Сечањ
Сечањ је градско насеље и седиште истоимене општине у Средњобанатском управном округу. Према попису из 2022. било је 1.648 становника.
Сечањ | |
|---|---|
 Нова Православна црква | |
| Административни подаци | |
| Држава | Србија |
| Аутономна покрајина | Војводина |
| Управни округ | Средњобанатски |
| Општина | Сечањ |
| Становништво | |
| — 2022. | 1.648 |
| — густина | 82/km2 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 45° 21′ 59″ С; 20° 46′ 20″ И / 45.366501° С; 20.772303° И |
| Временска зона | UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST) |
| Апс. висина | 52 m |
| Површина | 25,6 km2 |
.svg)  Сечањ Сечањ на карти Србије | |
| Остали подаци | |
| Поштански број | 23240 |
| Позивни број | 023 |
| Регистарска ознака | ZR |
Називи
уредиНасеље је познато по још неким називима на другим језицима: мађ. Szécsány или Torontálszécsány, нем. Setschan или Petersheim, рум. Seceani.
Историја
уредиПоред Тамиша постоји средњовековна некропола која је археолошки истраживана 2011. године.[1]
Већа насељавања у овом крају настају истеривањем Турака из Баната, у 18. и 19. веку. Већину становника чинили су Немци, који после Другог светског рата бивају исељени, а колонизовало се становништво из Босне и Херцеговине и других крајева.
У историји Сечањ је више пута мењао име: 1717. — Сечањ (Sechan), 1719. — Szécsány, 1888. – Torontal- Szécsány, 1922. — Сечањ.
Сечањ има 27 кућа 1717. године и припадао је тада Бечкеречком дистрикту Темишварског Баната. а 1727. бројао је само 23 куће. Али 1773. године имао је 113 кућа, па се мисли да су се педесетих година тога века овамо доселили поморишки граничари. Сечањ је 1764. године православна парохија у Бечкеречком протопрезвирату.[2] Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да место Сечањ припада Бечкеречком округу и дистрикту. Становништво је тада било измешано, српско и влашко.[3] Године 1779. припојен је бечкеречком срезу Торонталског комитата. Када је 1797. године пописан православни клир ту два свештеника Поповића. Били су то пароси, поп Исаија (рукоп. 1780) и поп Манасије (1796) који су знали српски и румунски језик.[4]
Сечањ је 1801. године уступљен Загребачком каптолу, у замену за хрватска добра.
Српско становништво се након 1795. године одселило из Сечња, на граници Немачко-банатске регименте и основали су насеље Самош. На њихова места у Сечањ су се доселили Немци из Торонталског комитата, и то из Нове Пећи, Хајфелда, Маријенфелда и Белида, који су од Сечанских Срба откупили имања. Године 1811. било је у Сечњу већ 905 душа. Године 1807. поучавано је 201 ђака, а 1823. године када је број становника био 1306, било је 298 ђака.[5] Године 1824. склопила је сечанска општина уговор са сечанским свештеником, коме је Сечањ црквено припадао, по коме је Сечањ добио свога свештеника.
Александар Алоговић приор одобрио је подизање цркве 1826. г. Црква је подигнута 1829 – 1830. године. A 1830. г. уступио је приор кућу бр.60 за привремени парохиски стан. Исте године обележено је и ново гробље, а 1833. подигнута је нова школа. За време Јохана Параиса у парохији је било 189 римокатолика, 110 православних и 1 евангелика 1827. г.
Године 1832. било је у општинском атару 87 сесија, а у општини било је 1606 католичких, 1 евангелистичка и 6 православних становника, који су се бавили земљорадњом и рибарством. Али је ова млада колонија имала још много да издржи. 1831. г. Од болести колере умрло педесет три, а 1836. године 14 жртава. 1841. од 14. јула до 18. августа биле су необичне врућине до 42 степена.
Године 1834. учестала су убиства и разбојништва, па је крајем године владала беда. Стога 1848 – 1849. године ово село није дохватила револуција.
Године 1867. и 1876. добио је Сечањ тржишно право. Године 1869. изабрана је прва школска комисија, а 1870. проглашена је школа општинском.
Исте године била је велика поплава, због које се 300 душа одселило у Војну границу и настанило у Елизенхајму. Сечањ је 1876. добио пошту.
Саграђен је преко Тамиша велики дрвени мост 1889. године, који је обезбедио саобраћај између горњег и доњег Торонтала. Године 1889. основана је Торонталсечањска штедионица а. д.
4. маја 1889. отворена је железничка станица за пругу Бечкерек – Нинчићево (данас Међа); 7. јула 1891. за пругу Сечањ – Вршац, а 25. новембра 1898. за пругу Сечањ – Алибунар.
Године 1905. била је велика поплава, после које је повишен насип, а завршена регулација. 1908. године отпутовали су први исељеници у Америку – једна породица за Дакоту.
Кретање броја становника од 1869. до 1921. године.[6]
| Година пописа становника | Број становника |
|---|---|
| 1837. | 1.489 |
| 1869. | 2.122 |
| 1880. | 2.246 |
| 1890. | 2.517 |
| 1900. | 2.596 |
| 1910. | 2.174 |
| 1921. | 2.343 |
Сечањ је припојен 1919. године Торонталско-тамишкој жупанији. По попису на дан 31. јануара 1921. пописано је 2343 становника од којих је било; Срба-66; Словака-8; осталих Словена-4; Румуна-24; Немаца-2090; Мађара-104; осталих-47.
Године 1928. претворена је штедионица у филијалу Панчевачке Пучке Банке.[7]
Култура
уредиСмотра рецитатора Војводине — Песниче народа мог, одржава се сваке године крајем априла од 1968. Учествује око 190 рецитатора, а рецитује се по слободном избору на језицима свих народа и народности Војводине. Пратеће фестивалске приредбе су изложбе, књижевне вечери и промоције књига. Завршној смотри претходе школска, месна, општинска и зонска такмичења. Организатор је Културно-просветна заједница општине Сечањ.
Демографија
уредиПрема попису становништва из 2002. године село има 2.645 становника. Већину чине Срби - Херцеговци, а осталу популацију чине Роми, Мађари, Румуни, Македонци, Русини и остали.
У насељу Сечањ живи 2128 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 40,4 година (38,6 код мушкараца и 42,0 код жена). У насељу има 975 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,71.
Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.
 |
| ||||||||||||||||||||||||||||||
| м | ж |
|||
| ? | 4 | 7 | ||
| 80+ | 19 | 36 | ||
| 75—79 | 32 | 59 | ||
| 70—74 | 58 | 87 | ||
| 65—69 | 72 | 77 | ||
| 60—64 | 70 | 96 | ||
| 55—59 | 59 | 68 | ||
| 50—54 | 106 | 89 | ||
| 45—49 | 106 | 126 | ||
| 40—44 | 101 | 93 | ||
| 35—39 | 85 | 105 | ||
| 30—34 | 80 | 54 | ||
| 25—29 | 69 | 85 | ||
| 20—24 | 96 | 102 | ||
| 15—19 | 90 | 101 | ||
| 10—14 | 89 | 75 | ||
| 5—9 | 74 | 71 | ||
| 0—4 | 62 | 44 | ||
| Просек : | 38,6 | 42,0 | ||
| ||||||||||||||||||||||||
|
| Пол | Укупно | Неожењен/Неудата | Ожењен/Удата | Удовац/Удовица | Разведен/Разведена | Непознато |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Мушки | 1.047 | 347 | 627 | 45 | 17 | 11 |
| Женски | 1.185 | 304 | 632 | 212 | 31 | 6 |
| УКУПНО | 2.232 | 651 | 1.259 | 257 | 48 | 17 |
| Пол | Укупно | Пољопривреда, лов и шумарство | Рибарство | Вађење руде и камена | Прерађивачка индустрија |
|---|---|---|---|---|---|
| Мушки | 510 | 125 | 9 | 17 | 77 |
| Женски | 388 | 67 | 1 | 2 | 37 |
| УКУПНО | 898 | 192 | 10 | 19 | 114 |
| Пол | Производња и снабдевање | Грађевинарство | Трговина | Хотели и ресторани | Саобраћај, складиштење и везе |
| Мушки | 19 | 39 | 58 | 19 | 38 |
| Женски | 5 | 11 | 64 | 7 | 14 |
| УКУПНО | 24 | 50 | 122 | 26 | 52 |
| Пол | Финансијско посредовање | Некретнине | Државна управа и одбрана | Образовање | Здравствени и социјални рад |
| Мушки | 5 | 7 | 41 | 19 | 13 |
| Женски | 27 | 8 | 36 | 50 | 47 |
| УКУПНО | 32 | 15 | 77 | 69 | 60 |
| Пол | Остале услужне активности | Приватна домаћинства | Екстериторијалне организације и тела | Непознато | |
| Мушки | 17 | 0 | 0 | 7 | |
| Женски | 8 | 4 | 0 | 0 | |
| УКУПНО | 25 | 4 | 0 | 7 | |
Галерија
уреди-
Нова православна црква -
Старе куће у селу -
Центар Сечња -
Бензинска пумпа
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Surla, S. (5. 9. 2011). „Otkriveni grobovi sa malo keramike”. Blic.rs (на језику: српски). Приступљено 14. 8. 2020.
- ^ "Српски сион", Сремски Карловци 1905.
- ^ Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003.
- ^ "Темишварски зборник", Нови Сад 8/2015.
- ^ Летопис период 1812 – 2009. Сечањ у Делиблатској Пешчари, написао М. Марина (Беч 2009). Саставио од писаних трагова, летописа, по предању о селу Сечњу настанак села ко су били досељеници чиме се бавили мештани.
- ^ Милекер 2005.
- ^ Монографију Подунавске области 1812-1927. саставио Др, Владимир Марган, бив. Председник Обласног одбора Комесар Обласне Самоуправе, објавио 1927. „Напредак Панчево“
- ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
- ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
- ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.
Литература
уреди- Милекер, Феликс; Пантић, Коста; Белча, Душан (2005). Летописи општина у јужном Банату. ISBN 978-86-85075-04-9.
- Извор Монографија Подунавске области 1812-1927. саставио Др Владимир Марган, бив. Председник Обласног одбора Комесар Обласне Самоуправе, „Напредак Панчево“, објављено 1927.
- Територија Подунавске Области написао Др. Владимир Марган Председник Обл. Одбора Смедереву 1928.*
- Историјски преглед Подунавске Области Банатски део написао: Феликс Милекер библиотекар и кустос градске библиотеке и музеја у Вршцу 1928.
- Летописа Период 1812 – 2009. Сечањ у Делиблатској Пешчари. Написао М. Марина (Беч 2009). Саставио од Писаних трагова, Летописа, по предању о селу Сечњу настанак села ко су били Досељеници и чиме се бавили мештани.
