Отворите главни мени

Димитрије Коларовић

Димитрије Мита Коларовић (Земун, 15. јануар 1839 — Влашко Поље код Младеновца, 27. октобар 1899)[1] био је српски глумац, признати комичар Народног позоришта у Београду у другој половини 19. века. Био је муж једне од првих званичних примадона Народног позоришта, Љубице Коларовић и отац чувене првакиње овога позоришта, Зорке Тодосић.

Димитрије Коларовић
Kolarovic-dimitrije.jpg
Портрет глумца Димитрија Мите Коларовића.
Пуно имеДимитрије Мита Коларовић
Датум рођења(1839-01-15)15. јануар 1839.
Место рођењаЗемун
Аустроугарска
Датум смрти27. октобар 1899.(1899-10-27) (60 год.)
Место смртиВлашко Поље код Младеновца
Краљевина Србија
СупружникЉубица Коларовић
ДецаЗорка Тодосић
Занимањеглумац

Детињство и младостУреди

Димитрије Коларовић рођен је у Земуну, у породици Тимотеуса (Тимотија) и Екатерине Коларидес.[2] Све школе је похађао у Земуну (три разреда српске школе, нормална немачка школа и два разреда реалке, како сам бележи у молби за ангажман у београдском Народном позоришту, 1868). Говорио је немачки језик. Почео се заносити позориштем као земунски дилетант (свакако 1860). Краће време је боравио у дружини Јована Кнежевића.[3]

Професионални рад у позориштуУреди

Члан новосадског Српског народног позоришта постао је 8. новембра 1861. године, током гостовања овог позоришта у Вуковару.[4] Оженио се Љубицом, једном од ћерки поп-Луке Поповића, чији ће потомци припадати оној тако заслужној и чувеној „глумачкој династији”.[a]

Димитрије Коларовић запамћен је као човек врло незгодне нарави, напрасит, нетрпељив, који се „често опијао, свађао и тукао”. Отпуштен је из Позоришта 26. априла 1863. због физичког напада на Лазу Телечког. У знак побуне, с њим је из дружине иступило још петоро чланова, међу њима и његова жена Љубица. Од јула до октобра 1863. саставио је властиту дружину, коју су осим њега и Љубице сачињавали и Љубицине сестре Драгиња Ружић и Софија Вујић и зет Димитрије Ружић. Са овом дружином Димитрије је приредио низ представа, а затим су он и Љубица привремено (од 1. маја 1863. до 1. априла 1864.) нашли ангажман у Хрватском народном казалишту у Загребу, где је Димитрије требало да замени комичара Фрању Фрајденрајха. Након те „кратке дисиденције” покајнички се, 1. маја 1864. вратио у Српско народно позориште. Међутим, због још једног тешког прекршаја, овог пута сукоба са глумцима Рашићем и Шкорићем, Управни одбор Позоришта 19. септембра 1865. отпушта из ангажмана и њега и Љубицу. Ова одлука је, на молбу 63 потписана сомборска грађанина, у фебруару 1865. суспендована до првог ма и најмањег Коларовићевог испада.[4] Последњи пут се вратио сцени Српског народног позоришта 23. октобра 1867. где је остао до 26. септембра 1868.[3]

За редовног члана београдског Народног позоришта изабран је 17. августа 1868. године, али се на дужност јавио тек у октобру 1868. Био је редован члан Народног позоришта од 1. октобра 1868. до средине октобра 1881. године, с прекидом од 10. јуна 1873. до 7. марта 1874,[b] за које време је наступао с супругом Љубицом најпре у дружини Ђорђа Пелеша, у арени Вајфертове пиваре, а зиму 1873/74. обоје су провели у Шапцу у трупи Милоша Цветића и Ђуре Рајковића. Ни у Београду се својим понашањем Димитрије није прилагодио окружењу, па је и Милорад П. Шапчанин, тадашњи управник Народног позоришта, био принуђен да га, због свакојаких изгреда и насилништва, октобра 1881. године отпусти, заједно са супругом Љубицом. Обоје поново одлазе у Хрватско народно казалиште и од 27. октобра 1881. до 14. маја 1882. наступају на загребачкој сцени.[4] али се већ маја 1882. поново појављују на београдској позорници. Због проблема са видом (слепила изазваног плинским осветљењем београдске сцене) Љубица је новембра 1882 пензионисана, а Димитрије је 3. септембра 1885. прославио двадесетпетогодишњицу уметничког рада као Ујак Макдоналд у представи Библиотекар Густава Мозера. После тога се сасвим повукао са сцене.[3]

Димитрије Коларовић Играо је, према забелешци Ј. Ђорђевића, „стручно комичне старце, а употребљаван је био и у другима струкама рола у драми и трагедији”. Био је несумњиво даровит комичар. Нарочито се истакао као Чича Мија (Стари бака и његов син хусар Јожефа Сигетија), Гризингер (Доктор Клаус Адолфа Ларонжа) и Панта (Шаран Јована Јовановића Змаја). Подједнако изразито је приказивао доброћудне и комичне људе као и интриганте.[3] Упамћен је и као један од глумаца који су играли у првом Шекспировом делу приказаном у београдском народном позоришту. То је био Млетачки трговац у режији Алексе Бачванског, чија је премијера била 26. новембра 1869. године.[11]

Приватни животУреди

Поставши члан Српског народног позоришта, Димитрије упознаје Љубицу (тада Поповић), која је већ била ангажована у овом позоришту и жени се њом. Венчање је обављено на Ђурђевдан 1862, током гостовања Српског народног позоришта у Суботици.[3] Брачни пар Коларовић имао је двоје деце, старију ћерку Зорку,[c] и млађег сина Тиму, који је умро у доби од две и по године. Шездесетих година 19. века породица је са трупом Српског народног позоришта непрекидно била на путу и са двоје мале деце, ломатајући се по банатским, бачким, сремским и славонским друмовима.[4]

Након напуштања позоришта Димитрије је закупио један мали рудник угља у близини Младеновца и ту остао до смрти, коцкајући се са пријатељима и бавећи се ловом. Био је љубимац краља Милана за карташким столом, у лову и на теревенкама. Умро је 27. октобра 1899. године.

НапоменеУреди

  1. ^ Бројна породица овог свештеника је српском позоришту дала седам чувених имена, пет кћери и два сина. Свој живот су позоришту посветили Љубица Коларовић, Катица Поповић, Драгиња Ружић, Јелисавета - Јеца Добриновић, Софија Вујић, Лазa и Паја Поповић. Заједно са снајама и зетовима, међу којима су били Димитрије Ружић, Пера Добриновић, Лазина жена Марија Аделсхајм-Поповић[5] и сам Димитрије, оженивши се Љубицом,[2] ова „уметничка династија” је једно време сачињавала готово половину трупе Српског народног позоришта у Новом Саду[6] и представљали су моћан и веома утицајан породични круг, не само у глумачкој дружини него и у органима Друштва за Српско народно позориште.[7]. Глумачку традицију наставили су и унуци проте Луке: Зорка Тодосић, Емилија Поповић[8], Милка Марковић[9] и Лука Поповић.[10]
  2. ^ У периоду од 10. јуна 1873. до 7. марта 1874, године Народно позориште у Београду је било затворено због тешке финансијске кризе.
  3. ^ Касније чувена примадона Народног позоришта у Београду, Зорка Тодосић.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Српски биографски речник. [Књ.] 5, Кв-Мао (PDF). Нови Сад: Матица српска. 2011. ISBN 978-86-7946-085-1. COBISS.SR 266200327
  2. 2,0 2,1 Stojanović, Olja (2016). Zorka Todosić : 1864-1936 (PDF). Beograd: Muzej pozorišne umetnosti Srbije. ISBN 978-86-80629-87-2. COBISS.SR 226043148
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 „Димитрије Коларовић”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 13. 1. 2017. 
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 „Љубица Коларовић”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 12. 1. 2017. 
  5. ^ „АДЕЛСХАЈМ-ПОПОВИЋ Марија”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 18. 1. 2017. 
  6. ^ „Тајне љубави чувених Срба (6): Грех са свастиком”. Vesti on-line. Приступљено 10. 1. 2017. 
  7. ^ „ДОБРИНОВИЋ Зорка”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 14. 1. 2017. 
  8. ^ Блажић, Мирјана. „Гости из Прошлости”. Радио Београд 1. РТС. Приступљено 12. 1. 2017. 
  9. ^ „Максимовић Вујић, Софија”. Српски биографски речник. [Књ.] 5, Кв-Мао (PDF). Нови Сад: Матица српска. 2011. ISBN 978-86-7946-085-1. Приступљено 13. 1. 2017. COBISS.SR 266200327
  10. ^ MEČKIĆ, LAZAR. „Luka Popović”. NBO - Novi Bečej On-line. Приступљено 18. 1. 2017. 
  11. ^ Јовановић, Рашко В. (29. 8. 2014). Укроћено тврдоглавство” или – ко је први у Београду играо”. Печат. 333. Приступљено 14. 1. 2017. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди


  • Стојановић, Оља. „ГАЛЕРИЈА ФОТОГРАФИЈА”. Виртуелна музејска поставка посвећена позоришној глумици Зорки Тодосић. Музеј позоришне уметности Србије. Архивирано из оригинала на датум 13. 01. 2017. Приступљено 10. 1. 2017.