Корисник:VredanCovek/Radionica

Никола Лукић
Лични подаци
Пуно име	Никола Лукић
Место рођења	Жабаре код Крагујевца
Датум смрти	22. (9) новембар 1909.
Место смрти	Београд, Србија
Породица
Супружник	Вукосава Топузовић
Војна каријера
Служба	?-1904
Род	пешадија
Чин	потпуковник

Никола М. Лукић (Жабаре код Крагујевца ? — 22. (9) новембра 1909. у Београду) је био српски пешадијски потпоручник, и лични ађутант краља Милана, касније и краља Александра Обреновића. Током Ивањданског атентата је седео поред краља Милана, и био је лакше рањен у лево раме.

Ивањдански атентат

Главни чланак: Ивањдански атентат

== >> Полицијски гласник о току атентата == >> Свадба, онај војни приручник, почаст у Нишу и податак одакле му је жена

==> kontratuzba: https://istorijskenovine.unilib.rs/view/index.html#panel:pp%7Cissue:UB_00031_18990828%7Cpage:3%7Cquery:%D0%BB%D1%83%D0%BA%D0%B8%D1%9B%20%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0

У неком периоду после повратка Милана Обреновића у Србију, и његовог постављања на команданта активне војске Србије, постао је његов лични ађутант са чином пешадијског мајора. Током Ивањданског атентата се возио у отвореним запрежним колима поред краља Милана, када је на њих пуцао Стеван (Ђура) Кнежевић. Краљ Милан је искочио из кола и пао на земљу, али није био погођен, док је Лукић искочио из кола и кренуо да јури атентатора.

Пола сата након атентата је отишао до болнице, где су га лечили др Роман Сондермајер и др Жерајић. Рентгенским снимком је утврђено да је Лукић рањен у лево раме, па му је под дејством кокаина преко леђа извађено револверско зрно. За поступак током атентата је одмах унапређен у чин пешадијског потпуковника, и додељен му је орден Милоша Великог IV степена. Лекарски извештај је у службеним новинама објављен 11. јула (29. јуна) 1899.

Каснији живот и смрт

Пензионисан је 29. (16) марта 1904. указом краља Петра I у коме се између осталих нашао и генералштабни пуковник Живојин Мишић. Преминуо је 22. (9) новембра 1909. у Београду у душевној болници. Београдска Правда је навела да је он пензионисан у склопу војних чистки после Мајског преврата. Није познато како и кад је завршио у душевној болници.

Одликовања

• - Орден Милоша Великог IV степена. Додељен 6. јула (24. јуна) 1899. због поступања током Ивањданског атентата.

Литература

Новине и службени акти

• „Из народа”. Мале Новине. 28. јул 1899. Приступљено 7. април 2024. „Вест скроз горе десно” 
• „Службени део”. Српске новине. 25. јун 1899. Приступљено 7. април 2024. 
• „Службени део”. Српске новине. 29. јун 1899. Приступљено 7. април 2024. 
• „Умрли”. Службени војни лист. 13. новембар 1909. Приступљено 8. април 2024. 
• „Ми Петар I, по милости Божијој и вољи народној краљ Србије”. Службени војни лист. 21. март 1904. Приступљено 8. април 2024. 
• „Дневне вести - Никола Лукић”. Правда. 10. новембар 1909. Приступљено 8. април 2024. „Вест на крајњој десној колони треће стране” 

Робер Сијатка (последњи живи фудбалер са првог финала КЕШ)

Дан проглашења краљевине Србије

празник (обавезни параметар, одговара наслову чланка)
Тип	Детаљно описати тип
Званичан назив	званичан назив празника, ако постоји
Уобичајен назив	други називи
Такође	називи празника
Значење	смисао и значење празника
Установљен	датум када је празник установљен
Укинут	датум када је празник укинут (за бивше празнике)
Творац	ко га је створио
Обележава	људи / заједнице који славе овај празник
Од	почетак вишедневног одмора
До	крај вишедневног одмора
Датум	за фиксне празнике у години
Празновање	опис прославе (парада, црква, породица)
Традиција	обичаји и традиција (кратко)
Повезан са	празници / други догађаји са којима је ово повезано
Учесталост	годишње
Претходни празник	празник који је обележаван пре њега
Празник који га је заменио	празник који га је заменио (за бивше празнике)

Избори за председника Америке 2024

• право гласања
• Закон о гласању из 1993.
• Пречице за регистрацију гласања у савезним државама

Миодраг Видојковић (био изненађујући кандидат 2000)

Избори за председника СРЈ 2000

Краљ Милан

Милан I Обреновић IV (Марашешти, 22. август 1854 — Беч, 29. јануар/11. фебруар 1901), био је владар Србије од 1868. до 1889, владајући као кнез од 1868. до 1882, а затим до оставке 1889. као краљ. Био је први нововековни краљ Србије и командант активне војске Србије током 1897—1900.

Рођен је 22. (10) августа 1854. у Марашештију у кнежевини Молдавији као друго дете Милоша Јевремовог и Марије Катарџи, у време када су Обреновићи били изгнани из Србије за време владе Уставобранитеља и Александра Карађорђевића. Старија сестра Томанија је преминула са непуних годину дана. Отац му је био девето дете и други и једини син Јеврема и Томаније који је преживео детињство, а мајка му је била члан аристократске породице Катарџи, која је у Румунији имала и премијере и министре. Име му је дао брат његовог деде кнез Милош, уз речи да је имао брата и сина Милана, а да ће му новорођени Милан бити и брат и син и унук. Пошто је био први брачни унук ког су Обреновићи добили, Милош је у знак прославе исплатио све дугове Милановог оца, дао је прилог локалној румунској цркви и частио сиротињу. Родитељи су му се развели убрзо по његовом рођењу, а он је остао да живи са мајком, која је ступила у јавну ванбрачну везу са Александром Кузом.

Када је Милан имао 6 година, отац му је 1860. преминуо од последица туберкулозе, и у писмима која су касније објављена, наводно је зарекао бившу жену и ташту да га никако не предају баби Томанији и тетки Анки, јер су му презадужили имање и срушили брак. Мајка је о томе и писала кнезу Михаилу, и објаснила му зашто неће да га преда очевој родбини у Србији, па је Милан остао на румунском двору. Кнез Михаило после вишегодишњег брака са кнегињом Јулијом није имао деце, па је после противљења Француске покушају да усвоји Петра Карађорђевића ван неког европског конгреса, Михаило преузео обавезе о Милановом старању и образовању, па га је узео од мајке и послао у Париз. Тамо му је васпитач био француз Франсоа Ијет, и он га је водио и по позориштима и учио градиву. Према сећању Јована Авакумовића, он и неколико Срба који су тамо били на студијама су се дружили са њим, а скоро сваког дана у недељу су сви ишли у једно место где се Срби окупљају, и тамо су се између осталих сретали са Петром Карађорђевићем, а он и Милан су пар пута и лично разговарали један са другим. У међувремену су из Румуније истерани Александар Куза и Миланова мајка, који су се затим такође преселили у Париз, али колико је познато није се сретала са сином.

Његов стриц кнез Михаило и рођена тетка Анка су страдали приликом атентата на кнеза Михаила, и Србија је остала без кнеза. Убрзо је основано привремено трочлано намесништво са Јованом Мариновићем на челу, и расписана је Велика народна скупштина са циљем избора новог кнеза. Одлуку о избору је предухитрио Миливоје Петровић Блазнавац, који је окупио војску и прогласио Милана за новог кнеза, тако да је скупштина у суштини само потврдила тај избор, и одредила нове намеснике за Милана, пошто је имао 14 година. Јован Ристић је отишао по њега, и он је после пар дана дошао у Србију са својим васпитачем Ијетом и преузео престо.

Намесништво је поред владања државом имало и задатак да додатно образује и спреми Милана за престо, а након што му је васпитач преминуо, ангажовали су Меда Пуцића за улогу новог васпитача, али се то испоставило да је био лош избор. Годину дана пре него што је постао пунолетан, извршен је први покушај атентата на њега, Теразијска бомба, за ког се сматра да је Блазнавац организовао како би га узнемирио. Пар месеци пре него што је постао пунолетан, од своје бабе са мајчине стране је добио писмо у коме се наводе околности помирења његовог оца и мајке, околности око старатељства и природе презадужености имања којег је Милан наследио по пунолетству, и које је имало дугове још из 1848. Касније се венчао Наталијом Кешко, која му је била рођака у трећем колену јер су делили истог прадеду и прабабу. Мајка Миланове мајке и мајка Наталијиног оца су биле рођене сестре. Мајка Марија му је преминула на самом почетку Првог српско-турског рата 1876, а нешто касније је добио и првог сина, кога је преко посредника крстио руски цар Александар II, по коме је и добио име. Први српско-турски рат је Србија изгубила, али је касније на наговор Русије започела Други српско-турски рат, у коме је имала успеха, у коме је највећи ослобађање Ниша почетком 1878. Међутим Русија је Санстефанским споразумом хтела да створи велику Бугарску преко које би између осталог изашла на Егејско море, а њена територија је подразумевала и одузимање Ниша од Србије. То је од руководства Србије, а и код самог народа, изазвало врло оштре и негативне реакције, а кнез Милан је предводио напоре за дипломатско окретање ка Аустроугарској, у нади да ће моћи да добије њену подршку као контра тежу Русији. На будућем Берлинском конгресу, сазваном 13. јуна 1878. ради договора и ревизије око Санстефанског мира, Србија је добила независност и међународно признање, а Аустрија је добила право окупације Босне. Од тог конгреса је Милан водио изразито аустрофилску политику, а значајно је и то да упркос независности, ниједна велика сила није гарантовала независност Србије, и Аустроугарска је преко Босне добила озбиљније присуство на Балканском полуострву. Пар месеци касније му се у 7. месецу трудноће родио други син Сергеј (Сергије), који је преминуо после само 5 дана.

Уз аустријску подршку се Милан 6. марта (22. фебруара) 1882. крунисао за краља, чиме је после Стефана Првовенчаног обновљена краљевина Србија. Шест месеци након тога, на Милана је извршен неуспели Илкин атентат од стране Илке Марковић, која је тражила освету за свог мужа Јеврема Марковића који је стрељан због Тополске буне. Годину дана касније је дошло до Тимочке буне због општег незадовољства народа у том крају због лоших животних услова, а и наредбе да се од народа покупи оружје, пошто се стварала професионална војска. Побуна је угушена у крви, Никола Пашић је напустио државу, а краљу је у једној мери пао углед у народу. После годину дана од буне је са породицом путовао у Аустрију, када је воз у коме је он требао да буде, али је закаснио, у насељу надомак Пеште искочио, што се тумачи или као могући покушај атентата или несрећни случај. Пошто Бугарска након Пловдивског преврата, односно уједињења са Источном Румелијом упркос одлукама Берлинског конгреса, није желела да Србији надомести појединим територијама, Србија је 14. новембра 1885. започела Српско-бугарски рат, који се по Србију завршио катастрофално. Интервенцијом Аустрије Србија и Бугарска нису ни изгубиле ни добиле нове територије, али је Милану драстично опао углед у држави. Он је хтео да преда оставку на место краља, и да са женом и сином напусти државу, али ју је на снажну реакцију Милутина Гарашанина и појединих државника он повукао.

Нешто после Српско-бугарског рата је његова веза са супругом Наталијом почела да пропада, па је договорио споразум по коме би она са младим Александром отишла у иностранство у Немачкој ради васпитања. Касније је ушао у аферу са Артемизом Христић, која је била удата за Милана Христића, сина Филипа Христића. Око 1888. године је одлучио да жели да абдицира, али јавност Србије још увек није о томе била обавештена. Да би вратио сина у Србију писао је Наталији неколико писама, и нудио ограничавајуће споразуме везане за његово васпитање и право посете од њене стране, што је Наталија сваки пут одбијала. Према Слободану Јовановићу, Ото фон Бизмарк је препоручио присилно отимање Александра од мајке, што је Милан напослетку прихватио, а у Немачку је послао Косту Протића, који је био познати Наталијин непријатељ. Овај догађај је остао упамћен као Отмица принца Александра у Висбадену, и после тога се он састао са оцем, и вратио у Србију. Милан је од српске цркве успео да добије развод брака, али не и од суда, што је Наталија истицала, и није га прихватала. После тога је расписао изборе за Велику народну скупштину која је за циљ имала и да изгласа нов Устав. Нови Устав је донет 21. децембра 1888, и он је био врло либералан и по питању штампе и закона. Милан је ту такође поставио и терен за своју још увек јавно неисказану замисао да поднесе оставку на место краља, тиме што је у њега унето да краљ може да постави намеснике у случају абдикације, и право да одреди васпитача. На седму годишњицу проглашења краљевине Србије, што је био и државни празник, 6. марта (22. фебруара) 1889. Милан је на велико изненађење јавности поднео оставку на место краља, и пренео власт на у то време 13-годишњег сина Александра. У том тренутку је Милан имао 35 година. Док Александар не постане пунолетан, државом је управљало Намесништво ког су чинили Јован Ристић, генерал Јован Белимарковић и Коста Протић. Ристић је и Милану био намесник када је он био малолетан, а Белимарковић је са Милановим оцем Милошем једно време служио војску у Прусији. Милан је после оставке кратко остао у држави, и преко Истанбула је кренуо на ходочашће у Јерусалим. У Истанбулу је присуствовао рођењу свог трећег сина, а првог ванбрачног са Артемизом Христић. Он је био уписан као Обрен Христић, а касније је био познат као Ђорђе Обреновић.

Иако је био ван Србије, и даље је имао приличну количину незваничног утицаја на њу, што се конкретно може видети у смени Лазара Докића са места васпитача свог сина, и постављања Јована Мишковића, и каснијег организовања државног удара 1. априла 1893, после ког се Александар Обреновић прогласио пунолетним и преузео власт. Пар пута је долазио у Србију на отприлике 2 године паузе, а на позив краља Александра се 1897. вратио и трајно населио у Србији, као армијски генерал и командант новоуспостављене команде активне војске Србије. Имао је и битну улогу у креирању владе Владана Ђорђевића, који му је једно време био лични лекар. Та влада се одржала око 3 године, и била је позната као Октобарски или Лични режим, а Милан и Александар су је практично у потпуности основали, а не др Владан Ђорђевић. Милан је битно унапредио организацију и бројност војске, и залагао се да она прва добије новац, а радио је и на прибављању што бољег и савременијег оружја. То је војску Србије учинило доста јаком и добро организованом, али ће се касније испоставити да је донекле била превелики терет на буџет Србије, што ће се нарочито осетити нешто након његове смрти. Током овог периода је на њега извршен неуспели Ивањдански атентат, после кога је Милан, убеђен да су атентат организовале руска тајна полиција и радикали, завео преки суд за Београд, и похапсио и протерао велики број радикала преко државног апарата.

Детињство

Рођен је 22. (10) августа 1854. у Марашештију у кнежевини Молдавији као друго дете Милоша Ј. Обреновића и Марије Катарџи, у време када су Обреновићи били изгнани из Србије за време владе Уставобранитеља и Александра Карађорђевића. Старија сестра Томанија је преминула са непуних годину дана. Отац му је био девето дете и други и једини син Јеврема и Томаније Обреновић који је преживео детињство, а мајка му је била члан аристократске породице Катарџи, која је у Румунији имала и премијере и министре. Име му је дао брат његовог деде кнез Милош, уз речи да је имао брата и сина Милана, а да ће му новорођени Милан бити и брат и син и унук. Пошто је био први брачни унук ког су Обреновићи добили, Милош је у знак прославе исплатио све дугове Милановог оца, дао је прилог локалној румунској цркви и частио сиротињу.

Ни отац ни мајка нису били верни супружници, и обоје су имали неких афера током брака. Слободан Јовановић наводи да је Миланов отац чак залагао накит своје супруге за новац који је трошио на своје љубавнице. Родитељи су му се развели убрзо по његовом рођењу, а он је остао да живи са мајком, која је ступила у јавну ванбрачну везу са Александром Кузом. Доста касније ће се, преко писама које је објавио Милош Црњански, широј јавности открити расправе и околности развода Миланових родитеља, као и односи између Обреновића и Катарџија. Према њима, Милош Јевремов је за несрећу у браку изгледа кривио сестру Анку и мајку Томанију, и пред своју смрт је, при покушају помирења са бившом супругом, наводно зарекао Марију да никако Милана не остављају њима. Поред тога, у једном писму се наводи и да је разлог презадужености Милошевог имања била Анка са својим девером и партнером Јанаћијем Германом, док Слободан Јовановић у својој књизи упућује на то да је сам Милош то задужио како би или отплатио дугове, или финансирао провод и лагодан живот.

Кнез Милан

Прослава доделе ордена кнезу Милошу

[1] [2] [3] [4]