Španske Istočne Indije
Španske Istočne Indije (fil./tag. Silangang Indiyas ng Espanya; šp. Indias orientales españolas; engl. Spanish East Indies) bila je španska teritorija u Aziji-Pacifiku od 1565. do 1899. godine. Obuhvatala je Filipine, Marijanska ostrva i Karolinska ostrva (takođe poznata kao Nova Filipinska ostrva), te malim delom Špansku Formosu i određene delove Ostrva začina. Sebu je predstavljao prvo sedište vlade, koje je kasnije premešteno u Manilu. U periodu od 1565. do 1821. godine, ova teritorija — zajedno sa Španskim Zapadnim Indijama — bila je pod kontrolom Vicekraljevstva Nova Španija, čije je sedište bilo u Meksiko Sitiju.
| Španske Istočne Indije Silangang Indiyas ng Espanya Indias orientales españolas Indiae Orientales Hispanicae | |||
|---|---|---|---|
.svg) Zastava
_Pillars_of_Hercules_Variant.svg) Grb
| |||
| Krilatica: Plus Ultra „Dalje izvan” | |||
| Himna Marcha Real „Kraljevski marš” | |||
_-_(10)_MAPA_DE_LAS_ISLAS_FILIPINAS_Y_MARIANAS.jpg) Teritorija Španskih Istočnih Indija (1857) | |||
| Geografija | |||
| Kontinent | Azija Okeanija | ||
| Regija | Jugoistočna Azija (Filipinska ostrva, Marijanska ostrva i Karolinska ostrva) | ||
| Zemlja | Filipini | ||
| Glavni grad | Sebu (1565—1571) Manila (1571—1898) Iloilo (13. avgust 1898 — 10. decembar 1898) 16° 00′ N 121° 00′ E / 16.000° S; 121.000° I | ||
| Društvo | |||
| Službeni jezik | Zvanični jezik Ostali jezici | ||
| Religija | |||
| Politika | |||
| Oblik države | kolonija (monarhija) | ||
| Monarh — 1565—1598. |
Filip II (prvi) | ||
| — 1886—1898. General- -gubernator — 1565—1572. |
Alfonso XIII (poslednji) Migel Lopez de Legaspi (prvi) | ||
| — 1898. | Dijego de los Rios (poslednji) | ||
| Istorija | |||
| Istorijsko doba | špansko kolonijalno doba | ||
| — Osnivanje | 1565. | ||
| — Ukidanje | 1899. | ||
| — Status | kolonija Španije (teritorija Vicekraljevstva Nova Španija od 1565. do 1821. godine; provincija Španije od 1821. do 1898. godine) | ||
| Događaji | |||
| — Kolonizacija | 27. april 1565. | ||
| — Pariski mir Nemačko- -španski sporazum |
10. decembar 1899. | ||
| Geografske i druge karakteristike | |||
| Površina | |||
| — ukupno | 301.707 km² | ||
| Stanovništvo | |||
| — 1877[1] | 5.567.685 | ||
| — gustina | 18,45/km² | ||
| Valuta | peso fuerte | ||
| Zemlje prethodnice i naslednice Španskih Istočnih Indija | |||
| Prethodnice: | Naslednice: | ||
|
.svg){kind=small}
| ||
.svg){kind=small}
| |||
|
.svg){kind=small}
| ||
| |||
|
|||
|
|||
| Ostalo | |||
| Danas deo | 5 država | ||
Kralj Španije obično je sebe nazivao „Kraljem Istočnih i Zapadnih Indija” (šp. Rey de las Indias orientales y occidentales).[a] Nakon što je Meksiko postao nezavisan, teritorijama se upravljalo iz Madrida.
Administrativne poslove Španskih Istočnih Indija vodilo je General-kapitanstvo Filipina i Kraljevska audijensija Manile. Kao rezultat Špansko-američkog rata (1898), većinu ostrva su okupirali Amerikanci; oko 6.000 preostalih manjih ostrva prodato je Nemačkoj potpisivanjem Nemačko-španskog sporazuma (1899). Nekoliko manjih ostrva pripalo je SAD nakon sklapanja Vašingtonskog sporazuma (1900).
Istorija uredi
Israživanje i naseljavanje (1521—1643) uredi
Veza sa Špancima prvi put je ostvarena 6. marta 1521. godine, kada je španska ekspedicija koju je vodio Ferdinand Magelan došla na Marijanska ostrva. On je Gvam nazvao „Ostrvom lopova” (šp. Isla de los ladrones), pošto se autohtono stanovništvo približilo njegovom galeonu (Trinidad) i ukralo većinu zaliha. Ekspedicija je nakon ovoga nastavila da napreduje zapadno i 16. marta 1521. godine sa samo 150 članova posade stigla do ostrva Homonhon na Filipinima. Tu su mogli da komuniciraju sa domorodačkim stanovništvom jer je sa njima bio i malajski prevodilac Enrike de Malaka koji je razumeo jezik. Ekspedicija ih je odvela do Sebua i pokrštenog radže Humabona te domorodaca do kojih ih je doveo Magelanov kapelan Pedro Valderama.
Nastojeći razviti trgovinu između Istočnih Indija i Amerika preko Pacifičkog okeana, Antonio de Mendoza je pomogao istraživanju ovih azijskih teritorija i poslao ekspediciju Ruja Lopeza de Viljalobosa na Filipine (1542—1543). Migel Lopez de Legaspi je otišao iz Meksika i 1565. osnovao prvo špansko naselje na Filipinima, koje je postalo grad San Migel u današnjem Sebuu. Iste godine, drugi član ekspedicije Andres de Urdaneta otkrio je pomorsku rutu od Filipina do Meksika preko Pacifika, čime je omogućena važna transpacifička trgovinska veza za galeone Manila—Akapulko. Grad Manila je osnovan 1571. godine i postao je sedište španskog General-kapitanstva Filipina. Ovim i drugim azijskim teritorijama pod kontrolom Španske krune upravljalo se iz Vicekraljevstva Nova Španija, sa sedištem u Meksiko Sitiju.
Galeoni Manila—Akapulko brodovima su Meksikancima isporučivali proizvode iz Azije-Pacifika i Amerika, uključujući svilu, začine, srebro, zlato i druge azijskopacifičke ostrvske proizvode. Proizvodi dovezeni iz Azije-Pacifika slati su u Verakruz i brodovima transportovani u Španiju; nakon toga, stizali su brodovima u Španiju i običnim prevoznim sredstvima u ostatak Evrope. S druge strane, špansko-meksički kolonijalisti sa sobom su odnosili hispano i autohtone meksičke običaje, religiju, jezike, hranu, tradiciju i kulturu na Filipine, Gvam i Marijanska ostrva.
Španci su 1606. godine uspostavili određene trgovinske veze sa Molučkim ostrvima i tako je ostalo do 1663. godine. Takođe su uspostavljene veze sa Japancima, a Sebastijan Viskaino poslat je kao ambasador 1611. godine u Japan — gde je ostao sve do zatvaranja japanskih pograničnih trgovinskih ispostava godine 1630. U severnom istočnom regionu Tajvan, Španci su 1626. godine izgradili tvrđavu Santo Domingo, nedaleko od Đilunga, a nakon misije u Danšuej godine 1628. ovo mesto je okupirano i držano pod kontrolom sve do 1642. godine. Španski brodovi su posetili nekoliko pacifičkih ostrva u 16. veku, uključujući Novu Gvineju (Injigo Ortiz de Retez, 1545), Solomonova Ostrva (Pedro Sarmijento de Gamboa, 1568) i Markiska Ostrva (Alvaro de Mendanja de Neira, 1595), s tim da nisu ulagani napori za ostvarivanje trgovinskih veza ili kolonizovanje.
Dijego Luis de San Vitores (1627—1672), španski jezuitski misionar, 1668. godine je organizovao prvu misiju za Gvam, Marijanska ostrva gde je pored sveca Pedra Kalungsoda mučenički ubijen.
Britanske trupe su 1762. godine nakratko zarobile grad Manilu tokom Sedmogodišnjeg rata. Međutim, nisu mogle da uspostave kontrolu nad područjima van Manile — usled napora koje je uložio španski guverner-lejtenant Simon de Anda i Salazar; ostatak ostrva je i dalje bio lojalan Španiji. Britanci su obećali podršku ustanku na čelu sa Dijegom Silangom i njegovom suprugom Gabrijelom, ali britanske snage nikada nisu ostvarile svoj naum. Mirovnom nagodbom Manila je prodata, zajedno sa Havanom koja je bila pod britanskom okupacijom, i to za Floridu i Minorku. Španskim vlastima je ponovo predata aprila 1764. godine.
Kolonijalna vlada uredi
Sedmogodišnji rat je primorao Karlosa III da pokrene ekstenzivne reforme vlade za prekomorske teritorije. Intendensija je uspostavljena u Manili 1784. godine, da bi se upravljalo vladinim novcem i unapredila ekonomija. (Plan uvođenja još intendensija širom Filipina nije uspeo.) Slično ovome, da bi promovisao inovaciju i obrazovanje među ostrvljanima, general-gubernator Hose Basko i Vargas je osnovao Ekonomsko društvo prijatelja zemlje (šp. Sociedades económicas de amigos del país).
Preko 256 godina Španskim Istočnim Indijama je upravljao general-guberantor kapitanstva te kraljevska audijensija. Sva ekonomska pitanja Filipina rešavalo je Vicekraljevstvo Nova Španija iz Meksika. Pošto je istočna ruta više bila korišćena za vojne namene, pored trgovine koja uključuje galeon Manila—Akapulko, većina vladine korespondencije išla je preko Meksika a ne direktno u Španiju (izuzev kratkog perioda pred kraj 18. veka).
Novo Špansko vicekraljevstvo je palo 1821. godine, nakon Meksičkog rata za nezavisnost, što je rezultovalo nastankom Prve Meksičke imperije. Sva kontrola vlade Španskih Istočnih Indija tada je prešla u ruke Madrida, sve dok Sjedinjene Američke Države nisu anektovale većinu španskih teritorija u regionu Azija-Pacifik, nakon Špansko-američkog rata (1898).
Audijensija i general-kapitanstvo uredi
General-kapitanstvo Filipina je nastalo 1574. godine kao zavisna teritorija Vicekraljevstva Nova Španija. Kraljevska audijensija Manile je počela da postoji 5. maja 1583. godine, a 1584. je osnovana kao najviši tribunal Španske imperije u Istočnim Indijama; general-gubernator Filipina je bio eks oficio najviši sudija. Obe institucije su nastale kraljevskim dekretom Filipa II.
Zakon XI (Audiencia y Chancillería Real de Manila en las Filipinas) naslova XV (De las Audiencias y Chancillerias Reales de las Indias) knjige II iz Recopilación de Leyes de los Reynos de las Indias (1680) — kombinacije originalnog dekreta i onog od 25. maja 1596. godine — opisuje ograničenja i funkcije audijensije i njenog predsednika.[4]
„U gradu Manili na ostrvu Luzon, poglavar Filipina treba da nađe drugu Kraljevsku audijensiju i Kancelariju za nas, sa predsednikom koji treba da bude gubernator i general-kapetan; četiri sudije građanskih slučajeva [oidores], koji će takođe biti sudije krivičnih sličajeva [alcaldes del crimen]; krunskim advokatom [fiscal]; izvršiocem [alguacil mayor]; lejtenantom velikog kancelara; i drugim potrebnim ministrima i zvaničnicima; oni će biti za distrikt pomenutog ostrva Luzon i ostatak Filipina, Kineski arhipelag i njegov kopneni deo, otkriveni i koji će se otkriti. I naređujemo da gubernator i general-kapetan pomenutih ostrva i provincija te predsednik njihove Kraljevske audijensije, imaju isključivu vrhovnu vladu celog distrikta pomenute Audijensije u ratu i miru, i treba da daju proviziju i usluge u naše Kraljevsko ime, u skladu sa zakonima ove proklamacije i ostatak Kraljevstva Kastilja i uputstva i ovlašćenja koja ćemo mi dati, on treba i može da upotrebi; a u gubernatorske svrhe i slučajeve koji treba da izniknu, koji su od značaja, pomenuti predsednik-gubernator trebalo bi da se konsultuje o istima sa sudijama pomenute Audijensije, tako da oni daju konsultivna mišljenja, a kada ih čuje on bi trebalo da deluje najskladnije službi Boga i nas i mira i spokoja pomenute provincije i republike.”
Teritorije uredi
Španske Istočne Indije činila su:
- Filipinska ostrva (danas Republika Filipini): Manila, Luzon, Visajas, Palavan, Balambanganska ostrva, Severni Mindanao, Zamboanga, Basilan, Holo, Palmaska ostrva, Spratliska ostrva; uključujući izolovane lokacije u Đilungu, na Tajvanu i na ostrvima Gilolo, Ternate i Tidore odnosno Malučkim ostrvima te Manado odnosno severni deo Sulavesija (nekada Selebes)
- Karolinska ostrva (danas Federalne Države Mikronezije)
- Marijanska ostrva (danas Komonvelt Severna Marijanska ostrva i američka teritorija Gvam)
- Palauska ostrva (danas Republika Palau)
Španci su koristili nekoliko imena koja se danas ne koriste. Gran Moluka (Veliki Moluci) bio je naziv korišćen za ostrvo Mindanao; Nueva Kastilja (Nova Kastilja) bilo je ostrvo Luzon.
Pošto je španski interes u regionu bio primarno fokusiran na korišćenje teritorija kao baze za trgovinu sa istočnom Azijom, direktna španska kontrola se sporo uspostavljala na području. Ostrva Batanes je u 18. veku osvojio Hose Basko. Viši delovi Luzona nisu pali pod špansku kontrolu sve do početka 19. veka, a najjužniji vrh Palavana ostao je van španskog uticaja do kraja 1890-ih. Ostatak Mindanaa (Sesarea Karoli), osim oblasti u Severnom Mindanau, Zamboangi, Kotabatu i ostrvima Basilan i Holo, nominalno je bio pod kontrolom Španije, sa priznatom španskim upravom ali stvarnom kontrolom mesnih zvaničnika; primer je sultanat Sulu ili Magindanao, kao i određen broj plemena Lumada koji nisu bili u vezi sa pomenutim. Isto tako, Palau i velika većina Karolinskih ostrva nije zapravo bila pod kontrolom španskih osvajača sve do početka 19. veka.
Španski kulturni uticaj uredi
Hispano uredi
Španski uticaj na njene bivše kolonije u Aziji-Pacifiku je značajan sve do danas. Većina stanovništva na Filipinima, Gvamu i Marijanskim ostrvima pripada rimokatoličanstvu koje su širili španski misionari u 16. i 17. veku. Veliki deo populacije ovih zemalja nosi španska imena i prezimena. Takođe, zbog upoznavanja sa novim alatima, proizvodima, usevima i tehnologijom Španaca i Meksikanaca tokom tri veka kolonijalne uprave, mnogo španskih reči je ušlo u autohtone jezike pomenutih zemalja kao posuđenice. Umetnost kao što je muzika, arhitektura i moda takođe je promenjena prema španskom uticaju. Nacionalne kuhinje imaju meksičke i španske elemente usled kolonizacije. Što se tiče etničnosti, malu većinu svih stanovnika ovih teritorija (⅓ populacije ostrva Luzon i nekoliko lučkih gradova i vojnih ispostava, uglavnom Iloilo, Sebu, Legaspi, Vigan i Zamboanga) čine potomci latinoameričkih i španskih naseljenika. Oni su uglavnom potomci roditelja iz mešanih brakova; zovu se mestici (šp. mestizo).
Filipinski uredi
Značajan deo sadašnje populacije Severnih Marijanskih Ostrva (45—55%) i Gvama (30—45%), a takođe i Palaua (15—25%), filipiskog je porekla. Neki domorodački narodi u prethodno pomenutim teritorijama takođe koriste filipinska imena i prezima (jedan primer je prezime Pangelinan, koje dolazi od filipinskog prezimena Pangilinan). Čamoro je najverovatnije narod filipinskog porekla, što se može zaključiti i zbog istorijskih veza sa Gvamom i Filipinima tokom španske uprave i zbog trenutnih veza kroz različite talase migracije.
Vidi još uredi
Napomene uredi
- ^ Tradicionalna formulacija je bila: „Njegovo/Njeno Veličanstvo, Don/Donja [ime vladajućeg monarha] milošću Boga Kralja/Kraljice Španije, Kralja/Kraljice Kastilje, Leona, Aragona, Dveju Sicilija, Jerusalima, Navare, Granade, Sevilje, Toleda, Valensije, Galisije, Sardinije, Kordobe, Korzike, Mursije, Haena, Algarvesa, Algesirasa, Gibraltara, Kanarskih ostrva, Istočnih i Zapadnih Indija, Ostrva i Kontinentalnog [dela] Okeanskog mora; nadvojvoda Austrije, vojvoda Burgonje, Brabanta, Milana, Atine i Neopatrije; grof Habzburga, Flandrije, Tirola, Rusijona i Barselone; lord Viskaje i Molina; general-kapetan i vrhovni poglavar Kraljevskih oružanih snaga; nezavisni veliki majstor Reda Zlatnog runa i redova koje dodeljuje Španska država”. Ove titule, naravno, ne koristi trenutni kralj ali se iste često navode kao počasne „istorijske”. Trenutni ustav ostavlja otvoren izbor i kralja jednostavno opisuje kao „Kralja Španije”, i to: „Njegova titula je Kralj Španije, i može da koristi druge titule koje pripadaju Kruni” (šp. Su título es el de Rey de España y podrá utilizar los demás que correspondan a la Corona).[2] Takođe, navodi se Kraljevsko domaćinstvo Njegovog Veličanstva kralja.[3] Kako god, bitno je takođe naglasiti da se nakon donošenja novog ustava 1837. godine Isabel II (vladala 1843—1868) imenovala kao „Milošću Boga i Ustava Španske monarhije, kraljica Španija” (šp. Por la gracia de Dios y la Constitución de la Monarquía española, Reina de las Españas).
Reference uredi
- ^ „Population of the Philippines Census Years 1799 to 2007”. National Statistical Coordination Board. Pristupljeno 10. decembar 2016.
- ^ Velde, François. „Royal Styles”. heraldica.org. Pristupljeno 10. 12. 2016.
- ^ „The Crown”. casareal.es. Arhivirano iz originala 18. septembar 2008. g. Pristupljeno 10. decembar 2016.
- ^ De León Pinelo, Antonio Rodríguez & De Solórzano Pereira, Juan, ur. (1680). Recopilación de Leyes de los Reynos de las Indias. Libro Segundo. Arhivirano iz originala 27. maj 2011. g. „Títulos: i De las leyes, provisiones, cedulas, y ordenanças Reales. ii Del Consejo Real, y Iunta de Guerra de Indias. iii Del Presidente, y los del Consejo Real de las Indias. iv De el Gran Chanciller, y Registrador de las Indias, y su Teniente en el Consejo. v Del Fiscal de el Consejo Real de las Indias. vi De los Secretarios de el Consejo Real de las Indias. vii Del Tesorero general [receptor] de el Consejo Real de las Indias. viii Del Alguazil mayor del Consejo Real de las Indias. ix De los Relatores de el Consejo Real de las Indias. x Del Escrivano de Camara del Consejo Real de las Indias. xi De los Contadores del Consejo Real de Indias. xii De el Coronista mayor del Consejo Real de las Indias. xiii De el Cosmografo, y Catedratico de Matematicas de el Consejo Real de las Indias. xiv De los Alguaziles, Avogados, Procuradores, Porteros, Tassador, y los demás Oficiales del Consejo Real de las Indias. xv De las Audiencias, y Chancillerias Reales de las Indias. xvi De los Presidentes, y Oidores de las Audiencias, y Chancillerias Reales de las Indias. xvii De los Alcaldes del Crimen de las Audiencias de Lima y Mexico. xviii De los Fiscales de las Audiencias, y Chancillerias Reales de las Indias. xix De los Iuzgados de Provincia de los Oidores, y Alcaldes de el Crimen de las Audiencias, y Chancillerias Reales de las Indias. xx De los Alguaziles mayores de las Audiencias. xxi De los Tenientes de Gran Chanciller de las Audiencias, y Chancillerias Reales de las Indias. xxii De los Relatores de la Audiencias, y Chancillerias Reales de las Indias. xxiii De los Escrivanos de Camara de las Audiencias Reales de la Indias. xxiv De los Avogados de las Audiencias, y Chancillerias Reales de las Indias. xxv De los Receptores, y penas de Camara, gastos de Estrados, y Iusticia, y Obras pia de las Audiencias y chancillerias Reales de las Indias. xxvi De los Tassadores, y Repartidores de las Audiencias, y Chancillerias Reales de las Indias. xxvii De los Receptores ordinarios, y su Repartidor de las Audiencias, y Chancillerias Reales de las Indias. xxviii De los Procuradores de las Audiencias, y Chancillerias Reales de las Indias. xxix De los Interpretes. xxx De los Porteros, y otros Oficiales de las Audiencias, y Chancillerias Reales de las Indias. xxxi De los Oidores, Visitadores ordinarios de los distritos de Audiencias, y Chancillerias Reales de las Indias. xxxii Del Iuzgado de bienes de difuntos, y su administracion, y cuenta en las Indias, Armadas, y Vageles. xxxiii De las informaciones, y pareceres de servicios. xxxiv De los Visitadores generales, y particulares.”
Literatura uredi
- Cunningham, Charles Henry (1919). Stephens, H. Morse; Bolton, Herbert E., ur. The Audiencia in the Spanish Colonies as illustrated by the Audiencia of Manila (1583—1800) (Project Gutenberg). Publications in History. Berkeley: University of California Press. OCLC 19679822.
- Phelan, John Leddy (1959). The Hispanization of the Philippines: Spanish Aims and Filipino Responses, 1565—1700. Madison: University of Wisconsin Press. ASIN B0007DMLSE.
