Отворите главни мени

Иларион (световно Жарко Радонић, Мол (Бачка), 27.август/8. септембар 1871Осијек, 4. март 1932) је био епископ Српске православне цркве.

Иларион (Радонић)
Датум рођења(1871-09-08)8. септембар 1871.
Место рођењаМол (Бачка)
Аустроугарска
Датум смрти4. март 1932.(1932-03-04) (60 год.)
Место смртиОсијек
Краљевина Југославија

Световни животУреди

Жарко Радонић рођен је у Молу у Бачкој, 8. септембра 1871. године. Потиче од чувене породице Радонић - Гувернадуровић,[1] која је некад била веома моћна у Црној Гори. Када се та породица иселила из Црне Горе прешла је у Далмацију. Из Далмације је један њен огранак отишао у Угарску. Од те угарске лозе је деда-стриц Жарков, познати српски сликар Новак Радонић. Родитељи Жаркови, отац Александар богати економ у Молу и мајка Неранџа, имали су три сина и три кћерке. Поред митрополита Иларина, то су др Сима Радонић адвокат у Молу и др Јован Радонић професор Универзитета у Београд познати историчар. Када је 1910. године Иларион постао митрополит, са њим су живели, сестра Софија са својом кћерком Меланијом.

После завршене Српске православне велике гимназије у Новом Саду 1890. године, уписао се у Стару карловачку богословију, који завршава 1894. године.[2] У Карловцима је био 1891-1892. године књижничар Богословско књижевног друштва "Слога".[3] По завршетку исте, студирао је следеће три године (са државним испитом) правне науке у Јегри и Пешти. Право је напустио на позив митрополита Никола Мандића и дошао почетком 1898. године у Рељево да предаје. Као дипломирани теолог и правник прелази у Босну и постаје професор Рељевске богословије у Сарајеву. Од суплента је брзо постао професор, и то остао до избора за митрополита.

На владичанском тронуУреди

Замонашио се Жарко 14. септембра 1899. године у манастиру Озрену, када је добио ново име Иларион. Рукоположен је у сарајевској цркви у чин ђакона 3., а у чин презвитера - јеромонаха 11. октобра 1899. године. Декретом од 15. јуна 1901. године постаје митрополијски синђел, а 6. јануара 1904. године - протосинђел. Чин архимандрита добија 6. децембра 1909. године. Ректором поменуте богословије постао је такође 1909. године.

Своје радове је објављивао у сарајевском "Источнику“,[4] који је и уређивао са великим успехом (1900-1908). Почео је у раној младости да пише; прве радове је објавио у сомборском "Голубу". Касније је сарадник српских листова новосадског "Јавор", мостарске "Зоре" (1896) и новосадског "Браник" и других. Био је члан Одбора за штампање црквених књига у Сарајеву.

Свештенство и народ су га кандидовали 7. октобра 1909. године на конференцији у Тузли. За митрополита зворничко-тузланског изабран је од стране Светог синода цариградске патријаршије 14. децембра 1909. године, а хиротонисан је у Тузли 15. маја 1910. године. Он је у исто време (1910) архиепископ и митрополит зворничко-и али и егзарх Далмације. Током Првог светског рата нарочито се заузимао код власти, за српски живаљ и православно свештенство у Босни и Херцеговини. После Првог светског рата постаје члан Средишног архијерејског сабора, који је изршио све припреме за васпостављење уједињене Српске патријаршије. Иларион је био једно време потпредседник Светог Синода и председник Великог духовног суда. Носио је одличја: Орден Св. Саве са лентом и Орден Св. Гроба са лентом.

По својој жељи прешао је у Вршачку епархију 6. априла 1922. године, и у њој остао до 1929. године, када је пензионисан по молби, због болести. Умро је у Осијеку где је био настањен 4. марта 1932. године[5], и сахрањен на градском гробљу.

РеференцеУреди

  1. ^ "Источник", Сарајево 1. јул 1910.
  2. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 10. јул 1894.
  3. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 28.јун 1892.
  4. ^ "Источник", Сарајево 1. јануар 1900.
  5. ^ "Правда", Београд 4. март 1932.

ЛитератураУреди