Отворите главни мени

Радован Бели Марковић

Радован Бели Марковић (Ћелије, 10. октобар 1947) је српски књижевник.

Радован Бели Марковић
Датум рођења(1947-10-10)10. октобар 1947.(72 год.)
Место рођењаЋелије
 ФНР Југославија

ЖивотУреди

Марковић је рођен 10. октобра 1947. у селу Ћелије. Школовао се у Ћелијама, Лајковцу, Лазаревцу и Београду. Радио је као новинар ваљевског листа Напред (1978—1994), политички функционер у Лајковцу и управник лајковачке Градске библиотеке. Био је члан редакција Књижевне речи и Књижевних новина. У Ваљеву је за новинарски рад добио награду Здравко Лазић, као и награду ваљевског студија РТС за најзначајнији догађај у култури Ваљева 1997. године. Неколико пута је номинован за НИН-ову награду. Године 2004. био је кандидован за номинацију за Нобелову награду за књижевност. (www.glas-javnosti.co.rs) Што је, у ствари био пропагандни трик издавача Миличка Мијовића и Радивоја Микића. Носилац је почасног звања Ваљевац-личност 2006. године (Размена) Члан је Матице српске, Српског књижевног друштва и Српског ПЕН центра. Управни одбор Удружења књижевника Србије га је 30. марта 2012. предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.[1]

Добио је више књижевних награда, међу њима 2013. године Награде Рамонда Сербика.[2] Поводом 65 година живота и 40 година рада изашла су његова сабрана дела у 13 књига.[3][4]

Живи и ствара у Лајковцу.

Основне карактеристике књижевног радаУреди

Кроз многа дела нас води његов измишљени двојник који описује своје виђење света- то је Р. Б. Марковић, R. B. Markovitz, мними литерата, услужни књижевник или мртвих душа поклисар. Од њега се некад удаљава, а понекад се и сасвим поистовећује с њим.

Простор и време које описује су апсолутни, све се одиграва у његовом унутрашњем свету. Употребљава топониме свог родног краја (Колубара, Лајковац, Бело Ваљево, Обреновац, Уб), али они не представљају конкретне географске појмове, већ постају универзалне појаве. Нема ни конкретног историјског времена, иако се може учинити да описује период уочи Другог светског рата, или неки догађај из националне историје.

Изражава се необичним језиком са мноштвом сопствених неологизама, архаизама и варваризама, а наилазимо и на словеначки народни језик и кајкавско наречје; сваки друштвени слој карактерише одређени начин изражавања.

У основи осећања света је горко животно искуство, празнина, бол и депресија. Он је потресен трагичним доживљајем света. Од свега тога се брани хумором и иронијом- подсмева се свему, а пре свега себи самом.

ДелаУреди

О његовом стваралаштву писали су Витомир Вулетић, Радован Бели Марковић. Стилске и језичке игре, Ваљево, 2005.(Knjiga o Radovanu Belom Markoviću), и Стојан Ђорђић, Песничко приповедање, Београд, 2006. Његово дело предмет је докторске дисертације Слађане Илић објављене у облику књиге „Државна животиња. Политика и људи у причама Радована Белог Марковића”.[6]

РеференцеУреди

Спољашње везеУреди