Михаило С. Михаиловић

Михаило С. Михаиловић
Михаило С. Михаиловић
	Дивизијски генерал Михаило С. Марковић
Лични подаци
Датум рођења	13. јануар 1889.
Место рођења	Пожега, Кнежевина Србија
Датум смрти	23. јануар 1970. (81 год.)
Место смрти	Београд, СФРЈ
Образовање	Војна академија у Београду
Војна каријера
Војска	Војска Краљевине Србије ; Југословенска војска
Род	пешадија
Чин	Дивизијски генерал
Одликовања	Орден Карађорђеве звезде са мачевима ; Орден Белог орла; Орден југословенске круне; Албанска споменица

Михаило С. Михаиловић (Пожега, 13. јануар 1889 - Београд, 23. јануар 1970) био је српски и југословенски пешадијски официр, дивизијски генерал Југословенске војске, први и последњи командант Четничких јединица Југословенске војске, учесник Балканских ратова, Првог светског рата и Априлског рата, носилац Карађорђеве звезде, Ордена белог орла, Ордена југословенске круне, Ордена Светог Саве и Албанске споменице.

Биографија

Рођен је 13. јануара 1889. године у Пожеги, као син пешадијског поручника Стевана Михаиловића. Између 1895. и 1905. године је завршио основну школу и Ваљевску гимназију, а онда је уписао Нижу школу Војне академије у Београду из које излази за чином пешадијског потпоручника.

Од 1911. године учествује у четничкој акцији у Македонији. До Првог светског рата 1914. године, налазио се на служби у Седмом и Петом пешадијском пуку, Добровољачком одреду и граничним трупама. Током рата је три пута рањаван.^[1]

Вишу школу Војне академије у Београду је похађао од 1922. до 1924. године. Оженио се 1924. године са Анђелијом Мартинац, кћерком београдског адвоката.

Био је велики жупан Брегалничке области од 1923. до 1927. године, а затим и окружни инспектор Вардарске бановине. Једно време је био на служби у Главном ђенералштабу и Министарству војске, морнарице и ваздухопловства, а као бригадни генерал је командовао пешадијским бригадама Дунавске и Босанске дивизијске области. Такође, био је и командант Школе за резервне пешадијске официре од 1938. до 1940. године.

У чин дивизијског генерала је унапређен 1940. године и нашао се на месту првог и последњег команданта Четничких јединица Југословенски војске.

Заробљен је током Априлског рата 1941. године у Сарајеву и одведен у заробљеништво, где је оболео. Након ослобођења из заробљеништва 1945. године, вратио се у земљу, где је пензионисан као ратни војни инвалид.

Умро је 23. јануара 1970. године у Београду.