Шаблон:Мапа регија Италије

Регије (итал. regioni — региони, једн. regione — регион) јесу првостепена административна подјела Италијанске Републике, чинећи другостепени НТСЈ административни ниво [en].[1] Постоји 20 регија, од којих пет имају уставно ширу аутономију додјељену посебним статусима.

Свака регија, изузев Долина Аосте, подијељена је на покрајине. Регије су аутономни субјекти са овлашћењима дефинисаним у уставу.

Историја

уреди

Као административни окрузи средишње државе током постојања Краљевине Италије, регијама је додјељена мјера политичке аутономије Уставом Италијанске Републике 1948. године. Првобитни нацрт списка обухватао је и регију Саленто (која је на крају укључена у Апулију). Фрулија и Јулијанска крајина су били засебне регије, а Базиликата је првобитно названа Луканија. Абруцо и Молизе су идентификовани као засебне регије у првобитном нацрту. Касније су спојени у регију Абруцо и Молизе у коначном уставу из 1948. године. Поново су раздвојени 1963. године.

Спровођење регионалне аутономије одложено је до првих регионалних избора 1970. године. Владајућа Хришћанска демократија није жељела да опозициона Италијанска комунистичка партија преузме власт у регијама, у којима је историјски била укоријењена (тзв. црвени појас Емилија-Ромања, Тоскана, Умбрија и Марка).

Регије су стекле значајан степен аутономије након уставне реформе 2001. године (које је усвојила влада лијевог центра и које су потврђене референдумом), којом им је додјељен остатак политичке надлежности. Још једну федералистичку уставну реформу предложила је Сјеверна лига, а 2005. године влада десног центра на челу са Силвијом Берлусконијем предложила је нову уставну реформу којом би се овлашћења регија знатно повећала.

У јуну 2006. године, приједлози који су нарочито били повезани са Сјеверном лигом, а које су поједини видјели као пут ка федералној држави, одбијени су на референдуму у односу 61,7%—38,3%.[2] Резултати су се знатно разликовали у различитим регијама, па је тако у Венету било 55,3% у корист референдума док је у Калабрији било 82% против приједлога.[2]

Контрола регија

уреди

Број регија које је контролисала свака коалиција од 1995. године:


  Леви центар
  Десни центар
  Остали

Регије

уреди
Застава Регија Статус Становништво[3]
(јануар 2016)
Површина Густина стан. ИХР[4] Гл. град Предсједник Бр. комуна[5] Покр. или
метроп. градови
Број % km² %
  Абруцо Обичан 1,326,513 2.19% 10,832 3.59% 122 0.890 Л’Аквила Luciano D'Alfonso
Демократска партија
305 4
  Долина Аосте Аутономан 127,329 0.21% 3,261 1.08% 39 0.878 Аоста Nicoletta Spelgatti
Сјеверна лига[6]
74 1
  Апулија Обичан 4,077,166 6.72% 19,541 6.47% 209 0.852 Бари Michele Emiliano
Демократска партија
25 6
  Базиликата Обичан 573,694 0.95% 10,073 3.33% 57 0.857 Потенца Marcello Pittella
Демократска партија
131 2
  Калабрија Обичан 1,970,521 3.25% 15,222 5.04% 129 0.850 Катанцаро Mario Oliverio
Демократска партија
405 5
  Кампанија Обичан 5,850,850 9.64% 13,671 4.53% 428 0.847 Напуљ Vincenzo De Luca
Демократска партија
550 5
  Емилија-Ромања Обичан 4,448,146 7.33% 22,453 7.43% 198 0.915 Болоња Stefano Bonaccini
Демократска партија
333 9
  Фурланија-Јулијска крајина Аутономан 1,221,218 2.01% 7,862 2.60% 155 0.898 Трст Massimiliano Fedriga
Сјеверна лига
216 4
  Лацио Обичан 5,888,472 9.70% 17,232 5.70% 342 0.909 Рим Nicola Zingaretti
Демократска партија
378 5
  Лигурија Обичан 1,571,053 2.59% 5,416 1.79% 290 0.896 Ђенова Giovanni Toti
Напред Италијо
235 4
  Ломбардија Обичан 10,008,349 16.50% 23,864 7.90% 419 0.907 Милано Attilio Fontana
Сјеверна лига
1,523 12
  Марке Обичан 1,543,752 2.54% 9,401 3.11% 164 0.896 Анкона Luca Ceriscioli
Демократска партија
229 5
  Молизе Обичан 312,027 0.51% 4,461 1.48% 70 0.867 Кампобасо Donato Toma
Напред Италијо
136 2
  Пијемонт Обичан 4,404,246 7.26% 25,387 8.40% 173 0.892 Торино Sergio Chiamparino
Демократска партија
1,202 8
  Сардинија Аутономан 1,658,138 2.73% 24,100 7.98% 69 0.863 Каљари Francesco Pigliaru
Демократска партија
377 5
  Сицилија Аутономан 5,074,261 8.36% 25,832 8.55% 196 0.845 Палермо Nello Musumeci
Постаће најљепша
390 9
  Трентино-Јужни Тирол Аутономан 1,059,114 1.75% 13,606 4.50% 78 0.919 Тренто Arno Kompatscher
Јужнотиролска народна странка
293 2
  Тоскана Обичан 3,744,398 6.17% 22,987 7.61% 163 0.903 Фиренца Enrico Rossi
Члан 1. — Демократски и напредни покрет
276 10
  Умбрија Обичан 891,181 1.47% 8,464 2.80% 105 0.889 Перуђа Catiuscia Marini
Демократска партија
92 2
  Венето Обичан 4,915,123 8.10% 18,407 6.09% 267 0.896 Венеција Luca Zaia
Сјеверна лига
575 7
  Италија 60,665,551 100.00% 302,073 100.00% 201 0.887 Рим Серђо Матарела
Независни
7,978 107

Макрорегије

уреди

Макрорегије су првостепени НТСЈ административни ниво Европске уније.

Мапа Макрорегија Регије Главни град Становништво
(јануар 2016)
Површина (km²) Густина стан.
Number % km² %
 
Сјеверозападна Долина Аосте
Лигурија
Ломбардија
Пијемонт
Милано 16,110,977 26.56% 57,928 19.18% 278
 
Сјевероисточна Емилија-Ромања
Фурланија-Јулијска крајина
Трентино-Јужни Тирол
Венето
Болоња 11,643,601 19.19% 62,328 20.63% 187
 
Средишња Лацио
Марке
Тоскана
Умбрија
Рим 12,067,803 19.89% 58,084 19.23% 208
 
Јужна Абруцо
Апулија
Базиликата
Калабрија
Кампања
Молизе
Напуљ 14,110,771 23.26% 73,800 24.43% 191
 
Острвска Сардинија
Сицилија
Палермо 6,732,399 11.10% 49,932 16.53% 135

Статус

уреди

Свака регија има статут који служи као регионални устав, одређујући облик власти и темељне принципе организације и функционисања регије, које су прописане Уставом Италије (члан 123). Иако се све регије, осим Тоскане, дефинишу на различите начине као „аутономне регије” у првом члану својих статута,[7] петнаест регија има обичне статуте, а пет има посебне статуте, који има дају проширену аутономију.

Регије са обичним статутом

уреди

Ове регије, чије статуте су одобрили регионални савјети, основани су 1970. године, иако италијански устав датира из 1948. године. Од уставне реформе 2001. године, оне стичу и остала законодавна овлашћења. Регије имају законодавну власт за све послове за које није изричито наведено да улазе у законодавни дјелокруг Државе (члан 117).[8] Ипак, њихова финансијска аутономија је веома скромна: регија задржавају само 20% свих наплаћених пореза, које углавном користе за финансирања здравственог система у регији.[9]

Аутономне регије са посебним статутом

уреди

Члан 116. Устава Италије одобрава одређене самоуправу у пет регија (Сардинија, Сицилија, Трентино-Јужни Тирол, Долина Аосте и Фурланија-Јулијска крајина), дозвољавајући им законодавна, административна и финансијска овлашћења у различитој мјери, зависно од њиховог посебног статута. Ове регије су постале аутономне како би узеле у обзир културне разлике и заштитиле језичке мањине. Штавише, влада је жељела да спријечи њихов сецесионизам од Италије послије Другог свјетског рата.[10]

Трентино-Јужни Тирол представља посебан случај. Ова регије је скоро без овлашћења, а надлежности које додјељује регионални статут у највећој мјери користе двије аутономне покрајине регије, Трентино и Јужни Тирол. У овом случају, регионалне институције играју само координациону улогу.[тражи се извор]

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ „National structures”. Eurostat. Архивирано из оригинала 13. 7. 2014. г. Приступљено 6. 12. 2011. 
  2. ^ а б „Speciale Referendum 2006”. la Repubblica. 26. 6. 2006. Приступљено 6. 12. 2011. 
  3. ^ „Population Italian Regions”. tuttitalia.it. 
  4. ^ Sub-national HDI - Subnational HDI - Global Data Lab
  5. ^ „Italian Comuni”. tuttitalia.it. 
  6. ^ „Valle d'Aosta: Nicoletta Spelgatti (Lega) nuovo presidente Regione”. Regioni.it (на језику: италијански). 27. 6. 2018. Архивирано из оригинала 01. 07. 2018. г. Приступљено 18. 09. 2018. 
  7. ^ Pinto, Luciano Torrente-Paolo Strazzullo-Roberto. „Statuti Regionali - Casa Editrice: Edizioni Simone”. www.simone.it. Архивирано из оригинала 19. 02. 2018. г. Приступљено 18. 09. 2018. 
  8. ^ LL.M., Prof. Dr. Axel Tschentscher,. „ICL - Italy - Constitution”. servat.unibe.ch. 
  9. ^ Report RAI - Le regioni a statuto speciale (Italian), retrieved 21st Jan 2009 [1] Архивирано 2009-03-22 на сајту Wayback Machine, [2] Архивирано 2008-10-06 на сајту Wayback Machine
  10. ^ Hiroko Kudo, “Autonomy and Managerial Innovation in Italian Regions after Constitutional Reform”, Chuo University, Faculty of Law and Graduate School of Public Policy (2008): pp. 1. Retrieved on April 6, 2012 from http://www.med-eu.org/proceedings/MED1/Kudo.pdf Архивирано 2015-11-17 на сајту Wayback Machine