Википедија

Максимилијан I, цар Светог римског царства

Максимилијан I (нем. Maximilian I; 22. март 1459 — 12. јануар 1519) био је немачки краљ од 1493. и римско-немачки цар од 1508, када је ту титулу узео уз пристанак папе Јулија II, мада га папа никада није крунисао. Од тада су немачки краљеви одмах по свом избору за краља узимали царску титулу. Током његове владавине Хабзбурговци су женидбеним везама постали најмоћнија династија у Европи.[2] По њему позната је пословица хабсбуршке династије: „Нека други ратују, а ти срећна Аустријо жени се!” (лат. Bella gerant alii, tu felix Austria nube) [3] [4]

Максимилијан I
Albrecht Dürer - Portrait of Maximilian I - Google Art Project.jpg
Краљ Максимилијан
Лични подаци
Датум рођења(1459-03-22)22. март 1459.
Место рођењаВинер Нојштат,
Датум смрти12. јануар 1519.(1519-01-12) (59 год.)
Место смртиВелс,
Породица
СупружникМарија од Бургундије, Ана од Бретање, Бјанка Марија Сфорца
ПотомствоФилип I од Кастиље, Маргарита од Аустрије, Георг од Аустрије, Леополдо де Аустрија
РодитељиФридрих III
Елеонора од Португалије
ДинастијаХабзбурзи
Цар Светог римског царства
Период4. фебруар 1508 — 12. јануар 1519.[1]
ПретходникФридрих III
НаследникКарло V

ЖивотописУреди

Максимилијан је рођен 1459. године у Бечком Новом Месту у породици Фридриха III и Елеоноре Португалске. Током детињства је имао потешкоћа с говором због генетске мутације Хабсбурговаца, изражене доње усне те погрешно сложених зуба и чељусти. Његов се отац бојао да ће га страни владари и јавности сматрати хендикепираним.

Максимилијан је током детињства проматрао свог оца који није волео ни најмање рискирати на пољу политике, већ је све посматрао изразито прагматично. За разлику од њега, Елеонора је била енергична, темпераментна жена која се посветила деци, тако да је Максимилијан њој био веома привржен. У узрасту од 8 година му је мајка умрла, што је на њега оставио дубок траг током целог живота.

Након мајчине смрти, Максимилијан се школовао искључиво путем од оца наручених учитеља. Стекао је широку хуманистичко образовање, писао је песничка и прозна дела, а био је уједно колекционар и мецена културе и уметности.

Бургундски војводаУреди

Већ 1463. године, када Максимилијану није било више од четири године, papa Пије II (који је некада био саветник његовог оца) предложио је Фридриху III brak između Maksimilijana i Марије Бургундске, кћери бургундског војводе Карла Смелог. Бургундија је тада била веома богата и у сталном сукобу с Француском. Карлу се свидео предлог. Успркос томе што је у срцу средњовековне Европе, Бургундија се развијала у модерну државу уставног уређења.

Успркос неслагањима њихових родитеља, венчање се без Максимилијанове присутности одржало 1477. године те је Максимилијан jure uxoris постао бургундски војвода. Марија му је родила троје деце од којих је једно убрзо умрло. Осталих двоје су били Филип и Маргарета. Максимилијан је био истински сретан и заљубљен муж. Након Маријине изненадне смрти 1482. године, сукобио се с француским краљем Лујем XI око бургундске баштине и био је поражен, чиме је изгубио вредне поседе. Међутим, након похода на Француску 1493. године вратио је Бургундију под своју власт.[5]

Неке од холандских провинција биле су непријатељски расположене према Максимилијану, и 1482. године потписале су уговор са Лујем XI у Арасу који је приморао Максимилијана да преда Франш-Конте и Артоу француској круни.[6] Они су се отворено побунили два пута у периоду 1482–1492, покушавајући да поврате аутономију коју су уживали под Маријом. Фламански побуњеници успели су да ухвате Филипа, па чак и самог Максимилијана, али су поражени када је интервенисао Фридрих III.[7][8] Максимилијан је наставио да управља преосталим Маријиним наследством у име Филипа Лепог. По завршетку регентства, Максимилијан и Шарл VIII Француски разменили су ове две територије за Бургундију и Пикардију по Сенлиском уговору (1493). Тако је велики део Холандије (познат као Седамнаест провинција) остао у хабзбуршкој баштини.[6]

Максимилијан је покопан покрај своје прве супруге.

Ратнички краљУреди

Максимилијан је учествовао у низу ратова ради превласти над Бургундијом, Италијом и Холандијом и приступао је разним савезима (Камбрејска лига 1508, Света лига 1512. и савез с Енглеском против Француске 1513 – 1515).

Био је изабран за немачког краља у Франкфурту 1486. године и окруњен исте године у Ахену, а након очеве смрти 1493. постао је старешина породице Хабсбург.[9]

Сукоб с Хрватско-УгарскомУреди

Максимилијан није подржао очеву идеју да се његова млађа дванаестогодишња сестра Кунигунда уда за Матију Корвина који је тада био у четрдесетима.

Након смрти Матијаша Корвина 1490. затражио је од Мађара да испоштују уговор о наслеђивању из 1463. године, а када су то одбили и изабрали чешког краља Владислава Јагеловића за хрватско-угарског краља, Максимилијан је започео рат током којег је успео да поврати Беч и Аустрију које су Мађари отели 1485. године у рату, те да сединити све хабсбуршке земље.[10] Миром у Пожуну 1491. с хрватско-угарским краљем Владиславом II осигурао је право Хабсбурговаца на Угарску и Хрватску те је узео наслов хрватско-угарског краља.[11]

Однос са ШпанијомУреди

Године 1496. оженио је свог сина Филипa I († 1506.) sa španskom princezom Хуанom од Кастиље, чиме су Хабсбурговци требали да стекну шпанску круну. Будући да му је син умро пре крунидбе, одлучено је да ће шпанску круну наследити његов старији син Карло, којем је до пунолетности старатељ био Фердинанд Арагонски.[12]

Максимилијан је 1500. године проширио породичне поседе, стекавши баштину грофова Горичких, чиме је осигурао везу с Трстом и Пазинску грофовију, а 1504. године проширио је и тиролске поседе. Две године касније, склопио је још један уговор о наслеђивању с Владиславом II по којем је Максимилијанов млађи унук Фердинанд, требао да узме за жену Владиславову кћер Ану, а Максимилијанова унука Марија, требала се удати за Владиславова сина, ако га овај добије. Тим уговором, надао се да осигура право на хрватско-угарско престоље. Упркос потписаном уговору, поново је избио рат између Максимилијана и Владислава II који је обустављен када се Владиславу родио син, Лајош. Године 1515. успостављен је нови уговор о наслеђивању који је гарантовао заруке између Владиславог сина Људевита и Максимилијанове унуке Марије те привремени брак између самог Максимилијана и Владиславове кћери Ане.[13]

ПотомствоУреди

Женио се три пута; прво с Маријом Бургундском 1477, потом с Аном Бретонском 1489. и Бјанцом Сфорза 1493. године. Имао је укупно троје деце, сву из првог брака:

Породично стаблоУреди

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Алберт II, војвода Аустрије
 
 
 
 
 
 
 
8. Леополд III Аустријски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Јохана од Фирта
 
 
 
 
 
 
 
4. Ернест Гвоздени
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Бернабо Висконти
 
 
 
 
 
 
 
9. Виридис Висконти
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Beatrice della Scala
 
 
 
 
 
 
 
2. Фридрих III, цар Светог римског царства
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Сјемовит III од Мазовије
 
 
 
 
 
 
 
10. Сјемовит IV од Мазовије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Euphemia of Troppau
 
 
 
 
 
 
 
5. Цимбарка од Мазовије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Алгирдас
 
 
 
 
 
 
 
11. Alexandra of Lithuania
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Улијана Александровна Тверска
 
 
 
 
 
 
 
1. Максимилијан I Хабзбуршки
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Педро I Португалски
 
 
 
 
 
 
 
12. Жоао I Португалски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Тереза Лоуренцо
 
 
 
 
 
 
 
6. Дуарте I Португалски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Џон од Гента
 
 
 
 
 
 
 
13. Филипа од Ланкастера
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Бланш од Ланкастера
 
 
 
 
 
 
 
3. Елеонора од Португалије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Хуан I од Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
14. Фернандо I од Арагона
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Елеонора Арагонска
 
 
 
 
 
 
 
7. Елеонора Арагонска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Санчо Алфонсо, 1. гроф од Албуркерка
 
 
 
 
 
 
 
15. Елеонора од Албукерка
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Беатрис од Португалије
 
 
 
 
 
 

Тријумфални дуборезиУреди

Скуп дрвореза назван Тријумф цара Максимилијана I.[14]

                        
 
Тријумфална капија

РеференцеУреди

  1. ^ Cuyler, Louise E. (1. 6. 1972). „The Imperial Motet: Barometer of Relations between State and Church”. Ур.: Charles Trinkaus; Heiko Oberman. The Pursuit of Holiness. Studies in Medieval and Reformation Thought. 10. Leiden: E.J. Brill. стр. 490. ISBN 978-90-04-03791-5. 
  2. ^ Maximilian I. Excerpted from Encyclopædia Britannica, 11th Ed. Vol XVII. Cambridge: Cambridge University Press, 1910. 923. Luminarium.org (26 January 2007). Retrieved on 2012-01-02.
  3. ^ „Tu felix Austria nube”. habsburger.net. Приступљено 31. 1. 2022. 
  4. ^ Живојиновић, Драгољуб (2010). Успон Европе (1450–1789). Београд. стр. 95. ISBN 9788617170262. 
  5. ^ Maksimilijan I. Habsburški Hrvatska opća enciklopedija
  6. ^ а б World Book Encyclopedia, Field Enterprises Educational Corporation, 1976.
  7. ^ Jacoba Van Leeuwen (2006). „Balancing Tradition and Rites of Rebellion: The Ritual Transfer of Power in Bruges on 12 February 1488”. Symbolic Communication in Late Medieval Towns. Leuven University Press. ISBN 9789058675224. 
  8. ^ Frederik Buylaert; Jan Van Camp; Bert Verwerft (2011). Anne Curry; Adrian R. Bell, ур. „Urban militias, nobles and mercenaries. The organization of the Antwerp army in the Flemish-Brabantine revolt of the 1480s”. Journal of Medieval Military History. IX. 
  9. ^ Opća i nacionalna enciklopedija u 20 svezaka, str. 31.
  10. ^ Opća enciklopedija, str. 278.
  11. ^ Opća i nacionalna enciklopedija u 20 svezaka, str. 30.
  12. ^ Budak, Neven, Strecha, Mario i Krušelj, Željko, Habsburzi i Hrvati, str. 29.
  13. ^ Budak, Neven, Strecha, Mario i Krušelj, Željko, Habsburzi i Hrvati, str. 29.–30.
  14. ^ Category:Triumphal Procession of Maximilian I – Wikimedia Commons

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди

 
Максимилијан I, цар Светог римског царства на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Максимилијан_I,_цар_Светог_римског_царства&oldid=25603911”