Википедија

Јован Малешевац

Јован Малешевац био је српски православни монах који је сарађивао са Приможом Трубаром протестантским пастором на штампању верских књига на ћирилици.[1][2] У периоду од 1524. до 1546. године, Малешевац је написао пет литургијских књига на црквенословенском језику у српским православним манастирима у Херцеговини и Црној Гори. Касније се настанио у Белој Крајини, данашњој Словенији. Године 1561. ангажован је од стране Трубара да ради коректуру на произведеним литургијским књигама у Јужнословенском библијском институту у Бад Ураху, где је провео пет месеци.

Јован Малешевац
Место рођењаХотковци, Гламоч, Османско царство
ЗанимањеСрпски православни монах и писар
Активни период1524—1562

Биографија и рад уреди

 
Насловна страна књиге Луторов мали катекизам на ћирилици из 1561. године.

Малешевац је рођен у селу Хотковци, северно од Гламоча, у тадашњем Османском царству.[3] Постао је јеромонанах Српске православне цркве, а био је активан пишући литургијске књиге на црквенословенском језику.[1] Написао је минеј у манастиру Тврдош и књигу јеванђеља 1532. године у манастиру у Црној Гори. У периоду од 1545. до 1546. написао је Пролог (врсту синаксара), типик и књигу јеванђеља у манастиру Света Тројица код Пљевље.[2] Копија првог српског инкунабула Цетињског октоиха пронађена је у селу Стекеровци, северно од Гламоча и садржи потпис Малешевца, који је навео да је књигу купио „за здравље живих и за сећање на мртве”.[3] Колофон минеја из 1524. године почиње његовом примедбом на савремени историјских контекст:[2]

Вь лѣто ҂з҃.л҃.в҃. сьписа се сїа дѹшепользнаа книга, глаголѥмаа минѣи, вь храмѣ ѹспѣнїа пречистиѥ богородице вь Трѣбыню, вь дни злочьстивааго и троици хꙋлнааго и хрїстїанѡм досадителнааго тꙋрчьскааго цара Сѹлѣимена... чьтꙋще или поюще или прѣписꙋюще, аще и бѹдꙋ гдѣ что погрѣшиль, или ѡписал' се нѣдоꙋменїем моим, или по забвѣнїю словѣсь, а вїи вашим добримь ꙋмѡм и наѹченїемь исправлꙗите, понеже бысть брѣн'наа рꙋка, а мѹтнь ѹмь...

— Ова књига о благодатима названа минеј написана је 7032. године (ад 1052) у цркви Успења Богородице (код манастира Тврдош) у Требињу у време злобника и богохуљења против Свете Тројице, у време прогонитеља хришћана од стране Сулејмана Величанственог. Ви који читајте скандирајте или преписујте [из ове књиге], ако сам направио грешке или погрешно написао нешто због своје несигурности или пропуста писма, онда ћете ви са својим добрим умовима и учењем написати тачно, јер ми је рука била од блата, а ум мутан...[4]

Касније се Малешевац придружио људима који су емигрирали из Босне и Херцеговине и Србије под османском државом у суседна подручја Хабзбуршке монархије, тачније у регион Бела Крајина у данашњој Словенији. Пре тога, Малешевац је био у Венецији код човека са којим је имао преписке, вероватно код Вицка Вуковића, који је у то време имао српску шпампарију. У Белој Крајини Малешевац је 1561. године успоставио контакт са словеначким писцем, преводиоцем и протестантским пастором, Приможом Трубаром.[2] У овом периоду, Трубар је штампао бројне верске књиге на словеначком језику, а основао је и Јужнословенски библијски институт у Бад Ураху близу Тибингена у Немачкој, како би произвео књиге на глагољици. Трубар је такође намеравао да штампа књиге на ћирилици, али није био уверен у знање својих преводилаца, па је преговарао са Србином по имену Димитирје, како би му помогао.[5][6] Био је васељенски патријарх пре него што је прешао у протестантизам и преселио се у Виртемберг. Димитрије је био вољан да помогне у штампању књига на ћирилици, али пошто му је понуђено високо место на молдавском двору, одустао је од посла и отишао у Молдавију.[1] Уместо Димитрија, Малешевац је прихватио понуду Трубара, па су они отишли у институт у Бад Ураху, а придружио им се и јеромонах Матија Поповић, који је допутовао из Србије.[1] Протестанти су именовали двојицу монаха ускоцима, како су називали Србе које су избегли са османнске територије.[7][2]

Малешевац и Поповић упознали су се са Трубарем у Љубљани, одакле су заједно допутовали у Бад Утах, где су стигли у септембру 1521. године и донели велики број монашких књига.[1][7] У штампарији у Утаху, Малешевац и Поповић су на ћирилицу превели Нови завет, Лутеров мали катекизам, Loci communes и многе друге књиге.[1][2] Као монаси, Малешевац и Поповић су се суздржавали од меса, тако да су за њих посебно спремана јела ор рибе.[2] У Бад Ураху задржали су се пет месеци, а у фебруару 1562. године вратили су се у Љубљану. Пре него што су кренули у Љубљану, свечано су потврдили да су преведене књиге Новог завета и друге задовољавајуће.[1] У писму барону Хансу фону Унгнаду, Трубар је изразио задовољство услуга које су пружили Малешевац и Поповић, а Унгнад је сваком од њих дао коња и 40 мађарских форинти за обављен посао.[1][2][8]

После 1562. године не постоје подаци о Малешевцу, а упркос трудом превођења, њихове ћириличне књиге нису имале утицај на српски народ. Копија Новог завета на ћирилици штампана је у Бад Ураху 1563. године и данас се чува у епархији будимској Српске православне цркве у Сентандреји. Активности Малешевца и Поповића у Немачкој сматрају се раним случајем међурелигијске сарадње у објављивању Библије.[1]

Референце уреди

  1. ^ а б в г д ђ е ж з Bjelajac 2003, стр. 73–78
  2. ^ а б в г д ђ е ж Ruvarac & Jagić 1903, pp. 463–67
  3. ^ а б Kajmaković 1982, стр. 163
  4. ^ Stojanović 1902, стр. 142–43
  5. ^ Dimitz 2013, стр. 167
  6. ^ Dimitz 2013, стр. 160–64
  7. ^ а б Dimitz 2013, стр. 171
  8. ^ Marković, Furunović & Radić 2000, стр. 44.

Литература уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јован_Малешевац&oldid=25861303”