koaliciji pristupaju i Engleska i Napulj. Rat u Italiji pokrenulo je rimsko pitanje. Austrijski general Mak zauzeo je Rim nakon čega sledi ofanziva Francuza koji zauzimaju Pijemont, Rim i Napulj. Formirana je Napuljska republika, a Direktorijum je Austriji objavio rat. Drugoj koaliciji prišao je i švedski kralj Gustav IV. Formiranje Druge koalicije ponovo je doprinelo širenju revolucionarnog duha u Francuskoj[31].
Armija Francuske 1798. godine, međutim, nije bila brojčano nadmoćnija kao armija II godine. Dunavska armija pod Žurdanom kretala se ka Beču. Šerer je vodio Italijansku armiju preko Venecije takođe ka Beču. U centru je bila Helvetska armija koja je osiguravala komunikacije. Austrijske snage bile su približno jednake. U Nemačkoj je Žurdan suzbijen i primoran na povlačenje. U Italiji je Suvorov prisilio Šerera na povlačenje iz Milana i Lombardije. U Švajcarskoj se povlači Masena. Republikanske armije povlače se na svim frontovima. Napoleon je zarobljen u Egiptu[32].
Kampanja 1799. godine uredi
Francuske trupe u Italiji potukao je Suvorov koji se kretao ka Švajcarskoj preko Sent Gotharda na Alpima. U Švajcarskoj se Masena bori protiv Austrijanaca. Suvorov i Korsakov poraženi su u Švajcarskoj koju Francuzi ponovo zauzimaju. U Holandiji anglo-ruske jedinice doživljavaju poraz pod vojvodom od Jorka. Bonaparta je februara 1799. godine krenuo ka Siriji u nameri da se kopnenim putem vrati u Evropu. Međutim, poražen je kod luke Akre te je naredio povlačenje ka Egiptu. Turska armija koja mu je pošla u susret je razbijena. Bonaparta je slomio englesku flotu u Abukiru. Međutim, rat na istoku ipak je bio izgubljen. Uvidevši to, Napoleon je komandu prepustio Kleberu i tajno se uputio nazad u Francusku[33]. U Frncuskoj je Napoleon 18. brimera 8. godine Republike (9. novembra 1799. godine) izvršio državni udar. Uspostavljen je privremeni Konzulat od strane većine u Savetu pet stotina. Oni su doneli odluku o ukidanju Direktorijuma. Konzuli Francuske bili su Sijes, Rože Diko i Napoleon Bonaparta koji su preuzeli sva ovlašćenja Direktorijuma. Trojica konzula položila su zakletvu i krenula u Pariz. Francuska republika pretvorena je u vojnu diktaturu[34].
Kampanja 1800. godine uredi
Napoleon staje na čelo novoformirane "Rezervne armije" kojom na proleće 1800. godine pokreće vojnu napadom na Italiju. U bici kod Montebela Francuzi odnose pobedu nad Austrijancima. Austrijanci nakratko zauzimaju teritoriju Cisalpinske republike, ali je Napoleon, zajedno sa Andreom Masenom, odneo 14. juna veliku pobedu u bici kod Marenga. Napoleon je pristao na primirje po kome Austrijanci evakuišu Pijemont, Đenovu i Lombardiju. U Nemačkoj, vode se bitke kod Engena, Meskirha i Biberaha. Austrijski general Kraj nije uspeo da sa 80.000 ljudi zaustavi francusku vojsku. Primoran je na primirje u Parsdorfu. Austrijanci odbijaju Napoleonovu ponudu za mir na nagovor Velike Britanije. U nastavku rata, Napoleon odnosi pobedu kod Hoenlindena i primorava Austriju da krajem godine traži primirje[35].
Kampanja 1801. godine uredi
Mir sa Austrijom potpisan je 9. februara 1801. godine u Linevilu. Prema odredbama Linevilskog mira cela Nemačka, do granica Pruske i Austrije pada pod neposredan uticaj Francuske. Toskana postaje Etrurska kraljevina. Sa Napuljom je Napoleon prvo zaključio primirje u Folinjou (9. februar), a zatim mir u Firenci. Sa papom je zaključio konkordat. Kada je prošla opasnost od Austrijanaca, Napoleon je odlučio da preduzme veliki pohod na Veliku Britaniju. Iako je francuska flota bila slabija, Britanci, zastrašeni mogućim porazom, pristaju na potpisivanje Amijenskog mira (25. mart 1802.) sa Francuskom. Amijenskim mirom prećutno je priznata britanska vlast na moru, a francuska vlast na kopnu. Mirom u Amijenu završen je rat Druge koalicije i Francuski revolucionarni ratovi. U Egiptu je rat nastavljen pod komandom francuskog generala Žana Klebera koji Turke pobeđuje u bici kod Heliopolja (20. mart 1800). Kada je Kleber umro, zamenio ga je nesposobni Žak Menu. 8. marta 1801. godine on trpi poraz kod Abukira i potpisuje kapitulaciju. Krajem septembra francuske trupe napuštaju Egipat[35].
Reference uredi
- ^ Sobul 2006, str. 163–164.
- ^ Sobul 2006, str. 186.
- ^ Sobul 2006, str. 187.
- ^ Sobul 2006, str. 191.
- ^ Sobul 2006, str. 191–195.
- ^ Sobul 2006, str. 201–205.
- ^ Sobul 2006, str. 205–207.
- ^ Sobul 2006, str. 219–222.
- ^ Sobul 2006, str. 222–225.
- ^ Sobul 2006, str. 226–230.
- ^ Sobul 2006, str. 233–240.
- ^ Sobul 2006, str. 245.
- ^ Sobul 2006, str. 252.
- ^ Sobul 2006, str. 254–257.
- ^ Sobul 2006, str. 269.
- ^ Sobul 2006, str. 280–284.
- ^ Sobul 2006, str. 307–311.
- ^ Sobul 2006, str. 362–363.
- ^ Sobul 2006, str. 365.
- ^ Sobul 2006, str. 365–366.
- ^ Sobul 2006, str. 367.
- ^ Sobul 2006, str. 370.
- ^ Sobul 2006, str. 393–394.
- ^ Sobul 2006, str. 398–399.
- ^ Sobul 2006, str. 399.
- ^ Sobul 2006, str. 403.
- ^ Sobul 2006, str. 404.
- ^ Sobul 2006, str. 417–419.
- ^ Sobul 2006, str. 419.
- ^ Sobul 2006, str. 419–420.
- ^ Sobul 2006, str. 421–422.
- ^ Sobul 2006, str. 422–425.
- ^ Sobul 2006, str. 430–431.
- ^ Sobul 2006, str. 434–436.
- ^ a b Vojna enciklopedija (1971), pp. 87–101
Literatura uredi
- Sobul, Albert (1966). Francuska revolucija. Zagreb: Naprijed.
- Vojna enciklopedija, tom 3, Beograd (1971), 2. izdanje
