Википедија

Pteroplatytrygon violacea

Pteroplatytrygon violacea vrsta je raže iz porodice Dasyatidae i jedini član njenog roda. Karakteriše ga klinast oblik peraja koje je široko i dugačko, kao i zašiljeni zubi, rep u obliku biča i jednolična ljubičasto do plavo-zelena boja tela.[2][3] Običnu dostiže dužinu od 59 cm.[4] Ova vrsta uglavnom nastanjuje tople vode od 19 °C i sezonski migrira da bi provela leto bliže kontinentalnom pasu u toplijim vodama.[3][5][6]

Pteroplatytrygon violacea
view from above of a dark purple wedge-shaped stingray with a thick tail and small eyes
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Chondrichthyes
Red: Myliobatiformes
Porodica: Dasyatidae
Rod: Pteroplatytrygon
Fowler, 1910
Vrsta:
P. violacea
Binomno ime
Pteroplatytrygon violacea
(Bonaparte, 1832)
world map with light blue coloring throughout all three oceans extending into the temperate regions, and patches of dark blue along both sides of the Atlantic, along the Pacific coast of the Americas, in the Pacific from Japan to Australia, and around Australia and off the eastern coast of Africa
Pteroplatytrygon violacea na mapi sveta
Sinonimi

Dasyatis atratus Ishiyama & Okada, 1955
Dasyatis guileri Last, 1979
Trygon purpurea Müller & Henle, 1841
Trygon violacea Bonaparte, 1832

Jedina je raža koja obitava u otvorenom okeanu, a obično se nalazi na dubini od 100 m.[5] Kao rezultat navika boravka u srednje toplim vodama, njen stil plivanja je evoluirao. Ishrana ove vrste sastoji se od beskičmenjaka i košljoriba. Aktivni je predator i koristi svoja petokralna peraja kao pomoć, a poznato je da da se hrani i lignjama. Kao i druge raže, ova vrsta je živahna, njen embrion se u početku čuva u žumancetu, a kasnije se potomvstvo hrani histotrofom.[7] Sa kratkim gestacijskim periodom od 2 do 4 meseca, ženke mogu da nose dva legla i rode od 4 do 13 potomaka godišnje.[1][7][8][9]

Rođenje se uglavnom događa u toploj vodi blizu ekvatora sa izuzetkom Sredozemnog mora.[10] Pteroplatytrygon violacea ima malu ekonomsku vrednost i obično se odbacuje kada se slučajno ulovi. Postoje dokazi da se broj ove vrste povećava, verovatno zbog masovnog ribolova na njene predatore kao što su morski psi.[1] Međunarodna unija za zaštitu prirode izrazila je minimalnu zabrinutost za ovu vrstu i svrstala je u kategoriju malog rizika ugroženosti.[11][7]

Taksonomija i filogenija uredi

Pteroplatytrygon violacea je izvorno opisao francuski biolog Šarl Lisjen Bonaparta u njeogovoj trećoj knjizi pod nazivom Iconografia della fauna italica per le quattro classi degli animali vertebrati, koja je izdata 1832. godine.[3] Nazvao ga je Trygon violacea, od latinskog viola (purpurna) i odredio dva primerka sakupljena iz Italije kao sintet vrste.[12][13][14]

Godine 1910. američki zoolog Henri Vid Fauler ubacio je ovu vrstu u novi podrod pod nazivom Pteroplatytrygon, od grčke reči pteron što označava peraja i platus što označava široko.[3][12][15] Kasniji autori su uzdigli Pteroplatytrygon u rang punog roda, mada neki taksonomisti osproavaju ovaj rod. Filogenetska analiza Lise Rozenberg iz 2001. godine zasnovana na morfologiji utvrdila je da je ova vrsta jedna od osnovnih članova porode i sestrnski takson vrsta Pastinachus, Dasyatis i Himantura.[13][3][10]

Rasprostranjenost i stanište uredi

Pteroplatytrygon violacea rasprostranjena je širom sveta u tropskim do toplim umerenim pelagijskim vodama između geografskih širina od 52°N do 50°S. U zapadnom delu Atlantskog okeana ova vrsta je popisana, na predelu od Njufaundlenda do Severne Karoline, severnog Meksičkog zaliva, Malih Antila, Brazila i u vodama Urugvaja. U istočnom delu Atlantskog okeana ova vrsta je zabeležena od Severnog mora do Madeire, uključujući vode oko Zelenortskih ostrva i Gvinejski zaliv.[13] U Tihom okeanu ova vrsta nastanjuje vode od Japana do Australije i Novog Zelanda na zapadu, do Britanske Kolumbije i Čilea i oko mnogih okeanskih ostrva uključujući Havaje, Galapagos i Uskršnje ostrvo. Nema izveštaja o ovoj vrsti iz većeg dela Indijskog okeana, ali je poznato da je uobičajena u jugozapadnom delu i oko Indonezije.[16] Ova vrsta se uglavnom nalazi na dubini od 100 m, a primećena je takođe na dubininama od 330 do 381, što ukazuje da se povremeno približava dnu. Ova vrsta preferira temperaturu vode iznad 19 °C, a umire u vodama gde je temperatura ispod 15 °C.[3][17]

Pteroplatytrygon violacea vrši sezonske migracije u topliej vode. U severozapadnom delu Atlantskog okeana boravi od jula do septembra, a takođe migrira i iz Sredozemnog mora. U Tihom okeanu ova vrsta provodi zimu u okeanskim vodama blizu ekvatora i u proleće se kreće pa većim geografskim širinama i obali.[18] Poznate su dve populacije ove vrste na Paficiku: jedna migrica iz voda Centralne Amerike u vode Kalifornije, a druga iz centralnog Tihog okeana u vode Japana i Britanske Kolumbije.[18][19][20] Tokom zrelosti ova vrsta može migrirati i u neke priobalske ode, koje su pliće od 45 m.[21][22]

Opis i biologija uredi

 
 

Taeniura lymma

 
 
 

Neotrygon kuhlii

 
 
 

Pteroplatytrygon violacea

 
 
 

Pastinachus sephen

 
 

Dasyatis i Indo-Paficik Himantura

 
 
 
 
 

Ova vrsta ima klinasto telo, prstenasto peraje, a jedno je šire od drugog, a njuška joj je kratka sa zaobljenim vrhom. Oči su male za razliku od očiju drugih raža. Usta su im mala i blago zakrivljena sa dubokim brazdama na ulgovima i sitnim ispupćenjem na sredini gornje vilice koje se uklapa u udubljenje na donjoj čeljusit. Pteroplatytrygon violacea ima od 25 do 34 gornjih zuba i od 25 do 31 donjih zuba, a svi oni su šiljati, kod mužjaka više nego kod ženki. Ivice peraja su ravne i postaju zaobljene na vrhovima.[23] Ova vrsta ima rep sličan biču i ventralno peraje koje ne dopire do vrha kičme. Obično je ljubičaste do plavozelene boje koja se proteže na repu, a donji deo tela je nešto svetiliji.[24][25] Pteroplatytrygon violacea obično raste do 59 cm. Najveće jedinke koji su uzgajane u zatočeništvu između 1995. i 2000. godine imale su do 68 cm i 12 kilograma, a popisana je i jedna ženka koja je bila dugačka 94 cm i težila 49 kilograma.[26] Ova vrsta je izuzetan plivač.[27][28]

Pteroplatytrygon violacea se može razdvojiti po polu, tako da se mužjaci nalaze u dubljim vodama nego ženke.ref name="ebert"/> Plen su većim ribama kao što su okeanska beloperka, velika bijela ajkula i ostali kitovi zubani.[3][14] Ova vrsta ima otrov na repu koji je poprilično jak, zbog čega je druge ribe retko napadaju. Poznati paraziti ove vrste su Acanthobothrium benedeni, A. crassicolle, A. filicolle, Rhinebothrium baeri, R. palombii, Tetragonocephalum uarnak i Entobdella diadema. Pteroplatytrygon violacea aktivni je predator i uglavnom se hrani sa krilovima, mekušcima kao što su lignje i hobotnice, rakovima i košljoribama kao što su haringe, skuše, a takođe jede i meduze. U vodama Kalifornije ova vrsta fomira grupe u periodu od novembra do aprila.[29][30] U vodama Brazila ova vrsta prati sipe prema obali u januaru i februaru, a oba predatora u potrazi su za sitnim ribama. Mladi primerci ove vrste troše 6 do 7% telesne težine dnevno, a odrasli oko 1%.[31][32]

Kao i druge raže, ova vrsta je dosta živahna, njen emrbion se najpred hrani žumancetom, kasnije supstituira histotrofom koji sadrži proteine, lipide i sluz. Ženke imaju samo jedan funkcionalan jajnik i matercu sa leve strane, a rađaju potomstvo dva puta godišnje. Parenje se obavlja od marta do juna u severozapadnom delu Atlantskog okeana i u proleće u jugozapadnom delu Atlantika.[33] Ženke su sposobne da spermu mužjaka skladište i čekaju povoljne uslove u okruženju Nakon perioda gestacije oslobođenja jajašca se izbacuju iz materice. Period gestacije može traje samo od 2 do 4 meseci, a za to vreme se zametak povećava sto puta u masi.

U Tihom okeanu ženke rađaju od novembra do marta u vodama blizu Centralne Amerike, pre migracije na sever. U severozapadnom delu Atlantskog okeana ženke rađaju zimi kada su u toplim južnim vodama . Međutim, postoje podaci o dve ženke koje su zatrudnele mnogo ranije u godini i rodile u avgustu ili u septembru, pre migracije na jug.[34] U jugozapadnom Atlantiku ženke se porađaju oko januara. Za razliku od drugih regiona u Sredozemlju ženke raaju pre nego što migriraju u tople vode. Broj potomstva kreće se od 4 do 13 (prosečno 6) i ne povećava se kod krupnijih ženki.[10] Novorođenčad su dužine od 15 do 25 cm, a rastu godišnje 8,1 cm. Unos hrane i stopa rasta najviši su u januaru i februaru, u periodu od jula do avgusta, a najniži od marta do aprila i od oktobra do novembra.[3][27][34] Mužjaci dostižu seksualnu zrelost kada budu dugački od 37 do 50 cm, a ženke kada budu od 39 do 50 cm, u dobi od tri godine. Životni vek ove vrste je od 10 do 12 godina.[14][10][34]

Kontakt sa ljudima uredi

Pteroplatytrygon violacea nije agresivna prema ljudi i retko se susreće zbog specifičnog staništa, ali njen rep može da usmrti čoveka i odgovorna je za smrt dvojice ribolovaca koji su preminuli od trovanja krvi. U javnim akvarijumima ove vrste se čuva gotovo od početka 20. veka.[3][27]

Meso ove vrste se jedu u Indoneziji, ali se ona u većini slučajeva ne jede.[11] Osetljiva je na parangale i mreže u koje se slučajno uhvati. Ipak u Tihom okeanu se povećao broj ovih vrsta od pedesetih godina 20. veka, verovatno zbog komercijalnog ribolova na dominantne grabljivice koji se hrane sa njom, poput morskih pasa i tune. Zbog održavanja populacija i visoke reproduktivne stope, Međunarodna unija za zaštitu prirode nije iskazala zabrinutost za ovu vrstu. U junu 2018. godine Ministarvo za zaštitu prirode Novog Zelanda kvalifikovalo je ovu vrstu kao neugroženu, prema Novozelandskom sistemu klasifikacije pretnji.[3]

Galerija uredi

Reference uredi

  1. ^ a b v Baum, J.; I. Bianchi; A. Domingo; D.A. Ebert; R.D. Grubbs; C. Mancusi; A. Piercy; F. Serena & F.F. Snelson (2009). „Pteroplatytrygon violacea”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2009: e.T161731A5490530. doi:10.2305/IUCN.UK.2009-2.RLTS.T161731A5490530.en  . 
  2. ^ Eschmeyer, W. N. (ed.) violacea, Trygon Arhivirano 2012-02-21 na sajtu Wayback Machine. Catalog of Fishes electronic version (February 19, 2010). Retrieved on March 28, 2010.
  3. ^ a b v g d đ e ž z i Ebert, D.A. (2003). Sharks, Rays, and Chimaeras of California. University of California Press. str. 219–221. ISBN 0-520-23484-7. 
  4. ^ Pteroplatytrygon violacea
  5. ^ a b Rosenberger, L.J.; Schaefer, S. A. (6. 8. 2001). Schaefer, S. A., ur. „Phylogenetic Relationships within the Stingray Genus Dasyatis (Chondrichthyes: Dasyatidae)”. Copeia. 2001 (3): 615–627. doi:10.1643/0045-8511(2001)001[0615:PRWTSG]2.0.CO;2. 
  6. ^ Fowler, H.W. (4. 9. 1910). „Notes on Batoid Fishes”. Proceedings of the Academy of Natural Sciences of Philadelphia. Academy of Natural Sciences. 62 (2): 468–475. JSTOR 4063435. 
  7. ^ a b v Mollet, H.F. (2002). „Distribution of the pelagic stingray, Dasyatis violacea (Bonaparte, 1832), off California, Central America, and worldwide” (PDF). Marine and Freshwater Research. 53 (2): 525–530. doi:10.1071/MF02010. Arhivirano iz originala (PDF) 4. 3. 2016. g. Pristupljeno 8. 4. 2010. 
  8. ^ Journal of Fish Biology (septembar 2007). „Occurrence of pelagic stingray Pteroplatytrygon violacea (Bonaparte, 1832) in the North Sea”. Journal of Fish Biology. 71 (3): 933–937. doi:10.1111/j.1095-8649.2007.01534.x. Arhivirano iz originala 5. 1. 2013. g. 
  9. ^ Debelius, H. (1997). Mediterranean and Atlantic Fish Guide. IKAN. str. 19. ISBN 3-931702-99-5. 
  10. ^ a b v g Neer, J.A. (2008). „The Biology and Ecology of the Pelagic Stingray, Pteroplatytrygon violacea (Bonaparte, 1832)”. Ur.: Camhi, M.; E.K. Pikitch; E.A. Babcock. Sharks of the Open Ocean: Biology, Fisheries and Conservation. Blackwell Science. str. 152–159. ISBN 978-0-632-05995-9. 
  11. ^ a b de Siqueira, A.E. & V.B. de Sant'Anna (2007). „Data on the pelagic stingray, Pteroplatytrygon violacea (Bonaparte, 1832) (Myliobatiformes: Dasyatidae)”. Brazilian Journal of Oceanography. 55 (4): 323—325. doi:10.1590/S1679-87592007000400008  . 
  12. ^ a b Last, P.R. & J.D. Stevens (2009). Sharks and Rays of Australia (second izd.). Harvard University Press. str. 457–458. ISBN 978-0-674-03411-2. 
  13. ^ a b v McEachran, J.D. & J.D. Fechhelm (1998). Fishes of the Gulf of Mexico: Myxiniformes to Gasterosteiformes. University of Texas Press. str. 181. ISBN 0-292-75206-7. 
  14. ^ a b v Bester, C., H.F. Mollett and J. Bourdon. Biological Profiles: Pelagic Stingray Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. јануар 2016). Florida Museum of Natural History Ichthyology Department. Retrieved on November 14, 2008.
  15. ^ Nishida, K. and K. Nakaya (1990). "Taxonomy of the genus Dasyatis (Elasmobranchii, Dasyatididae) from the North Pacific." in Pratt, H.L., S.H. Gruber and T. Taniuchi. Elasmobranchs as living resources: advances in the biology, ecology, systematics, and behaviour, and the status of fisheries. NOAA Technical Report, NMFS 90. pp. 327–346.
  16. ^ Last, P.R. & L.J.V. Compagno (1999). „Myliobatiformes: Dasyatidae”. Ур.: Carpenter, K.E. & V.H. Niem. FAO identification guide for fishery purposes. The living marine resources of the Western Central Pacific. Food and Agricultural Organization of the United Nations. ISBN 92-5-104302-7. 
  17. ^ Mollet, H.F.; J.M. Ezcurra & J.B. O'Sullivan (2002). „Captive biology of the pelagic stingray, Dasyatis violacea (Bonaparte, 1832)” (PDF). Marine and Freshwater Research. 53 (2): 531–541. doi:10.1071/MF01074. Архивирано из оригинала (PDF) 11. 8. 2017. г. Приступљено 8. 4. 2010. 
  18. ^ а б Jordan, L.K (2008). „Comparative Morphology of Stingray Lateral Line Canal and Electrosensory Systems”. Journal of Morphology. 269 (11): 1325–1339. PMID 18655157. doi:10.1002/jmor.10660. Архивирано из оригинала 5. 1. 2013. г. 
  19. ^ Jordan, L.K.; S.M. Kajiura & M.S. Gordon (2009). „Functional consequences of structural differences in stingray sensory systems. Part I: mechanosensory lateral line canals” (PDF). Journal of Experimental Biology. 212 (19): 3037–3043. PMID 19749095. doi:10.1242/jeb.028712. Архивирано из оригинала (PDF) 21. 07. 2017. г. Приступљено 13. 05. 2020. 
  20. ^ Jordan, L.K.; S.M. Kajiura & M.S. Gordon (2009). „Functional consequences of structural differences in stingray sensory systems. Part II: electrosensory system” (PDF). Journal of Experimental Biology. 212 (19): 3044–3050. PMID 19749096. doi:10.1242/jeb.028738. Архивирано из оригинала (PDF) 21. 07. 2017. г. Приступљено 13. 05. 2020. 
  21. ^ Rosenberger, L.J. (2001). „Pectoral fin locomotion in batoid fishes: undulation versus oscillation” (PDF). The Journal of Experimental Biology. 204 (2): 379–394. PMID 11136623. 
  22. ^ Duffy, Clinton A. J.; Francis, Malcolm; Dunn, M. R.; Finucci, Brit; Ford, Richard; Hitchmough, Rod; Rolfe, Jeremy (2018). Conservation status of New Zealand chondrichthyans (chimaeras, sharks and rays), 2016 (PDF). Wellington, New Zealand: Department of Conservation. стр. 11. ISBN 9781988514628. OCLC 1042901090. 
  23. ^ Llewellyn, J. & L. Euzet (1964). „Spermatophores in monogenean Entobdella diadema Monticelli from skin of sting-rays with a note on the taxonomy of the parasite”. Parasitology. 54 (2): 337–344. doi:10.1017/S0031182000067962. 
  24. ^ Euzet, L. & C. Combes (1965). „Contribution a l'etude de Tetragonocephalum uarnak (Shipley et Hornell, 1906)”. Bulletin de la Société des Sciences Naturelles de Neuchatel. 88: 101–122. 
  25. ^ Baer, J.G. (1948). „Contributions a l'etude das cestodes de selachians IIV”. Bulletin de la Société des Sciences Naturelles de Neuchatel. 71: 63–122. 
  26. ^ Euzet, L. (1959). Recherches sur les cestodes tetraphyllides des selacaens des cotes de France. Thesis, Montpellier.
  27. ^ а б в Véras, D.P.; T. Vaske (Jr.); F.H.V. Hazin; R.P. Lessa; P.E. Travassos; M.T. Tolotti & T.M. Barbosa (2009). „Stomach contents of the pelagic stingray (Pteroplatytrygon violacea) (Elasmobranchii: Dasyatidae) from the tropical Atlantic”. Brazilian Journal of Oceanography. 57 (4): 339–343. doi:10.1590/S1679-87592009000400008  . 
  28. ^ Ribeiro-Prado, C.C. & A.F. de Amorim (2008). „Fishery biology on pelagic stingray Pteroplatytrygon violacea caught off southern Brazil by longliners settled in Sao Paulo state (2006–2007)” (PDF). International Commission for the Conservation of Atlantic Tunas Collective Volume of Scientific Papers. 62: 1883–1891. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 2. 2012. г. Приступљено 8. 4. 2010. 
  29. ^ Dulvy, N.K.; J.K. Baum; S. Clarke; L.J.V. Compagno; E. Cortes; A. Domingo; S. Fordham; S. Fowler; M.P. Francis; C. Gibson; J. Martinez; J.A. Musick; A. Soldo; J.D. Stevens & S. Valenti (2008). „You can swim but you can't hide: the global status and conservation of oceanic pelagic sharks and rays” (PDF). Aquatic Conservation: Marine and Freshwater Ecosystems. 18 (5): 459–482. doi:10.1002/aqc.975. Архивирано из оригинала (PDF) 17. 9. 2009. г. 
  30. ^ Forselledo, R.; M. Pons; P. Miller & A. Domingo (2008). „Distribution and population structure of the pelagic stingray, Pteroplatytrygon violacea (Dasyatidae), in the south-western Atlantic”. Aquatic Living Resources. 21 (4): 357–363. doi:10.1051/alr:2008052. 
  31. ^ Ward, P. & R.A. Myers (2005). „Shifts in open-ocean fish communities coinciding with the commencement of commercial fishing” (PDF). Ecology. 86 (4): 835–847. doi:10.1890/03-0746. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 9. 2007. г. 
  32. ^ Piovano, S.; S. Clò & C. Giacoma (2010). „Reducing longline bycatch: The larger the hook, the fewer the stingrays”. Biological Conservation. 143: 261–264. doi:10.1016/j.biocon.2009.10.001. 
  33. ^ Hemida, F.; R. Seridji; S. Ennajar; M.N. Bradai; E. Collier; O. Guelorget & C. Capape (2003). „New observations on the reproductive biology of the pelagic stingray, Dasyatis violacea Bonaparte, 1832 (Chondrichthyes: Dasyatidae) from the Mediterranean Sea”. Acta Adriatica. 44 (2): 193–204. 
  34. ^ а б в Wilson, P.C. & J.S. Beckett (12. 12. 1970). „Atlantic Ocean Distribution of the Pelagic Stingray, Dasyatis violacea”. Copeia. American Society of Ichthyologists and Herpetologists. 1970 (4): 696–707. JSTOR 1442312. doi:10.2307/1442312. 

Литература uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Pteroplatytrygon violacea na Vikimedijinoj ostavi.
 
Vikivrste imaju više informacija o članku Pteroplatytrygon violacea.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Pteroplatytrygon_violacea&oldid=27063312”