Википедија

Гаспар Ное

Гаспар Ное (шп. Gaspar Noé, рођен 27. децембра 1963) је аргентински редитељ са седиштем у Паризу, Француска.[4][5] Као дете, избегао је у Француску из родне Аргентине, у којој се школовао и ради. У филмској индустрији радио је као сниматељ, монтажер и продуцент, а за неке филмове је писао и сценарио.

Гаспар Ное
Гаспар Ное на филмском фестивалу у Кану, 2015. године.
Лични подаци
Датум рођења(1963-12-27)27. децембар 1963. (60 год.)
Место рођењаБуенос Ајрес, Аргентина
ПребивалиштеПариз, Француска
ДржављанствоАргентинско
РелигијаАтеизам[1]
Висина1,73 m
ОбразовањеНационални колеџ Луј-Лимијер
Занимање
  • Филмски редитељ
  • сценариста
  • филмски монтажер
  • сниматељ
  • филмски продуцент
Богатство9 милиона $[2]
Породица
СупружникЛусил Хаџихалиловић[3]
РодитељиЛуис Фелипе Ное
Рад
Активни период1985–данас
Жанрартхаус
Веза до IMDb-а

Снимио је неколико кратких филмова, а режирао седам дугометражних филмова: Сам против свих (1998), Отпозади (2002), Уђи у празнину (2009), Љубав (2015), Врхунац (2018), Lux Æterna (2019), и Вортекс (2021).

На снимању свог првог филма је упознао француску редитељку Лусил Хаџихалиловић са којом је у браку, и са којом је основао Cinémas de la Zone, продукцијску кућу. Познат је по свом специфичном начину режирања, као и разним филозофским темама укључујући смрт, живот после смрти, телу, вантелесним доживљајима... Искуства употребе психоделичних дрога, насиље и секс су такође главни мотиви у Ноеовом раду.

За свој рад је освојио две Златне палме на Канском филмском фестивалу.

Биографија уреди

Син утицајног аргентинског сликара и писца Луиса Фелипеа Ноеа, Гаспар Ное, рођен је у Буенос Ајресу 1963. Када је имао само неколико месеци, његови родитељи су се преселили у Њујорк, где ће провести неколико наредних година, како је његов отац добио Гугенхајм стипендију. Вратио се у Аргентину, и као мало дете тамо живео све док их, у раним тинејџерским годинама, левичарска политика његове породице није приморала да избегну државни удар 1976.[6] Са дванаест година одлетео је са родитељима у Француску и живео у Паризу.[7] Са око 16 година, отац му је вратио из Бразила камеру Супер 8 купљену на аеродрому. Он је користи да сними свог пријатеља Хуана Соланаса како скаче са Понт Неуфа док опонаша самоубиство. За тај кратки снимак говори да је то његова прва „психолошка драма“.[8]

У Паризу, Ное је био срећан дечак који је ишао у биоскоп и читао стрипове, али његова домовина је опстала као важан део њега, чак иако је како су године пролазиле вероватноћа да ће се он трајно преселити у Јужну Америку је опадала. Рекао је:

Cтудирао је филозофију и филм са седамнаест година на Националном колеџу Луј-Лимијер, на ком је дипломирао две године касније. На трећој години је остао и снимио свој први кратки филма Tintarella di Luna (1984). Његов отац Луис Фелипе и он играју улогу на суду, а филм посвећује својој мајци. Лусил Хаџихалиловић, коју је управо упознао и која ће постати његова монтажерка, посећује га на снимању филма.[8]

Током 1985. асистирао је Фернанду Соланасу у постављању Tangos, L’Exil de Gardel, у којем је играо малу улогу. У Толбијаку, његово интересовање за курсеве о Платону навело га је на размишљање да направи филм Пећина, која на крају никада није угледала светлост дана. Године 1986. фотографисао је La Première Mort de Nonо Лусил Хаџихалиловић, са којом је исте године основао Cinémas de la Zone, на подстицај Лика Мулета.[8]

Гостујући је професор филма на Европској дипломској школи у Залфелду, Швајцарска.[10]

Каријера уреди

Ное је снимио два црно-бела кратка филма по завршетку студија, Tintarella di luna 1985. и Pulpe amère 1987. Tintarella di luna прича једноставну причу о жени која оставља мужа због свог љубавника. Pulpe amère приказује човека који покушава да силује своју жену док слушају радио програм о човеку који изражава своје мисли о дубокој љубави.[11]

Месо (1991) уреди

За више информација погледајте: Месо (1991)

Његов први дужи филм био је 40-минутни Carne (1991), произведен у сарадњи са редитељком Лусил Хаџихалиловић (La Bouche de Jean-Pierre [1995], L’Ecole [2003]), Les Cinémas de la zone, in 1991). Филм, прича о кољачу који се свети човеку за кога погрешно верује да је силовао његову аутистичну ћерку, означава не само да је Ное први пут укључио текстуална упозорења, епиграме и белешке на екрану у филмски наратив, већ је и прва сарадња са глумцем Филипом Нахоном који се појавио у свим Ноеовим наредним филмовима. Такође укључује низ „шок“ елемената као што су звучни ефекти пуцњаве, гласни борилачки акорди на звучној подлози и брза монтажа која ће постати главне карактеристике његовог стила у каснијем Seul contre tous (1998).[11]

Упркос успеху – филм је освојио награду за најбољи кратки филм на Канском фестивалу 1991. – Ное није успео да добије средства за свој први играни филм. Ное се присећа одговора:


Године 1994, још увек не могавши да пронађе средства, Ное је направио полусатни експеримент масовне хипнозе за телевизију Canal+ (Une experience d’hypnose télévisuelle, 1995). Каснији радови за телевизију укључују најаву јавног сервиса против лова (са гласом Алена Делона) под називом Le Lâcheur d’animaux d’élevage, 1995), и сексуално експлицитни кратки филм под називом Sodomites (1998) за серију која промовише кондоме под називом A coups sûrs који су укључивали и кратке филмове Жака Одијара, Марка Кароа, Лусил Хаџихалиловић и Седрика Клапича.[11]

Одлучан да сними дугометражни филм и да то учини својим путем, Ное је на крају набавио новац за продукцију од Ањес Б. и од телевизије Canal+, који су мислили да финансирају кратки филм.[12] Током четири године, Ное је завршио свој филм, Seul contre tous, у којем је покушао да прикаже Француску онакву какву је он видео. Француску сличнију Француској Виктора Игоа, Емила Золе и Анрија Шаријера него буржоаској, урбаној Француској, филмова „цивилизованијих филмских стваралаца“.[13]

Сам против свих (1998) уреди

За више информација погледајте: Сам против свих (1998)

Ное је описао овај филм као „трагедију месара без посла (Филип Наон) који се бори да преживи у унутрашњости земље". Ноеов циљ у снимању филма био је да створи филм који је толико конфронтиран и толико у супротности са савременом француском кинематографијом да би био универзално презрен – филм који би „обечастио Француску”.[14] Ноеа су питали да ли је његов филм, у којем месар једнако отровно објашњава какво су зло жене, хомосексуалаци, црнци, Арапи и Французи, расистички. Његов одговор је био потврдан: „Да, то је антифранцуски филм“.[15] Ноеов филм није само у супротности са мејнстрим француском кинематографијом, већ и са читавом француском кинематографијом, чак и са биоскопом који је оријентисан на фестивале, чији је он део. Ное сматра да је „француска филмска индустрија веома конзервативна, попут салона из 19. века, приватног клуба у коме шест људи одлучује који филмови треба, а које не треба да се снимају“.[16]

Иако је Ноеов циљ можда био да сними универзално презрен филм, он није био успешан. Међутим, оно што је резултирало је скоро потпуна поларизација публике. Неколико критичара је одговорило са збуњеношћу, али већина га је или волела или мрзела. На Филмском фестивалу у Кану 1998. највећи шок у вези са филмом није произашао из самог филма, већ због чињенице да је освојио награду критичара иако је на фестивалу прошао релативно незапажено.[17] Филм је такође добио награду од стране младе публике, али му је одузета та част због вероватноће да ће филм бити оцењен са Х у Француској.

Отпозади (2002) уреди

За више информација погледајте: Отпозади
 
Омот другог дугометражног филма Гаспара Ноеа, Отпозади.

Отпозади је снимљен лаком камером широког екрана Минима Супер16 мм.[18] Филм се састоји од десетак наизглед непрекинутих снимака[19] спојених из стотина снимака.[20] Ово је укључивало 9-минутно силовање и сцену,[21] приказану у једном, непрекинутом кадру.[22] Гаспар Ное је рекао да није имао појма колико ће сцена силовања трајати, јер је то било одређено од Монике Белучи, која је у суштини режирала сцену, и Џо Престијеа, који је играо њеног нападача.[23]

Ное је у интервјуима изјавио да је током продукције филма користио кокаин како би му помогао да носи велике камере потребне за снимање ротирајућих снимака у филму.[24] Компјутерски генерисане слике су коришћене у постпродукцији за пенис у сцени силовања.[25] Други пример је сцена у којој Пјер туче човека по лицу и ломи му лобању апаратом за гашење пожара.[26] ЦГИ је коришћен да се повећају резултати, пошто се почетни снимак који је користио конвенционалну лутку од латекса показао неубедљивим.[27]

Критички пријем филма био је поларизован, уз похвале према Ноеовој режији, али његова премиса и садржај изазивају подељенији одговор. Филм је такође добио контроверзу по објављивању због свог графичког приказа насиља и силовања, као и оптужби за хомофобију. Амерички филмски критичар Роџер Иберт назвао је Отпозади „филмом који је толико насилан и окрутан да ће већина људи сматрати да га није могуће гледати“.[28]

Филмски критичар Дејвид Еделштајн тврди да би „Отпозади могао бити најхомофобичнији филм икада снимљен“.[29] Ноеов приказ наводно геј криминалца Ле Теније који необјашњиво силује Алекс, главног женског лика, остаје најконтроверзнија слика у филму. У своју одбрану, Ное је изјавио:[30]


Отпозади наставља Ноеову употребу атракција како би подвукао поруку филма док стоји одвојен од наратива и чак ради против њега. Филм садржи бројне сцене које користе звучна или визуелна појачања или модификације да би изазвале ефекат. Можда најозлоглашенија од њих је сцена у којој се човеку главу разбија апаратом за гашење пожара, чији је звук изузетно појачан и поглед који непоколебљива, али дивље ротирајућа камера чини још мучнијом. Пулсирајућа партитура која прати филм садржи, током првих шездесет минута филма, константан тон од 27 херца који је Ное посебно осмислио да изазове мучнину код публике.[31][32] Коначно, филм се завршава серијом стробирања наизменично црно-белих кадрова који имају хипнотички, али у великој мери дезоријентишући и вртоглави ефекат. Биоскоп атракција које је Ное користио у свом најновијем филму иде толико даље од онога што је користио у свом дебитантском филму да су се гледаоци онесвестили на почетку филма на канској премијери, можда од вртоглаво нагињућих почетних наслова који иду уназад и брушења валовитих бас тонова који их прате.[33]

Циљ атракција, као што је рекао Ајзенштајн и како их користи Ное, није само да шокирају. Сам Ное је изјавио да је шокирати публику сувише лако и да је заинтересован да изазове неку врсту стања транса код публике како би могли јасније примити идеје филма, делујући као катализатор за ослобађање добрих или лоших реакција.[34]

Ное је први пронашао финансирање за филм након што је представио причу која ће се испричати обрнуто, како би искористио популарност филма Мементо Кристофера Нолана (2000).[35]

Уђи у празнину (2009) уреди

За више информација погледајте: Уђи у празнину (2009)
 
Гаспар Ное у Торонту, 2009. године.

Идеја за филм је расла од Ноеове адолесценције, када се први пут заинтересовао за питања смрти и постојања. У својим раним двадесетим — док је био под утицајем псилоцибинских печурака — видео је Даму на језеру Роберта Монтгомерија, филм из 1947. снимљен у потпуности у перспективи из првог лица. Тада је одлучио да, ако икада сними филм о загробном животу, то је начин на који ће он бити снимљен. Ное је радио на различитим верзијама сценарија петнаест година пре него што је филм кренуо у продукцију. Прича је у почетку била више линеарна, а нацрти су били смештени на различитим локацијама, укључујући Анде, Француску и Њујорк.[36] Токио је изабран зато што је могао да обезбеди живописно окружење потребно за халуциногене аспекте филма и зато што јапански закони о дрогама доприносе драми, објашњавајући интензитет страха главног лика од полиције.[37]

Нема ништа радикално ново,
узео сам неке технике или наративне модове
који су већ били на месту
с десна на лево у филмовима,
али сам их користио на опсесиван начин.

Гаспар Ное у интервју за Libération[38]

Ное је у младости пробао разне халуциногене и користио та искуства као инспирацију за визуелни стил. Касније, када је редитељ већ планирао филм, пробао је психоактивни напитак ајахуаске, у коме је активна супстанца ДМТ. Ово је урађено у перуанској џунгли, где је пиво легално због његове традиционалне употребе као ентеогена. Ное је то искуство описао као веома интензивно и рекао да га сматра „скоро као професионално истраживање“. Пошто је неколицина у дизајнерском тиму икада узела халуциноген, било је неопходно да Ное прикупи и пружи визуелне референце у облику слика, фотографија, музичких спотова и одломака из филмова.[39] Једна коришћена референца била су дела биолога Ернста Хекела, чији су цртежи утицали на органске обрасце виђене током Оскарових визија.[40]

Љубав (2015) уреди

За више информација погледајте: Љубав (2015)

Љубав је деби за две главне глумице филма, Мујок и Кристин.[41] Ное их је упознао у клубу, а Карла Глусмана преко заједничког пријатеља.[42] У интервјуу пре објављивања филма, Ное је наговестио да ће филм имати експлицитно сексуални осећај. Тврдио је да би то „напалило момке и расплакало девојке“.[43] Филм је познат по својим несимулираним сценама секса.[44][45]

Ноеов циљ, каже, није да шокира, већ да нормализује. „Када сте лудо заљубљени у некога, размишљате само о сексу, љубљењу, грљењу и туширању са особом“, каже он. Људи се често осећају као да су њихове сексуалне жеље перверзне. „Желео сам да будем што ближе ономе што су љубавне зависности.[46]

Врхунац (2018) уреди

За више информација погледајте: Врхунац (филм из 2018)

Филм је лабаво заснован на истинитој причи о француској плесној трупи из 1990-их којој су алкохолно пиће додали ЛСД на после журке; током стварног догађаја није се догодило више инцидената, за разлику од филма.[48] Идеја о снимању филма заснованог на плесу Ноеу је дошла крајем новембра/децембра 2017, када га је Леа Вламос (која ће на крају бити део глумачке екипе филма) позвала у модну плесну дворану: „Нисам могао да верујем енергији и публици – а онда сам помислио, волео бих да снимим овакве људе. Гледао сам и онај филм Дејвида ЛаШапела који се зове Ризе, о крмпингу. Био сам задивљен овим младим клинцима који плешу као да су опседнути злим силама". Иако је првобитно био инспирисан да сними документарни филм о плесу, на идеју о Врхунцу дошао је почетком јануара 2018. године.[49] Користио је филмове из 1970-их за додатну инспирацију, укључујући The Towering Inferno, The Poseidon Adventure и Shivers.[50]

Он је коментарисао да је филм:


У другом интервјуу, он је тврдио да је тема филма била „група [људи] која ствара нешто заједно, а затим се урушава“. Ное, који је имао искуства са ЛСД-ом, тврдио је да је филм више о утицају који страх може имати на људе него о злоупотреби дрога.[52] Он је такође негирао да је филм имао било какву моралну агенду, истичући да "не морају бити кажњени најагресивнији. Углавном се ради о колективном зезну".[53]

Почетком јануара 2018. Ное је имао идеју да одмах започне производњу Врхунца и да филм направи много брже него у типичним продукцијама. Продуценти Винсент Маравал (који је радио и на Ноеова претходна два филма Уђи у празнину и Љубав) и Едуард Вејл су се сложили, под условом да буде врло кратка и јефтина. Ное је изјавио: „Цео пројекат се десио веома брзо. Почели смо са кастингом и припремама за филм почетком јануара [2018], а снимали смо месец дана касније у напуштеној школи у предграђу Париза. Било је најрадосније и брзо снимање које сам икада радио." Успео је брзо да пронађе екипу, састављену од људи са којима је раније радио или је желео да ради дуже време. У екипи су били сниматељ Беноа Деби, помоћница режисера Клер Кобета и декоратер Жан Рабас.[54]

Што се тиче укупног позитивног одговора на Врхунац, за разлику од већине његових филмова који су били више поларизовани или контроверзни, Ное је у шали изјавио: "Мора да радим нешто погрешно. Морам да узмем дуг одмор и поново размислим о својој каријери."[55] У другом је тврдио: „Чак ми и мој отац каже да је то његов омиљени филм, а има много редитеља који су ми рекли да је то мој најбољи филм. Никада нисам радио тако мало на нечему и никада ми нису толико честитали.“[56]

Lux Æterna (2019) уреди

За више информација погледајте: Lux Æterna (2019)
 
Филмски постер за Lux Æterna, Ноеов експериментални уметнички филм, шести дигометражни по реду.

Lux Æterna је експериментални уметнички филм, приказан ван конкуренције на Филмском фестивалу у Кану 2019. Филм у великој мери користи епилептичне слике, подељени екран и филм у стилу 1920-их који укључује вештичарење.

Вортекс (2021) уреди

За више информација погледајте: Вортекс (2021)

На филмском фесту 2022. приказан је филм Вортекс у ком Гаспар Ное прави велики заокрет у погледу стила и одабира теме. Тело је и даље у центру пажње али овај филм се бави паром стараца које почиње да раздваја деменција док им тела ипак колико-толико фунцкионишу. У одређеном смислу, Ное овде нуди своје виђење умирања у стању биолошке дотрајалости којим се бавио у Ханеке у филму Љубав. Ное се користи разним визуелним техникама, превасходно „сплит-скрином“ да би показао раздвојеност, различите светове у којима се налазе две особе које живе заједно. Овај поступак је после дуже времена у његовом опусу знаковит и није искључиво акробатски задатак за редовног сниматеља Беноа Дебијеа.[58]

Када је Ное изашао из болнице, након што је доживео скоро фатално крварење мозга, осећао се као да му је дата друга шанса за живот. Написао је сценарио за Вортекс, од 10 страница. Ово је појачано не само Ноеовим недавним плесом са смрћу, већ и његовим породичним везама за губљење разума због старости. На пригушенији, тмурни тон, утицала је смрт неколико Ноеових блиских пријатеља и породице и чињеница да су и његова мајка и бака патиле од когнитивног пропадања.[59] Насловна картица на почетку Вортекса гласи „Свима онима чији ће се мозак распасти пре њихових срца.[60]

Уметност и утицаји уреди

 
Гаспар Ное на филмском фестивалу у Кану, 2012. година.

Његов рад је био снажно повезан са серијом филмова дефинисаних као cinéma du corps/биоскоп тела, који, према Тиму Палмеру, деле ослабљену употребу нарације, генерално нападну и често нечитљиву кинематографију, материјал за конфронтацију, третман сексуалног односа, насилно понашање, а не узајамно и интимно, и свеприсутан осећај друштвеног нихилизма или очаја.[61] Ное често разбија четврти зид директним обраћањем публици употребом супротстављене, а понекад и стробинг типографије која има за циљ да „омета и узнемирава“ гледаоца, слично типографским методама које практикује Жан-Лик Годар.[62]

Ное припада и покрету "нови француски екстремизам". Термин који је сковао критичар Артфорума Џејмс Квант за колекцију трансгресивних филмова француских редитеља на прелазу у 21. век.[63] О поменутим филмским ствараоцима је такође говорио Џонатан Ромни.[64] Док се нови француски екстремизам односи на стилски разнолику групу филмова и филмских стваралаца, описан је као „[] прелаз између сексуалне декаденције, зверског насиља и забрињавајуће психозе“.[65] Покрет има корене у артхаусу и хорор биоскопу.[66]

Три његова филма приказују лик безименог месара којег игра Филип Наон: Месо, Сам против свих и Отпозади. Магазин Variety га назива "скандалозним уметником", а такође је често окарактерисан као провокатор.[67]

Утицаји уреди

 
Стенли Кјубрик на снимању филма Barry Lyndon, 1975. године.

Филмови Стенлија Кјубрика један су извор инспирације за Ноеа, а он их повремено спомиње у својим делима. Ное је изјавио у септембарском издању часописа Sight & Sound 2012. да му је гледање филма 2001: Одисеја у свемиру са седам година променило живот, искуство без ког никада не би постао режисер.[68]


Поред Кјубрика, од режисера су му омиљени Кођи Вакаматсу и Луис Буњуел.[70]

Ное наводи аустријски филм о серијском убици из 1983. године Angst, Гералда Каргла као велики утицај.[71] Пјер Молиније, француски сликар и фотограф је инспирација за Ноеов рад, а он га назива и:"луди, луди, луди фотограф који је желео да буде део француског надреалистичког покрета, али који их је увек све плашио. Радио је све врсте фотомонтажа себе обученог у жену, а његов живот је био чудан као и његов рад. Чак је много година унапред одлучио који ће тачно дан извршити самоубиство. И оног дана када је најавио, веран својој речи, он је то учинио, оставивши поруку у којој је писало: „Надам се да је соба чиста када ме нађете.“ Чудно потцењен у САД, Јапанци га воле." Поред Молинијеа, известан утицај на Гаспара је имао и аргентински уметник Хорхе де ла Вега, породични пријатељ.[70]

Лични живот уреди

 
Гаспар Ное 2006. године.

Ожењен је француском филмском редитељком босанског порекла, Лусил Хаџихалиловић.[72] Иако је његова професионална каријера створена у Француској, где живи, он нема француско држављанство, већ аргентинско и италијанско, преко својих родитеља.[73]

Ное је доживео скоро фатално крварење мозга почетком 2020, што је делимично инспирисало радњу његовог филма Вортекс.[74] Он је такође гласан по питању абортуса, сматрајући да женама треба дати избор.[67] Изјашњава се као атеиста.[75]

Филмографија уреди

Дугометражни филмови уреди

Година Наслов Режисер Сценариста Продуцент Уредник
1998 Сам против свих Да Да Да Да
2002 Отпозади Да Да Не Да
2009 Уђи у празнину Да Да Не Да
2015 Љубав Да Да Да Да
2018 Врхунац Да Да Не Да
2019 Lux Æterna Да Да Да Не
TBA Вортекс Да Да Не Не

Кратки филмови уреди

  • Tintarella di luna (1985)
  • Pulpe amère (1987)
  • Carne (1991)
  • Une expérience d'hypnose télévisuelle (1995)
  • Sodomites (1998)
  • We Fuck Alone (1998) сегмент у Destricted
  • Intoxication (2002)
  • Eva (2005)
  • SIDA (2008) сегмент у 8
  • Ritual (2012) сегмент у 7 Days in Havana
  • Shoot (2014) сегмент у Short Plays

Музички спотови уреди

Остало уреди

Година Наслов Улога
1985 El exilio de Gardel (Tangos) Помоћни режисер
1988 Sur
1996 La Bouche de Jean-Pierre Кинематограф
1998 Good Boys Use Condoms Оператор камере

Ное је 2013. снимио омот за деби албум америчког кантаутора Скај Фереире Night Time, My Time.

Награде уреди

Година Филмски фестивал Име награде Филм Резултат
1991 Филмски фестивал у Авињону Prix Tournage Месо (1991) Победа
Филмски фестивал у Кану SACD награда Победа
1992 Фантаспорто Најбољи филм Номинација
1994 Филмски фестивал Јубари Награда Минами Тошико Победа
1998 Филмски фестивал у Кану Нагрда Мерцедес Бенц Сам против свих (1998) Победа
Интернационални фестивал Намур Златни Бајард Номинација
Интернационални филмски фестивал Мелодист Најбољи дугометражни фикцијски филм Номинација
Филмски фестивал Ситже Најбољи филм Номинација
Сарајевски филмски фестивал FIPRESCI награда Победа
Филмски фестивал Ситже Најбољи сценарио Победа
Стокхолмски филмски фестивал Бронзани коњ Номинација
1999 Интернационални филмски фестивал у Буенос Ајресу Најбољи филм Номинација
2001 Бостонски андерграунд филмски фестивал Најбоље од фестивала Победа
2002 Филмски фестивал у Кану Златна Палма Отпозади Номинација
Стокхолмски филмски фестивал Бронзани коњ Победа
2004 Награде Бодил Најбољи не-амерички филм Номинација
2009 Филмски фестивал у Кану Златна Палма Уђи у празнину Номинација
Филмски фестивал Ситже Специјална награда жирија Победа
Најбољи филм Номинација
2018 Филмски фестивал у Кану Art Cinema награда Врхунац Победа
Филмски фестивал Ситже Најбољи филм Победа
2022 Даблински филмски фестивал Најбољи филм Вортекс Победа
Интернационални филмски фестивал у Сан Себастијану Забалтеги-Табакера награда Победа
Интернационални филмски фестивал у Генту Гран при за најбољи филм Победа

Референце уреди

  1. ^ https://tvovermind.com/gaspar-noe/
  2. ^ https://superstarsbio.com/bios/gaspar-noe/
  3. ^ https://www.imdb.com/name/nm0352968/bio?ref_=nm_ov_bio_sm
  4. ^ Ransome, Noel (2019-02-28). „French Director Gaspar Noé on America’s Fear of the Penis”. Vice (на језику: енглески). Приступљено 2019-10-21. 
  5. ^ „Exclusive Q&A: Director Gaspar Noe's View of The Cusp of Death As Detailed in Enter The Void”. Huffington Post. 31. 10. 2010. 
  6. ^ „Argentine-Born Gaspar Noé Is Known for His Edgy French Films, But Wants to Make a Movie in Spanish”. Remezcla (на језику: енглески). Приступљено 2022-03-31. 
  7. ^ „Biography - Le Temps Détruit Tout - Gaspar Noe Database (v2)”. OverBlog (на језику: француски). Приступљено 2022-03-31. 
  8. ^ а б в „Biographie de Gaspar Noé | Le Temps Détruit Tout”. www.letempsdetruittout.net. Приступљено 2022-04-02. 
  9. ^ https://remezcla.com/features/film/gasper-noe-climax-interview/
  10. ^ „Films directed by Gaspar Noé”. letterboxd.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-04-02. 
  11. ^ а б в Bailey, Matt. „Noé, Gaspar – Senses of Cinema” (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 03. 03. 2022. г. Приступљено 2022-03-31. 
  12. ^ Gavin Smith, “Meat is Murder”, Village Voice, June 9. 1998. стр. 154..
  13. ^ Liese Spencer, “Cinema to dishonour France”, Independent [London], January 14, 1999, Features стр. 12.
  14. ^ Gavin Smith, “Live Flesh”, Film Comment, vol. 34, no. 4, July/August. 1998. стр. 6..
  15. ^ Spencer, стр. 12.
  16. ^ Smith, “Meat is Murder”, стр. 154.
  17. ^ Smith, “Live Flesh”, стр. 6.
  18. ^ Palmer, Tim (2014-12-12). Irreversible (на језику: енглески). Macmillan International Higher Education. стр. 77. ISBN 978-1-137-47862-7. 
  19. ^ Sterritt, David (2005). Guiltless Pleasures: A David Sterritt Film Reader (на језику: енглески). University Press of Mississippi. ISBN 978-1-57806-818-0. 
  20. ^ American Cinematographer (на језику: енглески). ASC Holding Corporation. 2003. 
  21. ^ Brottman, Mikita (2005). Offensive Films (illustrated изд.). Vanderbilt University Press. стр. 161. ISBN 978-0-8265-1491-2. 
  22. ^ Renga, Dana (2013). Unfinished Business: Screening the Italian Mafia in the New Millennium. University of Toronto Press. стр. 46. ISBN 978-1-4426-1558-8. 
  23. ^ Macnab, Geoffrey (1. 8. 2002). „'The rape had to be disgusting to be useful'”. The Guardian. Приступљено 13. 2. 2022. 
  24. ^ „Why Gaspar Noé Directed on Cocaine, Masturbated in His Own Film and Shot a Live Birth”. 29. 10. 2015. 
  25. ^ Allmer, Patricia; Huxley, David; Brick, Emily (2012). European Nightmares: Horror Cinema in Europe Since the 1945 (illustrated изд.). Columbia University Press. стр. 83. ISBN 978-0-231-85008-7. 
  26. ^ Palmer, Tim; Michael, Charlie (2013). Directoyr of World Cinema: France (illustrated изд.). Intellect Books. стр. 22. ISBN 978-1-84150-563-3. 
  27. ^ Palmer, Tim (2014). p. 88–90
  28. ^ Ebert, Roger. „Irreversible movie review; film summary (2003) | Roger Ebert” (на језику: енглески). Приступљено 2022-04-01. 
  29. ^ Edelstein, David (7. 3. 2003). „Irreversible Errors”. Slate. Приступљено 24. 4. 2016. 
  30. ^ Erickson, Steve (2010-09-21). „'Enter the Void' Director Gaspar Noe Talks Sex, Drugs and Narrative Cinema”. Wall Street Journal. Приступљено 24. 4. 2016. 
  31. ^ Wilson, Laura (2015). Spectatorship, Embodiment and Physicality in the Contemporary Mutilation Film (Illustrated изд.). Springer. стр. 84—85. ISBN 978-1-137-44438-7. 
  32. ^ Gaspar Noé, “The Friendly Ghost: Gaspar Noé defends Irréversible”, Cinemascope, vol. 4, no. 2. 2002. стр. 50..
  33. ^ Noé, стр. 50.
  34. ^ Emmanuèle Frois, “Il presente Irréversible, le scandale prevu de la competition officielle qui sort en salles aujourd’hui”, Le Figaro, May 24, 2002, Lexis-Nexis Academic Universe Document, стр. 2.
  35. ^ Kohn, Eric; Kohn, Eric (2016-08-06). „Gaspar Noé Says All Directors Are ‘Sucking D*cks For Financing’ And Women Enjoyed ‘Love’ More Than Men”. IndieWire (на језику: енглески). Приступљено 2022-03-31. 
  36. ^ Schmerkin, Nicolas. „Interview Gaspar Noe” (PDF). Enter the Void press kit. Wild Bunch. Архивирано (PDF) из оригинала 06. 02. 2012. г. Приступљено 01. 04. 2022. 
  37. ^ Lambie, Ryan (21. 9. 2010). „Gaspar Noé Interview: Enter The Void, illegal substances and life after death”. Den of Geek. Архивирано из оригинала 1. 2. 2011. г. Приступљено 01. 04. 2022. 
  38. ^ Péron, Didier (5 May 2010). "Un film de défonce fait par des gens clean". Libération (in French). Archived from the original on 21 March 2011. Retrieved 15 August 2010. Il n'ya là rien de radicalement nouveau, j'ai pris des techniques ou des modes de narration qui étaient déjà en place à droite à gauche dans des films, mais en les utilisant de manière obsessionnelle.
  39. ^ Lim, Dennis (17. 9. 2010). „Turn on, Tune in to a Trippy Afterlife”. The New York Times. Архивирано из оригинала 21. 3. 2011. г. Приступљено 22. 9. 2010. 
  40. ^ Failes, Ian (28. 12. 2010). „Enter the Void made by fx”. Fxguide. Архивирано из оригинала 21. 3. 2011. г. Приступљено 7. 1. 2011. 
  41. ^ Webb, Beth (20. 5. 2015). „Revealed: the 3D sex odyssey set to scandalise Cannes”. Приступљено 29. 5. 2015. 
  42. ^ Keijser, Marjolein. „"Love" Press Conference, Movie Review (Cannes)”. GrungeCake. Архивирано из оригинала 31. 05. 2015. г. Приступљено 30. 5. 2015. 
  43. ^ Jagernauth, Kevin. „Gaspar Noe's 3D 'Love' And More Added To Cannes Film Festival Lineup”. The Playlist. Архивирано из оригинала 29. 12. 2015. г. Приступљено 16. 2. 2016. 
  44. ^ „Cannes: Is Love the Most Sexually Explicit Film of the Year?”. Vulture. 
  45. ^ „Director Gaspar Noé explains why real sex scenes were filmed for Love movie”. www.irishexaminer.com. 9. 12. 2015. 
  46. ^ „The Director of the Year's Most Sexually Explicit Movie Is on a Quest to Redefine Love”. Time (на језику: енглески). Приступљено 2022-04-01. 
  47. ^ https://www.rogerebert.com/reviews/love-2015
  48. ^ Theophanou, Daniel (7. 10. 2018). „Climax: An Interview With Director Gaspar Noe”. Candid Magazine. Архивирано из оригинала 14. 04. 2022. г. Приступљено 15. 3. 2019. 
  49. ^ Johnson, Travis (15. 3. 2019). „Interview: Gaspar Noé tackles primal drives and paranoia in 'Climax'”. SBS. Приступљено 5. 12. 2018. 
  50. ^ Maybelle, Morgan (15. 3. 2019). „The master of provocation on his trippy dance masterpiece, Climax.”. Wonderland. Приступљено 20. 9. 2018. 
  51. ^ Maybelle, Morgan (15 March 2019). "The master of provocation on his trippy dance masterpiece, Climax". Wonderland.
  52. ^ Lê, Corentin (15. 3. 2019). „Climax : entretien avec Gaspar Noé (2/3)”. Cine Series (на језику: French). Приступљено 19. 9. 2018. 
  53. ^ Dufour, Nicholas (13. 7. 2018). „Gaspar Noé: "Climax peut être vu comme un film éducatif"”. Le Temps (на језику: French). Приступљено 15. 3. 2019. 
  54. ^ „Dublin Film Critics Circle Awards 2018 – the results are in, with a few surprises”. Irish Independent. 20. 12. 2018. 
  55. ^ Brooks, Xan (22. 5. 2018). „Gaspar Noé: 'Six people walked out of Climax? No! I usually have 25%'”. The Guardian. 
  56. ^ Lê, Corentin (15. 3. 2019). „Climax : entretien avec Gaspar Noé (1/3)”. Cine Series (на језику: French). 
  57. ^ https://cdn-media.festival-cannes.com/film_film/0001/68/f14a20983937afcbfbb00cce999d7bf91288a79f.pdf
  58. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Филм „Вортекс“ и потпуно другачији Гаспар Ное”. www.rts.rs. Приступљено 2022-04-02. 
  59. ^ Dale, Martin; Dale, Martin (2022-01-16). „Gaspar Noe on ‘Vortex’ and the Changing World of Cinema”. Variety (на језику: енглески). Приступљено 2022-04-02. 
  60. ^ „Vortex is an Absorbing, Despairing Portrait of Aging”. pastemagazine.com (на језику: енглески). 2021-09-27. Архивирано из оригинала 30. 04. 2022. г. Приступљено 2022-04-11. 
  61. ^ Palmer, Tim (2011). Brutal Intimacy: Analyzing Contemporary French Cinema, Wesleyan University Press, Middleton CT. ISBN 0-8195-6827-9. 
  62. ^ „A soul drifting in neon limbo”. Eye Magazine. Приступљено 12. 6. 2017. 
  63. ^ Quandt, James (фебруар 2004). „Flesh & Blood: Sex and violence in recent French cinema”. Artforum. Архивирано из оригинала 2004-08-10. г.  Also available on the ArtForum website Архивирано на сајту Wayback Machine (3. март 2016) Шаблон:Registration.
  64. ^ Romney, Jonathan (12. 9. 2004). „Le sex and violence”. The Independent. London. Приступљено 7. 1. 2019. 
  65. ^ MUBI, "New French Extremity + Influences"
  66. ^ Smith, "Confronting Mortality..." Part 2
  67. ^ а б „Gaspar Noé”. IMDb. Приступљено 2022-04-02. 
  68. ^ „The 2012 Sight & Sound Directors’ Top Ten”. Sight & Sound: 69. септембар 2012. unknown ID 9-770037-480090. Архивирано из оригинала 11. 8. 2012. г. Приступљено 12. 8. 2012. 
  69. ^ https://www.letempsdetruittout.net/biographie
  70. ^ а б Symonds, Alexandria (2015-11-16). „Seven Things That Inspire Gaspar Noé”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2022-04-02. 
  71. ^ „Gasper Noe - Part 3”. Vice. 13. 10. 2010. Архивирано из оригинала 10. 10. 2014. г. Приступљено 28. 6. 2017. 
  72. ^ „The Auteurs: Gaspar Noé”. Cinema Axis. 29. 8. 2015. Приступљено 5. 2. 2017. 
  73. ^ peoplepill.com. „About Gaspar Noé: Argentine director, screenwriter, cinematographer and film producer (1963-) | Biography, Filmography, Facts, Career, Life”. peoplepill.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-04-02. 
  74. ^ Zigler, Brianna (27. 9. 2021). „Vortex is an Absorbing, Despairing Portrait of Aging”. Paste (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 30. 04. 2022. г. Приступљено 20. 12. 2021. 
  75. ^ Foster, Tom (2018-09-15). „10 Things You Didn't Know about Gaspar Noe”. TVOvermind (на језику: енглески). Приступљено 2022-04-02. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Гаспар_Ное&oldid=26847766”