Портал:Биографија/Изабрани чланак април 2019.
Стјепан Стева Филиповић (Опузен, 27. јануар 1916 — Ваљево, 22. мај 1942), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
Одрастао је у Мостару, где је завршио основну школу и два разреда гимназије, а потом је у Крагујевцу учио електричарски и браварски занат. Године 1937, као млади радник је приступио револуционарном радничком покрету. Учествовао је у многим демонстрацијама, радничким штрајковима и другим акцијама, због чега је био ухапшен и протеран у родно место. Октобра 1940. године је постао члан илегалне Комунистичке партије Југославије.
Непосредно пред почетак Другог светског рата у Југославији, Филиповић је био један од активиста Месног комитета КПЈ за Крагујевац, а након окупације земље 1941. године је по партијском задатку био упућен у Ваљево. Овде је активно учествовао у припремам оружаног устанка и почетком јула 1941. године био један од првих бораца Колубарске чете Ваљевског партизанског одреда. Већ у првим борбама се истакао храброшћу, а за подвиге које је извршио током напада на Лајковац, 15. августа 1941. године је био похваљен од стране команданта Главног штаба НОП одреда Југославије Јосипа Броза Тита.
Истицао се храброшћу и у другим борбама ваљевских партизана, а посебно приликом напада на Крупањ и Шабац, септембра 1941. године. Био је постављен за командира чете, а потом и за команданта Колубарског батаљона. Крајем септембра је пребачен у Подрински партизански одред, где је вршио дужност политичког комесара одреда. Након Прве непријатељске офанзиве и повлачења главнине партизанских снага у Санџак, крајем 1941. године остао је на терену западне Србије.
Након реорганизације преосталих партизанских снага био је именован за команданта Тамнавско-колубарског батаљона. Услед сталних потера и јаке зиме, овај батаљон је био уништен у борбама, а Филиповић је с још двојицом партизана заробљен 24. децембра 1941. године у селу Трбосиље, код Лознице. Четници Косте Пећанца су га потом спровели у Шабац и предали жандармима, који су га потом предали Немцима. Извесно време је био у затвору Гестапоа у Београду. Током истраге у затвору био је страшно мучен и злостављан, с намером да ода остале партизане на терену, као и њихове сараднике. Пошто је остао упоран у одбијању сарадње, окарактерисан је као „немогућ случај” и премештен у Ваљево, где је јавно обешен 22. маја 1942. године.
Приликом вођења на место вешања, као и непосредно пре егзекуције, Филиповић је позивао окупљени народ на борбу против окупатора и клицао Комунистичкој партији и Црвеној армији. На вешалима је са уздигнутим рукама у вис и стиснутим песницама узвикивао антифашистичке пароле. Том приликом настала је фотографија, преко које је Стева Филиповић постао симбол пркоса и оптора фашизму.