Википедија

Четинари

Четинари су група голосеменица која обухвата 631 савремену врсту[1]. Име су добили по игличастим асимилационим органима - четинама, а које карактерише већину врста. Асимилациони органи неких четинара могу да буду кратки, као код тисе (око 1,5 cm) или дугачки и до 20–45 cm, као код дугоигличавог америчког бора (Pinus palustris). Неки четинари (као што су туја и чемпрес) уместо четина имају асимилационе органе у облику љуспи. Четинари расту углавном као шумско дрвеће, мада се неки јављају и у форми ниског растиња (жбуње). Углавном расту на Северној Хемисфери у субарктичкој зони и заузимају огромна пространства Скандинавије, Русије и Канаде — тајге.

Четинари
Временски распон: карбон — данас
четине молике
Цветови четинара: микро (мушке) и макро (женске) стробиле дуглазије.
Научна класификација e
Царство: Plantae
Дивизија: Pinophyta
Класа: Pinopsida
Редови

† Cordaitales
Pinales
† Vojnovskyales
† Voltziales

Највећа четинарска шишарица, шишарица бора (Pinus lambertiana) у поређењу са шишарицом белог бора.

Цвет четинара је увек једнополан: мушки груписан у шишаричасте цвасти (микростробиле), а женски у шишаричасте цвасти (макростробиле) или је појединачни (тиса, тореја, цефалотаксус). У мушким шишаркама образују се поленова зрна. Она су код четинара прилагођена опрашивању помоћу ветра или животиња. У женским шишаркама формирају се семени замеци који су голи, а по оплођењу дају семе у шишарици или појединачно. Појединачно семе најчешће је у меснатом омотачу - арилусу. Четинари могу да буду једнодоми (обе врсте цветова на истој индивидуи) и дводоми (мушки цветови на мушким индивидуама, женски на женским). За оплођење четинара није неопходна вода. Шишарице четинара могу да буду различитог облика (купастог, ваљкастог, лоптастог), димензија (мање од 1 cm (Chamaecyparis pisifera) до 30 - 60 cm (Pinus lambertiana) и конзистенције (одрвењене, кожасте, меснате – бобичасте).

Разноврсност четинара

уреди

У четинаре спадају познате биљке као што су борови, јеле, смрче, кедрови, клеке, чемпреси... Ендемити Балканског полуострва су борови молика и муника, као и врста смрче панчићева оморика.

Ред четинара (Pinales)

уреди

Четинари су група голосеменица, припадају класи четинара и обухватају 631 врсту. На попречном пресеку четинара јасно се разликују дрво и кора. Дрво је испуњено смолом. Листови су мали, игличастог облика и имају посебан назив четине. Цео ред четинара је добио име по четинама.

По грађи се деле на:

  • ниске,
  • средње,
  • високе,
  • полегле и
  • лоптасте.

У ред четинара убраја се највећи број голосеменица: бор, јела, клека, смрча, ариш, панчићева оморика...

Бор

уреди

Бор је голосеменица, припада реду четинара. Распрострањен је у шумским подручјима умереног појаса, углавном на северној полулопти.

Борови у Србији

уреди

У шумама Србије расте пет аутохтоних врсте борова:

 
Бор на Тари

Молика и муника су терцијерни реликти и ендемске врсте Балканског полуострва.

Друге интересантне врсте борова
уреди
 
Шишарке различитих врста борова: алепски бор, планински бор и пињол.

Интересантне су и друге врсте борова, значајне због својих декоративних или употребних особина:

  • Хималајски бор - лат. Pinus wallichiana, врста изузетне лепоте, честа на зеленим површинама,
  • Вајмутов бор, боровац - лат. Pinus strobus, прилагодљива врста, значајна за пошумљавање голети,
  • Пињол, пинија - лат. Pinus pinea, врста која осим изузетне лепоте има и јестиво семе,
  • Алепски бор - лат. Pinus halepensis, приморска врста изузетне лепоте и
  • лат. Pinus longaeva, врста борова која се убраја у најдуговечније живе организме на планети.

Панчићева оморика

уреди

Панчићева оморика (Picea omorika) је ендемит подручја Подриња, западне Србије и источне Босне (околина Вишеграда). Име је добила по српском ботаничару Јосифу Панчићу који ју је открио на планини Тари 1875. године, код села Заовине и Растишта.

 
Панчићеве оморике на Тари

Панчићева оморика је танко, витко, до 50 метара високо четинарско дрво.

Панчићева оморика има сродне врсте у источној Азији и на северу Европе и Азије, из чега следи да је оморика реликт из терцијара. Прародитељи оморике били су некада широко распрострањени у Европи и Азији. Ово су потврдили и фосилни остаци врсте која је веома слична данашњој оморици, те је названа Picea omorikoides. Научни назив оморика потиче од локалног имена за ову четинарску врсту.

Јела

уреди

Јела (лат. Abies, по латинском називу беле јеле.[2]) је род зимзеленог четинарског дрвећа из фамилије борова (Pinaceae). Обухвата 51 врсту[3] распрострањених у планинама северне хемисфере[4] Род јела се дели у 10 секција, од којих су само две присутне у Европи — Abies и Piceaster.

Врсте јела (по секцијама)

уреди
Abies Sect. Abies
уреди
Abies Sect. Amabilis
уреди
Abies Sect. Balsamea
уреди
Abies Sect. Bracteata
уреди
Abies Sect. Grandis
уреди
Abies Sect. Momi
уреди
Abies Sect. Nobilis
уреди
Abies Sect. Oiamel
уреди
Abies Sect. Piceaster
уреди
Abies Sect. Pseudopicea
уреди
 
Четинарска шума на планини Тари

Употреба четинара

уреди

Већина четинара се због свог квалитета користи у индустрији. У грађевинској техници од четинара се највише употребљавају бор, смрча, јела и ариш. Примена ових врста је разноврсна: у мостоградњи, за израду стубова, железничких прагова, у зградарству, столарству, за израду скела, међуспратних и кровних конструкција и бродских подова. Поред индустрије, четинари се користе за украшавање вртова, травњака, дворишта... За живе ограде најчешће се користи туја. Такође, четинари се користе и у прехрамбеној индустрији (чајеви, мед...)[5]

Ред тисе (Taxales)

уреди

Биљке из реда тисе најчешће су дрвенасте или жбунасте. Листови су игличасти, ситни и прости, спирално распоређени. Семени замеци су појединачни, смештени испод листа и обавијени су сочним ткивом. Најпознатији представници реда тисе су европска тиса (Taxus baccata) и клека.

Европска тиса

уреди

Европска тиса (лат. Taxus baccata) је дрвенаста зимзелена врста четинара из реда тиса̂ (Taxales). Распрострањена је у западној, средњој и јужној Европи, северозападној Африци и југозападној Азији до северног Ирана.

 
Стабло тисе
 
Семе тисе

Употреба тисе

уреди

Тисово дрво је тврдо, чврсто и еластично. Тешко се цепа, али се површина веома добро обрађује. Најчешће се користи у уметничком столарству и резбарске радове, за стубове, израду дрвених судова и прибора за јело. Некада се њено дрво употребљавало у бродоградњи и за израду славина на бурадима. Сматра се да су масовна сеча и употреба тисе, као и народна веровања у њену заштитничку моћ, готово допринели њеном истребљењу. Тиса је данас законом заштићена врста.

Народно веровање каже да тиса штити од злих духова, па је у крајевима где је расла, народ њено дрво ушивао у одећу или носио окачену о врат у облику крстића. Од тисиног дрвета правили су се употребни (кашике и штапови), и украсни (огрлице) предмети. Магична моћ тисе објашњавала се са њеном дуговечношћу.[6]

  •  
    Црни бор
  •  
    Бели бор
  •  
    Европска јела
  •  
    Смрча
  •  
    Либански кедар
  •  
    Клека
  •  
    Медитерански чемпрес

Извори

уреди
  1. ^ Годишња чек-листа четинара 2007 Архивирано на сајту Wayback Machine (15. јануар 2009), Catalogue of Life
  2. ^ Weber W.A. Colorado Flora: Western Slope. Niwot, Colorado: University Press.
  3. ^ Earle C.J. Abies Архивирано на сајту Wayback Machine (15. децембар 2010). Verz. 6. августа 2008. Pristupljeno: 17. маја 2009.
  4. ^ Tatić B., Blečić V. 1988. Sistematika i filogenija viših biljaka. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva: Beograd. 1987. ISBN 978-86-17-00545-8. стр. 193.
  5. ^ „Drvo-lepota prirodnog. Zaštita drveta na prirodan način”. Архивирано из оригинала 16. 05. 2017. г. Приступљено 06. 05. 2017. 
  6. ^ „Календар биљака”. Архивирано из оригинала 21. 12. 2013. г. Приступљено 06. 05. 2017. 

Литература

уреди
  • Ранђеловић, В.: Биологија, Београд, 2015.
  • Енциклопедија Британика Ф-Ш, Политика, 2005.

Спољашње везе

уреди
 
Четинари на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Четинари&oldid=27707607”