Википедија

Богословски дијалог православних и древноисточних православних цркава

Богословски дијалог православних и древноисточних (нехалкидонских) православних цркава представља богословске консултације[а] у оквиру рада Мјешовите богословске комисије са циљем успостављања евхаристијског јединства између двије скупине цркава.[2]

Активне консултације између представника двије скупине цркава почеле су у другој половини 20. вијека: у Орхусу (1964), Бристолу (1967), Женеви (1970) и Адис Абеби (1971).[1] Послије незваничних контаката православне и древноисточне цркве[б] основале су своје богословске комисије за учешће у дијалогу, које су заједно образовале Мјешовиту богословску комисију. Састанци Мјешовите комисије одржани су у Шамбезију (Швајцарска; 1985, 1990. и 1993), у коптском манастиру Светог Пајсија [ru] (Египат; 1989) и довели су до усвајања низа докумената.[1]

Реализација ових докумената требала је да се деси након одобрења помјесних православних и древноисточних цркава.[3] Документе које је усвојила Мјешовита богословска комисија позитивно су примиле Константинопољска, Румунска,[1][4] Александријска и Антиохијска црква с православне стране[5][6] и Сиројаковитска, Маланкарска[6] и Коптска црква с древноисточне православне стране.[5][7] И поред усвајања заједничких докумената, богословски, канонски и други разлози спријечили су даље дејство цркава да се уједине.[8] Тако није дошло до уклањања међусобних анатема и обнављања пуног евхаристијског заједништва између православних и нехалкидонаца. На примјер, Руска православна црква је на Архијерејског сабору 1997. примјетила да се Шамбезијска декларација „не треба сматрати коначним документом довољним да обнови пуно заједништво између Православне цркве и Древноисточних цркава”.[9]

Предисторија уреди

 
„Четврти (Халкидонски) Васељенски Сабор”. Фреска у цркви Рођења Пресвете Богородице у Ферапонтовом манастиру.

Готово одмах послије Четвртог (Халкидонског) васељенског сабора и раскола 451, на иницијативу византијских царева почињу покушаји поновног уједињења. У 6. вијеку, након превазилажење Акакијевог раскола и наредног круга супротстављања, дошло је до коначног раскола халкидонаца (диофизита)[в] са нехалкидонцима (миафизитима).[г] Ове посљедње организовале су своје независне црквене јерархије у Сирији и Египту,[22] а Јерменска црква је 550-их на помјесном сабору [ru] коначно одбацила одлуке Халкидонског сабора.[23][24] Даљи покушаји [ru] дијалога били су сложени, због чињенице да нехалкидонци нису били јединствена заједница, а Византијска црква је била принуђена да контактира сваку древноисточну цркве појединачно.[22]

Арапска освајања значајно су ограничила везе нехалкидонаца са Византијом и, заправо, црквени контакти су настављени само са Јерменском црквом. Поновно уједињење дохалкидонаца са халкидонцима покушали су цар Ираклије I, патријарх Сергије I (7. вијек) и цар Манојло I (12. вијек). У 9. вијеку патријарх Фотије I је размјењивао писма са католикосом јерменским Захаријем I, али то није имало никакве посљедице. Током богословских контаката у 12. вијеку између Византинаца и Јермена, стране су успјеле да постигну договор о низу важних питања. Међутим, током ових разговора откривена су и озбиљна неслагања у богослужбеној пракси и црквеном праву. Позив на учешће у дијалогу упућен је и предстојатељима других древноисточних цркава. Пад Константинопољ 1204. прекинуо је све иницијативе за постизање црквеној јединства халкидонаца и нехалкидонаца. У поствизантијском периоду, османска власт је била главна препрека формалним богословским дискусијама православних и древноисточних православних цркава.[22] Упркос обимним незваничним контактима у областима у којима су компактно живјели нехалкидонци и православци (Египат, Палестина, Мала Азија, Сирија), званичног богословског дијалога на синодалном нивоу није било. Због живота у средини окруженом муслиманском већином, дохалкидонци су показали жељу за хришћанским јединством са православцима.[25] Истраживачи примјећују да су на овај или онај начин двострани контакти били стални и фактични непрекидни.[22][26] Почетак богословског дијалога олакшала су истраживања богослова и историчара (В. В. Болотов, Порфирије (Успенски), Ж. Лебон и низ других)[26] 19. и 20. вијека, који су прогласили истовјетност христологија двије групе цркава.[27] О могућности дијалога православне и древноисточне цркве расправљала је међуправославна припремна комисија за припрему Свеправославног сабора на Светој гори 1930. године.[22]

Предмет дијалога уреди

Упркос заједничким историјским коријенима, сличности у богословији, литургији и монаштву,[15][28] ипак је дошло до раскола између православне и древноисточне православне цркве. Уз богословске и еклисиолошке проблеме, разлози за раскол били су и политичке и културне разлике.[29] Током јаза појавиле су се значајне разлике у вјероучењу православне и древноисточне цркве. Међу догматским проблемима средишње мјесто заузима христолошко учење.[15][30][28] Питање о броју природа Исуса Христа постало је главни разлог спора између православних диофизита и миафизита. Православне цркве исповиједају учење о једној личности (ипостаси) и двије природе — божанској и човјечанској, одређен оросом Халкидонског сабора. Древноисточне цркве се придржавају дохалкидонских христолошких доктрина које су развили Кирил Александријски и Севир Антиохијски. Ова гледишта представљају вјеру у „једну сложену природу Исуса Христа”. Ова противрјечност такође даје повода за различите погледе на број воља и дјела у Христу.[17]

Главни еклисиолошки проблем био је однос према броју васељенских сабора. Православне цркве признају седам васељенских сабора. Древноистичне цркве су одбациле томос папе Лава I, четврти (халкидонски) сабор и, сходно томе, накнадни, признајући статус васељенских само за прва три.[17] Такође, током историјске борбе православних диофизита и миафизита, светитељи једне групе цркава анатемисани су од супротне стране. Тако на примјер, папа Лав I и патријарси Флавијан, Анатолије и Генадије I, поштују се у Православној цркви, али су изопштени у древноисточним црквама. Заузват, светитељи поштовани у нехалкидонским црквама су анатемисани у Православној цркви: патријарси Диоскор, Севир, Тимотеј II Елур и епископ Филоскен Мабушки.[31] Тако су међусобне анатеме постале главни канонски проблем на путу ка обнављању евхаристијског општења.[3]

Напомене уреди

  1. ^ Богословски дијалог у хришћанству јесу двострани или вишестрани сусрети представника хришћанских деноминација у циљу приближавања кроз анализу вјероучења цркава учесница у дијалогу.[1]
  2. ^ Диофизитска Асирска црква Истока, која се убраја међу древноисточне цркве, није у евхаристијској заједници са миафизитским нехалкидонским цркавама и, сходно томе, није учествовала у овом богословском дијалогу.
  3. ^ Диофизитство је христолошки концепт у Православној цркви кооји потврђује једну ипостас и двије природе (божанску и човјечанску) у Христу (халкидонство).[10] Несторијево учење, осуђено Ефеским сабором,[11] потврђује у Христу не само двије природе, него и двије кноме [ru].[12] Признање присуство двије Христове природе Халкидонским сабором било је основа да миафизити оптуже православне, да су у јереси прихватили Халкидонски сабор.[13] Међутим, Православна црква је недвосмислено одбацила Несторијево учење[11] и тренутно само Асирска црква Истока исповиједа христологију засновану на несторијанству.[12]
  4. ^ Данас израз „монофизити” (често се користи за дохалкидонске цркве) сматра увредљивим и нетачним и исправније је користитит ријеч „миафизити”, пошто су древноисточне цркве одбациле јерес Евтихија.[14][15] Присталице дијалога преферирају термин „миафизити”, а посебно се издваја Александријска патријаршија која се 2006. изјаснила против употребе термина „монофизити” за Коптску цркву.[16] Скептици у дијалогу и даље називу нехалкидонце „монофизитима”.[3][17][18][19][20] Конкретно, предсједавајући образовног комитета Руске православне цркве и ректор Московске духовне академије архиепископ верејски Евгеније назвао је древноисточне цркве „монофизитским”.[21]

Референце уреди

  1. ^ а б в г Сперанская 2007.
  2. ^ Шайо 2001, стр. 113—117.
  3. ^ а б в Кураев, Андрей; Лурье, В. М. (1994). „На пороге унии (Станем ли мы монофизитами?)”. portal-credo.ru (на језику: руски). Архивирано из оригинала 12. 4. 2021. г. Приступљено 25. 5. 2022. 
  4. ^ „Relaţii cu Bisericile Ortodoxe Orientale APARITIA VECHILOR BISERICI ORIENTALE”. patriarhia.deveu.com (на језику: румунски). Biserica Ortodoxă Română. Архивирано из оригинала 7. 4. 2020. г. Приступљено 26. 5. 2022. 
  5. ^ а б Orthodox Handbook on Ecumenism 2014, стр. 546—548.
  6. ^ а б „Restoring the Unity in Faith: The Orthodox-Oriental Orthodox Theological Dialogue”. Orthodox Unity (Orthodox Joint Commission) (на језику: енглески). 15. 12. 2013. Приступљено 25. 5. 2022. 
  7. ^ Attia 2001, стр. 61.
  8. ^ Orthodox Handbook on Ecumenism 2014, стр. 818.
  9. ^ „Определение Архиерейского Собора 1997 года по докладу Синодальной богословской комиссии / Официальные документы / Патриархия.ru”. Патриархия.ru (на језику: руски). 7. 6. 2008. Приступљено 26. 5. 2022. 
  10. ^ Протоиерей В. В. Шмалий (2007). „Дифизитство”. Православная энциклопедия (на језику: руски). XV : „Димитрий — Дополнения к „Актам Историческим“”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 417—418. ISBN 978-5-89572-026-4. 
  11. ^ а б Протоиерей В. В. Асмус (2005). „Вселенский III собор”. Православная энциклопедия (на језику: руски). IX : „Владимирская икона Божией Матери — Второе пришествие”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 588—597. ISBN 5-89572-015-3. 
  12. ^ а б Протоиерей В. В. Асмус (2004—2017). „Несторианство”. Ур.: гл. ред. Ю. С. Осипов. Большая российская энциклопедия : [в 35 т.]. М.: Большая российская энциклопедия. стр. /.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  13. ^ митрополит Каллист (Уэр) (2011). Православная церковь (на језику: руски). Москва: Библейско-богословский институт св. апостола Андрея. стр. 318—339. Приступљено 27. 2. 2024. 
  14. ^ Шайо 2001, стр. 58—62.
  15. ^ а б в Ларше 2007, стр. 152—156.
  16. ^ „An Explanatory Letter from the Greek Orthodox Patriarchate of Alexandria”. orthodoxjointcommission.wordpress.com (на језику: енглески). Orthodox Unity (Orthodox Joint Commission). 9. 3. 2006. Приступљено 27. 2. 2024. 
  17. ^ а б в Давыденко, Олег; Филиппов, Александр (16. 3. 2010). „Армянская церковь: в чем разница с православием”. pravmir.ru (на језику: руски). Правмир. Приступљено 27. 2. 2024. 
  18. ^ „Диалог с монофизитами”. apologet.spb.ru. Православный Апологет. Приступљено 27. 2. 2024. 
  19. ^ „Комментарий Радио «Радонеж» на обращение епископа Камчатского и Анадырского Диомида / Православие.Ru”. pravoslavie.ru (на језику: руски). Православие.Ru. 7. 3. 2007. Приступљено 27. 2. 2024. 
  20. ^ Woerl, Michael. „Union with the Monophysites: What Comes Next?” (PDF). Orthodoxinfo.com (на језику: енглески). Приступљено 15. 12. 2022. 
  21. ^ „Ответы архиепископа Верейского Евгения на вопросы посетителей сайта Синодального информационного отдела / Интервью / Патриархия.ru”. patriarchia.ru (на језику: руски). Патриархия.ru. 9. 6. 2012. Приступљено 27. 2. 2024. 
  22. ^ а б в г д Шайо 2001, стр. 53—55.
  23. ^ „Armenian Church Councils”. armenianchurch.org (на језику: енглески). The Armenian Church - Mother See of Holy Etchmiadzin. Приступљено 27. 2. 2024. 
  24. ^ Panossian, Razmik (2006). The Armenians: from kings and priests to merchants and commissars. New York: Columbia University Press. стр. 43—44. ISBN 9780231139267. 
  25. ^ „Современный диалог между православными и антихалкидонитами в свете Предания Церкви”. apologet.spb.ru. Православный Апологет. Приступљено 27. 2. 2024. 
  26. ^ а б Ларше 2007, стр. 169—172.
  27. ^ Вишняк, Михаил (20. 9. 2019). „Богословский диалог православных и антихалкидонитов (прошлое — настоящее — будущее): вклад Святой Горы Афон: Часть 1: Предисловие. Введение, гл. 1, пп. 1–3 перевод с новогреческого, предисловие и комментарий”. Библия и христианская древность (на језику: руски). 2 (2): 109—144. ISSN 2713-1122. Приступљено 27. 2. 2024. 
  28. ^ а б Orthodox Handbook on Ecumenism 2014, стр. 466—468.
  29. ^ Шайо 2001, стр. 17—19.
  30. ^ Orthodox Handbook on Ecumenism 2014, стр. 98.
  31. ^ Krikorian, Mesrob K. (1991). „The Theological Significance of the Resu!ts of the Five Vienna Consu!tations”. Ур.: Kirchschläger, Rudolf; Stirnemann, Alfred. The Vienna Dialogue: Five Pro Oriente Consultations with Oriental Orthodoxy : Communiques and Common Declarations (на језику: енглески). Horn: F. Berger & Söhne. стр. 18. Приступљено 27. 2. 2024. 

Литература уреди

Додатна литература уреди

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Богословски_дијалог_православних_и_древноисточних_православних_цркава&oldid=27511009”