Јован Драгутиновић

Јован Драгутиновић ( Засада, 29. јул 1912Пљевља, 1941) био је српски научник, доктор правних наука бечког универзитета , аутор првог уџбеника дипломатско историјског смјера за студенте Правног факултета Универзитета у Београду, дипломата Министарства иностраних послова Краљевине Југославије и зачетник народног отпора у предвечерје Другог свјетског рата.[1]

Јован Драгутиновић
Jovan Dragutinović.jpeg
Јован Драгутиновић
Биографија
Пуно имеЈован Драгутиновић
Датум рођења(1912-07-29)29. јул 1912.
Место рођењаЗасада
Краљевина Црна Гора
Датум смртиавгуст 1941.(1941-08-00) (29 год.)
Место смртиПљевља
НД Црна Гора

БиографијаУреди

Јован Драгутиновић рођен је 29. јула 1912. у Засади, у Општини бобовској, Среза пљеваљског, од оца Ђурице и мајке Стане, рођене Дујовић.

ШколовањеУреди

Основну школу са одличним успјехом завршио је у Засади, Гимназију у Пљевљима као најбољи ђак генерације 1931 - 1932. г. Као гимназијалац објављивао је краће текстове из живота и рада гимназије и других области из пљеваљског краја. Био је члан Уређивачког одбора омладинско-ђачког часописа „Наша искра“, који је излазио при гимназији 1931, 1932 и 1933. г. Године 1932, по завршетку гимназије, одлуком Краљa Александра Карађорђевићa, Задужбина фонда Карађорђевићa стипендира његово школовање на Правном факултету Универзитета у Београду. За питомца Њ. В. Краља примљен је од краља Александра без икакве препоруке. Краљ га је запазио као бистрог и даровитог ђака приликом његове посјете Црној Гори, када је мали Драгутиновић убједљиво декламовао пред његовим величанством на Жабљаку. Дипломирао је на Правном факултету 14. јула 1938. У међувремену је слушао студије енглеског и француског језика. Школовање је наставио у Бечу гдје је докторирао 26. септембра 1939.

Научни радУреди

Први научни рад „Дипломатска и политичка историја Јужних Словена:" 18331920. године, публикован у Београд 1938 год.Јован Драгутиновић као жртва ратних злочина фашистичке краљевске војске Италије, стријељан је у 29 год.живота.[2]

Организовање народног устанка у Црној ГориУреди

У пратњи Владе краљa Петра II Карађорђевићa преко Сарајева и Фоче стигао је у Засаду и отпочео организовање устанка.[3]. У свом крају уживао је велики углед.[3]. Уз помоћ свог сестрића Вуколе Марковића на коњима до Бобова допремио је пушкомитраљез Брно, 6 пушака, 4 пиштоља, неколико бомби и сандук муниције. Успоставио је радио станице у Засади, Бобову, Пљевљима и Шћепан пољу. На вијест да усташе хапсе Србе око Челебићa, Јован Драгутиновић је са 65 Бобоваца и око 150 Срба са Челебића 1. јуна 1941. напао на утврђену усташку касарну на Челебићима. У борби је погинуо Никола Сандић. Пред зору група се морала повући. Ово је била прва борба у Југославији против хрватских фашиста.

Пљеваљски срез у првој години НОБ-aУреди

Муслиманска реакција из Санџака па и из Пљеваља дочекала је окупатора као »ослободиоца« и одмах му се ставила на располагање. Радила је на све начине да се читава територија Санџака прикључи Босни, и тако уђе у саставНДХ . У том смислу упућиване су разне делегације Павелићу и Куленовићу и писма Хитлеру , Мусолинију и Павелићу.[4]

Духовни отпор народа окупацијиУреди

Манастир Света Тројица средиште и сједиште средњовијековне државе Војводства Светог Саве и сједиште Херцеговачког санџака од 1576. до 1833) године [5], преко Андрије Шиљка, пароха Бобовског

Интересне сфере и идеологијаУреди

29. априла 1941 изасланик владе НДХ за јавни ред и безбједност у Сарајеву упутио је писма поглавниковим повјереницима у Сарајеву , професору Хакији Наџићу.[6] и Божидару Бралу, у коме их је обавјестио да ће се почетком маја, преко жандарма и управних власти успоставити усташка власт у Санџаку. Тражио је да му предложе погодне и енергичне личности за среског начелника и шефа полиције у Пљевљима, које ће преузети дужност 3. маја 1941. године. У писму се препоручује да би било најбоље да те личности буду муслимани ][7]

Усташка власт у ПљевљимаУреди

Спроводећи у живот наређење команданта босанског дивизијског подручја о успостављању усташке власти у Санџаку, командант жандармерије за Босну и Херцеговину формирао је у Пљевљима 9 -ти жандармеријски батаљон , са по једним водом у Пљевљима и Пријепољу. Пљевљa| Пљеваљски жандармеријски вод имао је да посједне станице у Пљевљима (14 жандарма), Михајловици (10),Мељаку (10), на Бољанићима (10), на Ковачу (10), Ковачевићима , Жабљачкој Буковици - 10) и Сочице (Прибој (10).Шестог маја у 1941. године 15 у часова, у присуству њемачких војних власти, смијењени су дотадашња општинска управа и срески начелник и мјесто њих су постављени повјереници које је именовао пpедст а в н и к провијенције НДХ у Сарајеву. За среског начелника постављен је Ибрахим Чавкушић, студент из Вишеграда, а за председника пљеваљске општине Мухамед Бајровић из Пљеваља.

Хапшење и стријељањеУреди

Јован Драгутиновић и његов сестрић су проказани, ухапшени и спроведени у Пљевља. Ухапшени су и председник општине Бобово, Милија Старчевић, Крсто Јовић, Никола Соковић, Богић Соковић и Загорка Божовић код које је нађен радио са батеријама. Јовану Драгутиновићу није пошло за руком да објасни италијанским фашистима да он није комуниста, већ националиста. Јован Драгутиновић и његов сестрић Вукола Марковић стријељани су августа 1941 у Пљевљима на Сјењаку.

РеференцеУреди

  1. ^ „pljevlja”. Архивирано из оригинала на датум 07. 09. 2014. Приступљено 07. 09. 2014.  Текст „ MOSTOVI KULTURE - blog Dragana Paldrmića ” игнорисан (помоћ); Текст „ Strana 2 ” игнорисан (помоћ)
  2. ^ „L'invasione della Jugoslavia: crimini di guerra e lager fascisti per slavi - Anarcopedia[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала на датум 25. 06. 2012. Приступљено 07. 09. 2014.  Сукоб URL—викивеза (помоћ)
  3. ^ а б „Nacionalni pokreti u Pljevaljskom kraju 1941-1945”. Архивирано из оригинала на датум 21. 08. 2014. Приступљено 07. 09. 2014.  Текст „ MOSTOVI KULTURE - blog Dragana Paldrmića ” игнорисан (помоћ)
  4. ^ „народа Југославије 1941. године,Пљеваљски срез у првој години НОБ-a” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 12. 09. 2021. Приступљено 28. 12. 2021. 
  5. ^ Васовић, Милорад (2009). Историја Пљеваља. ISBN 978-9940-512-03-3. 
  6. ^ Хакија Наџић-смртна казна
  7. ^ „народа Југославије 1941. године,Усташка власт у Пљевљима” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 12. 09. 2021. Приступљено 28. 12. 2021. 

ЛитератураУреди

  • Милић Ф. Петровић:Пљевљаци у служби дипломатије Краљевине Југославије 1919—1945.
  • [1] - Дипломатска и политичка историја Јужних Словена: 18331920. године
  • [2][мртва веза], Општина Пљевља, Историја Пљевља , Национални покрети у Пљеваљском крају 1941—1945., Каталогизација у публикацији: Централна народна библиотека Црне Горе, Цетиње.
  • Милета Војиновић „Пљеваљски крај - прошлост и порекло становништва“

Спољашње везеУреди