Википедија

Богдан Богдановић (архитекта)

српски архитекта, професор, филозоф, политичар
За друге употребе, погледајте Богдан Богдановић (вишезначна одредница).

Богдан Богдановић (Београд, 20. август 1922 — Беч, 18. јун 2010) био је српски архитекта,[1] градитељ,[2] уметник, филозоф,[2] професор[2] Београдског универзитета, градоначелник Београда од 1982. до 1986. године.[3] Значајан је неимар меморијалне архитектуре,[2] спомен-обележја подигнутих у другој половини 20. века, жртвама фашизма у Другом светском рату, широм СФР Југославије. Најзначајнији споменици Богдана Богдановића налазе се у Београду,[2] Јасеновцу, Гаравицама,[2] Прилепу, Мостару, Крушевцу и Лесковцу.

Богдан Богдановић
Богдан Богдановић
Лични подаци
Датум рођења(1922-08-20)20. август 1922.
Место рођењаБеоград, Краљевина СХС
Датум смрти18. јун 2010.(2010-06-18) (87 год.)
Место смртиБеч, Аустрија
ОбразовањеУниверзитет у Београду

Значај

уреди

Појава Богдан Богдановића на архитектонској сцени Србије је подједнако значајна за архитектуру и за скулптуру. Он уноси у скулптуру архитектуралност, која замењује преовлађујућу фигуративност. Такође, композиција архитектонског комплекса код њега постаје значајнија од композиције самог споменика. Његови споменици извиру из самог пејзажа и представљају архитектонску целину са природом и окружењем у којем се налазе.

Богдановић је индивидуалиста, окренут ванвременским историјским узорима. Оно што је несумњиво и неспорно је да је Богдановић један од најколосалнијих аутора са ових простора, да су његова дела безвремена, односно, свевремена, да су настала не под утицајем тренда или стила, већ из дубине ауторове креативне личности.

Богдановић је такође веома значајан као писац.[2] Његово дело на том пољу представља га као изузетног есејисту, аналитичара али и као приповедача.[3] Значајни су његови бројни радови од међународног значаја о градовима и архитектури са митологистичким и симболистичким погледима и о „људској унутрашњој архитектури“. Написао је 25 књига и писао текстове које у последње време објављује у разним часописима као „El Pais“ и „Die Zeit“ из области архитектуре и урбанизма. Његове књиге су стилски и жанровски веома различите, али имају једно заједничко у себи: огроман набој духа, концентрацију енергије коју носе собом и преносе је на читаоце. Богдановић је интензивно писао, али је своје књиге издавао изван граница Србије, у Аустрији, Мађарској, Хрватској, Чешкој.

Иако је био један од културних стожера српске архитектуре и културе уопште, Богдановић је, као и његови велики претходници, у својој каријери имао непрестане успоне и падове. Он је био бојкотован од својих колега професора на факултету, чак је био и „искључен“ са места предавача на Архитектонском факултету у Београду. У револту је напустио чланство у Српској академији наука и уметности. У периоду ратних превирања, држава му је одузела објекте у којима је водио Летњу школу архитектуре у Малом Поповићу. Недуго затим био је приморан и да напусти земљу, након чега се, резигниран, настанио у Бечу као политички емигрант.

Основао је Сеоску школу за филозофију архитектуре у Малом Поповићу, надомак Београда, од милоште названу „Мистрија под орахом“. „Зелена кутија” је књига - кутија са цедуљицама, белешкама из његовог живота, после сукоба са Слободаном Милошевићем.

Живео је са својом супругом у егзилу у Бечу од 1993. године, а од владе Аустрије је добио награду за животно дело.

Мада је крштен још као дете, његови посмртни остаци кремирани су у Бечу, док је урна са пепелом смештена на Јеврејско гробље у Београду.[4][5][6][7] Посмртни остаци његове супруге Ксеније, која је преминула 2017. године, налазе се на истом месту.[8]

Остварења

уреди
 
Улаз у Алеју стрељаних родољуба на Новом гробљу.

Нека од Богдановићевих најзначајнијих архитектонских остварења су:[9][10]

Најзначајнија дела

уреди

На српском језику

уреди
  • Мали урбанизам (1958)
  • Залудна мистрија: доктрина и практика братства златних (црних) бројева (1963)
  • Урбанистичке митологеме (1966)
  • Урбс и логос: огледи из симбологије града (1976)
  • Повратак грифона: цртачка хеуристичка игра по моделу Луиса Карола пропраћена уводним огледом Љерке Мифке (1978)
  • Градословар (1982)
  • Ееји: еписторални есеји (са Радом Ивековић, 1986)
  • Круг на четири ћошка (1986)
  • Мртвоузице: менталне замке стаљинизма (1988)
  • Књига капитела (1990)
  • Град кенотаф (1993)
  • Град и смрт (1994, на немачком 1993)
  • Уклети неимар (2001, на немачком 1997)
  • Град и будућност (2001, на немачком 1997)
  • Глиб и крв (2001)
  • О срећи у градовима (2007, на немачком 2002)
  • Три ратне књиге (Град и смрт; Српска утопија; Град и будућност, 2008)
  • Платонов тајни роман: Платонов градословни наук (2008)
  • Зелена кутија: књига снова (2009, на немачком 2007)

На немачком језику

уреди

Фото-галерија

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Мала енциклопедија Просвета, Београд, 1959.
  2. ^ а б в г д ђ е Мала енциклопедија Просвета, Београд, 1959.
  3. ^ а б Српска породична енциклопедија, Народна књига, Политика, 2006.
  4. ^ „Moja prognoza za braću Srbe je veoma mračna” (на језику: српски). Архивирано из оригинала 31. 10. 2020. г. Приступљено 18. 08. 2020. 
  5. ^ „Kremacija profesora Bogdana Bogdanovića 2. jula u Beču” (на језику: српски). Приступљено 18. 08. 2020. 
  6. ^ „Преминуо архитекта Богдан Богдановић.” (на језику: српски). Приступљено 1. 12. 2018. 
  7. ^ „У Бечу га је Дунав повезивао са Београдом” (на језику: српски). Приступљено 18. 08. 2020. 
  8. ^ „Господска лежерност” (на језику: српски). Приступљено 1. 12. 2018. 
  9. ^ „JUSP Jasenovac”. Архивирано из оригинала 02. 12. 2012. г. Приступљено 07. 04. 2012. 
  10. ^ Lawler, Andrew (2013). The Memorial works of Bogdan Bogdanović: Their condition and situation as of 2012. Приступљено 25. 7. 2014. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди


Председник Скупштине града Београда
1982—1986.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Богдан_Богдановић_(архитекта)&oldid=28552587”