Димитрије Коларовић

Димитрије Мита Коларовић (Земун, 15. јануар 1839 — Влашко Поље код Младеновца, 27. октобар 1899)[1] био је српски глумац, признати комичар Народног позоришта у Београду у другој половини 19. века. Био је муж једне од првих званичних примадона Народног позоришта, Љубице Коларовић и отац чувене првакиње овога позоришта, Зорке Тодосић.

Димитрије Коларовић
Kolarovic-dimitrije.jpg
Портрет глумца Димитрија Мите Коларовића.
Пуно имеДимитрије Мита Коларовић
Датум рођења(1839-01-15)15. јануар 1839.
Место рођењаЗемун
Аустријско царство
Датум смрти27. октобар 1899.(1899-10-27) (60 год.)
Место смртиВлашко Поље код Младеновца
Краљевина Србија
СупружникЉубица Коларовић
ДецаЗорка Тодосић
Занимањеглумац

Детињство и младостУреди

Димитрије Коларовић рођен је у Земуну, у породици Тимотеуса (Тимотија) и Екатерине Коларидес.[2] Све школе је похађао у Земуну (три разреда српске школе, нормална немачка школа и два разреда реалке, како сам бележи у молби за ангажман у београдском Народном позоришту, 1868). Говорио је немачки језик. Почео се заносити позориштем као земунски дилетант (свакако 1860). Краће време је боравио у дружини Јована Кнежевића.[3]

Професионални рад у позориштуУреди

Члан новосадског Српског народног позоришта постао је 8. новембра 1861. године, током гостовања овог позоришта у Вуковару.[4] Оженио се Љубицом, једном од ћерки поп-Луке Поповића, чији ће потомци припадати оној тако заслужној и чувеној „глумачкој династији”.[а]

Димитрије Коларовић запамћен је као човек врло незгодне нарави, напрасит, нетрпељив, који се „често опијао, свађао и тукао”. Отпуштен је из Позоришта 26. априла 1863. због физичког напада на Лазу Телечког. У знак побуне, с њим је из дружине иступило још петоро чланова, међу њима и његова жена Љубица. Од јула до октобра 1863. саставио је властиту дружину, коју су осим њега и Љубице сачињавали и Љубицине сестре Драгиња Ружић и Софија Вујић и зет Димитрије Ружић. Са овом дружином Димитрије је приредио низ представа, а затим су он и Љубица привремено (од 1. маја 1863. до 1. априла 1864.) нашли ангажман у Хрватском народном казалишту у Загребу, где је Димитрије требало да замени комичара Фрању Фрајденрајха. Након те „кратке дисиденције” покајнички се, 1. маја 1864. вратио у Српско народно позориште. Међутим, због још једног тешког прекршаја, овог пута сукоба са глумцима Рашићем и Шкорићем, Управни одбор Позоришта 19. септембра 1865. отпушта из ангажмана и њега и Љубицу. Ова одлука је, на молбу 63 потписана сомборска грађанина, у фебруару 1865. суспендована до првог ма и најмањег Коларовићевог испада.[4] Последњи пут се вратио сцени Српског народног позоришта 23. октобра 1867. где је остао до 26. септембра 1868.[3]

За редовног члана београдског Народног позоришта изабран је 17. августа 1868. године, али се на дужност јавио тек у октобру 1868. Био је редован члан Народног позоришта од 1. октобра 1868. до средине октобра 1881. године, с прекидом од 10. јуна 1873. до 7. марта 1874,[б] за које време је наступао с супругом Љубицом најпре у дружини Ђорђа Пелеша, у арени Вајфертове пиваре, а зиму 1873/74. обоје су провели у Шапцу у трупи Милоша Цветића и Ђуре Рајковића. Ни у Београду се својим понашањем Димитрије није прилагодио окружењу, па је и Милорад П. Шапчанин, тадашњи управник Народног позоришта, био принуђен да га, због свакојаких изгреда и насилништва, октобра 1881. године отпусти, заједно са супругом Љубицом. Обоје поново одлазе у Хрватско народно казалиште и од 27. октобра 1881. до 14. маја 1882. наступају на загребачкој сцени.[4] али се већ маја 1882. поново појављују на београдској позорници. Због проблема са видом (слепила изазваног плинским осветљењем београдске сцене) Љубица је новембра 1882 пензионисана, а Димитрије је 3. септембра 1885. прославио двадесетпетогодишњицу уметничког рада као Ујак Макдоналд у представи Библиотекар Густава Мозера. После тога се сасвим повукао са сцене.[3]

Димитрије Коларовић Играо је, према забелешци Ј. Ђорђевића, „стручно комичне старце, а употребљаван је био и у другима струкама рола у драми и трагедији”. Био је несумњиво даровит комичар. Нарочито се истакао као Чича Мија (Стари бака и његов син хусар Јожефа Сигетија), Гризингер (Доктор Клаус Адолфа Ларонжа) и Панта (Шаран Јована Јовановића Змаја). Подједнако изразито је приказивао доброћудне и комичне људе као и интриганте.[3] Упамћен је и као један од глумаца који су играли у првом Шекспировом делу приказаном у београдском народном позоришту. То је био Млетачки трговац у режији Алексе Бачванског, чија је премијера била 26. новембра 1869. године.[11]

Приватни животУреди

Поставши члан Српског народног позоришта, Димитрије упознаје Љубицу (тада Поповић), која је већ била ангажована у овом позоришту и жени се њом. Венчање је обављено на Ђурђевдан 1862, током гостовања Српског народног позоришта у Суботици.[3] Брачни пар Коларовић имао је двоје деце, старију ћерку Зорку,[в] и млађег сина Тиму, који је умро у доби од две и по године. Шездесетих година 19. века породица је са трупом Српског народног позоришта непрекидно била на путу и са двоје мале деце, ломатајући се по банатским, бачким, сремским и славонским друмовима.[4]

Након напуштања позоришта Димитрије је закупио један мали рудник угља у близини Младеновца и ту остао до смрти, коцкајући се са пријатељима и бавећи се ловом. Био је љубимац краља Милана за карташким столом, у лову и на теревенкама. Умро је 27. октобра 1899. године.

НапоменеУреди

  1. ^ Бројна породица овог свештеника је српском позоришту дала седам чувених имена, пет кћери и два сина. Свој живот су позоришту посветили Љубица Коларовић, Катица Поповић, Драгиња Ружић, Јелисавета - Јеца Добриновић, Софија Вујић, Лазa и Паја Поповић. Заједно са снајама и зетовима, међу којима су били Димитрије Ружић, Пера Добриновић, Лазина жена Марија Аделсхајм-Поповић[5] и сам Димитрије, оженивши се Љубицом,[2] ова „уметничка династија” је једно време сачињавала готово половину трупе Српског народног позоришта у Новом Саду[6] и представљали су моћан и веома утицајан породични круг, не само у глумачкој дружини него и у органима Друштва за Српско народно позориште.[7]. Глумачку традицију наставили су и унуци проте Луке: Зорка Тодосић, Емилија Поповић[8], Милка Марковић[9] и Лука Поповић.[10]
  2. ^ У периоду од 10. јуна 1873. до 7. марта 1874, године Народно позориште у Београду је било затворено због тешке финансијске кризе.
  3. ^ Касније чувена примадона Народног позоришта у Београду, Зорка Тодосић.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Српски биографски речник. [Књ.] 5, Кв-Мао (PDF). Нови Сад: Матица српска. 2011. ISBN 978-86-7946-085-1. COBISS.SR 266200327
  2. ^ а б Stojanović, Olja (2016). Zorka Todosić : 1864-1936 (PDF). Beograd: Muzej pozorišne umetnosti Srbije. ISBN 978-86-80629-87-2. COBISS.SR 226043148
  3. ^ а б в г д „Димитрије Коларовић”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 13. 1. 2017. 
  4. ^ а б в г „Љубица Коларовић”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 12. 1. 2017. 
  5. ^ „АДЕЛСХАЈМ-ПОПОВИЋ Марија”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 18. 1. 2017. 
  6. ^ „Тајне љубави чувених Срба (6): Грех са свастиком”. Vesti on-line. Приступљено 10. 1. 2017. 
  7. ^ „ДОБРИНОВИЋ Зорка”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 14. 1. 2017. 
  8. ^ Блажић, Мирјана. „Гости из Прошлости”. Радио Београд 1. РТС. Приступљено 12. 1. 2017. 
  9. ^ „Максимовић Вујић, Софија”. Српски биографски речник. [Књ.] 5, Кв-Мао (PDF). Нови Сад: Матица српска. 2011. ISBN 978-86-7946-085-1. Приступљено 13. 1. 2017. COBISS.SR 266200327
  10. ^ MEČKIĆ, LAZAR. „Luka Popović”. NBO - Novi Bečej On-line. Приступљено 18. 1. 2017. 
  11. ^ Јовановић, Рашко В. (29. 8. 2014). Укроћено тврдоглавство” или – ко је први у Београду играо”. Печат. 333. Приступљено 14. 1. 2017. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди


  • Стојановић, Оља. „ГАЛЕРИЈА ФОТОГРАФИЈА”. Виртуелна музејска поставка посвећена позоришној глумици Зорки Тодосић. Музеј позоришне уметности Србије. Архивирано из оригинала на датум 13. 01. 2017. Приступљено 10. 1. 2017.