Слободан Сотиров

српски сликар

Слободан Сотиров (Пирот, 22. јануар 1926Београд, 12. јун 2015) био је српски сликар бугарског порекла.

Слободан Сотиров
Лични подаци
Датум рођења(1926-01-22)22. јануар 1926.
Место рођењаПирот, Краљевина Југославија
Датум смрти12. јун 2015.(2015-06-12) (89 год.)
Место смртиБеоград, Србија

Он је живео и активно стварао у Србији. Имао је преко 50 самосталних и учествовао на преко 100 колективних изложби у Србији и другим бившим југословенским републикама, Бугарској, Италији, Швајцарској, Немачкој, Шведској, Јапану, Америци.

Насликао је преко две хиљаде портрета. Сликао је мртве природе у уљу на платну, а његов опус карактерише и специфичан спој реализма и апсктракције, којим је сликама дао јединствен колористички печат.

Добитник је „Златне палете“ УЛУС-а и бугарске награде „Иван Вазов“ за допринос у култури. Био је професор цртања и технологије сликарства на Вишој педагошкој школи у Београду. О његовом сликарском опусу написано је пет монографија.

Живот и каријера

уреди

Рођен је 1926. године у Пироту, као прво дете оца Крума, трговца, и мајке Јорданке, домаћице. Мајка Јорданка случајно је била у Пироту када је кренуо порођај, мада је породица у време његовог рођења живела у Димитровграду (тадашњем Цариброду), у коме је сликар провео своје детињство.

Још као петогодишњем дечаку, лов и риболов му постају страствени хобији, које је започео пецајући и ловећи са оцем Крумом у рекама Јерма и Нишава и на Старој планини. Од мајке Јорданке наследио је љубав према читању романа и кулинарству.

У Цариброду је завршио ниже разреде основне школе. Осмогодишњу гимназију завршио је у Пироту. Са 16 година Слободан Сотиров примљен је на Академију ликовних уметности у Софији, Бугарска, у којој је студирао класично цртање и сликање у класи професора Илије Петрова. Рат је привремено прекинуо његово студирање. Током Другог светског рата од 1944. године као партизан узео је учешће у Народноослободилачкој борби народа Југославије. По завршетку рата наставио је студије у Софији, а једне школске године (у време Резолуције информбироа) студирао је и на Академији ликовних уметности у Београду, у класи професора Косте Хекмана и Ивана Табаковића.

Од почетка каријере бавио се и педагошким радом. Од 1949 до 1952.. предавао је цртање, бугарску и светску књижевност у Мањинској средњој школи (гимназији) и Учитељској школи у Димитровграду. У том периоду се оженио и по први пут засновао породицу.

Након сеобе у Ниш, у звању професора, предавао је декоративне технике и аналитичко цртање у средњој уметничкој школи „Ђорђе Крстић“ у Нишу.

Најдуже је предавао, као професор цртања и професор технологије, на Вишој педагошкој школи у Београду где је био и шеф катедре у неколико наврата.

Имао је преко 50 самосталник и учествовао на преко 100 колективних изложби у Србији и другим бившим југословенским земљама, Бугарској, Италији, Швајцарској, Немачкој, Шведској, Јапану, Америци. Члан је УЛУС-а и добитник "Златне палете" 1964. године. Медаљу "Иван Вазов" за допринос у култури, добија у Софији 1997. године. Поред Србије и Бугарске, живео је дуги низ година и стварао у Италији, Шведској и Швајцарској.

Познанство из младости са др Федором Вујовићем, стоматологом из Швајцарске, Сотирова је годинама одводило у мало швајцарско село, где је више од двадесетак година портретисао житеље.

Поред матерњег бугарског језика, говорио је српски, француски, енглески и немачки језик.

О његовом сликарском опусу написано је пет монографија.

Године 1983. оженио се Драганом Милошевић са којом има две ћерке, Марију и Јорданку. Највећи део живота и стваралаштва Сотиров је провео у Београду.

Умро је у Београду 12. јуна 2015. године, у 89 години живота. Сахрањен је на гробљу у Димитровграду, у коме је провео детињство.

Дело

уреди

Већ током студија, сликар Сотиров, показао је изузетан таленат за сликање портрета и од тада до данас насликао је преко две хиљаде портрета. Слика мртве природе у уљу на платну, а у младости је сликао и апстрактне енформел слике у акварелу. Његов ликовни опус карактерише специфичан спој реализма и апсктракције који је сликама дао само њему својствен јединствен, колористички печат.

Слободан Сотиров излагање својих уметничких дела започео је на колективној излошби УЛУС-а у Београду и самосталној изложби у Лесковцу (1947). године. Од те године до данас његова ликовна дела излагана су на преко 100 колективних и преко 50 самосталних изложби у Србији и другим, данас бившим, југословенским земљама, Бугарској, Италији, Швајцарској, Немачкој, Шведској, Јапану, Америци.

У хиперреалистичком сликарству Слободан Сотиров, последњих година уочава се све више прожимање реализма и апстракције, у коме се он одлично сналази вођен Милуновићевим размишљањем...„да не постоји стара ни нова уметност већ само добра и лоша“.

Према мишљењу ликовних критичара Србије Сотиров спада у групу најстаријих представника такозване београдске колористичке школе, јер његове слике, гледано на први поглед, зраче најлепшим спектром боја у безброј варијанти. Док на други поглед, педантно око љубитеља уметности, које слике гледа са дистанце, у његовим делима заправо види; само три звучне боје у три валера, или палету боја која не може да се имитира. Боја је на његовим сликама као „отисак прста“, својстван само Слободану Сотирову, или како то Александар Јовановић Бириљ, у свом критичком осврту на колорит Сотирова запажа;

И Дејан Ђорић, у предговору каталога за изложбе Слободана Сотирова (2014) „Слике живота и живот слике“ уочава разлике у томнској скали на и то овако описује:

Слободан Сотиров је највише препознатљив као сликар мртве природе и портрета, имајући у виду чињеницу да је до сада створио више од две хиљаде портрета у Србији, Швајцарској, Италији, Немачкој, Шведској и САД. Своје опредељење, да слика портерте, у једном од својих интервјуа Сотиров овако објашњава:

Награде и признања

уреди
  • 1964. Србија, „Златна палета“ Удружења Ликовних Уметника Србије.
  • 1997. Бугарска, Медаља „Иван Вазов“, за допринос у култури.

Самосталне изложбе

уреди
Година У земљи Година У иностранству
2014.
  • Београд, Галерија Народне банке Србије,
2010.
  • Инђија, Културни центар,
2010.
  • Флуели; Швајцарска, Хотел „Kurhaus“,
2009.
2009.
  • Луцерн, Швајцарска, „Kunst und KulturZentrum Litau“, Luzern
2008.
  • Београд, Галерија библиотеке града Београда, промоција монографије „Сотиров, модели и пријатељи“ и изложба
2008.
2007.
  • Сомбор, Културни центар, „Лаза Костић“
2007.
2005.
  • Београд, Галерија библиотеке града Београда.
  • Димитровград, „Градска галерија“, поводом прославе 10 година рада галерије
  • Београд, Галерија библиотеке града Београда, промоција монографије „Flühli: Sotirov, Porträts (1985-2005)“
  • Иваново, Србија, Дом културе
2005.
  • Fiueli, Швајцарска, Хотел „Kurhaus“, промоција монографије „Flühli: Sotirov, Porträts (1985-2005)“
2004.
  • Београд Галерија шпанског института „Сервантес“, изложба портрета
2004.
2003.
  • Нови Београд, Културни центар, „Политехничка академија“
2003.
2002.
2002.
2001.
  • Београд, Југословенска галерија уметничких дела
  • Земун, Галерија „Стара капетанија“, изложба акварела
2001.
1999.
  • Београд, Југословенска галерија уметничких дела
  • Апатин, Градска галерија
1999.
1998.
  • Вршац, „Хемофарм“
  • Димитровград, Културно информативни центар (КИЦ) „Цариброд“
1998.
1997.
  • Димитровград, Градска галерија
  • Пирот, Градска галерија
1997.
1996.
  • Београд, Галерија „Железнички музеј“
1996.
1995.
  • Београд, Дипломатски клуб
  • Димитровград, Градска галерија
  • Пирот, Галерија „Пирот“
  • Београд, Галерија „ГСП“
1995.
1989.
1989.
  • Sepmach, (Швајцарска), Галерија „ZYT“
1988..
1988.
  • Свети Стефан, Будва, Црна Гора, Галерија „Свети Стефан“
1987.
  • Београд, Прес центар „Танјуг“, Промоција прве монографије и изложба
1987.
  • Цирих, Швајцарска, Галерија „Haus zum Geiss bock“
1986..
1986.
  • Цирих, Швајцарска, Галерија „Dien i Partner AG“
  • Fiueli, Швајцарска
1985.
  • Београд, Галерија намештаја „Југоекспорт“
1985.
1984.
  • Београд Велика галерија „Културног центра“
1984.
1983.
  • Младеновац, „Културни центар“
1983.
1982.
  • Београд, Ликовна галерија „Културног центра“, изложба портрета
  • Београд Велика галерија „Културног центра“
1982.
1980.
  • Димитровград, „Дом културе“
  • Чачак, „Дом културе“
1980.
1973.
1973.
1971.
1971.
1969.
1969.
  • Напуљ, Италија, Галерија „D'Arte di San Carlo“
  • Еребро, Шведска, Галерија „Engelbrekt“
  • Фабриано, Италија, Галерија „La Virgola“
1968.
  • Зрењанин, Мала галерија, уметничка колонија Ечка
1968.
  • Рим, Италија, Галерија „SM-13 Studio d'Arte Moderna“, акварели
1966.
  • Београд, „Продајна галерија“, акварели
1966.
1963.
  • Београд, Галерија „УЛУС“, акварели
  • Зрењанин, Мала галерија
1963.
1961.
  • Београд, Галерија „УЛУС“, акварели
  • Београд, Галерија „Графички колектив“, акварели
1961.
1958.
  • Београд, Галерија „УЛУС“
1958.
1957.
1957.
1956.
  • Београд, Галерија Савеза уметника Србије (Теразије)
1956.
  • Скопље, БЈР Македонија, Галерија „Сомет и градезните“
1954.
1954.
1950.
1950.
1948.
1948.
1947.
1947.

Монографије о уметнику

уреди
  • Станислав Живковић, Сликарство Слободана Сотирова, Монографија, Београд, 1987.
  • Станислав Живковић, Свет Слободана Сотирова, Монографија, Београд, 2000.
  • Срета Бошњак, Од природе до природе слике, Монографија, Београд, 2004.
  • Слободан Сотиров, Сотиров, Портрäтс (1985-2005), Полиграф, Београд, 2005.
  • Слободан Сотиров, Пријатељи и модели 1946/2007. Полиграф. Београд, 2007.

Извори

уреди

Спољашње везе

уреди