Википедија

Роман Сондермајер

Роман Сондермајер (Чернивци, 28. фебруар 1861[1] — Београд, 30. јануар 1923[2]) био је лекар, хирург, санитетски пуковник и начелник санитета Врховне команде Србије 1916-1917. Био је пољског порекла.

Роман Сондермајер
Роман Сондермајер
Лични подаци
Датум рођења(1861-02-28)28. фебруар 1861.
Место рођењаЧерновци, Буковина, Аустријско царство
Датум смрти30. јануар 1923.(1923-01-30) (61 год.)
Место смртиБеоград, Краљевина СХС
Породица
Рођацисинови:
ћерка: Јадвига
Војна каријера
ЧинПуковник
Учешће у ратовимаПрви балкански рат,
Други балкански рат,
Први светски рат

Живот и рад уреди

 
Роман Сондермајер (у десном углу седи) са породицом. Супруга Станислава седи лево, а са лева на десно у горњем реду су: Јадвига, Тадија и Владимир, док Станислав седи у средини.

Рођен је 28. фебруара 1861. године у Чернивци покрајина Буковина у Аустроугарској. Гимназију је завршио у Лавову, а Медицински факултет у Кракову 1884. године.[3] Изабран је за асистента на клиници чувеног хирурга Микулича у истом граду.

На препоруку професора Микулича, маја 1889. године, др Сондермајер долази у Србију и примљен је као лекар, капетан I класе у службу Српског војног санитета. Основао је Хируршко одељење у Војној болници у Београду (прво у нашем војном санитету), у старој згради у Његошевој улици.[4] Ускоро је постао и управник Војне болнице у Београду. Услови за рад су били веома тешки. Операције су се вршиле у напуштеној бараци на дрвеним столовима који су били прекривени ћебетом и чаршавом.[3] Углед др Сондермајера нагло је порастао када је са успехом извршио операцију једног подофицира који је био тешко рањен у трбух. Краљ Милан Обреновић, тадашњи врховни командант српске војске, наградио га је прстеном.[3]

Др Сондермајер је иницирао и издејствовао да се регрути и војници с килом позивају у војну службу. Они су се оперисали, затим су се пуштали кући на шест месеци, да би потом били позвани да одслуже војни рок.[3] Оперисано је више хиљада регрута од киле, чије је повратак у војску знатно допринео порасту борбене способности српске војске у предстојећим ратовима. Био је веома популаран међу војницима и народом, који су га са поштовањем звали "др Сондер".[5] Референт санитета Дунавске дивизијске области постаје 1905. године, а те године добија и чин пуковника. Начелник санитета Министарства војног постаје 1906. и на том месту остаје до 1909. године.[6] Као начелник санитета извршио је одговарајуће унапређење рада и материјално јачање нашег војног санитета.

Од 1909. године постаје управник новоизграђене Војне болнице на западном Врачару, за чију се изградњу јако залагао. Лично је надгледао и контролисао изградњу. Србија је добила најмодернију болницу на Балкану.[5] Био је један од чланова лекарског конзилијума који је, током октобра и новембра 1910. године, лечио тадашњег престолонаследника Александра Карађорђевића од трбушног тифуса.[7] На Александров рођендан 16. (4) децембра 1910. године је био одликован орденом Карађорђеве звезде III степена, заједно са колегама из конзилијума.[8] С почетком рата 1912. године поново је постављен за начелника санитета Министарства војног, а по завршетку рата 1913. године враћен је на место управник Војне болнице. На месту управника остаје до 1914. године када је постављен за хирурга консултанта при Врховној команди.[6] Главни инспектор санитета оперативне војске и позадине за борбу против пегавог тифуса постаје 1915. године.

Године 1916. након смене др Лазара Генчића, др Роман Сондермајер постаје начелник санитета Врховне команде[9] и на том месту остаје до 1917. године, а наредне две године (1917—1919) био је на располагању Врховне команде. Управник је Војне болнице у Новом Саду од 1919. и председник Војносанитетског комитета током 1920—1923.[6] Пензионисан је 1923.

Др Сондермајер се сматра родоначелником српске ратне хирургије. Поред др Сондермајера зачетници српске ратне хирургије су: др Михајло Петровић, др Јордан Стајић, др Лазар Генчић, др Чедомир Ђурђевић. Својим радом и залагањем допринео је унапређењу српског војног санитета, превео и прилагодио је нашим приликама Ратну санитетску службу аустријске војске, извршио модернизацију и попуну ратне санитетске опреме.[6] Реорганизовао је санитет српске војске на Крфу и у Солуну.

Био је ожењен ћерком генерала Димитрија Ђурића. Иако је др Сондермајер остао у католичкој вери сва његова деца, три сина и једна ћерка, били су Срби православне вере. Заволео је своју нову домовину и децу је васпитао у патриотском духу. Његови синови Тадија Сондермајер и Владислав Сондермајер били су добровољци. Најмлађи син Станислав тражио је од оца да заједно са браћом крене на фронт, али од оца није добио дозволу. Станислав је побегао од куће и пријавио се као добровољац негде код Шапца. У борбама код села Добрић, 5. августа 1914. године погинуо је најмлађи борац Церске битке, Станислав Сташко Сондермајер.[10] Имао је само 16 година. Супруга Станислава и кћи су у Првом светском рату биле болничарке. Супруга Станислава бавила се хуманитарним и добротворним радом. Била је потпредседница друштва „Кола српских сестара“. Др Сондермајер је био активан члан Српског лекарског друштва.

Након дуге и тешке болести умро је 30. јануара 1923. од тешког срчаног обољења.

Одликовања уреди

Домаћа одликовања уреди

Инострана одликовања уреди

Референце уреди

  1. ^ Политика & 1. 2. 1923, стр. 4.
  2. ^ Политика & 30. 1. 1923, стр. 5.
  3. ^ а б в г Чоловић Б. Радоје, Хроника хирургије у Србији, Београд : Просвета, 2002 (Суботица : Бирографика). стр. 560.
  4. ^ Српско лекарско друштво, Споменица 1872-1972, Београд : Српско лекарско друштво, 1972 (Крагујевац : "Никола Николић"). стр. 183.
  5. ^ а б "Др Роман Сондермајер", Српски архив за целокупно лекарство : часопис Српског лекарског друштва = Archives Serbes de médecine générale : organe de la Soćiété médicale Serbe = Serbian Archives of Medicine : Journal of the Serbian Medical Society, vol. 24, година 1923., свеска 2. стр. 92.
  6. ^ а б в г Милановић М., Познати српски лекари : биографски лексикон, Београд ; Торонто : М. Милановић =Belgrade ; Toronto : M. Milanović, 2005 (Београд : Војна штампарија =Belgrade : Vojna štamparija). стр. 780.
  7. ^ „Билтен о здрављу њ. кр. височанства престолонаследника Александра”. digarhiv.nbs.rs. Новине српске. 16. новембар 1910. Приступљено 21. август 2022. „Прва вест у скроз левој колони.” 
  8. ^ а б Петар I Карађорђевић (4. децембар 1910). „Ми, Петар I, по милости Божијој и вољи народној Краљ Србије, желећи дати доказа Нашег Краљевског благовољења одликујемо:”. digarhiv.nbs.rs. Новине српске. Приступљено 21. август 2022. „Прва вест у другој колони.” 
  9. ^ Недок А., Поповић Б., Тодоровић В., Српски војни санитет у Првом светском рату, Београд : Медија центар "Одбрана", 2014 (Београд : Војна штампарија). стр. 248.
  10. ^ http://www.forum-srbija.com/viewtopic.php?f=392&t=20776 , Приступљено 21.05.2015.
  11. ^ Delpher Kranten - Nederlandsche staatscourant 23-06-1914

Литература уреди

  • Миленовић, Миомир; Тановић, Јован, ур. (30. 1. 1923). „Дневне вести - Пуковник Сондермајер”. Политика. Београд. 5305: 5. Приступљено 25. 11. 2018. [мртва веза]
  • Миленовић, Миомир; Тановић, Јован, ур. (1. 2. 1923). „Пуковник Сондермајер”. Политика. Београд. 5305: 4. Приступљено 25. 11. 2018. [мртва веза]
  • Недок А., Поповић Б., Тодоровић В., Српски војни санитет у Првом светском рату, Београд : Медија центар "Одбрана", 2014 (Београд : Војна штампарија)
  • Недок А., Поповић Б., Српски војни санитет 1914—1915. године, Београд : Министарство одбране Републике Србије, Управа за војно здравство : Академија медицинских наука Српског лекарског друштва, 2010 (Београд : Војна штампарија)
  • Недок А., Димитријевић Б., Српски војни санитет у 1916. години, Београд : Академија медицинских наука Српског лекарског друштва, 2007 (Београд : "Филип Вишњић")
  • Димитријевић Б., У контејнеру : записи српског војног хирурга 1916-1918., Београд : Водич за родитеље, 2004 (Београд : Војна штампарије)
  • Др. Кујунџић, Српски хирурзи, Здравље : лист за лекарске поуке о здрављу и болестима, Београд : Централни хигијенски завод, vol. 6, септембар 1911, број 9.
  • Начелници војномедицинска академије : монографија / уредник Елизабета Ристановић, Београд : Војномедицинска академија, 2009 (Вршац : Миленијум центар)

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Роман_Сондермајер&oldid=26993900”