Јелисавета Немањић

Јелисавета Немањић (Рашка, 12701331) је била српска принцеза из породице Немањића.

Јелисавета Немањић
Приказ на фресци у Лози Немањића у Дечанима.
Лични подаци
Пуно имеЈелисавета Немањић Котроманић
Датум рођењаоко 1268.[1]
Место рођењаРашка, Краљевина Србија
Датум смрти1331.
Породица
СупружникСтефан I Котроманић
ПотомствоСтефан II Котроманић, Владислав Котроманић
РодитељиСтефан Драгутин
Каталина Арпад
ДинастијаНемањићи
Баница Босне
Период1284-1314
Претходникнепознато
НаследникЈелисавета Пјаст Котроманић

Јелисавета је била ћерка српског краља Драгутина и Каталине, ћерке угарског краља Стефана V. У јесен 1284. године удала се за босанског бана Стефана I Котроманића. Мајка је Стефана II Котроманића, једног од најмоћнијих владара Босне у средњем веку.

Биографија уреди

Година рођења уреди

О Јелисаветином животу се готово ништа не зна. Није позната година рођења Драгутинове ћерке. У науци се склапање брака Драгутина и Каталине доводи у везу са Српско-угарским ратом из 1268. године. Драгутинов отац Урош је те године напао Мачванску бановину којом је владао Бела Ростиславић. Детаљи рата познати су само на основу угарских повеља, док у српским изворима нема трагова о било каквом сукобу између Угарске и Србије овога времена. Угарски краљ Бела IV послао је своме унуку Белу војску. У одлучној бици Урош је поражен и заробљен, након чега је утаначен мир. Једна од одредби мировног споразума можда је била и склапање брака између Белине унуке Каталине и Урошевог старијег сина Стефана. Урош се тако одрекао политике приближавања Византији, односно цару Михаилу Палеологу, коју је покушао спровести путем женидбе свог млађег сина Милутина за Михаилову ћерку Ану. У Србију се уводи и титула "младог краља"[2][3]. Уколико се прихвати претпоставка да је брак Драгутина и Каталине закључен 1268. године, Јелисавета је морала бити рођена након те године. Име је добила по својој баби, Каталининој мајци Јелисавети Куманки, супрузи угарског краља Стефана[1].

Породица уреди

Драгутин је 1284. године од Јелисавете Куманке добио на управу Мачванску бановину, као и Усору и Соли, те је тако постао један од босанских господара. Архиепископ Данило у Драгутиновом житију (Животи краљева и архиепископа српских) сведочи о закључењу брака између Драгутинове ћерке Јелисавете и босанског бана Стефана I, сина тада владајућег бана Пријезде и Јелисавете Славонске. Брак је закључен после 1284. године, из жеље обе стране да учврсте међусобне односе. Дубровчани су поводом свадбе послали поклоне краљу Драгутину[1]. Јелисавета је имала још двојицу браће и три сестре. Владислав II је 1316. године наследио оца на челу Сремске земље, те је након петогодишњег тамновања, поново овладао Драгутиновим територијама 1321. године. Владао је до 1324. године, када га је збацио Стефан Дечански[4]. Урошиц Немањић помиње се као очев кандидат за српски престо у грађанском рату (1299/1301-1311/1312)[5]. Урса или Урсула Немањић била је удата за Павла I Шубића, преко које је овај био повезан са Анжујцима[6]. Постојање још две Драгутинове ћерке, Катарине и Магдалене, доказао је Михаило Динић[7].

Живот уреди

О Јелисаветином животу није сачувано много података, као, уосталом, ни о босанској историји тог времена. Јелисаветин муж умро је пре 1314. године. Младен II Шубић, који је имао реалну власт у својим рукама, узео је 1319. године у заштиту Јелисаветиног сина Стјепана II. О самој Јелисавети не постоје савремени подаци. О њеној судбини сазнајемо из познијих дубровачких извора. Опозиција бановој удовици и наследницима била је тих година велика. Они су протерани из Босне, те принуђени да пронађу уточиште у Дубровнику. Непознато је ко је навео босанске великаше да устану против Јелисавете. У Дубровнику се задржала неколико година.[8]

Податке о Јелисаветином боравку у Дубровнику дају дубровачки писци Мавро Орбин и Јаков Лукаревић. Јаков Лукаревић сведочи да су Дубровчани приредили велелепни дочек баници, те да је Стефан живећи у Дубровнику научио да пише латинским језиком.[9] Мавро Орбин догађаје смешта у 1310. годину и пише да су, након смрти босанског "краља" Стјепана, његова деца отерана из Босне, а да је најстарији под именом Стјепан са мајком Јелисаветом пронашао уточиште у Дубровнику. Тамо је одгојен и подучаван латинском и грчком језику, да би се касније уз спомоћ Дубровчана вратио у Босну и продао им 1333. године Стон.[10]

На другом месту Орбин даје још више података. Бан Стјепан I је имао тројицу синова: Стјепана, Нинослава и Владислава. Када је након смрти оца, Стјепан II желео преузети краљевство, против њега устадоше сви босански великаши и одбише га признати владарем. Сачекавши боље време, Стјепан се са мајком склонио у Дубровник, где су се сви надметали ко ће им помоћи у невољи. Нинослав и Владислав одоше у Хрватску. Свим снагама Дубровчани помогаше Стјепану да успостави власт у Босни.[11]

Јелисавета се заједно са сином вратила у Босну, пре 1319. године. О њеном животу у време синовљеве владавине нема пуно података. Заједно са сином издала је повељу кнезу Вукцу Хрватинићу, чија датација није сигурна. Повеља је издата у месту Рибичи, на реци Сани, недалеко од Кључа, између 1326. и 1329. године. Јелисавета је била главни ауктор повеље.[12]

Јелисавета је умрла 1331. године.[13][14]

Деца уреди

Јелисавета и Стефан I су имали седморо деце:[15]

Породично стабло уреди

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Стефан Немања
 
 
 
 
 
 
 
8. Стефан Првовенчани
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Анастасија Немањић
 
 
 
 
 
 
 
4. Стефан Урош I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Рајнеро Дандоло
 
 
 
 
 
 
 
9. Ана Дандоло
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Стефан Драгутин
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
10. Јован Анђел од Срема
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Јелена Анжујска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
11. Матилда од Куртнеа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Јелисавета Немањић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Андрија II Арпадовић
 
 
 
 
 
 
 
12. Бела IV
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Гертруда Меранска
 
 
 
 
 
 
 
6. Стефан V Угарски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Теодор I Ласкарис
 
 
 
 
 
 
 
13. Марија Ласкарис
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Ана Анђелина
 
 
 
 
 
 
 
3. Каталина Арпад
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
14. Шејхан или Котан?
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Јелисавета Куманка
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Референце уреди

  1. ^ а б в Пурковић 1996, стр. 42
  2. ^ Ивковић 1957, стр. 59–62
  3. ^ Динић 1948, стр. 30–36
  4. ^ Јечменица 2018, стр. 95–115
  5. ^ Јечменица 2018, стр. 115–122
  6. ^ Динић 1964, стр. 240
  7. ^ Динић 1964, стр. 239–242
  8. ^ Ћирковић 1964, 80
  9. ^ Lukarević 1790, 46
  10. ^ Orbin 1999, 258
  11. ^ Orbin 1999, 351
  12. ^ Јечменица 2009, 11-25
  13. ^ Благојевић, Петковић 1989, 227
  14. ^ Јечменица 2009, 11, 16
  15. ^ „Stjepan I Kotromanic Ban Of Bosnia / Princess Jelisaveta Nemanjic Of Serbia”. www.e-familytree.net. Архивирано из оригинала 05. 03. 2016. г. 

Извори уреди

  • Jakov Lukarević, Copioso ristretto degli annali di Ragusa, Ragusa 1790.
  • Mavro Orbini, Kraljevstvo Slovena, Zagreb 1990.

Литература уреди

  • Благојевић, Милош, Петковић, Сретен. (1989) Србиjа у доба Немањића од кнеживине до царства : 1168-1371. Београд: ТРЗ Вајат.
  • Јечменица, Дејан, Немањићи другог реда, Филозофски факултет Београд, 2018.
  • Динић, Михаило, О угарском ропству краља Уроша, Историјски часопис 1-2 (1948), 30-36
  • Динић, Михаило, Из наше раније прошлости, Београд, Рад (1964) 239-247
  • Ивковић, Милка, Установа "младог краља" у средњовековној Србији, Орган Историјског друштва СРС, 3-4 (1957), 59-80.
  • Јечменица, Дејан (2009): "Повеља банице Јелисавете и бана Стефана II кнезу Вукцу Хрватинићу", Грађа о прошлости Босне 2, АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЈЕТНОСТИ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, 11-25.
  • Пурковић, Миодраг, Принцезе из куће Немањића, Пешић и синови, Београд (1996)
  • Мргић, Јелена (2002). Доњи Краји: Крајина средњовековне Босне. Београд: Филозофски факултет. 
  • Мргић, Јелена (2008). Северна Босна: 13-16. век. Београд: Историјски институт. 
  • Ћирковић, Сима (1964). Историја средњовековне босанске државе. Београд: Српска књижевна задруга. 
  • Ћоровић, Владимир (1940). Хисторија Босне. Београд: Српска краљевска академија.