Отворите главни мени

Јевреји у Републици Српској су грађани јеврејског поријекла, који живе и раде на територији Републике Српске. Јевреји су једна од седамнаест службених националних мањина у Републици Српској, а њихове интересе заступају представници и делегати у Савјету националних мањина, и Савезу националних мањина.

Јевреји у Републици Српској
Укупна популација
59 (2013)
Региони са значајном популацијом
Бања Лука20(2013)
Теслић11(2013)
Језици
Српски језик
Хебрејски језик (-)[a]
Религија
Јудаизам

Садржај

ИсторијатУреди

 
Јеврејско гробље у Рогатици

Присуство Јевреја на Балкану према историјским показатељима датира још од 6. вијека прије нове ере, када су Феничани продавали Јевреје по јонским острвима као робље. Нихово присуство на Балкану је далеко веће након грчко-римских освајања Свете земље, када су Јевреји за релативно кратко вријеме практично протјерани из Палестине. Први европски Јевреји су били они који су насељавали подручја Грчке и Македоније, одакле су се проширили и на остатак Балканског полуострва. О присуству и распрострањености Јевреја на тлу јужнославенских земаља из периода касне антике те 2. и 4. вијека свједоче бројна археолошка налазишта из разних крајева, попут оних из Сарајева, на чијим је надгробним плочама уклесано латинским писмом: „Јехова адонај” (хебр. у име Бога), што индиректно говори у прилог историјским чињеницама да су Јевреји на подручја сјеверног и средњег Балкана дошли из правца запада пратећи римске легије, а из правца истока за вријеме Порте.[1]

Јевреји у Бања ЛуциУреди

Протјеривање ашкенаских Јевреја из средње и источне Европе, егзодус сефарда са Пиринејског полуострва због наводног неприхватања хришћанства и појава Отоманске империје на Балкану кључни су историјски моменти за прекретницу у развоју јеврејства и јудаизма на Балканском полуотоку. Благонаклоност турских султана према Јеврејима постојала је много прије ступања турских трупа на европско тло, због њихове наобразбе и познавања заната и трговине. Прводошли Јевреји Бање Луке дочекани су од стране муслиманског живља са дозом неповјерења, па се у почетку нису могли населити у самој бањалучкој чаршији, него су на кратко вријеме принуђени да станују у хановима, Шибића хан. Живјели су повучено и издвојено, у мањим групама, упућени једни на друге због међусобне комуникације на матерњем јеврејско-шпанском језику (јудео-еспањол), са обиљем израза из турског и италијанског језика, којим су допуњавали поједине празнине у јеврејском, који је и као такав и даље био у свему доминантан.[2] Кључни фактор доласка сефардских Јевреја у Босанску Крајину, тачније у Бању Луку, представља успостављање живе трговине у Сплиту и око њега и даље према унутрашњости, што индиректно упућује на могућност спорадичног а касније и групног доласка Јевреја трговаца у Босанску Крајину, за вријеме краља Стефана Твртка I из правца млетачке Венеције, а из правца Шпаније након егзодуса, с тим што се у оба случаја њихов долазак одвија преко Анконе и Венеције с једне, те Дубровника, Сплита, а касније и Шибеника и Задра с друге стране.[3]

О јачини и сложености трговачких веза Босне тога времена говори један списак грађана рударског мјеста Сребренице, из Архива града Дубровника из 15. вијека, који, уз спомињање извјесног Јеврејина Рајка де Исака, упућује на то да су Јевреји већ тада били распрострањени у Босни као представници великих дубровачких трговачких кућа у готово свим већим рударским мјестима Босанског санџака. Аналогно овоме је откриће јеврејског надгробног споменика из 17. вијека у близини Бањалучког санџака, тачније у Дервентском округу и стећка из Великог Прњавора, који упућује на то да се ради о млетачком Јеврејину трговцу. Све су ове тврдње о присуству једног броја Јевреја трговаца у и око Бање Луке крајем 16. вијека засноване на многим чињеницама које налазе своје индикативно упориште у историјским архивама градова Дубровника и Сплита.[4] Користећи архивску грађу града Дубровника за приказ привредних прилика у Бањој Луци током 16. вијека, Богумил Храбак је написао: „Појединачно било је у Бањој Луци од 80-тих година 16. вијека стално насељених Јевреја трговаца, а вјероватно и љекара. Ипак Јевреји нису толико карактеристични за бањалучку чаршију колико за сарајевску“. Богумил Храбак надаље спомиње имена двојице јеврејских трговаца из Бање Луке, неког Јусуфа (највероватније Јозефа) и Баруха. Храбак наводи да су неки Јевреји крајем 16. вијека дошли у Бању Луку из Сплита и да је један Јеврејин љекар у поменутом периоду упућен из Дубровника и да је у граду на Врбасу окончао свој живот. И. Педерин у једном свом раду наводи да је „генерални провидур Далмације Францесцо Зен 1633. године послао свог поклисара Јозефа Пенсу босанском паши у Бању Луку ради успоставе ширих трговачких веза са сплитском луком и лазаретом и евентуалним отварањем намјенског представништва у Бањој Луци.[5] Сви ови наводи из докумената архива у Бањој Луци, Сплиту и Дубровнику пружају јако добар увид у организацију транзитне трговине и сложене трговачке мреже распрострањене дуж путева и раскрсница између Солуна, Цариграда, Сарајева, Бање Луке, Сплита и Венеције и градова сјеверне Европе. Интересантно је у вези с тим напоменути да код многих историчара постоје подијељена мишљења о доласку, боравку и правцу кретања сефардских Јевреја на територији данашње Републике Српске након егзодуса са Пиринејског полуострва. Чини нам се да, што се тиче доласка Јевреја у Бању Луку, обе теорије могу бити прихваћене, с тим што је долазак Јевреја у Бању Луку у мањем броју на прелазу 16. у 17. вијек везан за развој трговине преко Сплита и Дубровника, а већи број је везан за слабљење лучке трговине због пада Венеције 1797. године, што почетком 19. вијека доводи до већег исељавања Јевреја из далматинских градова према територији данашње Републике Српске.[1] Масовнији долазак сефардских Јевреја у Бању Луку почетком 19. вијека из правца Сарајева, Скопља и Битоља је везан за постеманципациони период Јевреја на овим просторима након доношења фермана султана Абдул Меџида 1840. године, којим су призната грађанска права и Јеврејима и хришћанима, уз могућност подизања вјерских објеката, синагога и цркава, те отварање основних и средњих школа на постојећим језицима.[6]

Масовнији долазак ашкенаских Јевреја у Бању Луку је везан за све драконске законе цара Јосифа другог уз ограничење насељавања и боравка Јевреја на земљи под влашћу Аустро-Угарске и анексију Босне и Херцеговине у другој половини 19. вијек. Писаних трагова о присуству и одређеном мјесту стално насељених Јевреја у Бањој Луци у 17. вијеку нема, али се на основу каснијих локација изграђених јеврејских кућа може претпоставити да је била у непосредној близини Говедарнице и Безистана. Јевреји се првобитно јављају међу трговцима, а тек послије, стицањем потребних услова, доводе и остали дио породице. За вријеме османлија на територији данашње Републике Српске су се по брзом развоју и већој концентрацији Јевреја истицала само два мјеста: Бања Лука и Бијељина. Слиједећи новотрасиране привредне путеве, Јевреји из већих мјеста прелазе у мања провинцијска мјеста, те из Бање Луке прелазе у Приједор и Нови Град.[7]

У Бања Луци се повећава број Јевреја половином 19. вијека. Потврду за ово налазимо у свједочанствима које је оставио професор Стојан Бјелић, у којима тврди да је Саламон Хаима Пољокан, стигавши 1860. године у Бању Луку, ту затекао тројицу истовјераца, старосједилаца, некога Баруха, Исака Папу званог Папић и Менту Левија, благајника у Јеврејској општини сефардског обреда, која је основана 1848. године. Оснивачи нешто бројније Јеврејске општине сефардског обреда у Бањој Луци били споменута четворица Јевреја: Барух, Исак Папо, Менто Леви и Саламон Пољокан, трговац. До времена аустроугарске окупације 1878. године у Бањој Луци је, уз домицилно становништво, живјела искључиво етничка скупина Јевреја сефарда, поријеклом из Шпаније и Португала. Јевреји који су се настанили у овим крајевима основали су Јеврејску општину у Добоју још 1871. Године и од тада дјелује и ради до данашњих дана. Током Другог свјетског рата, у вријеме нацистичке окупације, скоро цјелокупно јеврејско становништво Добоја одведено је у логоре из којих се никада нису вратили.[8]

Јевреји у ДобојуУреди

Јевреји који су се настанили у овим крајевима основали су Јеврејску општину у Добоју још 1871. године и од тада дјелује и ради до данашњих дана. Током Другог свјетског рата, у вријеме нацистичке окупације, скоро цјелокупно јеврејско становништво Добоја одведено је у логоре из којих се никада нису вратили.

Кроз историјски развој Добоја Јевреји су оставили неизбрисив печат живота и рада. Дали су немјерљив допринос у развоју привреде, културе, здравства, трговине и занатске дјелатности. Први добојски љекар био је Јевреј Симон Леви, доктор Рихард Скутески основао је прво пјевачко друштво у Добоју 1927. године, а његова супруга била је прва добојска медицинска сестра. Први ветеринар који се помиње у историји Добоја био је Леополд Калц 1920. године, док су браћа Песах први добојски трговци који су отворили робну кућу. Јевреји су били власници и прве добојске банке и штампарије, коју је водио Мориц Тринки, а први адвокат у граду био је Емил Рубинштајн.[9]

Јевреји у БијељиниУреди

Стотину година били су дио бијељинске општине. Током Другог свјетског рата, од 350 бијељинских Јевреја, 318 је убијено. Од тада, у овом граду нема јеврејских породица. Остале су грађевине, дио гробља и сјећање. Најранији трагови о насељавању Јевреја у Бијељину потичу из половине 19. вијека. Јевреји Сефарди (Сефард је јеврејски назив за Иберијско полуострво) у Бијељину су се почели досељавати 1851. из Сарајева, Скопља и Солуна. Јевреји су се у Бијељини најчешће бавили трговином, али и другим нарочито занатским занимањима као и чиновничким професијама.

У најбољем сјећању становника Бијељине и Семберије остао је др Јакоб Кохут, по занимању љекар који је рођен у јеврејској трговачкој породици у Бечу 1836. године. Био је први и једини љекар у бијељинској болници основаној 1880. године. Међу Јеврејима је, наравно, било, поред већ поменутог, и других личности које су на неки начин утицали на друштвено-политичку и духовну атмосферу града Бијељине. Куриозитет је да и нека велика имена из свијета умјетности, наши савременици, воде поријекло управо из Бијељине. Како се наводи, дјед једне од најпознатих глумица, Мире Фурлан, био је угледни бијељински трговац.

 
Спомен-плоча на мјесту некадашње синагоге

О животу Јевреја у Бијељини остале су да свједоче бројне грађевине. На мјесту некадашње синагоге данас се налази спомен плоча која представља важно спомен обиљежје овога народа на овим поручју. Један од подсјетника на боравак Јевреја у Бијељини је и јеврејско гробље које се налази у Сремској улици, а посљедњи пут је уређено 2005. године.

Да се ради на очувању сјећања на овај народ добар примјер је и изложба која је организована поводом Дана града Бијељине, 24. септембра и међународног обиљежавања Дана европске баштине у оквиру програма Савјета Европе. Поред тога у Бијељини је боравило око 30 младих људи из Београда, Зрењанина, Новог Сада, Загреба, Скопља, Бања Луке, Сарајева и Добоја као знак подршке одржавању сјећања на Јевреје са овог подручја.[10][11]

РелигијаУреди

Јевреји у Републици Српској, као и већина њихових сународника, у матичној земљи, као и широм свијета су припадници јеврејске религије Јудаизма. У Републици Српској, данас постоје двије јеврејске општине, са по једним вјерским објектом, то јесте синагогом. Синагога "Илона Вајс" се налази у Бања Луци у склопу Јеврејског културног центра, у јеврејској општини Бања Лука, која је формирана 1848., а синагога "Бејт Шалом" се налази у Добоју у склопу јеврејске општине Добој формиране 1871. године.[12] Данас је Јеврејска општина у Добоју малобројна заједница у односу на друге конфесије, а поред Добоја, дио грађана јеврејске припадности живи у Теслићу, Шамцу и Дервенти. Синагога “Илона Вајс” је добила назив по мајци предсједника центра Арие Ливне која је од стране нациста спаљена у логору Аушвиц. Први је вјерски објекат, изградјен након седам деценија, у ком Јевреји могу да се посвете молитви, проучавању светих списа, а отворен је и за посјетиоце. Прије Другог свјетског рата на територији града Бања Лука су постојале четири синагоге, три сефардске и једна ашкенаска. Последња је уништена 1944. године.[13]

Други објекат се нализи у Добоју и носи назив Бејт Шалом или како је још називају „Кућа мира”. Први јеврејски дом са синагогом у Добоју подигнут је 1874. године, а уништен је 1942. године, током Другог свјетског рата. Пронађена су једино улазна врата која данас стоје као симбол сјећања у дворишту новоизграђене добојске синагоге. Данашња добојска синагога освештана је у новембру 2003. године, након реконструкције породичне куће Александра Врховског и Ота Каламара изграђене 1922. године. Поред синагоге, у објекту дјелује Јеврејски културни центар и Јеврејска општина у Добоју. Ова светиња је подигнута уз помоћ добрих људи, а посебно Слободана Павловића и његове супруге Мире.[14]

Јеврејски културни дом са синагогом у Бања ЛуциУреди

Градња овог Храма се приступило 26. октобра 1936. године на истом мјесту гдје се налазио и стари Храм на раскршћу улица Јукићеве и Принца Павла, која се сада у спомен Храма зове Јеврејска улица. Након два мјесеца исте године освештани су темељи синагоге и Јеврејског културног дома у Бања Луци који се налазио под кровом. Зграду је освештао је врховни надрабин Краљевине СХС Исак Алкалај у пратњи бањалучких рабина С. Кона и М. Атијаса. Јеврејски културни и дом са сефардском синагогом, је био јединствено архитектонско ријешење које је завршен 1937. године. Састојао се од низа елемената који су чининили једну цјелину и у потпуности задовољавале све вјерске и културне потребе Јеврејског народа у Бања Луци, чији број од 600 припадника у односу на цијелокупно градско језгро града пред сами рат био импозантан. Јеврејски културни дом са синагогом се састојао од хедера (јеврејске основне школе) читаонице са библиотеком вјећнице, свечане дворане, пријемног салона, више општинских канцеларија и станаза рабина.

Јеврејски храмови на територији Републике СрпскеУреди

УдружењаУреди

У Републици Српској, постоји само једно удружење, које окупља припаднике јеврејског народа, као и поштоваоце јеврејске, историје и културе, а његов назив је Удружење Јевреја Бања Лука. Удружење је основано 2002. године у жељи да се припадници јеврејске општине Бања Лука у основи прилагоде новонасталом актуалном тренутку транзицијске преобразбе друштва које је је на сцени након распада Југославије.[15]

Прве Јеврејске општинеУреди

Прва јеврејска општина на данашњим просторима Републике Српске је настала још прје два вијека, 1848. године у Бања Луци. Из историјских чињеница и доказа, прво спомињање Јевреја у Бањој Луци датира из краја 16. вијека, док њихова бројност значајно расте половином 19. вијека након доношења царског декрета Абдул Међида, 1840. године, којим се Јеврејима даје пуна аутономија и признају грађанска права. Одабиром Моше Перере за главног хамамбашу (надрабина) Јевреји добијају пуну вјерску слободу, као и права на изградња синагога и вјерских школа. Не дуго послије 1848. године су се стекли услови за формирање прве Јеврејске вјероисповједне општине у Бањој Луци, а 1870. године и до изградње прве синагоге сефардског обреда на лијевој обали ријеке Црквене (локација данашње тржнице) са мелдаром (основном јеврејском школом) кога су похађала 23 дјечака.

Јеврејска друштваУреди

На подручју Бање Луке као и цијеле Босне и Херцеговине је дјеловало најстарије јеврејско-хуманитарно друштво „Ла Беневоленција” основано 1892. године и која је носила примат за питања социјалне скрби, првенствено на пољу школовања и образовања младих и перспективних генерација.

Међу најстаријинм и најтрајнијим жидовским удружењима у Бања Луци је било „Кадимах” (хеб. Напријед) које се бринуло о одржању грађанске равноправности Јевреја по питању социјалне правде, демократије и заштите. Поред ова два удружења дјеловала су и удружења „Јеврејског госпојинског друштва”, „Беруриа”, као и три омладинска друштва „Езра”, „Дебора” и „Б’не Цион”. Такође је и постојало јеврејско гласило у БиХ „Јеврејски живот”, а касније „Јеврејски глас”, те омладинска спортска друштва „Макаби” (хеб-чекић). Све је то постојало захваљујући упорном раду и залагању јеврејске омладине и студентске интелегенције.[16]

РаспрострањеностУреди

По попису становништва 2013. у Босни и Херцеговини, а према подацима које је издао Републички завод за статистику, и који су једини валидни за Републику Српску, у Републици Српској је живјело 59 Јевреја.[17] Јевреји настањују сљедеће општине и градове:

Јевреји, по општинама и градовима, према попису становништва 2013. у Републици Српској
јединица локалне самоуправе укупно
укупно 59
Бања Лука 20
Бијељина 3
Вишеград 1
Дервента 1
Градишка 1
Добој 6
Источна Илиџа 2
Лакташи 2
Нови Град 3
Пале 5
Приједор 1
Сребреница 1
Теслић 11
Фоча 1
Челинац 1
Шамац 1

Значајне личностиУреди

Види јошУреди

НапоменеУреди

  1. ^ Број становника Републике Српске којима је Хебрејски језик, матерњи језик.

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 Данон 2010, стр. 15.
  2. ^ Јеврејски алманах 2000, стр. 10-15.
  3. ^ Данон 2010, стр. 18.
  4. ^ Данон 2010, стр. 20.
  5. ^ Јеврејски алманах 2000, стр. 15-20.
  6. ^ Историјски зборник 1980, стр. -.
  7. ^ Данон 2010, стр. 20-22.
  8. ^ Данон 2010, стр. 23.
  9. ^ „Јевреји у Добоју”. Јеврејска општина у Добоју. Приступљено 27. 8. 2017. 
  10. ^ „Бијељински Јевреји”. infoBijeljina. Архивирано из оригинала на датум 27. 08. 2017. Приступљено 27. 8. 2017. 
  11. ^ „Јевреји Бијељини - фрагменти прошлости”. Sinagoga, Jevrejska opština u Dobboju. Приступљено 27. 8. 2017. 
  12. ^ http://www.snm.rs.ba/index.php?idsek=315
  13. ^ „Sinagoga “Ilona Vajs. Jevrejski kulturni centar " Arie Livne". Приступљено 27. 8. 2017. 
  14. ^ „Sinagoga”. Sinagoga, Jevrejska opština u Dobboju. Приступљено 27. 8. 2017. 
  15. ^ http://www.snm.rs.ba/393/snm/Udru%C5%BEenje/Jevreja/Banja/Luka
  16. ^ „Jevrejska opština”. Jevrejska opština Banjaluka. Архивирано из оригинала на датум 29. 05. 2017. Приступљено 27. 8. 2017. 
  17. ^ „Резултати Пописа 2013, Етничка/национална припадност, вјероисповијест, матерњи језик”. Републички завод за статистику. Приступљено 22. 3. 2017. 

ЛитератураУреди

  • Данон, Јаков (2010). „Мемоари на холокауст Јевреја Крајине”. 
  • Елазар, Самјуел (2000). „Прилози историји Јевреја у БиХ”. Јеврејски алманах. 1971-96. 
  • Храбак ,Богумил (1980). „Општи урбани развитак Бања Луке до рата 1683-1699”. Историјски зборник. 1. 

Спољашње везеУреди