Википедија

Ђорђе Табаковић

Ђорђе Табаковић (Арад, Угарска, Аустроугарска, 3. мај 1897 — Нови Сад, СФРЈ, 1. септембар 1971) био је српски архитекта и сликар.

Ђорђе Табаковић
Ђорђе Табаковић
Лични подаци
НадимакЂурица
Датум рођења(1897-05-03)3. мај 1897.
Место рођењаАрад, Угарска, Аустроугарска
Датум смрти1. септембар 1971.(1971-09-01) (74 год.)
Место смртиНови Сад, Социјалистичка Федеративна Република Југославија
ЗанимањеАрхитекта
Породица
СупружникДаница
ДецаМаријана
РодитељиМилан Табаковић
Јулка Петровић
Уметнички рад
ПољеАрхитектура
Сликарство

Порекло, одрастање и образовање уреди

 
Отац Милан Табаковић са синовима Ђорђем (лево) и Иваном (десно).

Ђорђе Табаковић потиче из старе угледне српске породице из Арада у данашњој Румунији. Крајем 17. века, Ђорђев чукундеда Ефтимије доселио се из Херцеговине у место Велики Свети Никола (мађ. Nagy Szt. Miklos). Породица је почетни капитал стекла трговином дрвета. Ђорђе је на крштењу добио име Ђура, од миља Ђурица, да би по пресељењу целе породице из Арада у Нови Сад (1928), преузео име "Ђорђе".[1] Његов стриц Александар (1856—1880), био је сликар и архитекта; отац Милан (1860—1946), архитекта и брат Иван (1898—1977), сликар и професор на београдској Уметничкој академији. Сестра Марија (1906—1992) је мајка архитекте Предрага Ристића.

Ђорђе је основну и средњу школу завршио у родном месту. 1915. је отпочео студије на Архитектонском одсеку Техничке велике школе у Будимпешти, одакле је искључен због јавно испољеног националног осећања током Првог светског рата. Током рата је радио као записничар и преводилац у комуникацији са савезничким трупама.[2] Студије је привео крају у Београду, где је на Архитектонском одсеку Техничког факултета дипломирао 6. марта 1922. године.[3]

Каријера архитекте уреди

Током студија, Ђорђе Табаковић је повремено радио за београдску грађевинску фирму „Пионир“. Усавршавао се у Паризу (1923) у атељеу архитеката Едуарда Андреа и Жака Мишела.[3] По повратку у Арад, наставио је праксу у очевом атељеу. Након што се 1928. године цела породица Табаковић из Румуније преселила у Нови Сад, Ђорђе је започео самосталан рад у својству овлашћеног инжењера архитектуре. Тако је са оцем подигао кућу у Новом Саду (у данашњој улици Мике Антића бр. 5), у којој је живео до смрти и у којој је имао атеље. Од 1928. до 1941. радио је као архитект и у том периоду је пројектовао у Сремским Карловцима патријаршијску библиотеку (1938) и богословију. Израдио је олтаре у црквама у Руском селу, Мошорину, Стајићеву, Војводи Степи, Крстуру, Хоргошу и Новим Козарцима.[4][5] Међу пројектима које је Табаковић радио за Српску православну цркву су манастир Свете Меланије Римљанке и Парохијски дом (1938) у Светосавској улици у Зрењанину.[6]

За време Другог светског рата предавао је архитектуру у Средњој техничкој школи у Новом Саду. Од 1. IV 1945. до 31. VIII 1953. радио је као професор и шеф Архитектонског одсека новосадске Грађевинске школе, а затим је предавао историју уметности и примењену уметност на Одсеку за ликовну уметност Више педагошке школе. Његови цртежи-акварели старог Новог Сада, објављени у виду мапе и награђени Октобарском наградом града Новог Сада (1967), одликују се сликарским сензибилитетом и разликују се од архитектонских цртежа. Све што је радио носи печат његове изузетне личности, врло осетљиве, естетски префињене, са смислом за својеврсни хумор. Савез архитеката Југославије прогласио га је 1968. за заслужног члана. [4][5]

Осим архитектуром бавио се опремом књига, сценографијом и уређењем ентеријера. Опремио је књиге за Српско народно позориште, где је још сценографски опремио представе: Хвалисави војник, Вертер, Покојник, Јунаци Павлове улице, Манон, Леда, На западним котама и Насловна страна.[4][5] Израдио је ентеријер Позоришта у Зрењанину (1957) и Поште у Новом Саду (1963).[3]

Током студија у Будимпешти, Табаковић је склопио пријатељство са Данилом Каћанским који га је увео у ред Ротари клуба у Новом Саду. У међуратном периоду, Табаковић је постао члан новосадске масонске ложе "Митрополит Стратимировић".[1] Табаковић је адаптирао просторије на првом спрату велелепног здања у Милетићевој улици број 10 у Новом Саду, за потребе Слободних зидара чији је био члан.[7]

Архитектонски пројекти Ђорђа Табаковића уреди

У Новом Саду: уреди

  • Хотел "Парк"
  • Зграда Црвеног крста (1930)
  • Кућа породице Вермеш у Футошкој улици
  • Дом Новосадске трговачке омладине (1931)
  • Клајнова палата
  • Зграда др Јовановића у улици И. Огњановића (1932)
  • Зграда дневног листа "Југословенски дневник" у улици Ј. Ђорђевића
  • Зграда друштва "Кора хлеба" у улици С. Маринковић (1933)
  • Танурџићева палата (1934)
  • Кућа Деђанских у Радничкој улици (1934)
  • Соколски дом, данашње Позориште младих (1935)
  • Дечије склониште у Пионирској улици (1936)
  • Стамбена зграда Трговачке обртне банке у близини Радничког дома (1938)
  • Хотел "Рекс" као доградња Танурџићеве палате (1939)
  • Шегртски дом (1940)

У Зрењанину: уреди

  • Вила Еугена Калаија у улици Зорана Каменковића (1934)
  • Дечији дом у улици Мирослава Тирше (1935)
  • Берза рада у улици Бригадира Ристића (1939)
  • Управна зграда Бегејске водне заједнице, данас Водопривредно предузеће „Средњи Банат” (1954)
  • Вила браће Драган у улици Емила Гаврила

У Суботици: уреди

  • Берза рада (1935)

У Србобрану: уреди

  • Задружни дом[8]

У Кикинди: уреди

  • Ђачки и Соколски дом

Слике Табаковићевих пројеката уреди

Смрт и постхумне почасти уреди

Ђорђе Табаковић је умро 1971. године у Новом Саду. Урна са његовим пепелом је положена у розалијум на београдском Новом гробљу.[3]

Друштво архитеката Новог Сада установило је 1994. награду под његовим именом. [4][5]

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ а б „Rotary Klub Novi Sad”. Rotary Klub Novi Sad (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 08. 02. 2023. г. Приступљено 2023-01-18. 
  2. ^ Graditelj Novog Sada: Đorđe Tabaković - 01.12.2021. (на језику: rs), Приступљено 2023-01-18 
  3. ^ а б в г „Đorđe Tabaković”. Graditelji Novog Sada (на језику: српски). 2013-02-13. Приступљено 2023-01-18. 
  4. ^ а б в г Радовановић, О. (1982—1987). Архитекта Ђорђе Табаковић. Нови Сад: Данс. стр. бр. 2—8. 
  5. ^ а б в г Митровић, Владимир (2005). Архитекта Ђорђе Табаковић. Нови Сад: Покрајински завод за заштиту споменика културе Петроварадин. 
  6. ^ „Архитекта Ђорђе Табаковић оставио траг и ван Новог Сада”. Дневник (на језику: српски). Приступљено 2023-01-18. 
  7. ^ „Ko su novosadski masoni: Uticajni i bogati vladari iz senke”. Vesti.rs. Приступљено 2023-01-18. 
  8. ^ „U toku rekonstrukcija i dogradnja Doma kulture u Srbobranu”. TV Bačka (на језику: српски). Приступљено 2023-01-18. 

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ђорђе_Табаковић&oldid=26794280”