Краљевина Илирија (1816—1849)
Краљевина Илирија је била једна од крунских земаља (круновина) Аустријског царства. Постојала је од 1816. до 1849. године и обухватала је делове данашње Словеније, Хрватске, Аустрије и Италије. Главни град је била Љубљана. Формирана је након аустријске победе над Наполеоном, на северном делу територије бивших Наполеонових Илирских провинција. Просторни опсег ове круновине мењан је у више наврата (1822, 1825). Након укидања, 1849. године, територија краљевине је подељена између Крањске, Корушке и Аустријског приморја.[1]
| Краљевина Илирија | |
|---|---|
| 1816.—1849. | |
 Краљевина Илирија, након издвајања Ријечког и Карловачког округа (1822) | |
| Главни град | Љубљана |
| Регија | средња Европа |
| Земља |  Аустријско царство |
| Догађаји | |
| Статус | бивша територија |
| Владавина | |
| • Облик | краљевина |
| Историја | |
• Успостављено | 1816. |
• Укинуто | 1849. |
Историја
уредиУ августу 1813. године, Аустријско царство се придружило Рату шесте коалиције против Француског царства. Аустријске трупе, под заповедништвом генерала Кристофа Латермана (нем. Christoph von Lattermann), извршиле су успешан продор према француским Илирским провинцијама, заузевши ту територију. Већ у септембру 1813. године, Латерман је именован за привременог цивилног и војног гувернера Илирије (нем. Illyrien), новостворене аустријске територије под привременим режимом управе, који је потрајао све до 1816. године, када је озваничено стварање Краљевине Илирије као пуноправне аустријске круновине.[2][3]
Аустријска је Илирија у неколико наврата реорганизована у административном и територијалном погледу. Делила се на два обласна гувернерства (нем. gubernie), са седиштима у Љубљани и Трсту, а свако се гувернерство даље делило на мање управне округе (нем. kreis), са седиштима у Љубљани, Новом Месту, Постојини, Целовцу и Вилаху, односно Трсту, Пазину, Горици и (до 1822. године) Ријеци и Карловцу.
Срби у аустријској Краљевини Илирији
уредиУ границама аустријске Краљевине Илирије живеле су и разне српске заједнице, настањене у појединим аустро-илирским градовима, што се у првом реду односило на Србе у Трсту, који су у том граду имали бројну и добро организовану парохију при српској православној Цркви Светог Спиридона. Мање српске заједнице живеле су и у неким местима Истре (првенствено Перој и Пула), односно Крањске (Љубљана), као и на подручју Беле крајине, где су били староседеоци још од 16. века. Исто се односило и на српске заједнице у окрузима Карловачком и Ријечком, који су већ 1822. издвојени из састава аустријске Илирије.[4][5]
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Тејлор 2001.
- ^ Costa 1855, стр. 5-7.
- ^ Haas 1963.
- ^ Дурковић-Јакшић 1952, стр. 87-120.
- ^ Медаковић & Милошевић 1987.
Литература
уреди- Дурковић-Јакшић, Љубомир (1952). „Тршћански Срби и словенска стремљења у Трсту 1848-1850”. Историски гласник. 5 (1-4): 87—120.
- Медаковић, Дејан; Милошевић, Ђорђе (1987). Летопис Срба у Трсту. Београд: Југословенска ревија.
- Siemann, Wolfram (2019). Metternich: Strategist and Visionary. Cambridge: Harvard University Press.
- Тејлор, Ален (2001). Хабзбуршка монархија 1809-1918: Историја Аустријске царевине и Аустроугарске. Београд: Clio.
- Haas, Arthur G. (1963). Metternich, Reorganization and Nationality, 1813-1818: A Story of Foresight and Frustration in the Rebuilding of the Austrian Empire. Wiesbaden: Franz Steiner Verlag.
- Costa, Heinrich (1855). „Biographie des k. k. Civil- und Militär- Gouverneurs Freiherrn von Lattermann”. Mittheilungen des historischen Vereins für Krain. 10: 5—7.
