Ингрид Бергман (швед. Ingrid Bergman) је била шведска глумица[1], рођена 29. августа 1915. године у Стокхолму, а преминула 29. августа 1982. године у Лондону.

Ингрид Бергман
Ингрид Бергман
Лични подаци
Пуно имеИнгрид Бергман
Датум рођења(1915-08-29)29. август 1915.
Место рођењаСтокхолм, Шведска
Датум смрти29. август 1982.(1982-08-29) (67 год.)
Место смртиЛондон, Уједињено Краљевство
Породица
СупружникПитер Линдстрем (в. 1937 —  р. 1950)
Роберто Роселини(в. 1950 —  р. 1957)
Ларс Шмит (в. 1958 —  р. 1975)
ДецаПија Линдстрем
Роберто Ингмар Роселини
Изабела Роселини
Ингрид Роселини

Потпис
www.ingridbergman.com
Веза до IMDb-а

Биографија

уреди

Ране године: 1915—1938.

уреди

Бергман је рођена у Стокхолму, Шведска, 29. августа 1915. године у породици Швеђанина Justus Samuela Bergmana и Немице Friedel Adler Bergman. Кад су јој биле само три године, мајка јој је умрла. Отац јој је преминуо кад јој је било тринаест. Послана је да живи са тетком, која је умрла од срчаних компликација само шест месеци касније. Одгојили су је друга тетка и тетак, који су имали петеро деце. Са 17 година се пријавила у Краљевско драмско позориште у Стокхолму, где је и примљена. Током првог летног распуста, ангажовао ју је шведски филмски студио, па је напустила краљевско позориште након само годину дана како би се могла посветити филму. Дана 10. јула 1937. године, са 21 годином, удала се за зубара, Petter Lindström (који ће касније постати неурохирург), а 20. септембра 1938. године је родила кћер, Piu Lindström. Након десетак филмова у Шведској и једног у Немачкој, Бергманову је ангажовао холивудски продуцент David O. Selznick како би наступила у енглеској верзији њеног шведског филма из 1936. године, Интермецо. Филм је остварио велики успех, а Бергман је постала звезда. Оно што ју је одвајало од осталих холивудских женских звезда тог времена било је то што није хтела променити име, њен природни изглед без пуно шминке, те то што је била једна од највиших главних глумица.

Холивудски период: 1938—1949.

уреди

Након што је завршила последњи филм у Шведској и наступила у три средње успешна америчка филма, Бергман се придружила Хамфрију Богарту у класичном филму из 1942. године, Казабланка, која остаје њена најпознатија улога. Исте године ја зарадила номинацију за Оскара за најбољу глумицу у филму За ким звоно звони (1943), који је био њен први филм у боји. Следеће године је освојила Оскара као најбоља глумица у филму Плинска светлост (1944). Трећу узастопну номинацију зарадила је улогом монахиње у филму Звона Свете Марије. После ће зарадити још једну номинацију за Јованку Орлеанку (1948), независни филм продуцента Волтера Вагнера који је објавио студио РКО. Бергман је хтела ту улогу још откад је дошла у Холивуд, што је један од разлога да је морала играти на бродвејској позорници у представи Максвела Андерсона, Joan of Lorraine. Делимично због скандала са Роселинијем, филм, темељен на Андерсоновом комаду, није био велики хит, а зарадио је катастрофалне критике. Скраћен је за 45 минута, а све до рестаурације 1998. године и објављивања на DVD-у 2004. године, публика није могла да види шта је требало да буде приказано. Бергман је наступила и у три филма Алфреда Хичкока, Зачаран (1945), Озлоглашена (1946) и У знаку јарца (1949). У знаку јарца је била спора костимирана драма која се доста разликовала од Хичкокових ранијих филмова — критичар Њујорк тајмса написао је како је публика морала чекати 100 минута како би се нешто узбудљиво догодило. Између филмова, Бергман је наступала у позоришним комадима Liliom, Anna Christie и Joan of Lorraine. Осим тога, током конференције за новинаре у Вашингтону, протестовала је против сегрегације коју је видела из прве руке у позоришту у којем је глумила. После је добијала претећа писма. Током Другог светског рата је отишла на Аљаску како би забавила војнике. Убрзо након што је рат завршио, отишла је у Европу из истог разлога, где је видела девастацију коју је проузроковао рат.

Италијански период: 1949—1957.

уреди

Године 1949, је упознала италијанског режисера Роберта Роселинија са којим је требало да сними филм Stromboli (1950) јер се дивила његовим претходним филмовима које је видјела у САД. Током снимања овог филма, заљубила се у њега и остала трудна са сином Робертом Ингмаром Роселинијем (рођеним 7. фебруара 1950). Трудноћа је изазвала велики скандал у САД. Сенатор из Колорада, Edwin C. Johnson, је рекао за њу, како је она „грозан пример жене и снажан утицај зла“. Скандал је присилио Бергман да се одсели у Италију, оставивши мужа и кћер у Америци. Њен муж, др. Petter Lindström, тужио ју је због напуштања и тражио старатељство над њиховом кћери. Ингрид Бергман удала се за Роберта Роселинија 24. маја 1950. године, а 18. јуна 1952. године родила је близнакиње, Исабелу Роселини и Исоту Ингрид Роселини. У неколико следећих година појавила се у неколико италијанских филмова. Брак је завршио разводом 7. новембра 1957. године. Након развода од Роселинијем, наступила је у филму Jeana Renoira, Елена и њени мушкарци, романтичној комедији где је глумила пољску принцезу ухваћену у мрежу политичких интрига. Иако филм није био успешан, њена изведба наводи се као једна од најбољих. Током боравка у Италији, наставила се срџба око њеног приватног живота у САД, а Ед Саливан је једном неславно упитао публику у свом студију треба ли јој опростити.

Касније године: 1957—1982.

уреди

Остварила је тријумфалан повратак са филмом Анастазија, за кога добија Оскара као најбоља главна глумица. Награду је у њено име преузео Кари Грент, а Бергман се у Холивуду није појављивала све до 1958. године. Наставила је наступати у америчким и европским филмовима до краја своје каријере, а неколико се пута појавила и у телевизијским драмама као што је The Turn of the Screw (1959) за коју је освојила Емија као најбоља глумица. Током овог периода, наступала је и у позоришту. Године 1958, се удала за продуцента Ларса Шмита, такође Швеђанина. Брак је завршио разводом 1975. године. Бергман је освојила свог трећег Оскара (и првог као најбоља споредна глумица) за глуму у филму Убиство у Оријент Експресу (1974), али је јавно објавила како награда припада италијанској глумици Валентини Кортезе за Дан за ноћ, закључивши свог говор захвале речима, „Молим те опрости ми, Валентина. Нисам хтела." Године 1978, је глумила у Јесењој сонати Ингмара Бергмана за шта је примила своју седму номинацију за Оскара, а био је то њен последњи филмски наступ. У филму, Бергман глуми славну пијанисткињу која се враћа у Шведску како би посетила своју занемарену кћер, коју глуми Лив Улман. Филм је снимљен у Норвешкој, а њен наступ сматра се једном од најбољих у каријери. Постхумно је награђена још једним Емијем за најбољу глумицу 1982. године за телевизијску мини-серију Жена звана Голда, о израелској премијерки Голди Меир. Била јој је то посљедња улога.

Смрт

уреди

Ингрид Бергман је преминула 29. августа 1982. године, на свој 67. рођендан у Лондону, након дуге битке са раком дојке. Тело јој је кремирано у Шведској. Већина пепела је разасута у море, док је остатак покопан у Стокхолму, уз њене родитеље. На сахрани је на виолини изведена песма " As Time Goes By ", тему из Казабланке, подсећајући на њену најславнију улогу, Илзе Лунд.

Филмографија

уреди

Филмске улоге

уреди
Год. Оригинални назив Српски назив Улога
1930-е
1932 Landskamp Girl Waiting in Line
1935 Munkbrogreven Elsa Edlund
1935 Bränningar Karin Ingman
1935 Swedenhielms Astrid
1935 Valborgsmässoafton Lena Bergström
1936 På solsidan Eva Bergh
1936 Intermezzo Anita Hoffman
1938 Dollar Julia Balzar
1938 Kvinnas ansikte, En Anna Holm, aka Anna Paulsson
1938 Vier Gesellen, Die Marianne
1939 Enda natt, En Eva Beckman
1939 Intermezzo: A Love Story Anita Hoffman
1940-е
1940 Juninatten Kerstin Norbäc - aka Sara Nordanå
1941 Adam Had Four Sons Emilie Gallatin
1941 Rage in Heaven Stella Bergen Monrell
1941 Dr. Jekyll and Mr. Hyde Ivy Peterson
1942 Casablanca Ilsa Lund
1943 За ким звоно звони María
1943 Swedes in America (short subject) Herself
1944 Gaslight Paula Alquist Anton
1945 Saratoga Trunk Clio Dulaine
1945 Spellbound Dr. Constance Petersen
1945 The Bells of St. Mary's Sister Mary Benedict
1946 American Creed (short subject) Herself
1946 Notorious Alicia Huberman
1948 Arch of Triumph Joan Madou
1948 Joan of Arc Joan of Arc
1949 Under Capricorn Lady Henrietta Flusky
1950-е
1950 Stromboli Karin
1952 Europa '51 Irene Girard
1953 Siamo donne (segment: "Ingrid Bergman") Herself
1954 Giovanna d'Arco al rogo Giovanna d'Arco (Joan of Arc)
1954 Viaggio in Italia Katherine Joyce
1954 La Paura Irene Wagner
1956 Anastasia Anna Koreff/Anastasia
1956 Elena et les hommes Elena Sokorowska
1958 Indiscreet Anna Kalman
1958 The Inn of the Sixth Happiness Gladys Aylward
1960-е
1961 Aimez-Vous Brahms? Paula Tessier
1961 Auguste (Uncredited Cameo)
1964 The Visit Karla Zachanassian
1964 The Yellow Rolls-Royce Gerda Millett
1967 Stimulantia (Episode: "The Necklace") Mathilde Hartman
1969 Cactus Flower Stephanie Dickinson
1970-е
1970 Henri Langlois (documentary) Herself
1970 Walk in the Spring Rain Libby Meredith
1973 From the Mixed-Up Files of Mrs. Basil E. Frankweiler Mrs. Frankweiler
1974 Murder on the Orient Express Greta Ohlsson
1976 A Matter of Time Countess Sanziani
1978 Höstsonaten Charlotte Andergast

Телевизијске улоге

уреди
 
Ingrid Bergman pinning a corsage on Bess Truman.
Год. Назив Улога
1959 Startime: The Turn of the Screw Governess
1961 24 Hours in a Woman's Life Clare Lester
1963 Hedda Gabler Hedda Gabler
1966 The Human Voice Unnamed (monologue)
1979 The American Film Institute Salute to Alfred Hitchcock Herself (hostess)
1982 A Woman Called Golda Golda Meir

Позоришне улоге

уреди
Год. Представа Улога Позориште Место
1940 Liliom Julie Forty-Fourth Street Theater Њујорк
1941 Anna Christie Anna Christopherson Lobero Theatre Санта Барбара
1946 Joan of Lorraine Joan of Arc/Mary Grey Alvin Theater Њујорк
1953 Joan of Arc at the Stake Joan of Arc San Carlo Opera House Напуљ
1956 Tea and Sympathy Laura Reynolds Théâtre de Paris Париз
1962 Hedda Gabler Hedda Gabler Théâtre Montparnasse Geston Baty Париз
1965 A Month in the Country Natalia Petrovna Yvonne Arnaud Theatre Guildford, United Kingdom
1967 More Stately Mansions Deborah Harford Broadhurst Theatre Њујорк
1972 Captain Brassbound's Conversion Lady Cecily Waynflete Opera House, Kennedy Center Вашингтон
1973 The Constant Wife Constance Middleton Albery Theatre Лондон
1975 The Constant Wife Constance Middleton Shubert Theatre Њујорк
1979 Waters of the Moon Helen Lancaster Haymarket Theatre Лондон

Награде

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 133. ISBN 86-331-2075-5. 

Спољашње везе

уреди