Отворите главни мени

Кирил (Кирил Живковић, Пирот, 1730. — Пакрац, 12. август 1807.) је био епископ Српске православне цркве на престолу пакрачких владика.

Кирил Живковић
Датум рођења1730.
Место рођењаПирот
Отоманско царство
Датум смрти12. август 1807.(1807-08-12) (76/77 год.)
Место смртиПакрац
Хабзбуршко царство

БиографијаУреди

Кирил Живковић рођен је 1730. године у Пироту.[1] За време аустријско-турског рата 1737. године Кирилови родитељи су са седмогодишњим дететом пребегли у Бачку, у село Футог. Овде је Кирил стекао основно школско образовање.

У монашки чин пострижен је у манастиру Зографу, на Светој Гори, „а дугим путовањима по целом Балканском полуострву, и нарочито по Русији и Италији, стекао је лепо образовање и смисао за виша настојања. Сем тога, провео је по пет година као учитељ у Далмацији и у свом родном месту под Турцима“.[2]

У чин протосинђела произвео га је митрополит Викентије Јовановић Видак 1778. године и поставио за настојатеља манастира Гргетега. Кирил (Живковић) био је велики љубитељ књиге и за свој манастир је на једној лицитацији купио књигу „Златоуст“. У Пакрацу ће доцније, као епископ пакрачки, основати епархијску библиотеку. Настојањем протосинђела Кирила и манастирског братства, а уз помоћ Стефана Рашковића, великобечкеречког пургера, осликана је 1780. године трпезарија манастира Гргетега.

После осмогодишњег успешног управљања манастиром Гргетегом Кирил (Живковић), кога је у међувремену 1. јуна 1784. године митрополит Мојсије (Путник) произвео за архимандрита, изабран је за епископа пакрачког. Епископска хиротонија је била 20. јуна 1786. године. Као епископ пакрачки, трудио се око оснивања основних школа, у чему је „показао довољно успеха“.

У Бечу је 1794. године штампао некритички приређено Доментијаново „Житије свјатих сербских просветитељеј Симеона и Сави“, које је доживело и француски превод у Паризу 1858. године. У Будиму је 1803. године објавио две књиге Светог Петра Дамаског. Епископ Кирило је такође написао више посланица и других верских списа.

Према упутствима бечке владе, аустријска обавештајна служба је организовала систематско трагање за поверљивом преписком католичког и православног свештенства с поборницима сједињења Далмације са Хрватском и Угарском. Није ухваћено ни једно писмо митрополита Стратимировића православним свештеницима у Далмацији, али се дошло до неких писама које је његов поузданик, пакрачки епископ Кирило Живковић, упутио појединим истакнутим свештеницима и калуђерима. Као главне зачетнике овог антинемачког расположења аутор извештаја означава митрополита Стефана (Стратимировића) и пакрачког епископа Кирила (Живковића) са српске стране.

Епископ пакрачки Кирил умро је 12. августа 1807. године у Пакрацу. Сахрањен је у Саборној цркви у Пакрацу.[3]

РеференцеУреди

  1. ^ "Стражилово", Нови Сад 1887.
  2. ^ Др. Рад. М. Грујић, Пакрачка епархија, Споменица о Српском православном владичанству пакрачком, Нови Сад 1930, 170-171.
  3. ^ Патријарх српски Иринеј посетио Епархију славонску (СПЦ, 25. фебруар 2016)

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди