Слободан Сотиров

Слободан Сотиров (Пирот, 22. јануар 1926 — Београд, 12. јун 2015) био је српски сликар бугарског порекла.

Слободан Сотиров
Лични подаци
Датум рођења	(1926-01-22)22. јануар 1926.
Место рођења	Пирот, Краљевина Југославија
Датум смрти	12. јун 2015.(2015-06-12) (89 год.)
Место смрти	Београд, Србија

Он је живео и активно стварао у Србији. Имао је преко 50 самосталних и учествовао на преко 100 колективних изложби у Србији и другим бившим југословенским републикама, Бугарској, Италији, Швајцарској, Немачкој, Шведској, Јапану, Америци.

Насликао је преко две хиљаде портрета. Сликао је мртве природе у уљу на платну, а његов опус карактерише и специфичан спој реализма и апсктракције, којим је сликама дао јединствен колористички печат.

Добитник је „Златне палете“ УЛУС-а и бугарске награде „Иван Вазов“ за допринос у култури. Био је професор цртања и технологије сликарства на Вишој педагошкој школи у Београду. О његовом сликарском опусу написано је пет монографија.

Живот и каријера

Рођен је 1926. године у Пироту, као прво дете оца Крума, трговца, и мајке Јорданке, домаћице. Мајка Јорданка случајно је била у Пироту када је кренуо порођај, мада је породица у време његовог рођења живела у Димитровграду (тадашњем Цариброду), у коме је сликар провео своје детињство.

Још као петогодишњем дечаку, лов и риболов му постају страствени хобији, које је започео пецајући и ловећи са оцем Крумом у рекама Ерма и Нишава и на Старој планини. Од мајке Јорданке наследио је љубав према читању романа и кулинарству.

У Цариброду је завршио ниже разреде основне школе. Осмогодишњу гимназију завршио је у Пироту. Са 16 година Слободан Сотиров примљен је на Академију ликовних уметности у Софији, Бугарска, у којој је студирао класично цртање и сликање у класи професора Илије Петрова. Рат је привремено прекинуо његово студирање. Током Другог светског рата од 1944. године као партизан узео је учешће у Народноослободилачкој борби народа Југославије. По завршетку рата наставио је студије у Софији, а једне школске године (у време Резолуције информбироа) студирао је и на Академији ликовних уметности у Београду, у класи професора Косте Хекмана и Ивана Табаковића.

Од почетка каријере бавио се и педагошким радом. Од 1949 до 1952.. предавао је цртање, бугарску и светску књижевност у Мањинској средњој школи (гимназији) и Учитељској школи у Димитровграду. У том периоду се оженио и по први пут засновао породицу.

Након сеобе у Ниш, у звању професора, предавао је декоративне технике и аналитичко цртање у средњој уметничкој школи „Ђорђе Крстић“ у Нишу.

Најдуже је предавао, као професор цртања и професор технологије, на Вишој педагошкој школи у Београду где је био и шеф катедре у неколико наврата.

Имао је преко 50 самосталник и учествовао на преко 100 колективних изложби у Србији и другим бившим југословенским земљама, Бугарској, Италији, Швајцарској, Немачкој, Шведској, Јапану, Америци. Члан је УЛУС-а и добитник "Златне палете" 1964. године. Медаљу "Иван Вазов" за допринос у култури, добија у Софији 1997. године. Поред Србије и Бугарске, живео је дуги низ година и стварао у Италији, Шведској и Швајцарској.

Познанство из младости са др Федором Вујовићем, стоматологом из Швајцарске, Сотирова је годинама одводило у мало швајцарско село, где је више од двадесетак година портретисао житеље.

Поред матерњег бугарског језика, говорио је српски, француски, енглески и немачки језик.

О његовом сликарском опусу написано је пет монографија.

Године 1983. оженио се Драганом Милошевић са којом има две ћерке, Марију и Јорданку. Највећи део живота и стваралаштва Сотиров је провео у Београду.

Умро је у Београду 12. јуна 2015. године, у 89 години живота. Сахрањен је на гробљу у Димитровграду, у коме је провео детињство.

Дело

Већ током студија, сликар Сотиров, показао је изузетан таленат за сликање портрета и од тада до данас насликао је преко две хиљаде портрета. Слика мртве природе у уљу на платну, а у младости је сликао и апстрактне енформел слике у акварелу. Његов ликовни опус карактерише специфичан спој реализма и апсктракције који је сликама дао само њему својствен јединствен, колористички печат.

Слободан Сотиров излагање својих уметничких дела започео је на колективној излошби УЛУС-а у Београду и самосталној изложби у Лесковцу (1947). године. Од те године до данас његова ликовна дела излагана су на преко 100 колективних и преко 50 самосталних изложби у Србији и другим, данас бившим, југословенским земљама, Бугарској, Италији, Швајцарској, Немачкој, Шведској, Јапану, Америци.

У хиперреалистичком сликарству Слободан Сотиров, последњих година уочава се све више прожимање реализма и апстракције, у коме се он одлично сналази вођен Милуновићевим размишљањем...„да не постоји стара ни нова уметност већ само добра и лоша“.

Према мишљењу ликовних критичара Србије Сотиров спада у групу најстаријих представника такозване београдске колористичке школе, јер његове слике, гледано на први поглед, зраче најлепшим спектром боја у безброј варијанти. Док на други поглед, педантно око љубитеља уметности, које слике гледа са дистанце, у његовим делима заправо види; само три звучне боје у три валера, или палету боја која не може да се имитира. Боја је на његовим сликама као „отисак прста“, својстван само Слободану Сотирову, или како то Александар Јовановић Бириљ, у свом критичком осврту на колорит Сотирова запажа;

„ Уђемо ли оком у центар слике, ми у ствари улазимо у беспредметни свет где су разрађени закони хармоније и равнотеже, где Сотиров даје боји симболичке и звучне вредности. ”

И Дејан Ђорић, у предговору каталога за изложбе Слободана Сотирова (2014) „Слике живота и живот слике“ уочава разлике у томнској скали на и то овако описује:

„ Тајна овог мајстора није само у моћи представљања већ и виђења, јер уочава бескрајно фине разлике локалног тона и нијанси. ”

Слободан Сотиров је највише препознатљив као сликар мртве природе и портрета, имајући у виду чињеницу да је до сада створио више од две хиљаде портрета у Србији, Швајцарској, Италији, Немачкој, Шведској и САД. Своје опредељење, да слика портерте, у једном од својих интервјуа Сотиров овако објашњава:

„ Портрет је дисциплина у којој се види колико ко зна. У Софији, кад сам ја студирао пре 60 година, у ходнику Академије су стајали само портрети дела професора који су тада предавали. Ко зна да нацрта добро акт и портрет, тај зна и да слика. Занат се ту огледа. Портрет је на неки начин и данас традиција у земљама које држе до ликовне културе. Сликање портрета је таленат и знање да уочиш шта то у нечијем лику даје карактер тој особи, шта је то баш његово, по чему је тај човек препознатљив. Сваки портрет, осим особе, забележи и делић времена у којој је тај човек живео. Одело, фризура... ”

Награде и признања

• 1964. Србија, „Златна палета“ Удружења Ликовних Уметника Србије.
• 1997. Бугарска, Медаља „Иван Вазов“, за допринос у култури.

Самосталне изложбе

Година	У земљи	Година	У иностранству
2014.	Београд, Галерија Народне банке Србије,
2010.	Инђија, Културни центар,	2010.	Флуели; Швајцарска, Хотел „Kurhaus“,
2009.		2009.	Луцерн, Швајцарска, „Kunst und KulturZentrum Litau“, Luzern
2008.	Београд, Галерија библиотеке града Београда, промоција монографије „Сотиров, модели и пријатељи“ и изложба	2008.
2007.	Сомбор, Културни центар, „Лаза Костић“	2007.
2005.	Београд, Галерија библиотеке града Београда. Димитровград, „Градска галерија“, поводом прославе 10 година рада галерије Београд, Галерија библиотеке града Београда, промоција монографије „Flühli: Sotirov, Porträts (1985-2005)“ Иваново, Србија, Дом културе	2005.	Fiueli, Швајцарска, Хотел „Kurhaus“, промоција монографије „Flühli: Sotirov, Porträts (1985-2005)“
2004.	Београд Галерија шпанског института „Сервантес“, изложба портрета	2004.
2003.	Нови Београд, Културни центар, „Политехничка академија“	2003.
2002.	Смедеревска Паланка, Галерија модерне уметности	2002.	Софија, Бугарска, Народна скупштина Републике Бугарске
2001.	Београд, Југословенска галерија уметничких дела Земун, Галерија „Стара капетанија“, изложба акварела	2001.
1999.	Београд, Југословенска галерија уметничких дела Апатин, Градска галерија	1999.	Будва, Црна Гора, Хотел „Могрен“
1998.	Вршац, „Хемофарм“ Димитровград, Културно информативни центар (КИЦ) „Цариброд“	1998.
1997.	Димитровград, Градска галерија Пирот, Градска галерија	1997.
1996.	Београд, Галерија „Железнички музеј“	1996.
1995.	Београд, Дипломатски клуб Димитровград, Градска галерија Пирот, Галерија „Пирот“ Београд, Галерија „ГСП“	1995.	Софија, Бугарска, Галерија „Средец“ Перник, Бугарска Благоевград, Бугарска
1989.		1989.	Sepmach, (Швајцарска), Галерија „ZYT“
1988..		1988.	Свети Стефан, Будва, Црна Гора, Галерија „Свети Стефан“
1987.	Београд, Прес центар „Танјуг“, Промоција прве монографије и изложба	1987.	Цирих, Швајцарска, Галерија „Haus zum Geiss bock“
1986..		1986.	Цирих, Швајцарска, Галерија „Dien i Partner AG“ Fiueli, Швајцарска
1985.	Београд, Галерија намештаја „Југоекспорт“	1985.
1984.	Београд Велика галерија „Културног центра“	1984.
1983.	Младеновац, „Културни центар“	1983.
1982.	Београд, Ликовна галерија „Културног центра“, изложба портрета Београд Велика галерија „Културног центра“	1982.
1980.	Димитровград, „Дом културе“ Чачак, „Дом културе“	1980.
1973.		1973.	Токио, Јапан, Галерија Токума
1971.		1971.	Милано, Италија, Галерија „Il Giorno“
1969.		1969.	Напуљ, Италија, Галерија „D'Arte di San Carlo“ Еребро, Шведска, Галерија „Engelbrekt“ Фабриано, Италија, Галерија „La Virgola“
1968.	Зрењанин, Мала галерија, уметничка колонија Ечка	1968.	Рим, Италија, Галерија „SM-13 Studio d'Arte Moderna“, акварели
1966.	Београд, „Продајна галерија“, акварели	1966.
1963.	Београд, Галерија „УЛУС“, акварели Зрењанин, Мала галерија	1963.
1961.	Београд, Галерија „УЛУС“, акварели Београд, Галерија „Графички колектив“, акварели	1961.
1958.	Београд, Галерија „УЛУС“	1958.
1957.	Краљево, Пирот, „Дом културе“	1957.
1956.	Београд, Галерија Савеза уметника Србије (Теразије)	1956.	Скопље, БЈР Македонија, Галерија „Сомет и градезните“
1954.	Ниш,	1954.
1950.	Пирот,	1950.
1948.	Димитровград	1948.
1947.	Лесковац	1947.

Монографије о уметнику

• Станислав Живковић, Сликарство Слободана Сотирова, Монографија, Београд, 1987.
• Станислав Живковић, Свет Слободана Сотирова, Монографија, Београд, 2000.
• Срета Бошњак, Од природе до природе слике, Монографија, Београд, 2004.
• Слободан Сотиров, Сотиров, Портрäтс (1985-2005), Полиграф, Београд, 2005.
• Слободан Сотиров, Пријатељи и модели 1946/2007. Полиграф. Београд, 2007.

Извори

• Станислав Живковић Сликарство Слободана Сотирова, Монографија, Београд, 1987.
• Sotirov: prijatelji i modeli 1946/2007. Poligraf. 2007. ISBN 978-86-7648-028-9. 
• Iztochnik : Wikipedia (септембар 2011). Bulgari V Surbiy: Banatski Bulgari, Pomoravski Bulgari, Surbi Ot Bulgarski Proizkhod, Banatska Bulgarska Knizhovna Norma, Anton Lebanov. General Books LLC. ISBN 978-1-233-98254-7. 
• Sotirov, Slobodan (2005). Flühli: Sotirov, Porträts (1985-2005). Polygraf. ISBN 978-86-7648-021-0. 
• Slobodan Sotirov, Sreto Bošnjak, Nikola Kusovac, Stanislav Živković, Zoran Petrović, Miomira Branković, Dragana Sotirov, Milena Heraković, Predrag Simović, Vladimir Valešinski Sotirov: od prirode do prirode slike 2004, Narodna knjiga Beograd.
• Sotirov, Slobodan; Mitrović, Milun; Mala galerija umetničke kolonije Ečka (1968). Slobodan Sotirov: Samostalna izložba akvarela od 4. II-18. II 1968. Zrenjanin. Mala galerija Umetničke kolonije Ečka-Zrenjanin. Savremena galerija Umetničke kolonije. 
• Дејан Ђорић, „Слика живота или живот слике,“ Предговор у каталогу за изложбу Слободана Сотирова, Галерија Народне банке Србије, Београд, 2014.. pp. 2
• Library of Congress (1964). The National union catalogs, 1963-: A cumulative author list representing Library of Congress printed cards and titles reported by other American libraries. Library of Congress. 

Спољашње везе

• Слободан Сотиров, званични сајт уметника.
• Преминуо Слободан Сотиров