Отворите главни мени

Операција Криваја

Операција Криваја или Операција Криваја 95 је шифровани назив војне операције коју је Војска Републике Српске реализовала током рата у Босни и Херцеговини у периоду од 6. до 25. јула 1995. године.

Пад Сребренице и Жепе
Део Рата у Босни и Херцеговини
Map 61 - Bosnia - Srebrenica & Zepa, July 1995.jpg
Ток војних операција приликом заузимања Сребренице (Криваја 95) и Жепе (Ступчаница 95)
Време:6. јул25. јул 1995.
Место:Источна Босна
Узрок:Етничко чишћење Западне Славоније, која је била под заштитом УН, чије снаге нису заштитиле српско становништво.
Напад Бошњака из заштићене зоне Сребреница на српско село Вишњица
Исход: Победа снага Републике Српске
Територијалне
промене:
Српско заузимање Сребренице и Жепе
Сукобљене стране
 Република Српска
Индиректни учесници:
 СР Југославија
 Република Босна и Херцеговина
Индиректни учесници:
UNPROFOR
*  Холандија
*  Украјина
Команданти и вође
Република Српска Ратко Младић
Република Српска Радислав Крстић
Република Српска Милорад Пелемиш
Република Српска Дражен Ердемовић
Република Босна и Херцеговина Рамиз Бећировић (Сребреница)
Република Босна и Херцеговина Ејуб Голић (пробој до Тузле)
Република Босна и Херцеговина Авдо Палић   (Жепа)
Холандија Том Кареманс
Јачина
Република Српска 9.750 војника Република Босна и Херцеговина 5.500 — 6.200 војника (Сребреница)
Република Босна и Херцеговина 1.500 војника (Жепа)
Холандија 370 мировњака и 2 F-16 (Сребреница)
Украјина 79 мировњака (Жепа)
Жртве и губици
Република Српска 300 — 500 погинулих и рањених Република Босна и Херцеговина Око 700 погинулих и рањених (→Србија)
750[1] и 1.500 заробљених (Сребреница и Жепа)

Пад Сребренице је најпознатији и идеологизовани догађај у грађанском рату у Хрватској и БиХ 1991 — 1995. године. Иако је Савет безбедности Организације уједињених нација 18. априла 1993. године, резолуцијом 819, место Сребреница прогласио за демилитаризовану зону под заштитом УН; ипак ВРС је 11. јула 1995. заузела Сребреницу.

Према првој верзији,[2] 28. дивизија АРБиХ није пружао отпор Србима,све док нису у ноћи између 11. и 12. јула војно способни муслимански мушкарци, од 12.000 — 15.000 људи, напустили енклаве да би извршили пробој према Тузли. Жртава на муслиманској страни је било између 1.800 и 2.000. У Поточарима су мушкарци одвојени од 25.000 жена и дјеце које су аутобусима одведене у правцу Кладња - територије под контролом Армије БиХ. Више од 50 Бошњака мушкараца су пали као жртва линчовања и крвне освете од стране припаднике ВРС.[3] 500 — 700 мушкараца, укључујући и Ибрана Мустафића, су били заробљени да отпуштени из затвора током пролећа 1996. године. Поред тога, осам припадника 10. диверзантског одреда ВРС су учествовали у стрељању 153 Муслимана из Сребренице 16. јула 1995. године на пољопривредном добру Брањево код Пилице.[4]

Према другој верзији, геноцид у Сребреници подразумијева масовна планска убиства 8.000 бошњачких мушкараца и дјечака између 13 и 77 година. Бивши помагач фашистичког окупатора и припадник дивизија СС-а Ханџар Алија Изетбеговић окарактерисао је масакр у Сребреници као ”највећи геноцид у Европи после Другог светског рата”. Међународни суд правде (МСП) у Хагу је 26. фебруара 2007. у пресуди по тужби БиХ против СРЈ, овај злочин није описао као геноцид.[5][6][7] 11. јул је у Европском парламенту 15. јануара 2009. године проглашен „Даном сећања на сребренички геноцид“.

Пад Жепе (заштићене зоне од 6. маја 1993. године) је мало познати и прећутан догађај. Срби су напали муслиманску енклаву у Жепи 13. јула, да би освојили село тек 25. јула 1995. године. Резултат тог јуриша је био 70 погинулих Жепљака, 10.000 и 150 — 200 евакуисаних цивила и рањених према Кладњу и Сарајеву, 1.500 ратних заробљеника. Једина жртва пада Жепе је био пуковник Авдо Палић, који је нестао 27. јула 1995. године током преговора са представницима српске војске о евакуацији цивилног становништва Жепе.

Одмах након пада Сребренице и Жепе, НАТО је изразио спремност да авиони НАТО бомбардују српске положаје у источној Босни, да би спречили пад треће „заштићене зоне“ - Горажде. Тврђења да је након пада Сребренице „нестало“ 7-10 хиљада Бошњака, „сателитски снимци“ „масовних губилишта“ око Сребренице и монтирана експлозија на Маркалама 28. августа 1995. године, били су повод за НАТО интервенцији. НАТО бомбардовање је пружило подршку Хрватима и Бошњацима, што је довело до Дејтонског мировног споразума и краја рата у Босни и Херцеговини.

Циљ операције КривајаУреди

У пресуди коју је изрекао хашки трибунал генералу ВРС Радиславу Крстићу је констатовано да је циљ операције Криваја 95 био да се умањи територија заштићене зона Сребреница, тако да обухвата само урбани центар града.[8]

РеференцеУреди

  1. ^ Патрик Барио: „Непосредно уочи догађаја, у ноћи између 11. и 12. јула, у енклави се затекло 40.000 људи, а од тога је 25.000 било жена, деце и старих који ни једног тренутка нису били угрожени. Из те масе издвојено је једино око 750 сумњивих, па је 500 пуштено, а 255 задржано и затворено у Зворнику, и „могуће је да је дошло до погубљења тих људи”, препричао је Барио. Што се тиче преосталог броја од 15.000, то су све били мушкарци под оружјем који су се у околним шумама, током ноћи, сукобили са српском војском и жртава је било много на обе стране, на српској око 500, а на муслиманској између 1.800 и 2.000."
  2. ^ Анализа посматрача УН-а Филипа Корвина, Приступљено 17. 4. 2013.
  3. ^ Александр Ионов „Операции „Кривая-95" и „Ступчаница-95": освобождение Сребреницы и Жепы", Приступљено 17. 4. 2013.
  4. ^ Случай Эрдемович и нераскрытая истина о Сребренице, Приступљено 17. 4. 2013.
  5. ^ Геноцида није било, М. Лабус, Вечерње новости, 20. март 2007.
  6. ^ Sud: Srbija nije kriva za genocid
  7. ^ [1][мртва веза] International Court of Justice, Summary 2007/2
  8. ^ „Пресуда Судског већа Хашког трибунала изречена 2. августа 2001. године, којом је генерал Крстић осуђен на 46 година затвора” (PDF) (на језику: енглески). Приступљено 16. 7. 2010. »„The Trial Chamber finds that the plan for Krivaja 95 was aimed at reducing the “safe area” of Srebrenica to its urban core and was a step towards the larger VRS goal of plunging the Bosnian Muslim population into humanitarian crisis and, ultimately, eliminating the enclave.“«  line feed character у |quote= на позицији 92 (помоћ)

Спољашње везеУреди