Википедија

Руско-турски рат (1877—1878)

рат РУске Империје и Османског царства

Руско-турски рат 1877—78. (тур. 93 Harbi, „рат из '93.“[а]) био је рат европских великих сила, Руске Империје и Османског царства. У Руско-турском рату из 1877—1878, Русија, Румунија (Уједињене Кнежевине Молдавије и Влашке) и Србија удружиле су се против Турске око аутономије за Босну и Херцеговину. Русија је однела победу, али успеси постигнути Санстефанским миром (1878) ограничени су на Берлинском конгресу (1878), којег су наметнуле Британија и Аустроугарска.[11]

Руско-турски рат (1877—1878)

Споменик бици код Плевне палим руским борцима у московскоме насељу Китај-город
Време24. април 1877. — 3. март 1878.
Место
Бугарска
Исход Победа Русије, Румуније и Србије
Сукобљене стране

 Руска Империја
Румунија Кнежевина Румунија

 Кнежевина Србија
 Књажевина Црна Гора
Бугарски добровољци		  Османско царство
Јачина
  • Руско царство:
    Иницијално: 185.000 у Дунавској армији, 75.000 у Карпатској армији[1]
    Укупно: 260.000 у четири корпуса[2][3]
 Отоманско цасрство:
Иницијално: 70.000 на Кавказу
Укупно: 281.000[4]
Жртве и губици
  • Руско царство
    • 15.567–30.000 убијено[5][6]
    • 81.166 умрло од болести
    • 56.652 рањено
    • 1.713 умрло од рана[5]
  • Румунија
    • 4.302 убијено или нестало
    • 3.316 рањено
    • 19.904 болесно[7]
  • Бугарска
    • 2.456 убијено или рањено[8]
    • Неколико хиљада укупних војних смрти (углавном болести)
  • Србија и Црна Гора
    • 2.400 болесно и рањено[8]
  • ~30.000 убијено[9]
  • 60.000–90.000[9] died from wounds and diseases
  • ~110.000 заробљено[10]

Узрок

уреди

Велика источна криза започета устанком у Босни (1875) поново је довела до руско-турског рата (1877—1878). Претходно су у Рајсштату Русија и Аустроугарска склопиле споразум о подели интересних сфера на Балкану.[12] Русија је морала попуштати и у уговорима у Бечу и Пешти, у јануару и марту 1877, признала је Аустроугарској право, као цену за њену неутралност, да може, у по себе повољном тренутку, извршити окупацију Босне и Херцеговине. Склопивши тајни уговор са Аустроугарском Русија је објавила Турској рат 12/24. априла 1877.[13]

Ратна дејства

уреди
 
Руси прелазе Дунав, Диколај Дмитријев-Оренбургски, 1883.
 
Борбе у близини Иванова-Чифлика

Руска војска се преко Румуније, која је била њен савезник, спустила на Дунав и пребацила преко реке. У исто време наступала је и руска војска на кавкаској граници.[14] Турска је пружила неочекивано жесток отпор руској војсци код Шипке и Плевне, где се истакао турски командант Осман-паша.[12] Због слабог наоружања, неорганизованости и неспособности команданата, рат са слабом Турском претворио се у тежак задатак.[14]

После руских успеха у Шипки и после пада Плевне ушла је у рат поново и Србија, 2/13. (по новом календару) децембра.[13] У други део рата српска војска је ушла без руских добровољаца, а под командом генерала Саве Грујића, подељена у пет корпуса. Офанзива је била усмерена према истоку и југоистоку. Заузети су Кула, Прокупље, Пирот, Ниш (11. јануар 1878), Лесковац, Врање, а део српске војске продро је до Грачанице на Косову.[15] Турци су на бугарском бојишту били потпуно сломљени и нису могли више да зауставе руско продирање. Кад су Руси прешли Балкан, Турска је, потпуно клонула, затражила мир. Примирје је склопљено у Једрену 17. јануара 1878., а потом и мир у Сан Стефану, у близини Цариграда, 21. фебруара.[13]

 
Турци се предају код Никопоља

Мир

уреди
Главни чланак: Санстефански мир
 
Берлинкси конгрес, насликао Антон фон Вернер
Напред у средини Ото фон Бизмарк

Санстефански мир (1878), мировни споразум који је османској власти наметнула Русија крајем Руско-турског рата. Овим споразумом установљено је независно бугарско кнежество, у чији је састав ушао већи део Македоније, при чему су Османском царству одузете још неке територије у Европи, а Русији враћен део пространства који су Турци освојили на азијском континенту. Санстефански мир није био по вољи Аустроугарској, па ни Великој Британији, те је унеколико модификован на Берлинском конгресу одржаном исте, 1878. године.[11] Санстефански Уговор је морао бити ревидиран. Против њега су нарочито протестовале Енглеска и Аустрија, којима подједнако није ишло у рачун јачање Русије и њеног утицаја и јачање Словенства уопште.[13]

Берлински конгрес

уреди
Главни чланак: Берлински конгрес

Главни аспект берлинског споразума од 13. јула било је свођење територија велике аутономне кнежевине Бугарске на трећину од оних које је добила Санстефанским миром – била је подељена на три дела (на ужу Бугарску и Источну Румелију, у вазалном односу према Турској, и Македонију под турском управом). Србија је добила независност и територијално проширење (нишки, пиротски, топлички и врањски округ), а Црна Гора излаз на море и градове Никшић, Подгорицу, Колашин, Бар и Улцињ, док је Румунији припала Северна Добруџа. Аустроугарска је добила право на окупацију Босне и Херцеговине и завођење мира и држање гарнизона у Новопазарском санџаку, чиме је осим северне избила на западну и делимично јужну српску границу. Берлинским споразумом Русији је припала јужна Бесарабија и градови Батуми, Карс и Ардаган.[16] По предлогу Енглеске, а по унапред створеном споразуму, Аустроугарској је поверен мандат окупације Босне и Херцеговине и војничко поседање „до иза Митровице“. Она је узела Новопазарски санџак са јасном намером да раставља Србију од Црне Горе и да тим поседом отвори себи даљи пут према Солуну.[13]

Последице

уреди

Стање створено Берлинским конгресом отежало је у највећој мери успостављање сарадње између балканских земаља на одбрани заједничких интереса. Деобу Санстефанске Велике Бугарске Бугари су примили као тешку неправду. Суседи Бугара, Срби и Грци, видели су у истој тој Бугарској највећу опасност по свој национални опстанак. Да спрече њено стварање, иако су били незадовољни Берлинским уговором, они су били решени да не допусте никакву измену тог уговора која би створени однос снага пореметила у корист Бугарске.[17] Срби су очекивали више и од ратова против Турске и од одлука Берлинског конгреса. Очекивало се више и од Русије, која је зарад својих империјалних интереса, испољених у стварању Велике Бугарске, жртвовала Србе Аустроугарској.[15]

 
Маркица у част Руско Турског рата 1876-1878

Напомене

уреди
  1. ^ У турском лунарном календару, ова година је била 1293.

Референце

уреди
  1. ^ Timothy C. Dowling. Russia at War: From the Mongol Conquest to Afghanistan, Chechnya, and Beyond. 2 Volumes. ABC-CLIO, 2014. P. 748
  2. ^ Menning 2000, стр. 55
  3. ^ Olender 2017, стр. 88
  4. ^ Мерников, АГ (2005), Спектор А. А. Всемирная история войн (на језику: руски), Minsk, стр. 376 
  5. ^ а б Urlanis, Boris C. (1960). „Войны в период домонополистического капитализма (Ч. 2)”. Войны и народонаселение Европы. Людские потери вооруженных сил европейских стран в войнах XVII—XX вв. (Историко-статистическое исследование) [Wars and the population of Europe. Human losses of the armed forces of European countries in the wars of the 17th–20th centuries (Historical and statistical research)] (на језику: руски). М.: ru. стр. 104—105, 129 § 4. 
  6. ^ Büyük Larousse, cilt VII, s.3282 – 3283, Milliyet Yayınları (1986)
  7. ^ Scafes, Cornel, et al., Armata Romania in Razvoiul de Independenta 1877–1878 (The Romanian Army in the War of Independence 1877–1878). Bucuresti, Editura Sigma, 2002, p. 149 (Romence)
  8. ^ а б Urlanis, Boris C. Войны и народонаселение Европы, Часть II, Глава II. 
  9. ^ а б Мерников А. Г.; Спектор А. А. (2005). Всемирная история войн. Мн.: Харвест. ISBN 985-13-2607-0. 
  10. ^ „Turkish prisoners of war 1877–1878 : accommodation, keeping, relationships with the population of the Russian provinces”. Архивирано из оригинала 14. 04. 2021. г. Приступљено 12. 11. 2022. 
  11. ^ а б ЕНЦИКЛОПЕДИЈА Британика, П-Р. - Београд: Политика: Народна књига. (2005). стр. 192.
  12. ^ а б Др Радош Љушић, Историја за трећи разред гимназије општег и друштвено-језичког смера, Завод за уџбенике, Београд (2007). стр. 180.
  13. ^ а б в г д „Vladimir Corovic: Istorija srpskog naroda”. Приступљено 24. 4. 2013. 
  14. ^ а б Коста Николић, Никола Жутић, Момчило Павловић, Зорица Шпадијер. ИСТОРИЈА за трећи разред гимназије природно-математичког смера и четврти разред гимназије општег и друштвено-језичког смера, Завод за уџбенике, Београд (2009). стр. 9.
  15. ^ а б Др Радош Љушић, Историја за трећи разред гимназије општег и друштвено-језичког смера, Завод за уџбенике, Београд (2007). стр. 259-260
  16. ^ СРПСКА породична енциклопедија. Књ. 3. - Београд: Политика НМ: Народна књига-Алфа. (2006). стр. 140.
  17. ^ Војислав Вучковић, Дипломатска историја српско-бугарског рата, Научно дело, Београд 1956.

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди

Видео линкови

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Руско-турски_рат_(1877—1878)&oldid=28495390”