Корисник:Golija/Бока (литерарни чланак)

Ово је књижевни чланак о Боци, за енциклопедијски чланак погледај Бока или Бока которска.

Бока - Стјепан Митров Љубиша

Зову Боком онај чаровни залијев у који се спуштају и тону кршовита и скоро неприступна брда јужне Херцеговине и Црне Горе. Кажу људи, који свијет обађу, да је тај један од најљепшијех положаја земље; и збиља би рекао да се је овдје природа играла, кад је своје чудесно дјело на махове стварала. Кад дођеш с мора, пошто си се нагледао ситан просутијех по пучини далматинскијех острвица, што скоро једна другу лактом коси; пошто си се дивио висини Велебића и Биокова, стравичноме паду Крке и бојадисаному Трогиру, красној Неретви и љуцкому Дубровнику, да ти се оку не додије, све одједном нестану острвице чак до Крфа, пак се, усред ове несташице, раствора ушће которскога залијева, као да га је творац ту умјестио да буде топцу спас. Ушће је толико широм пространо да се не могу пресумитити зрна од топова кад са обје стране грухају. Уласком Оштри рт остаје с лијеве; ово дуго пружало херцеговачкијех брда на лик љемјеша о ралу, на шиљку изоштрено бојнијем топом. С десне видиш зимзелене брежуљке лустичке и грбаљске на махове потрапљене уз сунчани припек, су два отока у покос, које стари зваху Жањице, а врсници ни, Мамула. Ту су људи ломили љуту лит да јој умјесте бојни топ. — С пријед ти се раствора пространа лука, гдје се зими крше и пролијевају о плитко дно бијесни валови, успети и погнати јужнијем вјетром, те се сустопице запјенушени и набрекнути на достиг сутјечу.

Кад се брод крају допримакне, видиш горе и доље просуту множ лијепијех кућа гдје промаљају измеђ зелена сада, гдје и гдје хрпом, гдје и гдје усамљене посред овјенчанијех перивоја. Ово је стари Херцегнови, којему је брштан облачио испукле зидове да му скрије плаве од олова развалине. Два му крила клону на бокове: Топла, игало чак до Суторине, коју веле, да су Дубровчани поклонили Турчину тек да се прођу горега сусједа; — и Мељине што почињу боницом млетачком, а свршују џебаном ћесаровом, за којијем промаља кук, а на куку црква куцка. Манастир Савина, што је лијевому крилу брчно перо, сједи међ ћеперизом и маслином, пак ти плијени неком тајном силом поглед. Врх Новога град, који су земаном Шпањолци утврдили и своје му име нађели, јаше као коњаник на првом реду зеленијех бријегова, а иза њега уздижу се до под облак кршовите горе.

Уминеш ли Мељине, рт од Кумбура отвора ново ушће с десне, па и нову локву дугу до Верига, а широку до Солила. С овога рта до свете Неђеље дугачко жало крајем воде зову Бијела; кућа до куће у поређе, као лабудови смоче море, а врх сваке лоза и воћка с оградом, док су људи находили земље да копају; пак. опет на више голи кам до планине, која је сваку посестриму надвисила, а та је Бијела Гора. С друге стране лежи на лик облука Солиоцко поље, по дну којега видиш стара солила, сад лужина и мочвара, гдје блура и стура расту преко човјека висине. По сред овога облука пружа се у воду Превлака, поузани рукав земље гдје се находе старе развале православног манастира арханђела Михајла, којега су Млечићи разурили пошто му калуђере отрују; с њега и носе Кртоли име, Михољски збор; јер су бивали наголо црковни кметићи; пак та сеоца раздвају поље од мора са зеленијем бријегом. Питоми Тиват запуча га на други крај, а кад гледаш са сред локве, протеже се Жупа равна и руда далеко далеко на очњи домах, са истока до Спаса врх Будве, а са сјевера видиш уза вишњу стрмен гдје охоли Ловћен уздиже небу чарну главу, коју му зором обасјају први сунчани зраци, пак из далека изгледа као да му је позлаћена.

Ова се локва бужи код Верига на лик врше, јер ту обје обале иду једна другој у сусрет као да ће се ручити, пак направиле тијеснац толико узак да се с Лепетат кокот чује на Каменаре; опет се брже боље разиђу и одале да начине трећу луку, која се опет дијели на лик виле у два залијева, један рисански а други которски, а перашка страна засађена међу њима као клин. Сасред ове локве угодан изгледа положај: с десне стране брегови Столива, окићени костањом у осоју, проглушују птичијем ћипиркањем; а с лијеве стрмен херцеговачкијех клисура. С према изгледа Пераст варош уточена у голој стијени као шипак.

Путујеш ли к Рисну, дотакнеш отоке светог Ђорђа и Богородичин у сред луке, ту је католички манастир гдје се народ купи на сајам у сред коловоза, а поморци своје завјете прилажу од памтивијека, —сестре да не обезбрате, матере да не обесине, а жене да се у црно не обавију. Залијев је овдје доста добро широк. Погледаш ли на лијеву, Морињ лежи по врх локве као у њедрима велике стрмени, а врх њега Убли на планини. Погледаш ли десном, пут с Пераста на Рисан удјељан у љутој лити биљежи пустош коју манастир Бања прекида. Рисан је давао некад име цијелому залијеву, док му га не уграби Котор. Под високој хриди, гдје су Кривошије и Леденице, лежи Рисан у дну залијева на стрмениту намјешћу, почивало херцеговачко, као што је Котор црногорско; једина опћина, која је до данас сачувала цијело народне обичаје, пак се и с њима дичи као паун перјем. Међу Рисном и Морињом зелено загушена шума ловорике никла у грохоту, а југом из јаме Сопота, при мору реве јеком силно запјенушена вода као из млина мучнога кад се ваља с јаже низ стрми водопад.

Путујеш ли к Котору, красно изгледа природе разлика. Оно голо и каменито брдо врх Пераста пружа се чак до Котора, одозго наждријела, а одоздо на завоје, што падежи понора и ревоточина снују, и над којијем висе греде и клисуре оштре и ропаве, да их ни козја стопа не допире. Под овијем страшнијем станцем, гдје се леже соко и јаштреб, поток Љута, љети сушац, дијели кршни Ораховац од јуначке Доброте. Чудо је да су људи уздуж тако тијесног приморја поградили онако лијепијех кућа, све на низ до Котора. Ако свратиш оком на противну обалу, зелени врт и сад под онијем плавијем небом, стоје според друге обале као зрцало у кому се охола лит данимице огледа и поноси својом тужном љепотом. И ту су ти складни двори обасули редимице сву пјешчану обалу, пак кад под њом с брода завириш у тиху пучину, видиш сваку кућу једну и по једну гдје се у води као у цаклу цкли и фотографава. Тако се Прчањ и Доброта хватају у коло с Котором, који је коловођа. Кад брод под Котор, а сидро тежином утоне и у дно запне, боре се у путника двије жеље: хтио би да сљегне на крај да се одмори и опочине, а онамо жали да нема јошт залијева да се боље нараји. Кук који виси над Котором као повраз над виједром, рекао би да ће на ови час или стрмоглавити или поринути, пак град под грохот закопати. На врх кука сједи град Јованов, пунан витијех топова, а ртенице ошапила му ограда, која брани Котор с копна. Десном града лежи трг црногорски и пут на окуке уз Праћишта до међе, а лијевом царска цеста до Будве, коју бране двије тврђице: Тројица врх Кавча и Горажда според Мирца.

Кад се попнеш на прво ждријело врх Котора, међу те двије тврђице, видиш под собом Дугу гору гдје се протеже право, као уз туњу, са Солила на Јаз,пак дијели доњи Грбаљ од горњега и пада у море, гдје својијем њедрима начиња Бигово, да је мрнару тихо пристаниште и уток. Кажу да се у Грбљу родио Лазар Грбљановић последњи цар српски. Међу два Грбља лежи као убао уточена Жупа, два поља близанца Солиоцко и Мрчево. Оно, као што казасмо, допире до залијева според Бијеле, а ово друго до мора на Јаз, а оба леже као прострта зелена долама, којој гр'оце запучају горњи Лукаеци на лик копче, а доњи на лик гужве. Села доњега Грбља, просута су од Бигова до Вишњева уздуж Дола; а горњега, косом планина које друже Ловћен с Коловиром. Царски пут води преко све Жупе у Будву, а под Спасом с лијеве, под јаснијем извором остаје врх пута Подластва, манастир Богородичин. Спас зелен а висок брани да Грбљани не виде Будве.

Тамо се приморје криви као лук, краји су му Могрен падеж Спаса, и Скочидјевојка у сред Паштровића; тетиво пјесак; стријела рт Завале, а кундак оток светога Николе.

Уз прву половину овога лука лежи Будва у мору, пространијем жалом до Завале, а уз другу стари Паштровићи, некад слободна и неодвисна опћина. Планине су високе, до по њих зелене, а од по њих голе и кршовите, свуђ потоцима одрте и испресијецане. Спрам Будве свети Шћепан, и он градић на мору, којега су Паштровићи у завјет градили турскијем плијеном. Са Скочидјевојке, од куд се земаном самодавила дјевојка да учува поштење, обала иде право на тромеђу. Ластва је прво село приморско, а за њим Надлушкопоље, што га дијели с лишћем обучена Дубовица од мора, а наго брдо од планине. Врх Будве пут сјевера леже по брдима села Махинска, Поборска и Браицка, што их Млечић лукавством окрну Црној Гори (1718), са три манастира православна, од којијех два бијаху црногорска, подмаински и стањевски, па кад их ћесар купи, престане црковина (1837). И у Паштровићима има њих четири, сви василинскога обреда. По планини паштровској, гдје те липњем гуши мирис девесиља и зановети, оградио ћесар три тврђице Шпиридон, Копац и Пресјеку. На Космачу според Браића зја четврта, а у пету претвори стањевски манастир.

Тако Бока граничи са истока и са сјевера Црном Гором, с југа Арбанијом, с подна морем јадранскијем, а са запада Херцеговином. Има пут који води преко Груде на Дубровник, те нас тобож веже Далмацијом, но он пролази турску земљу, пак га за то и не можемо звати нашијем, него докле га чепљемо.

Бока је мјесто здраво, за то су људи снажни и доста живе. Мушки су уопће висока струка, а жене прикладне, црнооке и тмасте. Ако је истина, што се каже, да су Срби међу Славенима најљепши народ, Бокељи су чисто одвојили од своје браће. Зрак је угодан, воде живе из врела, а припек сунчани дава биљу особити сок, за то су овдје воћке слатке мимо игдје. Цвијеће цавти и мирише зими на отвореној пољани; снијегу није трага али намири влага јесенска и честе кише, особито у Котору, гдје се облаци, од свукуд зајмљени, сукобе и јалове у онај тијеснац као укорито. Вино је румено и реже; уље густо а танко; сир масан а смочан; месо особито кусно. Храна је приморцима највише риба, а горштацима вариво и сочиво. Ови једу обично хљеба рметинова печена под сачем нацријепњи, а они пшеничне покваснице.

Горе и брегове оголио је козји зуб и ископ ревачи, што узрочи љетну сушу и зимну поплавицу. Мислим да се сваке године посијеку дајбуди шест тисућа дубова у бадњаке. Да их се годином толико подњиви, куд среће! И буба по Боци снује своју богату свилену пређу. Похмили почетком травња, прве омарине прољетње, пак четрдесницом настане и нестане. Излеже се црв као мрав, настане као гусјеница, завије се у кожурицу, излети лепир, пак умре на пријечац пошто попрши сјеме да учува траг. Приморци лове рибу мрежом, вршом, туњом, жегом и струњом. Горштаци подижу марву овчу и козју.

Има у Боци пописана народа 34,770, од којега жена 17,900; по вјери дијели се на католике 9,500, и на 25,270 православне. Грађани и листом приморци бродаре, тргују и промећу се, а горштаци живе о ратарству и стоци. Половина је мушкијех у свијету, откуд довукују благо да накнаде домаћој недаћи.

Бокези су наголо Срби, говоре кући српски, а у свијету науче лако туђ језик: у приморју уз српски чујеш највише талијански. Наћи ћеш приморца у сваком крају свијета, гдје тргује и бродари, а горштака највише по Мисиру и Цариграду, гдје копа на оџаке. Доброцко одијело: кружат, корет, јечерма, широке гаће и плитка капа; зову бокешкијем рухом.

Но се већ сад грађани и поморци преодјевају на француску. Ришњани и Паштровићи носе доламе, токе и копче; горња села рисанска, гуњ, докољенице, струку, опанке и сарук на херцеговачку, а Грбљани, Махини, Побори и Браићи на црногорску. Као обично оружје носе о рамену дугу пушку, а у пасу мале и нож.

Бокељ је озбиљан, тријезан, чазбен, говорљив и пун поноса; држи ријеч као аманет. Вјеран друг, постојан муж, ћутљив отац, срчан јунак; сујевјеран, осветљив и напрасне ћуди. Највиши је порок друштвени у Боци крвна освета, коју протежу на цијело браство рукоставника. И грабеж дјевојачки бива често. Кад родитељ неће да да кому кћер у жену, овај је зајми с пута или с воде, пак је робињу преручи својој мајци да му је чува и његује до вјенчања. Не заруче ли се, поврати је роду чисту, нити она за то нарока губи. Ово су зла, која се помичу јошт од витешкијех доба, и што их просвјета није ископала. Но пријевара, вјероломство, дерачина, прељуба, нијесу позната, а крађа и паљевина врло мало. Бока је старином припадала Бановини Зецкој те су неки звали Превалом. Пошто је пало царство српско, око ње се прегонили Турци и Млечићи, док се преда половином петнаестога вијека Млецима од страха турскога, и тако међу два зла изабере мање. Провала турска са стране херцеговачке била је јака и страшна, да се Рисан и Нови не могоше сили одржати, каошто се одржа јужна страна у здравље Црне Горе. Но помоћу Млечића и Црногораца и ти се краји опросте Турчина, пак читава Бока остане млетачка а кад паде и ова влада (1796), предаде се својевољно ћесару бечкому, који је изгуби године пете пак наново присвоји четрнаесте овога вијека.

Пјесник и вила - Књаз Никола I Петровић Његош

...Без Боке је Српство било
ка' невјеста без ђердана,
или момак без челенке,
ил' без коња од мегдана.

Ах, дивна је српска Бока,
може Босфор да засрами!
На свој земној површини
чиме она да се сравни?...

Цетиње 1893.

БОКА - Алекса Шантић

1906.

Наша мила Боко, невјесто Јадрана, 
Покривена небом к'о од плаве свиле, 
Љепша си од твоје приморкиње виле 
И свјетлија од њеног ђердана. 

Никада се тебе нагледао не би', 
Но да ми је једно: да постанем валом 
Сињега ти мора, па пред твојим жалом 
Да вјечито шумим и да пјевам теби. 

И да с тобом гледам на твој Ловћен плави, 
Па једнога дана кад се Господ јави, 
Кад орлови наши високо заброде 

И са твојих рука пану гвожђа тврда, 
Да побједну химну слушам с твојих брда 
И да с тобом славим дан златне слободе!